К О Л О Т Е Ч И Н А

Фото : Ж. Р. Драгишић

На данашњи дан, 1914. године у Скопљу је преминуо Стеван Стојановић Мокрањац. А можда овај податак и није тачан. Јер у неким изворима пише да се то догодило у ноћи између 28. и 29. септембра. Тако да су неки Мокрањчеви биографи управо овај други датум усвојили као дан његове смрти. Додатни проблем се појављује и у "прерачунавању" између старог и новог календара (ПС). Па су неки, као датум Мокрањчеве смрти, усвојили 16. септембар (по старом календару), што би било сасвим у реду када би прихватили да је то, по новом календару, 29. септембар. Међутим, управо ту и јесте проблем, пошто се овде барата са 15. септембром. А то значи да је Мокрањац (по новом календару) преминуо 28. септембра. Овоме у прилог иде податак да је Прво београдско певачко друштво (чији је један од најпознатијих диригената и хоровођа био и Мокрањац), 29. септембра 1923. године (по новом календару - видети П.С.), организовало пренос Мокрањчевих посмртних остатака из Скопља у Београд, што би могло да буде нека врста путоказа у утврђивању овог податка. Ако пођемо од претпоставке да је овај пренос посмртних остатака организован на дан Мокрањчеве сахране (а не смрти), 29.септембра 1914. године у Скопљу. Што би значило да је Мокрањац умро 15, а сахрањен 16. септембра 1914. године, по старом календару. Знам да има много оних који ће рећи да ово и није битно. Можда, али само уколико прихватимо да је површност оно чиме се руководимо. У супротном, јако је битно, јер је утврђивање материјалних чињеница о нечему или неком (не било коме!), основ онога што ће доћи касније, као надградња.
Упркос свему, датум Мокрањчеве смрти не представља тако велики проблем (пошто је и по новом и по старом календару у питању иста година), као што је то случај са датумом његовог рођења. И морам да признам да сам очекивао да ће тај проблем бити разрешен пре почетка јубиларних, педесетих, "Мокрањчевих дана". Да је решен, не би било потребе за овим текстом. Овако...Од спуштања фестивалске заставе овогодишњих, "Мокрањчевих дана" прошло је више од десет дана. Што је сасвим довољан временски отклон да се и о овоме проговори. С једне стране, довољно је близу да се не заборави, а са друге, има довољно времена за "поправни".

Фото : Ж. Р. Драгишић

Претпостављам да су сви људи који живе у овом делу Србије, као и они који су у Неготин долазили у току "Мокрањчевих дана",  макар једном, видели Мокрањчеву  бисту у централном неготинском парку, који се ослања на главни градски трг, који носи име славног Неготинца. А ако је већ тако, онда су приметили и да је биста подигнута 1953. године, као и да, на постаменту, осим тог податка стоји још: Стеван МОКРАЊАЦ (1855-1914). Морам да признам да, већ годинама, очекујем да се по овом питању нешто уради, чиме би наша мала варош избегла брукање пред људима који, још увек имају и жеље и воље да се утврде све релевантне чињенице о нашим познатим Неготинцима. Пошто, вероватно, оне друге, који су у време "Мокрањчевих дана", овде "на задатку", вероватно и не интересује шта ми радимо Мокрањцу. Јер је, по свему судећи, њихов однос према Мокрањцу строго пословне природе. И вероватно их не интересује што ми, свих ових година, упркос чињеници да се у овој држави, званично, употребљава грегоријански (нови) календар, нисмо исправили годину рођења нашег славног суграђанина, која је исписана према јулијанском (старом) календару. Е сад, они који су спремни да се  удубе у овај проблем, можда и знају о чему је овде реч. Али, шта ћемо са онима који овај наш, 21. век, доживљавају као век информација и за које је година Мокрањчевог рођења, исписана на бисти у градском парку, у његовом родном граду, само једна од информација? Коју ће прихватити здраво за готово. А који ће у свим другим, релевантним, документима пронаћи податак да је Мокрањац рођен трећег дана Божића (Свети Стефан), 9. јануара 1856. године (по новом календару).

Исправљање овог ситног детаља на бисти у централном градском парку у Мокрањчевом родном граду, што је требало да буде учињено у сусрет овим, јубиларним, "Мокрањчевим данима", само је мали дуг који имамо према нашем музичком великану. Мада, они који су плаћени да о томе воде рачуна, имају шансу за поправни испит, па да ово коригују пре 9. јануара 2016. године, када ће се (претпостављам) обележити 160 година од рођења Стевана Мокрањца. У славу живота, за разлику од ранијих инсистирања да се обележавају јубилеји годишњица нечије смрти. Од чега се није спасао ни Мокрањац.

А кад већ помињем Мокрањчеву бисту у центру града, треба поставити и питање (које су многи суграђани мени постављали!?) у вези са овогодишњим концертима на отвореном, које су, током трајања "Мокрањчевих дана", приређивали студенти Факултета музичке уметности из Београда. Наиме, ови концерти су се одржавали на Тргу испред зграде локалне самоуправе, уместо да то буде у Музичком павиљону, који, заједно са бистом Стевана Мокрањца, чини прави амбијент за тако нешто. Нарочито ако се има у виду да су температуре биле прилично високе, те да је и за публику, а поготову за извођаче, Музички павиљон био много адекватнији.
Занимљиво је још нешто у вези са овом Мокрањчевом бистом у центру Неготина. Наиме, о овом делу парка, поготову током трајања "Мокрањчевих дана" готово се уопште не води рачуна. Наиме, било би логично да се, на дан отварања Фестивала, и овде положи букет цвећа. Или, да се, макар, окопа оно постојеће "живо" цвеће које окружује постамент. (Видети фотографије начињене последњег дана Фестивала).

Фото : Ж. Р. Драгишић

И други део овог текста ослања се на фотографије (као документ) начињене последњег дана Фестивала. А оне ("слика говори више од хиљаду речи") сведоче управо о томе какав је наш однос према Мокрањцу. Односно, о схватању организатора да се ова манифестација организује на тај начин што се добију неке велике паре (локална самоуправа, Министарство, ЕУ и остали спонзори), које се немилице троше на неке мегаломанске програме и на ауторске хонораре вечитих сателита "Мокрањевих дана". А у исто време, не могу да се обезбеде новци за неке ситне ствари.
Наиме, ако организатори, упорно и тврдоглаво (без адекватног оправдања) инсистирају на трајању фестивала као "гладна година", било би логично да, током трајања Фестивала, макар једном, освеже цвеће које се, на споменик Мокрањцу, полаже првог дана. Организатор бар толико дугује Мокрањцу, а и мала је то количина пара, у односу на оно што се током седам дана потроши.

Такође, било би крајње време да се и свакодневно, а поготову током трајања "Мокрањчевих дана" званични улаз у комплекс Мокрањчеве родне куће премести тамо где му је и место - из Доситејеве улице. Само би било неопходно да они који о томе треба да донесу одлуку покажу мало више личне храбрости. Јер, садашњи улаз из улице Војводе Мишића је толико ружан и непримерен (довољно је видети капију!) да ми није јасно због чега то до сада још није урађено. Осим тога, зар је потребно много разлога и оправдања имајући у виду да би се, променом званичног улаза, у овај комплекс улазило кроз капију уличног броја који је наведен и у свим званичним документима - Доситејева 7?

Фото : Ж. Р. Драгишић

Наравно, то би значило неопходно уређење овог дела дворишта Мокрањчеве куће, примерено главном улазу. Као и, коначну, поправку капија и комплетног окружења на овом улазу. О чему би морало да се, много више него до сада, води рачуна. Током читаве године. А поготову током трајања "Мокрањчевих дана", како се не би виђале сцене као на фотографији у време овогодишњег, јубиларног, Фестивала. А због чега би промена коришћења улаза у овај споменик културе још била значајна? Некима ће то, можда, звучати као ситница, али, то је, у основи, јако значајно и важно. Јер би на овај начин Мокрањчева кућа, коначно, дошла до изражаја. Пошто би свако ко долази у овај комплекс, најпре (како и приличи) наишао управо на тај објекат. А да и не говоримо о томе што је (углавном) на свим фотографијама које се у јавности појављују а носе потпис "Кућа Стевана Мокрањца", у првом плану помоћни објекат који је, пре пет година, постао Легат још једног чувеног Неготинца - сликара Радислава Раше Тркуље. Е сад, то би, можда, значило да је потребно (мало) померити и споменик Стевану Мокрањцу који се налази у дворишту његове родне куће. (Што, претпостављам, није ништа страшно, јер већ имамо искуства са премештањем споменика још једном великану.)
Конкретно, сматрам да споменик Мокрањцу треба да буде лицем (а не профилом) окренут према дворишту, односно да му леви профил буде окренут према родној кући, а десни, према Легату. А то је посебно важно не само због тога што желим да јавност убедим у потребу да садашња споредна постане главна капија, већ због тога што има много више логике да Мокрањац "гледа" према дворишту, које је место свих догађања. Садашњи положај споменика Мокрањцу је, очигледно, резутат жеље оних који су о томе одлучивали, да буде видљив са садашњег главног улаза, што не значи да то мора бити исправно. А ја, као и многи други, имам права да сањам да ће, једнога дана, ова моја визија бити прихвтљива и онима који доносе одлуке. Јер, најгоре од свега је да робујемо шаблонима проистеклим из колотечине.
Да није те колотечине, вероватно би нам и "Мокрањчеви дани" изгледали другачије. Трајали би краће, коштали мање, али и били ефектнији и много више (кроз медије), присутни у јавности.
А то значи да Фестивал уместо као "гладна година", траје три дана. Отварање Фестивала би требало, са петка, померити на суботу и то од 11 сати, из разлога што би се тиме обезбедила већа присутност у медијима. И штампаним и електронским. Јер, отварање Фестивала, само по себи је догађај, који треба да има адекватну заступљеност у медијима. Досадашњи концепт по коме су отварање Фестивала и Натпевавање хорова у истом дану, у вечерњим сатима, доводе до тога да овај догађај није ни заступљен у електронским медијима тог дана (осим, можда у трећем Дневнику РТС), док га штампани медији објављују тек у недељу. У суботу би, током дана, могао да се одржи и неки од пратећих програма, укључујући и поподневно отварање неке ликовне изложбе. У вечерњем програму требало би да, са својим целовечерњим концертом, наступи победнички хор од претходне године. Недеља би била резервисана за програм "Нити традиције", који би, као и ранијих година, био организован у Мокрању (никако у Рогљеву). У поподневним сатима, могао би бити организован неки од пратећих програма, а у вечерњим сатима, требало би организовати неки од премијерних програма.
Понедељак би, током дана, био резервисан за трибине, предавања, промоције, док би од 19. сати, отпочео ударни програм и круна Фестивала - Натпевавање хорова. Након проглашења победника, било би организовано свечано затварање Фестивала.
Наравно, током ова три дана било би места и за неки од концерата у цркви, као и до сада.
Дакле, све то што се годинама развлачило на недељу и више дана, може се организовати у само три дана. Брже, ефектније и са много мање новца (од овогодишњих 14 милиона). Осим тога, оваква организација Фестивала значила би и много већу присутност у медијима. Јер би, сасвим поуздано, имали бар три занимљива медијска догађаја: отварање, премијеру и Натпевавање хорова са затварањем Фестивала. И све то у савршеном распореду дана за медијску покривеност. Чиме се, очигледно, до сада, нико није бавио. Јер, медији имају свој "ритам рада" и потребно је да им се, онај који нешто пласира, прилагоди. Или, да поједноставимо ствари, Фестивал можемо да посматрамо као "производ" који треба "продати" медијима. Јасно је да и на овом пољу морамо да се потрудимо и учинимо све како би обезбедили медијску заступљеност, која већ годинама није адекватна.
А за ту медијску заступљеност треба се борити и тиме што би се организовала само једна конференција за новинаре (КЗН). И то у Неготину. Јер, у овом 21. веку (веку информација и комуникационих технологија) рећи некоме да је неопходно организовати КЗН у Београду да би се "приближили" медијима је, најблаже речено - непознавање медија. Јер, да је неко, макар једном, извршио анализу онога што су објавили медији било би му јасно да је ова "београдска КЗН" потпуно беспотребно расипање пара. Пошто је град Неготин увек имао изузетно добре дописнике "београдских медија", а у Зајечару постоји и добра дописничка мрежа готово свих електронских медија из Београда. Дакле, једна КЗН и то у Неготину!
Уз ово, потребно је обезбедити и адекватну позорност надлежног Министарства (које је и један од покровитеља), што до сада није био случај. А врхунац се догодио управо на овим, јубиларним "Мокрањчевим данима". Јер, упркос констатацији самог министра Тасовца да је "...Мокрањац за српску музику оно што је Вук Караџић био за језик", на делу је показао да постоји разлика. Јер, господин Тасовац није нашао за потребним да дође и отвори, педесете, јубиларне, "Мокрањчеве дане", већ се на ову манифестацију појавио другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа", Београдска филхармонија. И то, вероватно јер је морао да буде у пратњи овогодишњег "европског донатора" - Мајкла Девенпорта.
А колико се сећам, ни један медијски посленик није питао министра Тасовца због чега није отворио најпознатији музички фестивал на овим просторима, који је, ове године, био и јубиларни педесети. (Ја јесам на једној друштвеној мрежи, али ми није одговорио.)
Или, је овима у Београду (укључујући и надлежно Министарство) Мокрањац много мање значајан него нама у овом делу Србије ван Београда.


П.С.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, грегоријански или „нови“ календар званично је уведен 10. јануара 1919. године, када је Закон о изједначавању старог и новог календара, објављеном у првом броју „Службених новина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском („старом“) календару престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по „новом“ календару.