О П Т И М И З А М

Према дефиницији, оптимисти су они људи који имају изражену склоност у очекивању најбољих могућих исхода или ослањања на животне ситуације које уливају највише наде. Оптимисти се, такође, дефинишу као људи који су "испуњени надом и који верују у успешан резутат, односно, који имају склоност да све животне ситуације посматрају повољно и са надом". Реч оптимизам потиче од латинског појма оптимум,  што значи - најбоље. Бити оптиистичан, у уобичајеном тумачењу, значи очекивање да ће одређена ситуација имати најбољи од свих могућих исхода. У психологији, ово се обично назива диспозицопни оптимизам. Насупрот оптимизму (оптимистима) је песимизам (песимисти). У научном свету (филозофија), најпознатији представник оптимизма је барон Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц ("Бог је створио најбољи од свих могућих светова"), док је Артур Шопенхауер најпознатији представник песимизма ("Живот је бескрајна патања, а овај свет је најгори од свих могућих светова").
Како сам, као и многи други, имао прилике да се уверим, а супротно неким претпоставкама, оптимизам није пропорционално сразмеран материјалном благостању. Али, некако се човек боље осећа и има већу сигурност (па самим тим и више оптимизма) уколико у џепу има више пара. Односно да му та материјална подлога, на неки начин, "подгрева" оптимизам.
Са друге стране, нисам нешто имао прилике да прочитам како постоје изразито оптимистичне нације. Односно нације, које су по дифолту (што би рекао Председник свих грађана) оптимистичне. Али, има држава у којојима је, процентуално, много више оптимизма него у неким другим. Ми спадамо у оне у којима је, по мом личном суду, оптимизма много више него што би то било нормално, имајући у виду  шта нам се све догађало и кроз шта смо све прошли. И пролазимо. Чему, опет, по мом личном суду, у великој мери доприноси стил живота, настао као директна последица грандовско-фармерско-великобратовског телевизијског утицаја. Али, не треба потценити ни податак према коме је, у земљи Србији, несразмерно велика потрошња умирујућих средстава. Било да су она синтетичка или на "природној бази".
Осим средстава која се употребљавају за "стимулисање оптимизма", о томе, како се искуствено може потврдити, периодично брину и политичари. И то, углавном, они који су на власти. Због чега је сасвим јасно да то стање свести, у држави Србији, може бити делимично, краткоточно и строго наменско. На неки начин, о томе сведочи и текст који сам, на ову тему, писао и пре , скоро, три године. За разлику од оптимизма којим је тада свој народ "частио" председник, овог пута је тај оптимизам народу стигао од Првог потпредседника Владе (или, како сам то данас чуо, Правог председника владе). Дакле, од човека који, је, до сада, био "сурово реалан" у својим говорима. И који је обећавао само "крв, зној и сузе". Лоповима и криминалцима. Што је постао његов заштитни знак. Део његовог политичког маркетинга. А што му је донело апсолутну и неподељену моћ. И због чега је постао човек који се за све пита и без чијег "амин" нема решења ни једног проблема. Од вртића до врха државе.
Зато сам ја ову поруку Првог потпредседника Владе, да ћемо живети боље већ крајем 2014.године, схватио веома озбиљно. Једино, мало ме забринула чињеница што је та порука послата за потребе предизборне кампање. Када је Први потпредседник Владе, поред свих обавеза које има (између Абу Дабија и Брисела), нашао времена да скокне до  Рипња, у склопу предизборне кампање за општину Вождовац. Јер, сви смо се већ, много пута, осведочили да се у време предизборних кампања, обећања деле и шаком и капом. Осим тога, чини ми се да су медији ту изјаву Првог потпредседника Владе пренели не улазећи у суштину. Пошто ми изгледа сасвим могуће да је он мислио само на грађане Рипња. Или, у најбољем случају, на грађане општине Вождовац. А не и на све грађане Србије. Пошто се, тренутно, води кампања само за изборе у општини Вождовац, па је сасвим логично да се обећања деле грађанима тог дела државе. Осим тога, на снимку који сам ја слушао, то обећање ППВ мало се меша са узвицима "издаја, издаја", који су долазили од групе присталица Српског сабора Заветници. Као искусан политичар, ППВ је био принуђен да то "издаја, издаја", из супротног табора, "покрије" својом интерпретацијом да је садашња власт "издала лопове и криминалце", што је, у великој мери, покрило и обећање о бољем животу.

Али, ако и претпоставимо да ће тог, обећаног, "бољег живота" (а да није у питању телевизијска серија), бити, поставља се оправдано питање коме ће то бити боље? Ако се то односи на неку мању групу, оличену у нечему што се обично назива политичка елита, у то могу да поверујем. Али, да ли ће бити боље већини, на то питање потврдан одговор немају ни највећи оптимисти. Из простог разлога што у овој држави има, близу, милион незапослених. И да ће их, по свему судећи бити још више. Синдикални представници, оних који имају срећу да, још увек раде, јасно су показали да се не слажу са визијом коју има садашња власт у вези са радништвом. О томе довољно говори податак да су се повукли из преговора о два "радничка закона". А да ли ће то умети да артикулишу и да ли ће у томе бити јединствени, показаће синдикални протест, који је, симболично, заказан за Дан људских права.
Са друге стране, поставља се питање како ће у наредној години бити и онима који се сврставају у категорију буџетских корисника. Имајући у виду да двојица врхунских економиста најављују могућност да сива економија може да сруши буџет. На ту могућност, на индиректан начин указује и гувернер(ка) Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић. Свему овоме треба додати и најаву "благог" раста евра, до краја године и могућности да европска валута у току наредне, 2014. године, оде и на 119 динара.
Уз констатацију да је ово само део српске стварности, интересује ме да ли би они који имају мало дуже памћење, у контексту најављене сиве економије, добро познатих бувљака и раст девиза, уз повећање броја незапослених, могли да, са оптимизмом гледају на наредну, 2014. годину?