П Р О Г Р А М

Већ месецима, Србија одлази на починак и буди се уз једну реч : програм. Наравно, овај појам је био присутан и раније, али је, током ове предизборне кампање доживео своју кулминацију. Јер су сви који су хтели да фаасцинирају потенцијалне присталице, потрошили сате и сате да представе свој програм. Иако, руку на срце, није ту ни било нешто посебно за представити. И таман кад су грађани Србије одахнули (напокон), у њихове животе, поново је, закорачила реч програм. Овог пута је она стигла из кухиње странке која је успела да прикупи највише гласова житеља Србије. Инсистирајући на програму, најмоћнија странка у држави је тумачила како ће бирати партнере за будућу владу.Односно, да ће, за улазак у владу бити пресудан програм потенцијалних партнера. Мада, истини за вољу, та странка и не може да каже како има неки сопствени програм. Пре би могло да се каже како је присвојила неке фрагменте програма осталих странака и све то "запржила", у последње време, омиљеном причом о борби против криминала и корупције. И, наравно, причом о реформама у области привреде. Под слоганима "Свом снагом за нова радна места" и "Свом снагом у реформе". На крилима те и такве приче и до сада владајућа странка успела је да подигне свој рејтинг до нивоа са кога више силаска нема. Са тих висина може се само пасти, што рече неко. Омиљена прича српских напредњака толико се свидела гласачима у Србији да су заборавили и ко су некада били они који им причају те сладуњаве приче о нултој толеранцији на корупцију и криминал. Заборављајући да се ради о радикалима који су двадесет година залуђивали ову "јадну и напаћену државу" причама о домаћим издајницима, филованим екстремним национализмом. О радикалима који су аутори приче о границама Србије које су тамо где су српски гробови. О радикалима који су, скинувши беџеве са ликом "Великог Војводе", заборавили и где су садашње границе Србије. А све зарад "новоговора" који има своје слушаоце "тамо где треба". Али, да не буде забуне! Немам ја дилему са тиме да ли ово друштво треба да се избори са криминалом и корупцијом. Из, бар, два разлога. Први: не припадам криминалном миљеу. Други: борбом против корупције бавио сам се пре много година, када је то "већинска Србија" сматрала "западњачком подметачином".Дакле, ја са тим делом напредњачког програма немам проблема. Али, имам проблема да схватим да ли су ови садашњи напредњаци ови "садашњи" или "они бивши". Јер, да је, онда када је то требало, примењен Закон о одговорности за кршење људских права (познатији као Закон о лустрацији), људи који данас врше техничку власт или они који се спремају да је сутра врше у пуном капацитету, били би негде другде, далеко од било какве власти. И то што је тај закон послат у историју, а да ни једном није примењен само говори о томе да у овој држави, по том питању не постоје невини. Јер су прилику за његову примену имали сви. И они бивши и они "бивши и садашњи" и они "садашњи бивши" и они "садашњи будући". И то је, по мени, кључна ствар. Мера односа бивших и будућих власти према ономе по чему се  мери озбиљност једне државе. Јер, ако током десет година, нисмо успели да применимо један закон који је требало да буде основ државе и друштва, како онда да верујем у тамо неки програм?
И то програм који је, како је јавила већина медија, писао један човек. Истини за вољу не било који, већ човек који се, како изгледа, пита за све у овој држави. И који је, најпре, најавио да будућа Влада неће бити издељена на феуде, већ ће функционисати као тим (рецимо Бајерн), али је касније, најлепша жена "техничке владе" појаснила и да ће Вучић завести гвоздену дисциплину у будућој влади, јер је, у недавној контроли  "открио"  да 60 процената владиних службеника касни на посао. Један штампани медиј, у тексту у коме се говори о томе како је најмоћнији човек државе спровео ванредну контролу трошења пара у министарствима, помиње и ту "невероватну" појаву: "Осим тога, Вучић је јуче поранио на посао, док су његови сарадници водили евиденцију када запослени у Влади долазе на посао.  - Евидентиран је сваки долазак, закључак је да је више од 60 процената запослених закаснило. Биће уведена нова, оштрија правила и санкције за оне који крше радну дисциплину. Сигурно је да овако више неће моћи - наводи наш саговорник." Наравно да немам ништа против да најмоћнији човек државе Србије заведе "гвоздену дисциплину" у влади, али ми није јасно да се нико није сетио да му предложи да у тој институцији уведе електронску контролу долазака и одлазака са посла.Јер је то рентабилније. Па неће бити потребно да читав буљук Вучићевих сарадника седи по неким ћошковима и бележи ко је када дошао на посао. А електроника не зна да лаже. И региструје доласке и одласке "ни по бабу ни по стричевима". Осим тога, тако је могуће да Вучић на монитору свог рачунара (али и на мобилном), у сваком тренутку, може да провери ко му је када дошао на посао, или ко је и када изашао. Тако би имао још потпунију контролу над владиним чиновницима па би могао да се посвети осталим мерама из програма који је сам написао. Поготову што му, како изгледа, предстоји и "обрачун" са "лошим директорима", како је то најавила "техничка" министарка енергетике, али и са дипломатским "синовима и унуцима", пасошем за "госпођу ташту", као и са функционерима који су кршили  закон.
Осим наведеног, Вучић ће морати да се суочи и са реконструкцијом јавног сектора у коме, како је навела прва дама наше енергетике, има "појединаца који су једва позавршавали школе на неким истуреним одељењима". А да и не говоримо о томе да ће, можда, морати да објашњава Председнику свих грађана да З.М. није мислила на њега када је помињала директоре са "сумњивим дипломама". Јер он и није директор, већ Председник. Свих грађана.
И не само то. Творац програма нове Владе (која ће бити "најмања, најефикаснија и најбрже састављена и нај, нај, нај у новијој српској историји"), треба да изврши највећи трансфер, такође у новијој српској историји. Да из јавног у приватни сектор пребаци 5о хиљада радника, а да тамо задржи све оне напредњаке који су, брзином муње, запосели позиције, дан пре но што је на снагу ступила уредба о забрани запошљавања у јавном сектору.А како сада ствари стоје и тај, као и сваки други трансфер, има своју цену. Из приватног сектора поручују Вучићу да је то изводљиво, под условом да за сваког радника из јавног сектора припреми по 9 хиљада евра. Што је, истини за вољу, за читаву хиљадарку мање од онога колико је Динкић, страним компанијама,  плаћао радна места. У проналажењу најбољих решења за Србију, по свему судећи, мораће Вучић још једном да размисли да ли је преурањено отписао војводу од Чачка, који, као кец из рукава, има решење за запослење 50 хиљада радника. Поготову што је сасвим извесно да ће будућа Влада одустати од најепохалнијег економског решења у новијој српској историји које се зове "солидарни порез", а за који је, још пре само месец дана, лично Вучић тврдио да неће бити укинут  до краја 2015. године. Међутим, очигледно је да је и мали геније Лазар од Јејла, успео да укапира да се држави много више исплати да опорезује плате свих запослених у јавном сектору. Поготову ако се томе дода и "порез на политичаре". При чему, лично мислим да би било целисходније да политичари и не примају плату, бар док се не докаже да су постигли неки успех. А да, за то време, сами финансирају своје трошкове. Или, ако се ради о онима који су већ дуго у политици, да врате део онога што су узели од грађана и државе.
У сваком случају, очигледно је да за будућег премијера има још много посла. Између осталог, надам се да ће, осим јавном сектору, мало свог времена посветити и такозваном реалном, односно, приватном сектору. Као и да ће пронаћи решење како да натера један огроман део тог сектора да, уколико жели да послује у овој држави, обезбеди пристојне плате за своје запослене, које третирају као робове који морају да раде и по 12 сати дневно, чега у нормалним капиталистчким државама нема. Али, да ће пронаћи и начин да, у легалне финансијске токове ове државе, убаци пословање  највећег трговачког ланца у држави Србији, чији су власници наши пријатељи Кинези. Који, уз нечији благослов, своје пословање, очигледно је, држе ван финансијских токова ове државе. Уосталом, сетите се када сте у некој од "кинеских радњи" добили фискални рачун. У великом броју случајева, чак, и кад сте га изричито захтевали.