Р А М О Н Д А

И није нам требало тако много времена. Навикосмо се ми на овај нови државни празник, а славимо га тек другу годину. Вероватно и то говори да се, од свих новотарија, најлакше навикнемо на неки нови државни празник. Мени лично, прослава 11. новембра, ни ове, као ни претходне године, није никаква новина. Из личних разлога славим тај датум већ 36 година. Али, за велики број држављана Србије то је нешто ново. Тај датум (11. новембар), ушао је у њихове животе изненада. Онако, с неба па у ребра. Али, имајући у виду да је тај датум проглашен за нерадани дан (што је ове године обезбедило продужени викенд), нико није нешто нарочито ни постављао питања "који је сад па то празник"?
Међутим, они који нису те среће да раде у фирмама које су у "директној вези са државом", више је него очигледно да су и овај дан провели радно, односно, као и до сада. Због тога ми се и чини да би држава Србија, морала јасно да се одреди према својим државним празницима. Односно, држава Србија, преко својих представника, мора јасно да саопшти грађанима на који начин треба да славе државни празник. Као и да ли "радно" прослављање државних празника значи непоштовање државе? Или, такви треба да буду додатно стимулисани?
У сваком случају, пошто се медији нису баш превише потрудили да нам, благовремено, објасне шта данас славимо и због чега славимо, мислим да није наодмет подсетити како је овај празник "у минут до дванаест", прошле године, закуцао на наша врата.
"На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада,

запошљавања и социјалне политике, Влада је на седници 2. новембра 2012. године усвојила закључак којим се препоручује да се новоустановљени државни празник - Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) - обележи на видљив и упечатљив начин. Као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније - Албанска споменице. Наталијина рамонда је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Њена симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. Закључком се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима

да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе наведени амблем." 
Истини за вољу, треба рећи да је свему овоме претходила одлука републичког Парламента, крајем 2011. године (дакле, у време претходне владајуће већине), изгласавањем Закона о државним празницима, када је Дан примирја, практично, враћен у календар најважнијих догађаја Србије. И то са разлогом. У прилог томе говоре и подаци који следе.
У железничком вагону у Компјењу, код Париза, 11. новембра 1918. Немачка је капитулирала и потписала примирје са силама Антанте. На Западу се од 1919. године овај датум обележава као "Дан сећања", а Србија га од прошле године слави као државни празник -"Дан примирја". Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компјењу тек 2009. године, јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби. Међутим, показало се да је и мир био погубан за Србију која је у тадашњем ратном вихору, према неким подацима, изгубила око 26 одсто становништва и половину радно способних мушкараца. А од 707.000 мобилисаних војника вратило око 160.000. Од тифуса који је харао оболело је око милион становника и највећи број је умро.
И поред бројки које сам навео у претходном пасусу текста, морам да признам да, када је реч о званичним подацима у вези са жртвама државе Србије у Првом светском рату, без обзира што је од његовог завршетка прошло 95 година, то је још увек непознаница. Претпостављам да те недоумице неће разрешити ни данашњи, ауторски, текст Председника свих грађана, који је објавила Политика. Напротив, мислим да смо, осим сазнања да је Председник свих грађана и писац и историчар, добили нове податке са којима ће, они историчари којима је то струка, у наредном периоду поприлично полемисати.
А оно што је сасвим извесно је податак да је, у наше животе, од прошле године, уз Дан

примирја,  ушла и рамонда. Истини за вољу, то је учињено на индиректан, а не на директан начин. Преко наших посредника. Рамонду смо могли да видимо на реверима Председника свих грађана, премијера и некимх министара, али и на реверима новинара и водитеља телевизијских емисија. Мада је, прошле године, обећано да ће, ове године рамонда бити дељена и широким народним масама, изгледа да се то није догодило. Или ја не спадам у категорију "широких народних маса", или се нисам кретао тим стазама где је овај симбол данашњег празника дељен. У сваком случају, изгледа да је и ове године (сада вероватно због штедње), што се тиче украса на реверу, народ остао кратких рукава. Осим тога, како изгледа, ту још многе ствари нису баш јасно дефинисане. Јер, како прошле, тако и ове године, ја нисам нешто приметио да се Први потпредседник појавио у јавности са овим украсом на реверу (ако ме, са закашњењем, не демантује његово гостовање у Утиску недеље, који је, само за ову прилику, премештен у уторак). Осим тога, приметио сам да су и ове године, сви званичници (укључујући и Председника свих грађана), своју рамонду, носили на левој страни, док је председник Владе носио на десној. Због чега је то тако, остала је мала тајна. Једини разлог који би ми изгледао разложан је премијерова значка коју, стално, носи на левој страни. Али, то би само био разлог више због чега би било потребно изгласати посебну Уредбу о томе где и како ће се носити рамонда. А да до тада треба сачекати са њеном масовном употребом.