ЦЕНА КУЛТУРЕ

Фото: Ж.Р. Драгишић

Као и ранијих година и овог 9. јануара, оживело је двориште родне куће Стевана Стојановића Мокрањца ( 1856 – 1914. ), чиме је и симболично означен дан на који се, пре 160 година, у Неготину, родио један од најпознатијих српских композитора. 

Већ по традицији, програм обележавања дана рођења музичког великана започет је полагањем цвећа на Мокрањчев споменик, у дворишту његове родне куће. И ове године, то су учинили представници локалне самоуправе, неготинских и београдских институција културе и музичких школа које носе име славом овенчаног Неготинца, као и месне заједнице Мокрање, крајинског села из кога Мокрањац води порекло.

За разлику од ранијих година, када је комплетан целовечерњи програм организован у родној кући Стевана Мокрањца, овогодишња манифестација, у част рођења неготинског великана, због најављеног реновирања овог простора, настављена је на Малој сцени Дома културе, односно неготинског биоскопа. 

До пре пет година (када сам био активан дописник неких дневних листова), сваког 10. јануара, био сам суочен са ових петнаестак редова текста, или, око, 900 карактера, у покушају да, о овом догађају, известим (за културу заинтересовану) јавност Србије. Јер, то је (углавном), била "мера" коју би уредник (углавном свих) дневних новина био спреман да одвоји за културу и за нашег Мокрањца. И узалуд су била објашњења да је то заиста мало, да је потребно, макар, набројати све учеснике у програму, за шта је потребно, бар, 1200 карактера. Наравно, то никада није наилазило на разумевање, јер је за овакве теме увек недостајало новинског простора.  Али га је, у изобиљу, било за разноразне кафанске певаљке и арлаукаче на сеоским вашарима и свадбама (и чланове њихових фамилија), које су увек имале нешто много значајно да кажу, а што је нација "гутала" широм отворених очију.

Управо због тога, настављам започети текст на месту где би уредник употребио "маказе".

Резање славског колача, поводом славе Свети Стефан, обавио је Епископ тимочки господин Иларион, у саслужењу бројних свештеника овог дела Србије. Фоаје биоскопа био је премали простор да прими све Неготинце који су желели да присуствују овом чину (у коме су учествовали и функционери неготинске локалне самоуправе, али и руководство Дома културе "Стеван Мокрањац"), због чега су многи били принуђени да за то време буду на улици. 

Својим надахнутим појањем, овај чин, употпунио је неготински Хор Цркве Света Тројица, под диригентском палицом Светлане Кравченко.

Целовечерњи програм који се одвијао на подијуму Мале сцене Дома културе, започели су најмлађи учесници, чланови неготинског Дечијег хора "Вивак". Они су, уз велику помоћ својих солиста Анђеле Јованићевић, Анастасије Јовановић и Марије Радовић и уз клавирску сарадњу Кристине Ђукић, а под дирегенском палицом Александре Ђукић и Драгане Мариновић Симоновић, певали композиције најпознатијег српског композитора.

Диригенткиња Црквене певачке дружине "Бранко" из Ниша, Сара Цинцаревић, уз помоћ музиколошкиње, професорке др Соње Маринковић, представила је DVD, који је овај хор урадио на музику Стевана Стојановића Мокрањца.

Соња Маринковић, у улози уредника 17. броја научног музичког часописа "Мокрањц" и аутора допуњене монографије "Педесет година Мокрањчевих дана", заједно са покретачем часописа "Мокрањац", Новом Томићем и др Бранком Радовић, селекторком "Мокрањчевих дана", учествовала је у представљању ове две публикације.

Добар уметнички програм поводом обележавања 160 година од рођења Стевана Стојановића Мокрањца, употпунили су и млади пијанисти Александар Раос (Ниш), Катарина Рувидић (Београд) и Ненад Живојиновић (Београд). Претпостављам да ми нико неће замерити што ћу (упркос скромном музичком знању), дозволити себи да констатујем како је ово троје младих пијаниста маестрално свирало Шопена ("Фантазија" опус 49 у еф молу), Василија Мокрањца ("Одјеци") и Листа ("Мефисто валцер"). Очигледно је да је тако мислила и већина публике, која је ове младе музичке наде Србије поздрављала дуготрајним аплаузима.

А претпостављам да би млади уметници нешто одсвирали и на бис, да у сали биоскопа није било толико хладно, да су се, вероватно и публика и извођачи утркивали ко ће пре изјурити из ледене сале. Наравно, та хладноћа "иде на душу" организаторима манифестације, који, претпостављам нису једини кривци, већ су и они били принуђени да штеде на грејању, а у складу са насловом овог текста и општег стања у друштву у коме је култура на последњем месту, сматрајући да је цена за културне догађаје увек превисока.

Али, уколико су "осећај хладњоће" организатори могли и да "поделе" са неким (код кога је буђелар), неоправдана гужва која је владала на церемонији резања славског колача, која је одржана у фоајеу биоскопа, пада искључиво на терет организатора, Дома културе "Стеван Мокрањац". Из простог разлога јер је могло све то да се организује у сали биоскопа, где би и учесницима у церемонији и присутној публици било много пријатније.

Морам да признам да сам (не очекујући), током промоције "допуњеног" издања монографије "Педесет година Мокрањчевих дана", доживео личну сатисфакцију коју је изнела селекторка Фестивала др Бранка Радовић. Констатујући да се са овом монографијом "мало пожурило", што је и мој став изнет у тексту,  објављеном у сусрет претходних "Мокрањчевих дана". Подсећања ради, у том тексту, између осталог, писао сам да је ову монографију требало представити тек током овогодишњег Фестивала, јер би тек тада била комплетна, али и одговарала  свом називу. Овако, имам утисак, да је, оно што је недостајало монографији, а односи се на дешавања на јубиларним 50. Мокрањчевим данима, само "налепљено", при чему је, у односу на остатак, употребљено претерано много фотографија са прошлодишњих догађаја, што нарушава "равнотежу" монографије. Да је она рађена како је требало (након завршетка 50. Фестивала), ауторка би имала много више времена да комплетан материјал много равномерније  "упакује". Брзоплетост у штампању првог издања монографије, наводи ме на помисао да је, прошле године, читав посао беспотребно убрзан како би, у овим турбулентним политичким временима, нечије име остало уписано "за сва времена".

А кад смо већ код анализе онога о чему сам писао у једном од претходних текстова, треба се присетити и текста који сам објавио након прошлогодишњих "Мокрањчевих дана" у коме сам се бавио колотечином која је, како изгледа, захватила многе сегменте у вези са овом манифестацијом.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Између осталог, моја примедба је била да се, током "Мокрањчевих дана", недовољно пажње, посвећује простору централног градског парка у коме се налази Мокрањчева биста. У вези са тим је и моја примедба везана за "зимску" манифестацију у част Мокрањцу, односно, обележавању годишњице његовог рођења. Јер, организатори никако да се "сете" да би било лепо да се одређена пажња посвети и овом обележју које краси Мокрањчев родни град. И за то није потребно издвајати нека посебна средства. Довољно би било договорити са комуналним предузећем да се направи једна стаза у снегу (ако снега има као ове године) и да се у подножју бисте положи један од многобројних букета цвећа који се полажу на споменик Мокрањцу у дворишту његове родне куће. 

А искрено се надам да би, уколико то постане пракса, неко схватио да, на постаменту ове бисте, треба исправити "проблематичну" (1855.) годину рођења Стевана Стојановића Мокрањца. Или, да крене у иницијативу за повратак на тадашње рачунање времена. Да не збуњујемо оне који дођу у Мокрањчев град.