уторак, 05. новембар 2013.

БИТКА ЗА КОСОВО



Очигледно је да ће још много воде протећи и Ибром и Ситницом и Лабом и Бистрицом и Белим Дримом и Биначком Моравом и другим знаним и незнамим рекама Косова (и Метохије), пре но што држава Србија, јасно, дефинише политику у вези са својом јужном покрајином. И док Србија лута (а то стање се сада већ мери деценијама), Косово (и Метохија), полако али сигурно, за своју "ствар" придобија све већи број присталица - до сада je, укупно, 106 држава (укључујући и Либију, која је то учинила крајем октобра), признало Косово (без помињања Метохије), као независну и суверену државу. И то је чињеница коју, како изгледа, у Србији, многи занемарују. А било би добро да се, управо у Београду, направи јасна стратегија стварног и могућег за Косово (и Метохију). А то стварно и могуће, свакако није оно што би желео, углавном, сваки политичар и, скоро,  већина Срба, упркос чињеници да - према једном истраживању - више од две трећине грађана Србије никада није ни крочила ногом на територију Косова (и Метохије).
То стварно и могуће, треба и мора да буде максимална заштита права грађана Косова (и Метохије), пре свега српске националности (јер ми се чини да о оним другима - укључујући и Албанце - има ко да брине), заштиту споменика културе и цркава и манастира који припадају Српској православној цркви. Наравно, ту спада и заштита приватне и друге својине, али и заштита гробова оних који су на Косову (и Метохији), током претходних векова, сахрањени. (Да ли је нормално да, у 21. веку, само косовски Срби не могу у миру и достојанствено да запале свеће на гробовима својих мртвих?).
Ту спада и право грађана Косова (и Метохије), српске националности, да раде и живе од свог
рада. А ако раде и живе од свог рада, онда је недопустиво да их, ма ко, па био он и Први потпредседник  уцењује, промовишући само једну од преко тридесет „српских листа“ на локалним косовским изборима: "Не може држава бити добра само кад исплаћује плате и пензије, а лоша ако замоли да се изађе на изборе, како бисте добили и међународну верификацију, то јест потврду за постојање Заједнице српских општина", поручио је Вучић на завршном скупу Грађанске иницијативе "Српска" у Грачаници. Јер уколико грађани Косова (и Метохије) примају плате и пензије, надам се да је то сасвим легално и утемељено на законима, а не због тога да би држава Србија на КиМ имала "плаћене Србе". Ако је то тако, онда те људе не треба уцењивати, а уколико није, онда нешто треба из корена променити. Осим тога, претпостављам да је интерес државе Србије био да што већи број косовских Срба изађе на овогодишње локалне изборе, а не да их дели на оне које подржава садашња Влада и оне који „нису по њеној вољи“ (односно, вољи појединих странака). Не може бити подобних и неподобних грађана. Па чак они били и за бојкот избора. Јер је бојкот, сасвим легитиман вид политичке борбе. А што, уједно, значи да држава Србија, очигледно, није довољно „припремила“ Србе на Косову (и Метохији) за ове изборе, па се поставља питање какав је учинак остварио министар Вулин (Че Гевара), коме је то био посао а не да игра жмурке са Тачијевом полицијом. Такође, непримерено је, било које грађане Косова (и Метохије), називати „Тачијевим Србима“. Заборављајући да српски премијер и Први потпредседник, свако мало, у Бриселу, састанче са тим истим и „мрским“ Тачијем. Један од тих састанака, планиран је за сутра. Где ће покушати да Ештонову, а поготову Тачија да убеде у неопходност поништења избора и то на северу Косова и Метохије!?
Зато би било добро да, држава Србија, престане да води политику која, најблаже речено, има два колосека. Један је онај према свету, а други је за домаће потребе. И док на оном колосеку према свету, већ дуже време, власти праве разноразне уступке (углавном брзоплете и неретко под притисцима), на оном колосеку „за домаћу употребу“, Косово (све чешће без Метохије), тврдокорно, дефинишемо као саставни део територије Србије (како пише и у Уставу). Мада је већ и врапцима јасно да се питање Косова (и Метохије), одавно не решева ни у Београду ни у Приштини, већ у главном граду Европске уније.
При чему треба имати у виду да се политика не води срецем, већ главом. Ако је могуће хладном. Што нама често, није полазило за руком. Да јесте, вероватно не би ни било чувене реченице „Нико не сме да вас бије“. Нити би обележавање 600 година од Боја на Косову служило за промоцију претендента на титулу Вожда сербског“. Као што, вероватно, не би било ни, десет година касније, бомби које су наши „Нато пријатељи“ бацали по Србији. А велико је питање да ли би, још петнаестак година наког тога, било потребе да Први потпредседник Владе, у ноћи локалних избора на Косову (и Метохији), затражи од међународне заједнице да „српска полиција заведе ред“!?
Уосталом, уколико Први потпредседник сматра да Србија има могућности да заведе ред на биралиштима Косова (и Метохије), због чега, најпре, не заведе ред на нашим стадионима, на улицама и, што је још важније, у школама?
Зашто би грађани Косова (и Метохије) били привилеговани па да их српска полиција штити од екстремиста, а да та иста полиција не може да заштити грађане у остатку Србије од сличних екстремиста и насилника? Свих узраста.
Нисмо ли, како се чини, испустили конце из руку? Да ли у уређеној држави треба да се види она слика која је у свет отишла са стадиона Маракана, током 145. „вечитог дербија“? Да ли је то фудбал, или директан пренос насиља? Које нам се, онда, у свим облицима, појављује у школским двориштима и на улицама. Да ли модел понашања са стадиона и „фарми“ постаје доминантни модел понашања међу нашом децом? И куда то онда иде „наша будућност“?

Нема коментара:

Постави коментар