А лично, памтим и много дуже.
Дакле, један такав случај (конкретно се ради о Радној групи), догодио се пре нешто више од месец дана, када је актуелни министар полиције "одлучио" да формира "Радну групу за паљење амбасада". Е сад, у вези са овим, битно је да се размотре бар два детаља. И први и други могу бити и сасвим формални, али и суштински. У зависности од тога како ко то посматра.
Први детаљ се односи на назив радне групе - "Радна група за паљење амбасада", како је известила једна од две државне телевизије (РТВ), али, у чему није заостала ни Б92 (преносећи Танјугову информацију). Јасно је да овакав назив може да изазове мноштво питања и недоумица, а пре свега да ли се ради о случајевима паљења амбасада фебруара 2008. године, или, недај Боже!, о некој новој паљевини.
Други детаљ односи се на суштину изјаве министра полиције, Небојше Стефановића, у којој он, на самом почетку, изричито каже "Донео сам одлуку...". Без обзира на озбиљност функције коју млади напредњак обавља, оваква тврдња, чак и код малолетних лица у Србији може да изазове смех. Пошто је и врапцима јасно да по овом питању ни много значајнији политички фактори у Србији ништа не одлучују сами. Већ је то "домаћи задатак" који је дошао из иностранства. Домаћи задатак који мора бити урађен за чисту петицу како би могли да наставимо даље, на дугом и напорном путу ка Европској унији. И тај "задатак" је, истини за вољу, имала и ДС-СПС влада, али, како изгледа, није било резултата. Мада је и тада постојала Радна група. Коју је, за те потребе, "формирао" вечити директор полиције, Милорад Вељовић. Дакле, садашња (и она пре ње) Влада је, по питању паљевине, наставила тамо где је претходна стала. То је, пре готово две године, обзнанио и тадашњи други, а данас, први човек наше Владе и партијски шеф садашњег министра полиције, Александар Вучић. Дакле, можемо то звати како хоћемо, али, тај "задатак" мора да буде урађен, без обзира да ли је министар полиције "одлучио" да формира Радну групу, или је тај налог дошао "одозго". Јер, Немци не заборављају. Током свих година, након, несрећног фебруара 2008. представници Немачке су (на различитим политичким нивоима), истицали, прилично јединствено, да Србија мора да испуни 7 (седам!) услова, уколико жели приближавање ЕУ. Међу тих, симболичних, седам услова, на прилично високом месту се налази и захтев за откривање и гоњење починилаца паљења Амбасаде Немачке у Србији. Но, како је манир напредњака да увек и на сваком месту доказују како они не реагују на "налоге" са запада, тако је и млађани министар полиције потпуно игнорисао аксиом о немачком захтеву. Као и чињеницу да то не може постати теорема.
"Донео сам одлуку о формирању Радне групе, како би се у потпуности испитале све чињенице тог догађаја, али и открили организатори и актери паљења амбасада Сједињених Америчких Држава и СР Немачке. Циљ Радне групе је да идентификује све починиоце и у потпуности расветли тај насилни чин, како би одговорни организатори и нападачи били процесуирани" - истакао је министар Стефановић.А оно што је, намерно или случајно, заборавио да каже је једна ситница која "девојци срећу квари". Односно, да је потребно открити и политичке инспираторе паљевине. Пошто је, за разлику од нас, Немцима потпуно јасно да се хулигани нису сами "досетили" да крену у паљевину. И то ни мање ни више, него амбасада.
Али, очигледно је да ми, увек, идемо тежим путем. При чему би, овог пута, више одговарао израз "тапкамо у месту". Јер, у ових четрдесетак дана, нема ни трага ни гласа од неке нове информације на ову тему. Како изгледа на њу су заборавили сви, па и министар Стефановић. А Радна група? Пошто ни онда а ни данас нису обелодањена имена чланова Радне групе (вероватно је то Државна тајна!), нелогично је да се било ко у јавности огласи на ову тему.
Зато и стичем утисак да ће и ово бити (једна у низу), Радна група, која је формирана тек да би испунили форму и окренули нову страницу. По старом домаћем обичају. Међутим, овде се заборавља ко нам је испоставио захтев. А они, Немци, то не заборављају. Дакле, са или без Радне групе, мораћемо да се суочимо са тим. Или се, можда, неко нада да ће развој догађаја на светској политичкој сцени ову нашу обавезу бацити у заборав!? По опробаном Милошевићевском "рецепту" да се мали проблеми најбоље решавају када се направе већи.
Мада и тако записано, може да се затури. То се и мени догодило са текстом који следи, а који сам написао у четвртак, 21. фебруара 2008. године, током дивљања хулигана на београдским и улицама још неких градова Србије. Оно чега се сећам је да сам текст понудио неким новинама, али нисам наишао на разумевање уредника да он буде штампан. Касније сам га негде затурио, а пронашао га, недавно, приликом селидбе. Текст је носио наслов "Србија тоне у мрак" и у великој мери говори о личном ставу једног обичног грађанина у вези са догађајима који су уследили након што су привремене власти Косова (и Метохије), 17. фебруара 2008. године, "одлучиле" да прогласе независност. Да ли сам и колико погрешних процена начинио у том тексту? Много? Можда. На то питање ни сам немам потпун одговор. Али, трудим се, читајући текст, да до тог одговора дођем. То препоручујем и потенцијалним читаоцима, којима поменути текст нудим у целини, уз минималну, техничку, обраду.
&
Србија поново тоне у мрак. А још се није опоравила ни оног, претходног, почетком деведесетих година прошлог века. Мрака који је био плод безумља и погрешно вођене националне и државне политике, коју су креирали лажни патриоте, који се, свако мало кандидују да у овој нашој малој држави воде главну реч, обликујући националну хистерију, која Србију поново гура и хаос и неизвесност.
Неки људи који, нажалост, предводе политичке групације, могу да функционишу само у ванредним ситуацијама. Само у хаосу и пометњи. Њима не одговара ред и закон. То су "креатори" Србије деведесетих, ратне Србије са ратовима које нисмо водили, у којима нисмо учествовали, али због којих смо много кажњени. Због којих нас још кажњавају и због којих је нама и нашој деци украдено десетак година живота.
А само пар година пре распада СФРЈ, већина тих људи, који су се из петних жила трудили да одлучују о нашим судбинама, нису појма имали да у Босни, а поготову у Хрватској, односно "тамо, негде далеко", у некада заједничкој држави живи толики број Срба.
А само пар година пре распада СФРЈ, већина тих људи, који су се из петних жила трудили да одлучују о нашим судбинама, нису појма имали да у Босни, а поготову у Хрватској, односно "тамо, негде далеко", у некада заједничкој држави живи толики број Срба.
И углавном њиховом наопаком политиком, тај број је, данас, далеко мањи. Подршка "прекодринским" Србима био је само изговор за неостварене и нереалне амбиције, које су нас супротстављале, готово, читавом свету. А данас је већ сасвим извесно и јасно да су, многи који деведесетих нису били уз Милошевића, на тој страни били само због тога што он није могао да реализује њихов утопистички и недосањани сан, а не због тога што је он био творац наопаке и деструктивне политике. Превара је била у томе што су они Милошевића доживљавали као националисту, а он је био само обичан комуниста- плагијатор, који није успео да баци у сенку свог идола Јосипа Броза.
Са самопрокламованим проглашењем независног Косова, ситуација почиње да се понавља. Неки би, поново, да створе хаос и безумље, јер само у таквом амбијенту могу да фукционишу. Зато и проналазе оправдања за хулиганско дивљање на улицама многих градова Србије. И нико не жели да јасно каже тим младим људима да руше своје, да руше себи део будућности. Да ће за то рушење њима доћи рачун за наплату - на различите начине. Изгледа да је поново дошло време да се у овој држави утркујемо да би доказали ко је већи Србин. Еталон за то је ко ће више оправдања пронаћи за болесну мржњу коју исказујемо једни према другима, за бес који се исказује на погрешан начин...Бојим се да ће нам се то, поново, вратити као бумеранг. Не можемо очекивати разумевање од оних чије амбасаде уништавамо, од оних које називамо разним погрдним именима.
Питање које свако треба себи да постави гласи : "Да ли је томе разлог Косово?". Бојим се да није! Косово јесте најскупља, али и најјефтинија српска реч! Излизала се од превелике употребе. Од Косова су сви дигли руке! И то нико не може да демантује. Могу, само безуспешно, негирати такву тврдњу. Стварност их немилосрдно демантује. И поред тога што имамо министарство за КиМ, оно се не наалази на територији ове покрајине.
Ако је Косово у Србији, не видим разлог да то не буде тако. Због чега у очекивању албанског самопроглашења независности и српска Скупштина није заседала на Косову и Метохији? Да не говоримо да је тамо требало да буде и Влада! Овако, имамо потпуно сулуду ситуацију да новинарка Националног јавног сервиса, дописник из Митровице, постављајући питање Слободану Самарџићу, констатује да је он читав дан провео у том граду. Мало ли је то за једног министра коме је ресор управо Косово и Метохија!?
Са друге стране, уколико реално опишемо своја осећања у вези са Косовом, како га зову "они", или са Косовом и Метохијом, како ту територију зовемо ми, доћи ћемо до закључка да нам се понављају исте грешке, из не тако давне прошлости. О "прекодринским" Србима већина становника Србије, пре злокобних, деведесетих, није знала готово ништа, јер су они били "тамо негде". О Србима са Косова (и Метохије), такође, не знамо, готово, ништа и поред тога што су они "ту негде", што су, наводно, близу нас. Знамо их једино по томе што они који су расељени у централни део Србије, и после девет година, живе у колективним избегличким центрима, у условима недостојним живота људи у 21. веку. Држава ништа није учинила да реши статус тих људи, држећи их толике године у минијатурним гетима у многим српским градовима. А зар толико помињана Резолуција 1244 није подразумевала њихов повратак на "прадедовска огњишта"? И због чега нисмо до сада инсистирали на томе? Како то да нам није пошло за руком да обезбедимо повратак 250 хиљада расељених за девет година, а Албанци су "око милион" вратили за неколико месеци? Или, то нисмо ни желели да урадимо? Да нису, можда, ти људи представљали средство за остварење неког замишљеног циља? Ако јесу, којег?
О томе колико познајемо већинско становништво Косова, можда не треба ни трошити речи. Ми смо само формално живели у истој држави. А више смо познавали менталитет и обичаје Словенаца или Хрвата, него Албанаца са Космета. Уосталом, разбијање излога радњи Горанаца у неким градовима Србије, на неки начин, то и потврђује. Многи још увек нису научили да су Горанци посебна етничка групација која, углавном, живи на делу Космета који се зове Гора, на крајњем југу Косова, чије је средиште варошица Драгаш (током деведесетих, чувена парола социјалиста је гласила "Србија од Хоргоша до Драгаша").
А пошто су они, социјалисти (углавном исти, само мало пресвучени и нашминкани), који су, на различите начине, били и део власти након "демократских промена" у Србији, није ме посебно изненадило да су и у догађајима након нелегалног проглашења косовске независности, имали "значајну" улогу. И поред тога што њихов лидер, Ивица Дачић, није био на бини током митинга"Косово је Србија". Јер, не треба занемарити да је Дачић, након проглашења независности Косова, а пре митинга "Косово је Србија", као и представници осталих странака учествовао у скупштинској расправи. Као и да је том приликом понудио типично социјалистичко решење : "Уколико КФОР не може или неће да заштити Србе на Косову, онда то треба да учине војска и полиција Републике Србије". Лично, верујем да је Дачић био, апсолутно, свестан шта то, у том тренутку, може да значи. Јер се ради о човеку који је на челу исте оне странке чији је удео у стварању деценијског мрака Србије, са краја прошлог века, био највећи.
Верујем да је "тежине" сопствених речи био свестан и"шеф радикала у отаџбини", војвода Томислав Николић, који је, уз специјалне ефекте патетике и демагогоје будио најниже страсти, код оних који су помислили да управо тај човек може да одведе државу у "светлу будућност". Томе је, вероватно, требало да послужи и специјална порука "великима": "Ви из Америке и Европске уније, гурнули сте Албанце са Косова у велику неизвесност, у један тежак потез који ће да их кошта. А ми вам кажемо: само смо два дана туговали. Трећег дана, Срби су на Косову палили пунктове. Четвртог дана, окупили смо се на највећем митингу који је Србија икада видела." Које је ефекте требало да изазове тај "патриотски" говор претендента на "владарски трон" Србије? Тешко је доказиво да су управо овакви говори могли да "инспиришу" младе људе за оно што је дошло на ред након окончања митинга "Косово је Србија". Али је, више је него очигледно, да је изразито ћутање и изостанак јасне осуде рушења и демолирања градова, од стране хулигана, могло да се протумачи и као "патриотски и демократски чин", којим се изражава револт због "губитка" Косова. Задатак политичких лидера у таквим ситуацијама је да делују умирујуће на те младе и гневне људе, а не да благонаклоно гледају на њихову потребу да искажу рушилачки бес тамо где је он био најмање потребан.
И у време када је најмање потребан.
Изгледа да је, у оваквим временима, најлакше и најсигурније бити "патриота". Поготову што се етикете "домаћи издајник" олако деле. Докле више!? Где је та храброст да се покаже право на сопствено мишљење и став? Какав су, у Скупштини, показали Чанак (2) и Чеда Јовановић. А да Николић није говорио у име свих грађана Србије, јасно су рекли представници ЛДП и Г17 плус. И, управо због стварања такве "климе", према очекивању, били су у мањини. Јер, поново је у Србији лакше било бити Дачић или Николић, него Чеда Јовановаћ или Ненад Чанак. Много је лакше просипати црвено-црну демагогију и држати запаљиве говоре у Скупштини, и на митинзима (заборављајући да је, управо таква политика, овом народу донела толико несреће да ћемо је имати и за наредне векове), него разложно и реално гледати у будућност која нас очекује.
Да су мислили на будућност, можда би лакше било и председнику, Борису Тадићу, да у Савету безбедности Уједињених нација брани интегритет и достојанство Србије, управо пред онима, који, макар декларативно, држе до поштовања права и правичности. А којима су, светски медији, уместо очекиваног насиља на Космету, приказали насиље на улицама Београда. Због чега су, помало бесмислено, звучале Тадићеве речи, упућене амбасадорима и генералном секретару, да је Србија стара европска држава, оснивач Уједињених нација. А као крик су звучале његове речи: "Господо, признањем Космета не чините услугу мојој земљи!" (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, ).То није имао ко да чује. У Савету су седели људи који су, већ унапред имали свој став о Космету, а далеко одатле, на улицама српског главног града, увелико се рушило и дивљало. То је слика коју смо послали у свет. Уместо да покажемо достојанство и тугу због примене силе уместо правде у решавању статуса Косова.
И све то уз трошење огромне количине енергије да би се пронашло оправдање за вандализам на улицама главног и осталих градова Србије. То "оправдање" је пронашао и министар за Космет, Слободан Самарџић, који је, у једној ТВ емисији, упорно, тврдио да то треба посматрати у контексту укупних догађаја, а не као изолован чин.
И министар Велимир Илић је био благонаклон према хулиганима. По њему, "демократија је кад разбијеш прозор на амбасади неке државе". Питам се само да ли би министар једнако "демократски" гледао на то када би неко, због "демократског неслагања са њим", на његовој својини, полупао прозоре? А поставља се и питање због чега смо склони изазивању ситуација које нас могу скупо коштати? Уз обавезно питање ко ће одредити где је граница? И како ћемо знати да у будућности одредимо када је револт и бес оправдан да би могао да прође некажњено?
На жалост, није било потребно дуго чекати одговоре на, већину, ових питања. Који су
стигли током "кристалне ноћи", тог, 21. фебруара, у Београду, након одржаног митинга "Косово је Србија". Очигледно је да хулигани нису желели да пруже било какву подршку својим сународницима на Космету. Њима је било важније да се докопају страних патика, тренерки, мајица, парфема...Безочно су разбијали свој главни град, бацајући под ноге сваку лепшу слику коју смо тог дана имали намеру да пошаљемо у свет. Све што је било позитивно, на том скупу, иза кога је стала Влада Србије, разбијено је у најситније делиће, као стакло на београдским улицама. Кулминацију представља напад на неколико амбасада, а посебно паљење Амбасада Сједињених Америчких Држава, Немачке,Словеније и Хрватске, што представља врхунац варварства које смо могли да пошаљемо у свет.
Узалуд приче о Србији као демократској држави, о једној од најстаријих европских цивилизација, о томе да смо део Европе. Не, нисмо ми део Европе, јер се то у Европи, углавном, не ради. И нећемо бити све док се јасно, свако од нас, не одреди према том варварству, у чему треба да предњаче они који су били иницијатори и организатори поменутог митинга. А да ли је у стању то да учини и председник Владе Србије др Војислав Коштуница? Лично сумњам, имајући у виду упечатљиву слику његовог, од мржње и презира, изобличеног лица док је на митингу говорио о "међународној завери" против Србије.
То је био позив на линч! То је био ратни поклич!
Тешко је рећи да је у томе заостајао "вођа радикала у отаџбини", Томислав Николић. Чија је порука са митинга "Косово је Србија" била апсолутно јасна.
За онога ко је то желео да чује.
На нашу велику жалост, мало је, те ноћи, али и наредних дана, било оних који су у свему што се догађало препознали "звуке деведесетих". Лакше је било, по старом добром обичају, замењивати тезе. Већ виђено, али још увек "пали". Брже-боље, будућа узданица радикала, Александар Вучић, оптужио је медије за изазивање насиља. Јер (гле чуда!), неки медији су хулигане назвали хулиганима. А како би требало да их зову? Да су их сви тако назвали, одмах, 17. фебруара, и да су се од њих оградили, можда би вандализам 21. фебруара био избегнут.
Овако, имамо познату ситуацију где на питање: "ко је разбио прозор?", као ехо, одјекује: нисам, нисам, нисам... А Србија, поново тоне у мрак!
Ако је Косово у Србији, не видим разлог да то не буде тако. Због чега у очекивању албанског самопроглашења независности и српска Скупштина није заседала на Косову и Метохији? Да не говоримо да је тамо требало да буде и Влада! Овако, имамо потпуно сулуду ситуацију да новинарка Националног јавног сервиса, дописник из Митровице, постављајући питање Слободану Самарџићу, констатује да је он читав дан провео у том граду. Мало ли је то за једног министра коме је ресор управо Косово и Метохија!?
Са друге стране, уколико реално опишемо своја осећања у вези са Косовом, како га зову "они", или са Косовом и Метохијом, како ту територију зовемо ми, доћи ћемо до закључка да нам се понављају исте грешке, из не тако давне прошлости. О "прекодринским" Србима већина становника Србије, пре злокобних, деведесетих, није знала готово ништа, јер су они били "тамо негде". О Србима са Косова (и Метохије), такође, не знамо, готово, ништа и поред тога што су они "ту негде", што су, наводно, близу нас. Знамо их једино по томе што они који су расељени у централни део Србије, и после девет година, живе у колективним избегличким центрима, у условима недостојним живота људи у 21. веку. Држава ништа није учинила да реши статус тих људи, држећи их толике године у минијатурним гетима у многим српским градовима. А зар толико помињана Резолуција 1244 није подразумевала њихов повратак на "прадедовска огњишта"? И због чега нисмо до сада инсистирали на томе? Како то да нам није пошло за руком да обезбедимо повратак 250 хиљада расељених за девет година, а Албанци су "око милион" вратили за неколико месеци? Или, то нисмо ни желели да урадимо? Да нису, можда, ти људи представљали средство за остварење неког замишљеног циља? Ако јесу, којег?
О томе колико познајемо већинско становништво Косова, можда не треба ни трошити речи. Ми смо само формално живели у истој држави. А више смо познавали менталитет и обичаје Словенаца или Хрвата, него Албанаца са Космета. Уосталом, разбијање излога радњи Горанаца у неким градовима Србије, на неки начин, то и потврђује. Многи још увек нису научили да су Горанци посебна етничка групација која, углавном, живи на делу Космета који се зове Гора, на крајњем југу Косова, чије је средиште варошица Драгаш (током деведесетих, чувена парола социјалиста је гласила "Србија од Хоргоша до Драгаша").
А пошто су они, социјалисти (углавном исти, само мало пресвучени и нашминкани), који су, на различите начине, били и део власти након "демократских промена" у Србији, није ме посебно изненадило да су и у догађајима након нелегалног проглашења косовске независности, имали "значајну" улогу. И поред тога што њихов лидер, Ивица Дачић, није био на бини током митинга"Косово је Србија". Јер, не треба занемарити да је Дачић, након проглашења независности Косова, а пре митинга "Косово је Србија", као и представници осталих странака учествовао у скупштинској расправи. Као и да је том приликом понудио типично социјалистичко решење : "Уколико КФОР не може или неће да заштити Србе на Косову, онда то треба да учине војска и полиција Републике Србије". Лично, верујем да је Дачић био, апсолутно, свестан шта то, у том тренутку, може да значи. Јер се ради о човеку који је на челу исте оне странке чији је удео у стварању деценијског мрака Србије, са краја прошлог века, био највећи.
Верујем да је "тежине" сопствених речи био свестан и"шеф радикала у отаџбини", војвода Томислав Николић, који је, уз специјалне ефекте патетике и демагогоје будио најниже страсти, код оних који су помислили да управо тај човек може да одведе државу у "светлу будућност". Томе је, вероватно, требало да послужи и специјална порука "великима": "Ви из Америке и Европске уније, гурнули сте Албанце са Косова у велику неизвесност, у један тежак потез који ће да их кошта. А ми вам кажемо: само смо два дана туговали. Трећег дана, Срби су на Косову палили пунктове. Четвртог дана, окупили смо се на највећем митингу који је Србија икада видела." Које је ефекте требало да изазове тај "патриотски" говор претендента на "владарски трон" Србије? Тешко је доказиво да су управо овакви говори могли да "инспиришу" младе људе за оно што је дошло на ред након окончања митинга "Косово је Србија". Али је, више је него очигледно, да је изразито ћутање и изостанак јасне осуде рушења и демолирања градова, од стране хулигана, могло да се протумачи и као "патриотски и демократски чин", којим се изражава револт због "губитка" Косова. Задатак политичких лидера у таквим ситуацијама је да делују умирујуће на те младе и гневне људе, а не да благонаклоно гледају на њихову потребу да искажу рушилачки бес тамо где је он био најмање потребан.
И у време када је најмање потребан.
Изгледа да је, у оваквим временима, најлакше и најсигурније бити "патриота". Поготову што се етикете "домаћи издајник" олако деле. Докле више!? Где је та храброст да се покаже право на сопствено мишљење и став? Какав су, у Скупштини, показали Чанак (2) и Чеда Јовановић. А да Николић није говорио у име свих грађана Србије, јасно су рекли представници ЛДП и Г17 плус. И, управо због стварања такве "климе", према очекивању, били су у мањини. Јер, поново је у Србији лакше било бити Дачић или Николић, него Чеда Јовановаћ или Ненад Чанак. Много је лакше просипати црвено-црну демагогију и држати запаљиве говоре у Скупштини, и на митинзима (заборављајући да је, управо таква политика, овом народу донела толико несреће да ћемо је имати и за наредне векове), него разложно и реално гледати у будућност која нас очекује.
Да су мислили на будућност, можда би лакше било и председнику, Борису Тадићу, да у Савету безбедности Уједињених нација брани интегритет и достојанство Србије, управо пред онима, који, макар декларативно, држе до поштовања права и правичности. А којима су, светски медији, уместо очекиваног насиља на Космету, приказали насиље на улицама Београда. Због чега су, помало бесмислено, звучале Тадићеве речи, упућене амбасадорима и генералном секретару, да је Србија стара европска држава, оснивач Уједињених нација. А као крик су звучале његове речи: "Господо, признањем Космета не чините услугу мојој земљи!" (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, ).То није имао ко да чује. У Савету су седели људи који су, већ унапред имали свој став о Космету, а далеко одатле, на улицама српског главног града, увелико се рушило и дивљало. То је слика коју смо послали у свет. Уместо да покажемо достојанство и тугу због примене силе уместо правде у решавању статуса Косова.
И све то уз трошење огромне количине енергије да би се пронашло оправдање за вандализам на улицама главног и осталих градова Србије. То "оправдање" је пронашао и министар за Космет, Слободан Самарџић, који је, у једној ТВ емисији, упорно, тврдио да то треба посматрати у контексту укупних догађаја, а не као изолован чин.
И министар Велимир Илић је био благонаклон према хулиганима. По њему, "демократија је кад разбијеш прозор на амбасади неке државе". Питам се само да ли би министар једнако "демократски" гледао на то када би неко, због "демократског неслагања са њим", на његовој својини, полупао прозоре? А поставља се и питање због чега смо склони изазивању ситуација које нас могу скупо коштати? Уз обавезно питање ко ће одредити где је граница? И како ћемо знати да у будућности одредимо када је револт и бес оправдан да би могао да прође некажњено?
На жалост, није било потребно дуго чекати одговоре на, већину, ових питања. Који су
То је био позив на линч! То је био ратни поклич!
Тешко је рећи да је у томе заостајао "вођа радикала у отаџбини", Томислав Николић. Чија је порука са митинга "Косово је Србија" била апсолутно јасна.
За онога ко је то желео да чује.
На нашу велику жалост, мало је, те ноћи, али и наредних дана, било оних који су у свему што се догађало препознали "звуке деведесетих". Лакше је било, по старом добром обичају, замењивати тезе. Већ виђено, али још увек "пали". Брже-боље, будућа узданица радикала, Александар Вучић, оптужио је медије за изазивање насиља. Јер (гле чуда!), неки медији су хулигане назвали хулиганима. А како би требало да их зову? Да су их сви тако назвали, одмах, 17. фебруара, и да су се од њих оградили, можда би вандализам 21. фебруара био избегнут.
Овако, имамо познату ситуацију где на питање: "ко је разбио прозор?", као ехо, одјекује: нисам, нисам, нисам... А Србија, поново тоне у мрак!
Нема коментара:
Постави коментар