П Р О Т О П О П И Н Ц И

Село Протопопинци (или Пртопопинци, како га назива локално становнишзво), смештено на обронцима Старе, а подно Видлич планине, са својих тридесетак (сталних) становника тешко да ће икада привући пажњу неког новинара. Под условом да се не догоди нека катастрофа, што, по правилу, обезбеђује чак и насловну страну штампаних или место у хеду електронских медија. Лично, мислим да се тако нешто неће догодити, па онда остаје, танушна, могућност да неки новинарски знатижељник, случајно, набаса на ово село.  Или, да Јовану Мемедовићу зафали мало нетакнуте природе и "сасвим природне" приче. Упркос томе што се ни он (боравећи неколико пута у близини), још, није  потрудио да уђе у само село (као што у њега још не улазе ни курјаци и шакали, који се "чују, али не виде"), већ некако увек своје приче уради на његовом ободу, па, брже-боље, пут под точкове неког скупоценог џипа и назад у "велики, прљави град".

И поред тога, одлучио сам да селу Протопопинци (Пртопопинци),  посветим неколико редака и то не само вођен, више него очигледно, личним разлозима. Јер ово село, осим што (као и већина села, диљем Србије ван Београда), одумире представља и парадигму (баш не волимм овај страни израз, али ми се некако уклапа у читаву причу, која је у основи политичка, а поменути израз највише и употребљавају управо политичари, мада многи од њих и немају баш појма шта он значи), наше тренутне политичке ситуације. Дакле, управо такво, село Протопопинци (Пртопопинци), постало је образац (модел) како функционише власт у држави Србији. И да велике приче о народу "гладном правде", на оваквим примерима падају у воду, јер испада да власти и није битан народ већ одржање на површини, или изнад површине ове наше баруштине. Која је, како многи закључише, мала, а у њој много крокодила.
А чини ми се да, никада (па ни у "Милошевићево време"), власт није осећала већу потребу да "контролише", сваки кутак Србије, чак и ако се ради о простору на коме живи свега тридесетак становника (дакле, исто толико и гласача), од којих је само неколицина већ проживела пола века, док су остали много ближи "стотки".

Дакле, у том и таквом селу Протопопинци (Пртопопинци), још увек није конституисан Савет Месне заједнице, упркос чињеници да су избори одржани пре више од месец дана, а да су локални избори одржани пре више од годину дана. Због чега? На први поглед, рекло би се због печата, али је велико питање шта се, заиста, "иза брега", ваља. Наиме, због смањења броја житења, а у циљу "рационализације" рада Месне заједнице (као основног нивоа локалне самоуправе), донета је одлука да ово село, са суседним селом Мојинци, има једну Месну заједницу (МЗ). Са седиштем у селу Протопопинци (Пртопопинци), као селу које је веће. Према том решењу, веће село има три, а мање два представника у Савету Месне заједнице. На изборима за ово највише тело МЗ, грађани и једног и другог села, упркос "танком" бирачком списку, фаворизовали су двојицу кандидата. По једног из сваког села. Али тако да је онај из већег села (због већег броја гласача) добио и већи број гласова. Гласачи су били убеђени да је то довољно.

И да је победио онај кандидат који је добио највећи број гласова. Међутим, нико им није рекао да се тако не бира председник Савета МЗ. Односно, председник села. Већ да пет изабраних представника (са највећим бројем гласова), постају чланови Савета МЗ, који међу собом бирају "првог међу једнакима". И ту настаде проблем. Јер један од тројице чланова Савета МЗ (из већег села), свој глас даде кандидату из мањег села. Тако сада испада да мање село треба да "командује" већем. А то код нас баш и не бива. Што се манифестовало поделом села. Док су једни (по личном мишљењу, мањи број), за то да је све "такнуто-макнуто" они други би да се све врати на "почетне позиције". Јер, "не може њима да командује, тамо неко, из суседног, мањег села". У таквој ситуацији, јасно је да у селу "нема власти". Јер (да се вратим на поменути штамбиљ), нема симбола те власти, односно, печата. Пошто стари печат, није враћен у општину (а и није од неке користи јер је на њему стари назив МЗ), а нови (који у називу треба да има оба села) још није направљен. И колико год то било апсурдно, у селу од тридесетак житеља  чекају печат. Као и они у мањем селу. Било који печат. Или да се врати онај стари, или да се, коначно, уради тај нови. Јер, ко буде у рукама имао печат, тај ће имати и власт у селу. А ко ће то бити, наравно, зависи од локалне власти у Димитровграду. Међутим тамо имају много важнија посла. Пошто се и овде, као и у већини градова у Србији ван Београда, већ скоро годину дана,  баве "прекомпоновањем" власти. Судећи по томе колико се пута власт у овом малом граду на коридору 10, "прекомпоновала", јасно је да нема ни мање вароши ни више музиканата. Јер, како је ово некада (након "пада" Милошевића") био његов последњи бастион, тако је након потоњих избора ово био један од последњих бастиона демократа. Све док нису нагрнули "композитори" и толико прекомпоновали одборнички састав у општини да сам убеђен да ни они сами више нису сигурни у којој су сада странци или коалицији. Врхунац представља недавно именовање Владице Димитрова, доскорашњег председника општине из редова демократа у повереника СНС за општину Димитровград. По свему судећи, некоме се толико свидело "компоновање" да је заборавио на елементарна правила која и овде треба да важе. Зато су, као последица, почеле да се појављују и одређене међунационалне тензије, које баш и нису биле својствене овој средини. И више је него јасно да се, због очигледног прекомерног компоновања, у овој вароши могу чути и неки "другачији тонови". 
А док је таква ситуација у згради општине у Димитровграду, јасно је да нико нема ни жеље ни воље да се бави печатом у селу од тридесетак становника. Али, којима се, уз помоћ проверених "аброноша", ипак, проследи и по који, тон из "седишта локалне власти". Па се тако у селу Протопопинци (Пртопопинци), осим цвркута птица, ипак, разазнају поруке једном или другом табору (мада са доста шумова), како ће печат "ускоро" стићи. И да они само треба да "буду стрпљиви", а да ће он (печат), сигурно, доћи.

На тим темељима, будући "владари" села (свако за себе) већ су почели да праве планове о реновирању просторије у којој ће бити седиште новог сазива Савета МЗ и "председника села". Само да стигне печат. А и једни и други, ту просторију "виде" под кровом највеће сеоске, вишенаменске, грађевине, у којој су, некада биле смештене продавница, откупна станица, просторија Месне заједнице, амбуланта...Уколико се до тада не сруши и остатак крова, као што се то већ десило на делу који је некада прекривао никада довршени Дом културе у овом селу. Који, као порушени споменик, опомиње на многе заблуде из некадашњих времена. Које, по свему судећи, у нешто другачијем облику, поново израњају на површину.