К О Н С Т А Н Т И Н

Кад би Константин I Велики, илити Цар Константин, макар малкице, могао да види како се у Србији обележава година Миланског едикта вероватно би се у гробу окретао као ветрењача (уколико су му све кошчице на једном месту).

При томе, нешто и није важно како се и шта ради у Србији (имајући при томе у виду да мислим на Београд, али и део Србије, који ја смештам у мисаону, али и географску одредницу "Србија ван Београда"), већ шта се то и како ради у његовом родном Нишу. 

Јер, уколико је ово "Година Миланског едикта", која се, готово хорски, најављивала током претпрошле, а поготову прошле године, онда ту нешто дебело није у реду. Просто је велики несклад између онога што се причало и оного што се реализује. Или бар ја тако схватам посвећеност некоме или нечему. Јер, за мене та посвећеност значи да је неопходно да читав град "живи" у том духу. А да би "живео" у том духу, неопходно је да буде и у том руху. Дакле, свуда и на сваком кораку потребно је да се осећа (а поготову види) тај "дух" Миланског едикта, али и Цара Константина. Пошто је то уобичајено у неком "паметнијем" и искуснијем свету. Тако да неки европски градови, трајно,  "живе"  у духу нечега или некога. На сваком кораку може се купити неки сувенир који одише тим духом. Чак и они најбизарнији. За разлику од тог света, ми смо шампиони у кампањама. И све што радимо, радимо кампањски. А пошто кампању увек повезујемо са политиком, то неминовно значи да је све у служби политике. На несрећу, у те вирове су увучени и Милански едикт, али и Цар Константин.

О томе у довољној мери говори и бура која се ових дана подигла у нашој јавности, на тему "колико кошта Константин?". Или, тачније речено, колико кошта представа "Константин-знамење анђела", која је, премијерно, изведена у Народном позоришту у Нишу, на дан рођења Цара Константина, 27. фебруара, лета Господњег 2013. Представа која је рађена у копродукцији Народног позоришта у Нишу и Народног позоришта у Београду, за коју је текст написао нишки књижевник Дејан Стојиљковић, а коју је режирао београдски редитељ Југ Радивојевић. Од димне завесе која је тим поводом бачена, тешко да је могуће закључити да ли је реч о представи која је "понос српског театра" или ће, ипак, бити да се ради о представу у којој је "спектакл, ипак, изостао". У све то се, у великој мери, умешала политика, чији представници покушавају да у том облаку дима зараде који поен за себе и своју странку. У исто време, чини ми се да она друга, "владајућа" политика није у некој већој мери дала значај овој позоришној премијери. Тако да су се, те вечери, у Нишу обрели само министар културе и чувени београдски посластичар, саветник за културу Председника свих грађана (иначе мој омиљени драмски писац и сценариста, аутор сценарија за филм "Балканска правила" и ТВ серије "Мој рођак са села") и супруга Председника свих грађана. Вероватно је и на тај начин владајућа политичка олигархија у Србији, поново, хтела да стави до знања шта мисли о манифестацијама јужно од Бубањ потока. Макар оне биле и највишег државног ранга. Но, да се вратим на главну тему. Немам намеру да тврдим како је деветнаест милиона (динара, наравно) за нишког позоришног Константина, колико, наводно, кошта ова представа "сића" (при чему 11 "даје"  држава, 7 град Ниш, а 1 Народно позориште у Нишу) коју Србија има за разбацивање. Али и не могу да тврдим да та представа не може толико да кошта. Поготову што, као и већина "критичара" нисам ни видео представу. Осим тога, о овој теми тако мало (или готово никако) говоре људи од струке. Уместо њих, како је то већ уобичајено у земљи Србији, то чине политичари. Што сигурно није добро. Поготову није добро позивати на бојкот представе. При чему је разлог пронађен и у томе што је неко, вероватно несмотрено, одлучио да "забрани" снимање дела представе. Тако да је новинарима, "као кец на једанаест", дошла политичка реакција неких странака. Чији представници, вероватно мисле да ће ту "зарадити" неке велике поене. Не размишљајући о томе да се, на жалост, на култури у Србији нико није офајдио. Али је могуће направити штету. Јер, биће ипак да је најскупља она представа која нема публику, или представа која ће бити заборављена после једне сезоне. А толико богати, ипак, нисмо. Да правимо представе за једно гледање. Или за један догађај. И просто не могу да размишљам на тај начин. Мислим да у "том грму" не треба да тражимо зеца. Напротив!

Бојим се да све ово има за циљ да се још једном покаже "најширим народним масама" како је само престони град довољно добар за велике догађаје. И како је само у Београду могуће урадити нешто значајно. По принципу да се догодило само оно што се догодило у Београду. А да "остатак" Србије, или Србија ван Београда, није погодна за тако нешто. Због чега ме не би зачудило да се, ускоро, појави неко ко ће се "досетити" да је право место за Милански едикт, али и Цара Константина Београд и једино Београд. Као што је то својевремено био случај са "Мокрањчевим данима", за које су неки престонички културњаци али и њихови "трабанти из провинције" мислили да им није место у Неготину већ у Београду. Где би "Мокрањчеве дане" знали да цене много више него тамо у некој провинцији. А да при томе то није усамљен случај. Пошто су неки "Београђани", у разноразним околностима и поводима већ "бацали око" и на "Вуков сабор", али и  на Егзит и Гучу. Па чак и на зрењанински фестивал пива (који су успели да ископирају). И да би, по свему судећи били најсрећнији када би све те манифестације "стрпали" под неку замишљену београдску куполу. Чиме би, ваљда, задовољили све своје потребе за родном грудом. Која је, готово по правилу, тамо негде, далеко од Београда.