Након реконструкције или "реконструкције" (како ко то схвата) српске Владе, једина два министра који су у мени изазивали неки осећај невиности и поштења, били су министар финансија, млађани "јејловац" Лазар Крстић и министар привреде Саша Радуловић. При чему истичем да о "генију са Јејла" (БКУ, још није доказано), раније, нисам ништа знао, а да сам текстове и медијске наступе Саше Радуловића пратио са великим интересовањем.
И управо због тога, мом изненађењу није било краја када је већ било сасвим извесно ко ће у реконструисаној српској Влади заузети фотељу "вечитог министра" Динкића. Јер, морам да признам да нисам могао да претпоставим у каквој би то вези могли да буду бивши радикал, који се у међувремену пресвукао у европејску одору и човек који је, релативно дуго, у том "западном" свету зарађивао хлеб. Међутим, изгледа да се и код нас догађају неке "америчке сторије", или прецизније речено "холивудске приче". Тако да је цењени публикум могао да сазна и ту пикантерију о већ анегдотском познанству ППВ-а и будућег министра. И то где? У емисији "Утисак недење", ауторке Оље Бећковић.
"У Владу сам као Министар привреде ушао 02.09.2013.године на предлог Александра Вучића. Њега сам упознао годину дана раније, приликом гостовања у Утиску недеље. Након тога се нисмо ни чули ни видели до телефонског позива који сам добио почетком августа" - рекао је Саша Радуловић након оставке коју је дао 24. јануара ове године.
Е сад, мени није упитан онај део одлуке када је Радуловић решио да се опроба као министар. Несхватљива ми је једна друга ствар. Како то да човек са толико искуства, коме није мањкало ни оног, често тако потребног, "погледа са стране", може да направи погрешну процену онога што се догађа на српској политичкој сцени? На којој се, као у каквој комедији забуне, већ годинама појављују, углавном исти ликови, са понеким "освежењем", које су у овој нашој животној ТВ сапуници спремили неки сценаристи који, с времена на време, неког од јунака "пошаљу на заслужени одмор". Било да су му осмислили "неизбежан одлазак преко баре" или "изненадну филмску смрт", а све подилазећи гледалишту жељном нових заплта. Гледалишту коме је елементарно мерило "Фарма" или "Гранд парада". Међутим, то може да упали код такозваног "обичног народа". Али, није нормално да се то догађа људима калибра Радуловић. Осим тога, морам да признам да немам (каква афирмација негације!) баш превише разумевања за људе који су већ у "зрелим годинама" а нису у стању да направе квалитетну процену српске политичке сцене. Као што немам ни оправдања за оне који у тим "зрелим годинама" мењају политичке опције чешће него чарапе. А да и не говорим да су ми нејасни они људи који су успели да се, годинама, не сврставају под страначке заставе, а онда, преко ноћи, пристану на опцију која их изневери за неколико месеци.
Али, истини за вољу, мислио сам да је новопечени министар Радуловић све то извагао и договорио са лидером напредњака. А онда су у јавности већ почеле да колају приче о његовом неслагању са "остатком Владе". Тада је то изгледало управо тако. Да се не слаже са остатком Владе, али да је на истим "таласним дужинама" са Пе-Пе-Веом. Уосталом, помислио сам у једном тренутку, због чега ја да разбијам главу са тим шта је себи скувао Радуловић. "Сама пала, сама се убила", каже народ са искуством. Али, моје лично неслагање са ставовима министра Радуловића отпочело је у оном тренутку када је тврдокорно и жестоко бранио нацрт Закона о раду. Поготову у неким деловима који се односе на "флексибилније" отпуштање радника. А све уз оправдање да ће то изњедрити и брже упошљавање. Можда то може и да функционише у неким стабилним системима. Али не и у Србији у којој је један човек - систем. И не у Србији у којој у такозваном "реалном" сектору раде људи који примају плате које не достижу ни трећину потрошачке корпе. Не у Србији у којој, баш због тога што има толико много незапослених, "цвета" израбљивање радника од стране послодоваца. Експолатација, економска, физичка, психичка, а неретко и сексуална. У Србији, где многи послодавци имају "дил" са запосленима да део плате, након што је приме са великим заостатком, "у кешу", врати том истом послодавцу. А уколико се ради о трговинама (где и ради огроман број), запослени имају обавезу да ту и оставе део своје зараде, примљне кроз бонове, које могу само ту и да употребе.Такође, одређену дозу наивности министра Радуловића, уочио сам у податку који је саопштио да у Србији делује 24.000 синдиката. Јер, свако ко је, макар и периферно био укључен у ову проблематику, зна да је то "игра великих бројки". Да се импресионира јавност и "шоковима" скрене пажња јавности на неки проблем. А врхунац је био да је у некаквој "синдикалној индустрији" ангажовано на десетине хиљада плаћених синдикалних лидера. Своје неслагање са неким ставовима министра Радуловића, када сам за то имао прилику, показао сам посредством друштвене мреже twitter. При чему је он показао висок степен културе дијалога и поред тога што, сасвим сигурно, нисам био једини који је са њим полемисао на неку од тема.
Али, ту, тако потребну културу дијалога нису показале његове дојучерашње колеге, онога тренутка када је поднео оставку (И оног истог дана када је човек-институција одлучио да "падне" Влада). И неки дневни листови који већ давно служе као огласне табле одређеним владајућим гарнитурама. Права је срамота да нико од тих бивших колега у тој "монолитној" Влади није имао потребу да било шта каже у одбрану бившег колеге од небулоза које су ти медији, готово свакодневно, саопштавали гладном народу, жељном "хлеба и игара".
Али, то је политика. Изједначена са најстаријим занатом на свету. Па ми и због тога није јасно зашто је Саша Радуловић одлучио да остане у тој и таквој политици? У то блато о коме је и сам писао.
Али, ни то не може бити оправдање било коме да овог човека, мимо његове воље, гура у блато. Човека, чија животна прича носи у себи и печат трагедије која се пре неколико деценија догађала на овим просторима. Не показујући ни минимум поштовања за човека који има и знање и способност. Упркос чињеници да то и не мора бити довољно да буде и добар министар. Јер је функција министра, par exelans, политичка функција. Што му је, како изгледа, јако замерио Пе-Пе-Веа рекавши да се Радуловић бавио политиком.
А невоља ове државе је управо у томе што је најомиљнија дисциплина "хорско певање". Поготову ако је је хоровођа неприкосновени владар Србије и господар наших живота.
На чији знак сви почну да певају исту песму.
Нема коментара:
Постави коментар