В Л А Д А Р И

Учинило ми се да је мирно суботње јутро, последњег дана августа, као створено за почетак писања новог поста. Тишину ремете само две гугутке које, са оближње столетне липе, у Доситејевој улици, наизменично шаљу (вероватно),  љубавне поруке и потпетице ужурбаних пролазника који одлазе у уобичајену пијачну куповину. Након тридесетак дана добровољног избеглиштва у "информативни мрак", схватио сам да се ништа драстично није променило у "земљи чуда", којој је крштено име Србија. Напротив, сачекао ме је "главни информативни догађај сезоне", у свом пуном сјају. Односно, завршница реконструкције Владе. Вероватно због тога нисам ни био у дилеми шта би могла бити тема најновијег текста. Проблем је настао када је требало ставити наслов (који , увек, пишем на почетку). Пошто ми није ништа оригиналније пало на памет, уписао сам  В Л А Д А. А онда се испоставило да под овим прозаичним насловом већ постоји текст који сам написао пре више од две године. Почитавши га, поново, након толико времена, схватио сам да је, површна констатација, са почетка овог текста, о "непроменљивости у земљи чуда", потпуно оправдана. А што се тиче наслова, да не бих имао два иста, одлучио сам да, онај први,  р е к о н с т р у и ш е м.

Уосталом, реконструкција је реч, не дана или месеца, већ реч последњих неколико месеци. И како ми се чини, уопште није важно шта или ко се "реконструише", већ да се нешто реконструише. То је већ опробани рецепт за "увлачење" у наш свакодневни речник појединих израза или фраза које никога ни на шта не обавезују, али се "лепе" за ухо просечног становника Србије. А ова најновија реконструкција Владе, коначно је, након неколико месеци, са страница таблоида и осталих штампаних медија, али и телевизијских канала и канализација, пресељен у Дом народне скупштине. Наравно, није ми намера да описујем стање које, посредством директног телевизијског преноса, може да види сваки грађанин ове државе. При томе сам убеђен да, без обзира што то може деловати чудно, многи људи заиста и седе пред телевизорима, упорно очекујући да ће чути нешто ново. Нешто што до сада нису чули, а што може битно утицати на њихове животе. Уназад неколико месеци, и моја маленкост, све чешће, време проводи пред Другим каналом Националне телевизије (који је резервисан за директне преносе догађања под куполама велелепне грађевине која је саграђена између два Велика рата). А то је, кажу неки политички аналитичари, поуздан доказ да је ова држава ближа деведесетим годинама прошлог, него двадесетим овог, 21. века. Пошто је оваква врста телевизијског стваралаштва једина могућност да се чује "нешто друго". Што није неважно, упркос утиску, "на прву лопту", да у овој земљи владају медијске слободе. Јер се некако ствара простор у коме се готово сви медији утркују да освоје титулу најбољег промотера једне политике и њеног творца. Који је, по свему судећи, осим што је председник највеће странке, и "контролор" свега и свачега у држави Србији. Претпостављам, не увек својом вољом. Али, самим тим што је Први потпредседник и старе и нове Владе трасер нове "државотворне" политике ове земље, јасно је да се од њега очекују сва решења. И да више нико ништа не почиње док не "консултује" Првог потпредседника, који, по свему судећи, ужива у функцији "није први ко је први, већ је први ко је други", али, по којој је свима јасно ко је "прва виолина". Због чега опозиција, у највећем броју случајева, у његовом правцу и одапиње највише "отровних стрела". Након чега се Први потпредседник понаша као одликаш који је добио и једну двојку. Због које је спреман да на сав глас плаче, јер "ту бруку" не може да поднесе, пошто је навикао да га сви хвале. Заборављајући да није нормално да опозиција хвали власт. Односно, заборављајући како је то било у време када је и сам био опозиција. Понављајући с времена на време, да сви треба да се мењају, јер је, ето и он сам себе променио. И да сада сви треба да верују управо њему и политици коју заступа. Пошто је све то "за добро и у интересу народа". Што је, истини за вољу, флоскула којом се сви ките. И позиција и опозиција. А народ добро зна како му је!
Некако ми се чини да управо након таквих иступа Првог потпредседника и "његов шеф", Ивица Дачић, "добије крила", настојећи да опозицији у парламенту "одржи кратку политичку обуку". Не либећи се да ускликне како он може свакоме у парламенту да изађе на "мегдан" и да му ту нема равна, пошто има искуство дуго 23 године.
Заборављајући, при томе, и један и други, да је проблем ове државе управо у томе. У "дужини трајања" неких политичара, поготову оних који нису "платили" политичку цену своје погрешне политике деведесетих година. Већ су, напротив, добро, политички, прифитирали, управо на тој политици. А да је, у исто време, Закон о лустрацији након десет година постојања, јуна ове године, отишао у историју, а да се нико није потрудио да га примени.