 |
| Фото: Ж.Р. Драгишић |
Овога пута, определио сам се за наслов романа (али и истоименог филма) покојног Борислава Пекића, академика и једног од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који, осим што је био романсијер, драмски писац и филмски сценариста, има изузетне заслуге за развој демократије у овој држави (након што је, као жртва тоталитарног режима, многе године провео у Лондону). Наиме, Пекић је био један од тринаест интелектуалаца који су, 11. децембра 1989. године, обновили рад Демократске странке.
За четири дана, навршиће се 86 година од када је, 4. фебруара 1930. године, у Подгорици, рођен Борислав Пекић, што ми изгледа као згодна прилика да се (макар и на овај начин) присетимо једног од најзначајнијих српских књижевника двадесетог века. И поред тога што Пекићев роман "Време чуда", за тему има нека друга "чуда и чудеса", само је привид да она немају додирних тачака са чињеницом да је "време чуда" наша трајна одредница.
И увек се стиче утисак да је то "време чуда" некако, тренутно, најинтензивније. За шта се, готово по правилу, потруди актуелна власт. Без изузетака.
У том контексту, треба се подсетити и политичке константе (од деведесетих до данашњих дана) о апокалиптичним предвиђањима сваке актуелне политичке гарнитуре на власти, уколико они, неким чудом више не буду на владраском трону. Тако су све досадашње власти, од почетка вишестраначја на овим просторима (беспредметно је о овоме говорити у време "Брозовог режима"), предвиђале катастрофу уколико "било ко осим њих буде на власти". Тим замајавањем широких народних маса су се најинтензивније бавили социјалисти, односно режим Слободана Милошевића. Међутим, како се касније показало, имали су добре ученике и у многостраначкој коалицији "демократских снага" у првој деценији двадесетпрвог века. Они су толико били добри "ученици" да су се уживели у улогу "непобедивих". Плашећи народ од доласка на власт, најпре радикала, а затим и "пресвучених радикала". А народ ко народ - хоће баш оно од чега га плашиш. И тако даде поверење напредњацима. Који, ево већ скоро четири године, никако да се навикну да су на власти. И све им се некако причињава да су још увек у 2012. години и да је предизборна кампања у пуном јеку. А ових дана, посредством "напредњачког билтена" (који се на велику жалост новинарства продаје на киосцима), на насловној страни већинска владајућа странка објављује сценарио "два лоша убише Милоша".
И све то у жељи да напредно бирачко тело збије своје редове и не дозволи било коме другом да преузме државно кормило, које, како се већ показало и није тешко држати. Јер се, углавном све, заснива на већ поменутим "чудима и чудесима". А чега је ових дана, изгледа, више него икад.
"Само чудо може да заустави наш раст", рекао је, прекјуче, актуелни премијер Вучић, обзнањујући пучанству и читавој галаксији да држава Србија у буџету има у јануару суфицит од невероватних 250 милиона евра. Што ме неодољиво подсећа на (ако се не варам), Тадићеву "еуреку" из 2008. године, према којој ће држава Србија профитирати из надолазеће светске економске кризе. Из тог периода (али и две године раније, када су чуда лансирали Коштуница и Динкић), потичу "швајцарски кредити", који су више од 20 хиљада породица у овој држави начинили финансијским робљем. Које и овој напредњачкој власти, узалуд, покушава да објасни да не траже да неко други уместо њих плаћа њихове кредите, већ да "челична дама" наше државне банке, у складу са својим овлашћењима, треба и мора да "ухвати за уши" и натера банке да престану са зеленашењем.
Не треба бити економски стручњак (већ само пажљиви проматрач) па регистровати чињенициу да светска економија, поново, улази у један турбулентан период, што, осим пада цена нафте, већ увелико говори и пад цена у области црне и обојене металургије.
А мислим да није потребно, посебно, подсећати да нас "жуља" и једно и друго. Јер, поред чуда (које се није десило, мада га је Вучић најављивао) са Железаром Смедерево, премијер је слично чудо најављивао пре нешто више од годину дана у Бору. Сада, само годину дана касније, не да више нема никаквих чуда, већ премијер злослутно најављује да би "затварање РТБ Бор био колапс источне Србије". Овако суморна предвиђања могућег економског сценарија за "наше мало чудо", у великој мери су у супротности са оним што је (тада као мандатар), у свом историјском експозеу (чије је читање трајало пуна три сата), говорио Александар Вучић, апострофирајући једини индустријски гигант на истоку Србије, у коме је, садашњи премијер, једини проблем видео у "лошем менаџменту".
Али, вратимо се на "историјски" суфицит у државној каси...
Они који се добро разумеју у економију (а у које не убрајам себе), знају да тај финансијски ефекат није настао због натприродних чуда ове владе. Чак и уз помоћ здраве логике може се доћи до закључка да из државне касе нешто није плћено, па се зато толики новац и нашао на "државном рачуну". (Нечим слично би могао да се похвали свако ко би на рачуну чувао читаву плату, али да истовремено, није платио струју, грејање и остале обавезе).
У супротном, уколико ова држава има толики новац са којим не зна шта ће да ради било би добро да размисли о враћању онога што је до сада отела од својих грађана. Или да плати дуговања онима којима је остала дужна у претходним годинама транзиције. А један од тих примера, са бившим радницима из Ниша (за које, ни ова власт нема разумевања), актуелизован је поново ових дана.
Такође, уколико у државној каси, неким чудом, има вишка пара, крајње време би било да држава почне озбиљно да размишља о улагању новца у лечење тешко оболеле деце, чији родитељи једини спас виде у прикупљању новца посредством друштвених мрежа или слањем SMS порука. А да и не помињемо поражавајуће и понижавајуће податке да у овој земљи, још увек, премного деце "живи у сузама", јер је (према званичним подацима), њих 400 хиљада, на ивици беде.
И поред чињенице да није добро о овој теми говорити из личних примера, не могу а да не поменем пример из града у коме живим. Који се са проблемом школске деце која нису имала пара чак ни за ужину, суочио тек након две године акције коју је водио један раднички синдикат, у жељи да помогне деци из ових социјалних група.
Е сад, кад насупрот томе ставимо јучерашњу информацију да је Влада Србије издвојила 500 хиљада евра, које ће бити, посредством Уницефа, уплаћене за помоћ деци Сирије, неминовно се намеће питање: Да ли Србија има толико да треба да се такмичи са, економски, много јачима од себе? Или је једино важно да наш премијер, још једном убеди светску јавност да се више никада неће вратити у радикалско одело из деведесетих година, што ће потврдити и својим присуством на Донаторској конференцији, 4. фебруара у Лондону. Јер, колико сам ја могао да схватим из Танјугове информације о овој теми, акценат је стављен на то да Вучић у Лондон иде на позив немачке канцеларке, премијера Велике Британије и Норвешке, генералног секретара Уједињених нација, али и кувајтског емира.
("Премијер Србије позван је да учествује конференцији у заједничком писму британског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, норвешке премијерке Ерне Солберг и кувајтског шеика Сабаја ел Ахмеда ел Џабера а Сабахија и генералног секретара УН Бан Кимуна.")
И поред тога што схватам потребу да се помогне деци у ратом захваћеним подручјима, нисам баш сигуран да смо ми у позицји да у томе "будемо међу првима". Далеко је разумније било да се равнамо према себи равнима, а не да, по систему нек-кошта-шта-кошта, на овај начин, "перемо" нечије личне биографије.
У сваком случају, тај одлазак премијера Вучића у Лондон, битан је и због још једног "чуда" са наше политичке сцене. А ја не могу да се отмем утиску да је, пред одлазак у Шекспирову постојбину, премијер (у том стилу) најавио још једну драму која ће се, по његовом повратку, одигравати у републичком Парламенту.
Мада је на сексистичку изјаву министра одбране, Братислава Гашића, премијер Вучић одмах реаговао рекавши да је то недопустиво, те да ће Гашић бити "смењен кад нађем решење", али и да је "Гашић већ смењен, само не формално", ни у овом случају није могло да прође без "чуда". Јер након најновијег развоја догађаја никоме није јасно да ли је или не Гашић смењен "до краја јануара", како је премијер најављивао. Али је сасвим сигурно да ће се на ванредном заседању републичког парламента (када се премијер врати из Лондона), 5. фебруара, пред очима јавности одвијати још једна трагикомедија у режији већинског дела актуелне владајуће гарнитуре. Пошто се премијер одлучио да у Гашићевом случају не буде никакве оставке, већ да се у патрламенту (на његов предлог) иде на поступак разрешења. И то све, како је рекао, "како би пружио прилику да га нападају".
Већ из ових најава постаје јасно да је пред овим народом још много чуда, којима ће, хтели или не, морати да присуствују, ако ни због чега другог а оно због чињенице да живе у земљи чуда.
И увек се стиче утисак да је то "време чуда" некако, тренутно, најинтензивније. За шта се, готово по правилу, потруди актуелна власт. Без изузетака.
У том контексту, треба се подсетити и политичке константе (од деведесетих до данашњих дана) о апокалиптичним предвиђањима сваке актуелне политичке гарнитуре на власти, уколико они, неким чудом више не буду на владраском трону. Тако су све досадашње власти, од почетка вишестраначја на овим просторима (беспредметно је о овоме говорити у време "Брозовог режима"), предвиђале катастрофу уколико "било ко осим њих буде на власти". Тим замајавањем широких народних маса су се најинтензивније бавили социјалисти, односно режим Слободана Милошевића. Међутим, како се касније показало, имали су добре ученике и у многостраначкој коалицији "демократских снага" у првој деценији двадесетпрвог века. Они су толико били добри "ученици" да су се уживели у улогу "непобедивих". Плашећи народ од доласка на власт, најпре радикала, а затим и "пресвучених радикала". А народ ко народ - хоће баш оно од чега га плашиш. И тако даде поверење напредњацима. Који, ево већ скоро четири године, никако да се навикну да су на власти. И све им се некако причињава да су још увек у 2012. години и да је предизборна кампања у пуном јеку. А ових дана, посредством "напредњачког билтена" (који се на велику жалост новинарства продаје на киосцима), на насловној страни већинска владајућа странка објављује сценарио "два лоша убише Милоша".
И све то у жељи да напредно бирачко тело збије своје редове и не дозволи било коме другом да преузме државно кормило, које, како се већ показало и није тешко држати. Јер се, углавном све, заснива на већ поменутим "чудима и чудесима". А чега је ових дана, изгледа, више него икад.
"Само чудо може да заустави наш раст", рекао је, прекјуче, актуелни премијер Вучић, обзнањујући пучанству и читавој галаксији да држава Србија у буџету има у јануару суфицит од невероватних 250 милиона евра. Што ме неодољиво подсећа на (ако се не варам), Тадићеву "еуреку" из 2008. године, према којој ће држава Србија профитирати из надолазеће светске економске кризе. Из тог периода (али и две године раније, када су чуда лансирали Коштуница и Динкић), потичу "швајцарски кредити", који су више од 20 хиљада породица у овој држави начинили финансијским робљем. Које и овој напредњачкој власти, узалуд, покушава да објасни да не траже да неко други уместо њих плаћа њихове кредите, већ да "челична дама" наше државне банке, у складу са својим овлашћењима, треба и мора да "ухвати за уши" и натера банке да престану са зеленашењем.
 |
| Фото: Ж. Р. Драгишић |
А мислим да није потребно, посебно, подсећати да нас "жуља" и једно и друго. Јер, поред чуда (које се није десило, мада га је Вучић најављивао) са Железаром Смедерево, премијер је слично чудо најављивао пре нешто више од годину дана у Бору. Сада, само годину дана касније, не да више нема никаквих чуда, већ премијер злослутно најављује да би "затварање РТБ Бор био колапс источне Србије". Овако суморна предвиђања могућег економског сценарија за "наше мало чудо", у великој мери су у супротности са оним што је (тада као мандатар), у свом историјском експозеу (чије је читање трајало пуна три сата), говорио Александар Вучић, апострофирајући једини индустријски гигант на истоку Србије, у коме је, садашњи премијер, једини проблем видео у "лошем менаџменту".
Али, вратимо се на "историјски" суфицит у државној каси...
Они који се добро разумеју у економију (а у које не убрајам себе), знају да тај финансијски ефекат није настао због натприродних чуда ове владе. Чак и уз помоћ здраве логике може се доћи до закључка да из државне касе нешто није плћено, па се зато толики новац и нашао на "државном рачуну". (Нечим слично би могао да се похвали свако ко би на рачуну чувао читаву плату, али да истовремено, није платио струју, грејање и остале обавезе).
У супротном, уколико ова држава има толики новац са којим не зна шта ће да ради било би добро да размисли о враћању онога што је до сада отела од својих грађана. Или да плати дуговања онима којима је остала дужна у претходним годинама транзиције. А један од тих примера, са бившим радницима из Ниша (за које, ни ова власт нема разумевања), актуелизован је поново ових дана.
Такође, уколико у државној каси, неким чудом, има вишка пара, крајње време би било да држава почне озбиљно да размишља о улагању новца у лечење тешко оболеле деце, чији родитељи једини спас виде у прикупљању новца посредством друштвених мрежа или слањем SMS порука. А да и не помињемо поражавајуће и понижавајуће податке да у овој земљи, још увек, премного деце "живи у сузама", јер је (према званичним подацима), њих 400 хиљада, на ивици беде.
И поред чињенице да није добро о овој теми говорити из личних примера, не могу а да не поменем пример из града у коме живим. Који се са проблемом школске деце која нису имала пара чак ни за ужину, суочио тек након две године акције коју је водио један раднички синдикат, у жељи да помогне деци из ових социјалних група.
Е сад, кад насупрот томе ставимо јучерашњу информацију да је Влада Србије издвојила 500 хиљада евра, које ће бити, посредством Уницефа, уплаћене за помоћ деци Сирије, неминовно се намеће питање: Да ли Србија има толико да треба да се такмичи са, економски, много јачима од себе? Или је једино важно да наш премијер, још једном убеди светску јавност да се више никада неће вратити у радикалско одело из деведесетих година, што ће потврдити и својим присуством на Донаторској конференцији, 4. фебруара у Лондону. Јер, колико сам ја могао да схватим из Танјугове информације о овој теми, акценат је стављен на то да Вучић у Лондон иде на позив немачке канцеларке, премијера Велике Британије и Норвешке, генералног секретара Уједињених нација, али и кувајтског емира.
("Премијер Србије позван је да учествује конференцији у заједничком писму британског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, норвешке премијерке Ерне Солберг и кувајтског шеика Сабаја ел Ахмеда ел Џабера а Сабахија и генералног секретара УН Бан Кимуна.")
И поред тога што схватам потребу да се помогне деци у ратом захваћеним подручјима, нисам баш сигуран да смо ми у позицји да у томе "будемо међу првима". Далеко је разумније било да се равнамо према себи равнима, а не да, по систему нек-кошта-шта-кошта, на овај начин, "перемо" нечије личне биографије.
У сваком случају, тај одлазак премијера Вучића у Лондон, битан је и због још једног "чуда" са наше политичке сцене. А ја не могу да се отмем утиску да је, пред одлазак у Шекспирову постојбину, премијер (у том стилу) најавио још једну драму која ће се, по његовом повратку, одигравати у републичком Парламенту.
Мада је на сексистичку изјаву министра одбране, Братислава Гашића, премијер Вучић одмах реаговао рекавши да је то недопустиво, те да ће Гашић бити "смењен кад нађем решење", али и да је "Гашић већ смењен, само не формално", ни у овом случају није могло да прође без "чуда". Јер након најновијег развоја догађаја никоме није јасно да ли је или не Гашић смењен "до краја јануара", како је премијер најављивао. Али је сасвим сигурно да ће се на ванредном заседању републичког парламента (када се премијер врати из Лондона), 5. фебруара, пред очима јавности одвијати још једна трагикомедија у режији већинског дела актуелне владајуће гарнитуре. Пошто се премијер одлучио да у Гашићевом случају не буде никакве оставке, већ да се у патрламенту (на његов предлог) иде на поступак разрешења. И то све, како је рекао, "како би пружио прилику да га нападају".
Већ из ових најава постаје јасно да је пред овим народом још много чуда, којима ће, хтели или не, морати да присуствују, ако ни због чега другог а оно због чињенице да живе у земљи чуда.
Нема коментара:
Постави коментар