Мада је, да би сазнали и коначан исход трке за овогодишњу Нобелову
награду за мир, неопходно уложити стрпљење дуго, скоро,
годину дана, остаће записана чињеница да су Хашим Тачи и Ивица Дачић,
заједно са својом менторицом (ако сам употребио политички коректан израз!?),
били номиновани за Нобелову награду за мир, за 2014. годину.
Као и да су, формално, предлагачи из далеке Америке!?
"Априлски споразум постигнут уз посредовање Кетрин Ештон представља кључну и историјску прекретницу и за Србију и за Косово - као и за турбулентни регион Балкана у целини", каже се у писму које су упутили копредседавајући српског Кокуса Тед По и Емануел Клевер заједно са лидерима албанског Кокуса у Конгресу Елиотом Енгелом и Робертом Адерхолтом.
Пошто се ова информација појавила крајем прошле године, многи су били спремни да помисле како је то једна од оних "добрих вести" којима неко жели да нас одобровољи и да нам улепша предстојеће празнике. А како су, након тога, усахнули медијски извештаји на ову тему, већ је отпочела прича да је то било само "обећање лудом радовање". Међутим, ових дана, та прича о Нобелу за, сада већ, "техничког српског премијера", поново, на велика врата улази у медијску сферу. Истини за вољу, као објашњење да ће европски социјалисти појачати лобирање да "њихов левичар Дачић", добије ово престижно признање.
"Група социјалдемократа у Европском парламенту појачаће лобирање у светским центрима моћи како би председник Социјалистичке партије Србије и премијер Ивица Дачић ове године добио Нобелову награду за мир" - саопштили су, пре неколико дана, из "главног штаба" српских социјалиста, након што им је у посети био Ханес Свобода, који је предводио европске социјалдемократе.
И поред тога, медијско подгревање овог бајатог јела, тренутно, видим као предизборно дување у једра домаћим социјалистима. И малу помоћ европских пријатеља-социјалиста (социјалдемократа), свом другу Дачићу. Пошто они (евросоцијалисти) никако да укапирају да ово овде код нас нису социјалисти "европског типа". Већ су то они исти социјалисти који су десет година држали на власти највећег диктатора у модерној Европи и човека који је изазвао највеће крвопролиће, након Другог светског рата, у срцу Европе. Да се ради о људима, који, да је на њих примењен Закон о лустрацији, како је требало, још увек не би ни имали право да се баве политиком.
Но, то је само једна страна Нобелове награде. Другу чине Американци. А без њих не би ни било предлога. Што ће рећи да је сасвим јасно да Дачић, очигледно, није узалуд, неколико година узастопно, молитвено, доручковао у Белој кући. Биће да је нешто и преговарао, између два залогаја. А како изгледа, ова номинација је, по свему судећи, и део тих преговора.
Мада, када је стигла званична потврда ове вести, у првом тренутку је изгледало да се неко шали, а онда је, касније, узнемирила, никад умирене, духове Балкана. А посебно оног његовог дела који се зове Србија. Цела, или у деловима. А као што је и могло да се претпостави, вест да је ПрвиДруги човек одлазеће-долазеће Владе, кандидован за Нобела, изазвала је највише буке управо у врху власти. По систему: "ко ће кога, ако не свој свога?". Мада, ова мудролија народа са искуством не може, у потпуности, да се примени и у датом случају, јер није доказано да су Председник свих грађана и ПрвиДруги човек Владе толико "своји". Пре би се рекло да су "у кохабитацији". Упркос чињеници да су, добар део политичке каријере одрадили на истој страни. Или странпутици. Како је ко то спреман да види.
У сваком случају, Председник свих грађана је премијеру јасно ставио до знања да неће имати његову подршку, ако, "макар и као кандидат" стане уз "мрског нам" Хашима Тачија. Што само говори о хаосу и безнађу политике коју води добро позната коалиција социјалиста и радикала-европејаца.(А која је, ничим изазвана, решила да прекине своју "хармонију" и распише нове изборе). Јер се Председник свих грађана толико пута хвалио да је он сада постао европејац који подржава преговоре са представницима Косова. Дакле, ако је Косово саставни део Србије, поставља се питање како то да је Председник свих грађана могао да се сагласи са преговорима које Србија води сама са собом? Или, Председник свих грађана мисли да у овој држави живи народ који ће на све што он каже да клима главом? Варнице које су се појавиле у јавности, на линији Први човек државе - ПрвиДруги човек Владе, како изгледа, проузроковале су и варнице на "идиличној" линији Први потпредседник и ПрвиДруги председник Владе Србије. А све је изашло на видело током отворене и уживо преношене седнице Владе, када је Први потпредседник, ПрвогДругог председника Владе упоредио са Тачијем.
Мада није велики број узорака, из ова два примера може се донети закључак да је некадашњим радикалима, као бумеранг, враћена "коска" коју су бацили ПрвомДругом председнику Владе. Јер, они, очигледно, нису очекивали да ће тамо неком западном свету да падне на памет да за било шта номинују певача "Мињацке". Пошто овде не функционише систем, већ комплетна власт има функцију да ствара култ једне личности, јасно је да нико није ни очекивао да ће неко у белом свету, предложити за неко одличје било кога другог осим човека чији се култ гради. Јер је у том цивилизованом свету нормално да буде први онај ко је први, а не онај ко је други. Упркос чињеници да то у Србији није од јуче.
Ипак, мислим да бивши радикали могу савршено бити мирни. Јер, како сада ствари стоје, мала је вероватноћа да Нобелова награда за мир доспе у руке ПрвогДругог човека Владе. Из простог разлога што ће имати јаку конкуренцију. Можда чак и самог Путина. А можда ће бивши Милошевићев портпарол и сам повући кандидатуру, у корист друга Путина. Или ће се неко у тој Европи, или Нобеловом комитету, сетити да је ова иста држава, пре четири године, бојкотовала доделу Нобелове награде. И то све због велике и неизмерне љубави према Кини. Која још није признала Косово. И тако у круг. Јер, оно што нисмо платили на мосту, по свему судећи, мораћемо да платимо на ћуприји.
"Србија треба да призна независност Косова да би ушла у Европску унију. Очигледно је да Сједињене Америчке Државе нису чланица Уније и није на нама да одређујемо шта треба захтевати од земље кандидата, али чини ми се да је јасно да земље које желе да се интегришу у ЕУ морају да реше своје кључне спорове са суседима, укључујући и пуно признање. Даље, мислим да би пут Србије у ЕУ био знатно олакшан уколико би признала Косово пре неголи касније" - каже у разговору за Данас демократа Елиот Енгел, амерички конгресмен из Њујорка, који је предложио премијере Србије и Косова Ивицу Дачића и Хашима Тачија, као и баронесу Кетрин Ештон за Нобелову награду.
Е сад, остаје само да видимо ко ће и када прогутати ову "горку пилулу". Пошто, након 16. марта премијер Србије, сигурно, неће бити садашњи ПрвиДруги човек Владе. А то је још један од разлога који смањује шансе да се Нобел нађе на ивици. Или Ивици.
Као и да су, формално, предлагачи из далеке Америке!?
"Априлски споразум постигнут уз посредовање Кетрин Ештон представља кључну и историјску прекретницу и за Србију и за Косово - као и за турбулентни регион Балкана у целини", каже се у писму које су упутили копредседавајући српског Кокуса Тед По и Емануел Клевер заједно са лидерима албанског Кокуса у Конгресу Елиотом Енгелом и Робертом Адерхолтом.
Пошто се ова информација појавила крајем прошле године, многи су били спремни да помисле како је то једна од оних "добрих вести" којима неко жели да нас одобровољи и да нам улепша предстојеће празнике. А како су, након тога, усахнули медијски извештаји на ову тему, већ је отпочела прича да је то било само "обећање лудом радовање". Међутим, ових дана, та прича о Нобелу за, сада већ, "техничког српског премијера", поново, на велика врата улази у медијску сферу. Истини за вољу, као објашњење да ће европски социјалисти појачати лобирање да "њихов левичар Дачић", добије ово престижно признање.
"Група социјалдемократа у Европском парламенту појачаће лобирање у светским центрима моћи како би председник Социјалистичке партије Србије и премијер Ивица Дачић ове године добио Нобелову награду за мир" - саопштили су, пре неколико дана, из "главног штаба" српских социјалиста, након што им је у посети био Ханес Свобода, који је предводио европске социјалдемократе.
И поред тога, медијско подгревање овог бајатог јела, тренутно, видим као предизборно дување у једра домаћим социјалистима. И малу помоћ европских пријатеља-социјалиста (социјалдемократа), свом другу Дачићу. Пошто они (евросоцијалисти) никако да укапирају да ово овде код нас нису социјалисти "европског типа". Већ су то они исти социјалисти који су десет година држали на власти највећег диктатора у модерној Европи и човека који је изазвао највеће крвопролиће, након Другог светског рата, у срцу Европе. Да се ради о људима, који, да је на њих примењен Закон о лустрацији, како је требало, још увек не би ни имали право да се баве политиком.
Но, то је само једна страна Нобелове награде. Другу чине Американци. А без њих не би ни било предлога. Што ће рећи да је сасвим јасно да Дачић, очигледно, није узалуд, неколико година узастопно, молитвено, доручковао у Белој кући. Биће да је нешто и преговарао, између два залогаја. А како изгледа, ова номинација је, по свему судећи, и део тих преговора.
Мада, када је стигла званична потврда ове вести, у првом тренутку је изгледало да се неко шали, а онда је, касније, узнемирила, никад умирене, духове Балкана. А посебно оног његовог дела који се зове Србија. Цела, или у деловима. А као што је и могло да се претпостави, вест да је ПрвиДруги човек одлазеће-долазеће Владе, кандидован за Нобела, изазвала је највише буке управо у врху власти. По систему: "ко ће кога, ако не свој свога?". Мада, ова мудролија народа са искуством не може, у потпуности, да се примени и у датом случају, јер није доказано да су Председник свих грађана и ПрвиДруги човек Владе толико "своји". Пре би се рекло да су "у кохабитацији". Упркос чињеници да су, добар део политичке каријере одрадили на истој страни. Или странпутици. Како је ко то спреман да види.
У сваком случају, Председник свих грађана је премијеру јасно ставио до знања да неће имати његову подршку, ако, "макар и као кандидат" стане уз "мрског нам" Хашима Тачија. Што само говори о хаосу и безнађу политике коју води добро позната коалиција социјалиста и радикала-европејаца.(А која је, ничим изазвана, решила да прекине своју "хармонију" и распише нове изборе). Јер се Председник свих грађана толико пута хвалио да је он сада постао европејац који подржава преговоре са представницима Косова. Дакле, ако је Косово саставни део Србије, поставља се питање како то да је Председник свих грађана могао да се сагласи са преговорима које Србија води сама са собом? Или, Председник свих грађана мисли да у овој држави живи народ који ће на све што он каже да клима главом? Варнице које су се појавиле у јавности, на линији Први човек државе - ПрвиДруги човек Владе, како изгледа, проузроковале су и варнице на "идиличној" линији Први потпредседник и ПрвиДруги председник Владе Србије. А све је изашло на видело током отворене и уживо преношене седнице Владе, када је Први потпредседник, ПрвогДругог председника Владе упоредио са Тачијем.
Мада није велики број узорака, из ова два примера може се донети закључак да је некадашњим радикалима, као бумеранг, враћена "коска" коју су бацили ПрвомДругом председнику Владе. Јер, они, очигледно, нису очекивали да ће тамо неком западном свету да падне на памет да за било шта номинују певача "Мињацке". Пошто овде не функционише систем, већ комплетна власт има функцију да ствара култ једне личности, јасно је да нико није ни очекивао да ће неко у белом свету, предложити за неко одличје било кога другог осим човека чији се култ гради. Јер је у том цивилизованом свету нормално да буде први онај ко је први, а не онај ко је други. Упркос чињеници да то у Србији није од јуче.
Ипак, мислим да бивши радикали могу савршено бити мирни. Јер, како сада ствари стоје, мала је вероватноћа да Нобелова награда за мир доспе у руке ПрвогДругог човека Владе. Из простог разлога што ће имати јаку конкуренцију. Можда чак и самог Путина. А можда ће бивши Милошевићев портпарол и сам повући кандидатуру, у корист друга Путина. Или ће се неко у тој Европи, или Нобеловом комитету, сетити да је ова иста држава, пре четири године, бојкотовала доделу Нобелове награде. И то све због велике и неизмерне љубави према Кини. Која још није признала Косово. И тако у круг. Јер, оно што нисмо платили на мосту, по свему судећи, мораћемо да платимо на ћуприји.
"Србија треба да призна независност Косова да би ушла у Европску унију. Очигледно је да Сједињене Америчке Државе нису чланица Уније и није на нама да одређујемо шта треба захтевати од земље кандидата, али чини ми се да је јасно да земље које желе да се интегришу у ЕУ морају да реше своје кључне спорове са суседима, укључујући и пуно признање. Даље, мислим да би пут Србије у ЕУ био знатно олакшан уколико би признала Косово пре неголи касније" - каже у разговору за Данас демократа Елиот Енгел, амерички конгресмен из Њујорка, који је предложио премијере Србије и Косова Ивицу Дачића и Хашима Тачија, као и баронесу Кетрин Ештон за Нобелову награду.
Е сад, остаје само да видимо ко ће и када прогутати ову "горку пилулу". Пошто, након 16. марта премијер Србије, сигурно, неће бити садашњи ПрвиДруги човек Владе. А то је још један од разлога који смањује шансе да се Нобел нађе на ивици. Или Ивици.
Нема коментара:
Постави коментар