(Руку на срце, скоро три деценије, овом народу нико и не нуди ништа друго. Што се, некако, и подразумева, имајући у виду, најблаже речено, веома чудан однос између власти и народа!? Јер, ако народ, на изборима, слободном вољом, бира власт, то подразумева и одређену врсту љубави. Са друге стране, кад они што смо их бирали с љубављу, постану власт, они почну да прете и да нас плаше. А зар није хришћански да се на љубав, узвраћа љубављу?)
Но, да се вратим на економију. Дакле, као што сам могао и да претпоставим, ево већ недељу дана, медијима у Србији је главна тема (осим: "крв, зној и сузе"), продаја Телекома и ЕПС-а. Што му некако дође сасвим логично. Јер, ако то каже Први човек државе, онда је то "пожељна тема". Зашто би јавно мњење Србије "разбијало главу" да пронађе неку другу тему? Зна овај народ да је Први човек државе добро промислио пре него што је изрекао ту мудрост. Зна народ да Први човек државе не би продавао, да не гори под ногама. Зна народ да Првом човеку државе није било лако да донесе такву одлуку, јер се може дести да му неко, због тога, може припретити (као ови "његови" што су, ономад, претила оним другима када су хтели да продају Телеком). Исто тако, зна народ да Први човек државе неће продавати, ако не мора.
А пошто изгледа да мора, није лоше размислити и пронаћи одговор на, неизбежно, питање: Има ли Србија, осим Телекома и ЕПС-а и других потенцијала, који би неког ко има пара могли да заинтересују? Пошто, продају Телекома или делимичну продају ЕПС-а, лично, видим као када би неки пољопривредник решио да прода њиву, да би поправио трактор. При томе, под "неке друге потенцијале", не подразумевам Бачевићев канал Морава-Вардар-Егејско море, или Вучућев "Београд на води". Пошто је, колико сам успео да уакапирам, канал резервисан за браћу Кинезе, а "Београд на води" за браћу Арапе. Осим тога, нешто контам, ако у Влади нема Бачевића, да ли то, аутоматски значи да нема ништа ни од Канала? Или, ће се канал копати по сваку цену, макар га Бачевић копао даљински, из Кине? А што се тиче пројекта "Београд на води", можда сада, када је Мали постао Велики, он више и није битан?
Дакле, уколико би неко желео кратак и јасан одговор на питање да ли Србија има (осим поменутих), и других потенцијала, он би гласио - да. Међутим, ако се тражи једноставан одговор на питање који су то потенцијали, бојим се да до њега не може баш тако лако да се дође. Јер се ради о ресурсима који су тешко уочљиви на први поглед. А и разумљиво је због чега. Ови ресурси се налазе далеко испод уобичајеног нивоа људског погледа. Односно, реч је о, такозваним, подземним ресурсима. Оличеним у Руднику бакра (и злата!) у Бору и налазишту уљних шкриљаца у Алексинцу (али и на неким другим локацијама у земљи Србији). Међутим, то би био најједноставнији део одговора, након чега ствари постају све замршеније. Поготову ако се има у виду да је, на опште изненађење широких народних маса, ресор енергетике и рударства добио Александар Антић (кадар СПС-а), уместо "енергетски" већ уигране министарке Зоране Михајловић. Иако знам да је премијер рекао да више у Влади неће бити феуда, већ ће Влада функционисати као тим (на чијем је челу Он лично), рачунам да ће министри, ипак, морати нешто и сами да раде. Осим тога, чаршија је била упозната са "чињеницом" да наша најзгоднија министарка, наводно, није у добрим односима са Русима, али, колико је мени познато, борско злато (и остали метали), као и алексиначки шкриљци, немају везе са Русима. Или је са Русима (у склопу "Јужног тока") склопљен такав споразум да је "њихово све што је и наше"? Или се, у овој области спремају такви резови за које је боље да буде крив кадар СПС-а него СНС-а? Као и да су Американци (укључујући и посету америчког амбасадора Кирбија, у изборној ноћи, седишту СНС), само мамац? Или је све то заједно и од свега по мало и за сваког по нешто?
У сваком случају, клупко је већ почело да се одмотава. Јер, тек што је формирана нова Влада, нови министар енергетике и рударства, Александар Антић, имао је "ватрено крштење". Наиме, њему су медији већ "трасирали" разговоре које ће водити са америчком компанијом “Friport Mekorman”, која, како се наводи, већ поседује права да врши геолошка истраживања рудног богатства Тимочке Крајине. Као и да се, у околини Бора, налазе неистражена налазишта злата и бакра чија вредност прелази 18 милијарди долара, због чега је ова фирма заинтересована да уложи "милијарде долара" у експлоатацију руде злата и бакра. У том контексту, можда је и јаснија чињеница због чега је, тамо где треба, без много размишљања, одлучено да "вечити директор" РТБ Бор, остане на том месту, упркос чињеници да је, пре доласка напредњака на власт, био члан, готово, свих странака које постоје у Србији. И да се, као гест његове добре воље, прихвати чињеница да је, у мини прелазном року, дошао на поклоњење господару СНС-а и целе Србије.
Дакле, борски рудник јесте значајан ресурс којим Србија располаже, али је и чињеница да њега није могуће брзо и лако претворити у "исплативу инвестицију", односно добру "удавачау" која ће у што краћем року почети да наплаћује удају за момка који јој није по жељи.
Осим тога, остаје питање за који ниво транспарентности ће се власт одлучити, када до ове "удаје" дође? Или ће и то бити саставни део "неузвраћене љубави"?
У сваком случају, борско злато и бакар су већ многима служили за подмиривање рачуна, али је, зато, потпуна непознаница како ће се власт опходити према ресурсу о коме се све више говори, а чије је име уљни шкриљци. За које се, у стручним круговима тврди да су, после угља, нафте и гаса, нови енергетски адут. Који, као сировина за добијање нафте, гаса, топлотне и електричне енергије, привлачи све више пажње. Поготову у светлу најновијих дешавања у и око Украјине.
Поред САД, Русије, Конга, Бразила, Естоније, Шкотске и Кине, где, у светским размерама, постоје највећа налазишта уљних шкриљаца, значајне количине поседује и Србија. Осим подручја Алексинца, које је најбогатије, још 23 басена у Србији располаже уљним шкриљцима (Врање, Ваљево, Крушевац, Бабушница, Ниш, Западна Морава...), чија, тренутна, процењена количина износи око пет милијарди тона.
Прича о "алексиначким шкриљцима" враћа нас у далеку 1954. годину, када је постојала и фирма за истраживање уљних шкриљаца, мада су озбиљнија истраживања, иза којих су стајали Рударско-геолошки факултет и Привредна комора Србије, рађена тек 1986. године. Експлоатацијом уљних шкриљаца тада је требало да се бави Нафтна индустрија Србије, али се од тога одустало због процене да је тај посао неисплатив.
Данас, готово тридесет година након тога, имајући у виду пораст цене нафте на светском тржишту, али и општу економску и политичку ситуацију на планети Земљи, стручњаци сматрају да би производња нафте из уљних шкриљаца био више него исплатив посао. О томе говори интересовање неколико страних компанија (Инвестициони фондови "Хатор" и "Зао стар", "ЕСТИ енергија" из Естоније, "Гаспромњефт", односно НИС), које су држави Србији упутиле писма о намерама у којима показују спремност да учествују у будућој експлоатацији уљних шкриљаца, односно, у градњи капацитета за њихову прераду у нафту.
Прошле године, једна кинеска компанија, покренула је пројекат експлоатације уљних шкриљаца, који су по количини нафте у њима (око 10%), слични алексиначким, планирајући годишњу производњу од 200 хиљада тона нафте. Према њиховим рачуницама, читава инвестиција би коштала око 150 милиона долара, а да би се, уз цену нафте од 145 долара по барелу (812 долара за тону), за само годину дана могло зарадити око 165 милиона долара, што значи да би инвестиција била исплатива за мање од годину дана. Неки стручњаци сматрају да је експлоатација уљних шкриљаца богатих нафтом (а наши спадају у најбогатије) исплати чак и када је цена сирове нафте 30 долара за барел.
Као и обично, све би то било лепо да није једно али. Које се, како то код нас увек бива, односи на почетни капитал. Који ми немамо. Што значи да би морали да експлоатацију уљних шкриљаца радимо у сарадњи са неким ко има оно што ми немамо. А то значи да би ми уложили само оно што је Бог дао, а све остало би уложио неко други. Чиме би и утицај тог "другог" на доношење одлука био много већи него наш. Због чега би могло да нам се деси да се "чешемо и тамо где нас не сврби". А да би то избегли или ублажили, било би добро да у сваком тренутку размишљамо о одговору на, бар, три питања: ко би то био, како би га изабрали и под којим условима би направили тај дил? Да и не говоримо о томе што би изузетну пажњу требало посветити заштити животне средине, која би могла бити угрожена приликом експлоатације уљних шкриљаца. Имајући пред собом искуства других, а посебно оно што се десило нашим суседима Румнима, којима је сада, по свему судећи, касно да се буне.
Уосталом, пошто смо, макар декларативно, трасирали "европски пут", обавеза нам је и да пажљиво ослушкујемо о чему се шапуће у "европској престоници" Бриселу. Одакле је још пре, скоро, годину дана стигла информација да су у Европској унији државе и институције прилично подељене када је у питању технологија експлоатације уљних шкриљаца, као одговор на исказану жељу "индустрије и власти" на Западном Балкану (где припада и Србија) да крену са експлоатацијом гаса и нафте из уљних шкриљаца. Према истраживању у Европској унији 74% грађана и део стручњака сматрају да би то, уз садашњу технологију, изазвало право "тровање" природне средине и опасне последице по здравље људи.
Управо због свега тога, морам да признам да сам био јако изненађен већ поменутом комбинаториком коју је применио Први човек српске Владе бирајући поједине министре. А нисам ни сигуран у постојање "урбане" легенде, према којој је, Зорана Михајловић морала да оде јер је тако тражио "неко" ко је заинтересован за "подземне ресурсе", а коме је, на том месту, више одговарао кооперативнији Антић? Или је све то урађено по систему "да се Власи не сете"? А у Влади ће све конце повлачити само један човек (правдајући то оперативнијим радом овог органа јер министарства "више неће бити партијски феуди")!? У сваком случају, непуних месец дана пре формирања ове, историјске, Владе, бивша министарка енергетике, Зорана Михајловић, громогласно је најављивала да ће алексиначки шкриљци "бити експлоатисани". И то давањем концесија. И да је то један од приоритета енергетског сектора Србије. А занимљиво је да је сличан став, годину дана раније, изнео и Милан Бачевић, тадашњи, министар рударства.
Али, не треба схватити да је експлоатација уљних шкриљаца ексклузива ове и оне "исте", али претходне Владе. Јер је о експлоатацији "српске нафте", очигледно, планове правила и Влада Мирка Цветковића. Истини за вољу, некако више кроз предизборне активности.
Такође, чињеница је да је, о експлоатацији алексиначких шкриљаца, Зорана Михајловић, говорила још у време када је била "само" енергетски стручњак, и када је имала једну титулу мање, а једно презиме више. И можда је, управо због тога, министарка Михајловић морала да "промени" ресор. Јер је, пре само месец дана, изјавила да ће, "уколико остане министарка енергетике, инсистирати на давању концесије за алексиначке уљне шкриљце, за које је, између осталих, заинтересована и Естонија", додајући да је то један од приоритета енергетског сектора Србије.
Да ли то значи да сада, када је министарка Михајловић променила ресор, то више није приоритет? Или је, заиста, Русију уплашио "дух" производње нафте из уљних шкриљаца? Или је све то по мало, да би било за сваког по нешто?
Нема коментара:
Постави коментар