Л Е Г А Т

"(Латински- l e g a t u m) : завештање, остављање у наследство једног дела оставштине неком лицу које иначе не би, по закону, имало право на наследство"     

                                        Милан Вујаклија,

                Лексикон страних речи и израза        

        ("Просвета" 1996/97. - страна 482.)

Дођу тако времена кад неки људи, по сваку цену (а веома често без икаквог покрића), желе да остану упамћени по новотаријама. Чак и онда када немају капацитета ни за просту репродукцију нечега што су видели, или чули. Ово може, посебно, да буде опасно у областима које су на поприличној "удаљености" од особе која би хтела да се бави иновацијама. А чак и погубно у случајевима када неко жели да се бави новотаријама у језику. Чему су склони многи. Чак и онда када је и њима самима јасно да тај и такав "новоговор" тешко може да опстане. Упркос томе, тај и такав "новоговор" може живети неко време, уколико га прихвати нека мања група људи која је убедила себе (а покушава да убеди и друге) да "тако треба". А у таквом "микроокружењу" увек постоји потреба да те новотарије "заразе" и неки већи простор. Сва је срећа да многе од тих новотарија немају реалног упоришта. Роде се, живе неко кратко време и, нестану.
Један од таквих примера, на микропростору Неготинске Крајине је сада већ чувени назив "пимнице". Као назив за камене куће у којима "станује вино", којих има у неколико села овог дела Србије. У сваком случају, сада, када готово нико, не говори "пимнице" већ пивнице, како је одувек било и како су говорили и мештани у тим селима, а по систему "цар је го", потпуно је јасно да је на делу било најобичније заглупљивање. А више од једне деценије је (за сада тајанствени иноватор), посредством својих гласноговорника, покушавао да устоличи ту рогобатну реч која није успела да се прими чак ни тамо где је то, по "дифолту" (што би рекао Председник свих грађана), требало да успе - у селима које имају пивнице (или, по новоговору-пимнице). Но сада то више и није важно. Али ми је послужило као увод у размишљање, на тему која је, у многим елементима, јако слична наведеној.
При чему је, овог пута, (за сада) неко непознат, имао жељу да се мало поигра са једним страним изразом, који се увелико одомаћио и у нашем језику. Толико да је, тај неко, мислио да може да се са њим игра како му је воља.
Пошто се трудим да у својим текстовима будем транспарентан и једнозначан (а имајући у виду почетак текста), надам се да је сасвим јасно да је пример о коме говорим израз легат. За разлику од мене, легат  је вишезначна одредница, али ни једно објашњење до кога сам успео да дођем, не даје оправдање, било коме, па ни неком новом језикотворцу да израз легат употреби на начин како је то урађено у "граду Стевана Мокрањца", а за потребе најаве једне од најзначајнијих музичких манифестација у Србији, овогодишњих Мокрањчевих дана. Текст на ту тему, најпре сам видео на званичном општинском сајту. И био толико изненађен да сам морао да га прочитам неколико пута. А не могу да одолим да почетну реченицу (која ме је "оборила с ногу") и овде цитирам: "Мокрањчеви дани" - музички легат Неготина и Србије, највећем српском композитору и диригенту, Стевану Стојановићу Мокрањцу  одржаће се ове године од 12 до 20. септембра.

Морам да признам да сам најпре помислио да је аутор текста неко коме писање баш није јача страна, али је тај задатак добио од некога ко одлучује о садржају и изгледу општинског сајта.
Међутим, мом изненађењу није било краја када сам потпуно истоветан текст пронашао и на званичном сајту Дома културе "Стеван Мокрањац". Тада сам схватио да је "враг однео шалу". Јер је било очигледно да је текст настао у некој од просторија неготинског Храма културе. А да је његова појава на општинском сајту само резултат оне једноставне а тако значајне компјутерске операције која се, сада већ, и на српском језику, зове: "copy-paste".
Међутим, много више од чињенице да није познат аутор овог непримереног "новоговорног"

лавиринта који нема никаквог утемељења ни у једном релевантном језичком приручнику, брине чињеница да се нешто тако, у складу са веком у коме живимо, мултиплицира, а да нико више не брине о томе како је све почело. Зато, морам да признам, нисам ни био посебно изненађен када сам цитирану реченицу, као лајтмотив угледао на званичном twitter налогу Дома културе "Стеван Мокрањац".
И то је само један од примера како мало водимо рачуна о модерном начину промовисања нашег града, али и читаве Неготинске и Тимочке Крајине. Поготову уколико се има у виду да у "веку информација", какав је несумњиво овај који немилице трошимо, морамо бити обазриви са сваким, ма и најмањим детаљем, који се пласира посредством интернета, јер је у питању медиј који нема граница ни ограничења.

Истини за вољу, у немару ове врсте предњаче аутори званичног општинског сајта, што је и сасвим разумљиво јер се на овом месту пласира много више информација него на неким другим сајтовима. Што, наравно, није оправдање. То треба да буде обавеза. Јер, када се једном проследи нека информација посредством интернета, готово је немогуће да она буде коригована. Најновији пример медијског гафа на општинском сајту је (како изгледа), будућа, серија текстова који имају за циљ да се посетиоци овог сајта упознају са градом Неготином, али и читавом општином. Но, како изгледа, на примеру два, до сада објављена, прилога, све се то ради по принципу "слона у стакларској радњи". Пошто тај одељак на сајту носи званичан назив "Упознајте Неготин", а са поднасловом, или наставком наслова, првог дела "Генерал Јован Мишковић (1844-1908)", а другог "Вратњанске капије". И шта ту није добро? Покушаћу да будем најконкретнији. Најпре, за сваку је похвалу што се неко, коначно, сетио да се на званичном општинском сајту нађе неколико редака о тако значајном Неготинцу као што је Јован Мишковић. При томе, не мислим да је потребно овој значајној историјској личности посветити пажњу зато што сам лично, на неки начин, иницирао ту тему. Али, да би се покренуо овакав серијал текстова на општинском сајту, ред је да се покаже и мало смисла. Лично, не разумем коме је могла да падне на памет идеја да се рубрика зове тако оригинално: "Упознајте Неготин", а да се у тексту говори о Јовану Мишковићу,  или, да се, под истим насловом, објави прича о Вратњанским капијама.

Оно што је заједничко у оба случаја је чињеница да се уз ове текстове не упознаје Неготин. При чему не спорим да су саопштене информације корисне. А пошто сам обећао да ћу бити конкретан, ево предлога. Од једне треба направити две рубрике. Прва рубрика би требало да носи назив "Познати Неготинци" (или "Неготинци који се памте", или...), а друга "Природне лепоте Неготинске Крајине" (или "Крајинска разгледница", или...). Без лажне скромности, чини ми се да постоји милион других решења, а да је, као и много пута до сада, изабрано најгоре. А мора ли увек тако? Наравно да не. Потребно је само мало маште и много више труда. А кад смо већ код труда, мислим да је крајње време да се неко (коме је то посао) ангажује на правилној промоцији Неготина на Google претраживачу. Јер, због нечије неажурности, већ дуже време уз најосновније информације о Неготину, као илустрација, стоји фотографија Параћина. А од четири понуђене фотографије Неготина, на истој страни, једна, такође припада Параћину. Како је дошло до овога? Мислим да знам, али не желим да будем претенциозан. А да ли је могуће кориговати ове грешке? Наравно. Али је потребно мало више интересовања и упорности. А да ли ће то неко, у скорије време, да уради? Мислим да неће. Због чега? Вероватно због сујете.