EXIT ЗА ЈУГ

                                                       Егзит или Гуча? 

Фото: oradio.rs

Често постављано питање потоњих година у Србији, као парадигма једне измишљене и лажне дилеме. И то не само у метафоричком, већ и у буквалном смислу. Имајући у виду да у овој држави све почива на политици, реалност је да су и ову лажну дилему пласирали управо политичари, е да би могли да се својим потенцијалним бирачима представе у што лепшем светлу, саопштавајући наивном пучанству да они (политичари), подједнако вреднују и Егзит (EXIT) и Гучу. Наравно, не желим да тврдим да је немогуће да између ове две манифестације стоји и саставни везник (и),  али је, готово, подразумевајуће да стоји раставни (или).
Председник Владе Србије и најутицајнија политичка личност државе, пре нешто више од недељу дана, одлучио се за раставни везник. Односно за Егзит. Јер, како су обавестили готово сви познати и непознати медији у региону, Влада Србије (читај: Вучић), одлучила је да у наредних шест година финансијски подржи Егзит, који је само недељу дана раније, проглашен за најбољи европаски фестивал у 2016. години. Међутим, као и много пута до сада, ретко који медиј је подсетио своје гледаоце или читаоце да је EXIT (излаз) настао у лето 2000. године, са јасном политичком позадином у борби против "Милошевићевог режима", који су годинама подржавали радикали, чији је истакнути функционер био и, тада, млађани Вучић. Тај "нулти" Егзит трајао је 100 дана, а завршна журка под мотом "Готов је", организована је под називом "Изборно место број 1", само два дана пред почетак избора, 24. септембра, на којима је Милошевић изгубио власт. Тај податак, као и чињеницу да у овој држави Закон о лустрацији, који је био на снази од 2003. до 2013. године, никада није примењен, треба стално понављати. И подсећати оне који су нам упропастили деценије живота, да су наши дужници.
И поред тога што нисам убеђен да, било који, човек може баш толико да промени своје политичке и животне ставове, очигледно је да наш садашњи премијер "фура неки нови фазон", па је пред мноштвом представника медија, садашњем директору Егзита и једним од његових твораца, Душану Ковачевићу, обећао  финансијску помоћ у наредном шестогодишњем (раније су биле петолетке!) периоду. Овом хепенингу код премијера Србије, поред представника Егзита, присуствовао је и градоначелник Новог Сада (да ли треба рећи, кадар СНС?), Милош Вучевић, али је, претпостављам, сасвим нелогично, што није био присутан и премијер Војводине, јер овај фестивал, осим Новом Саду, припада и северној српској покрајини, баш као што припада и Србији (и шире). У сваком случају, по старом добром обичају председник Владе Србије није пропустио прилику да (широким народним масама), о истом медијском трошку, саопшти да је "развој Егзита значајан и за младе и за подизање туристичке понуде и прихода Србије уз развој путне инфраструктуре, што ће повећати запошљавање младих и пуњење буџета". Ојха! Како би рекли неки.
-"За нас је важно да говоримо и о развоју туризма и о економском потенцијалу запошљавања младих. Много новца ћемо уложити. Београду ћемо дати 3 милиона евра за посебне фасаде, а Нишу 2,5 милиона" - ако је веровати медијима, рекао је том приликом Вучић. Кажем, ако је веровати новинарима, јер мени ово баш и није превише смислено, нити везано за тему, а претпостављам да нам премијер и поред презаузетости није баш толико расејан. У сваком случају, миц-по-миц, дођосмо до ратне престонице Србије, односно до главног града југоисточне Србије - Ниша. Искрен да будем, није ми баш сасвим јасно како га се премијер сетио (баш када се разговарало о Егзиту), али ретки су градови испод Бубањ потока којих се (мимо избора) сети ова власт, као ни (истини за вољу), ни једна претходна.
Или је, актуелног премијера, због нечега пекла савест! Но, идемо редом.
Према најави премијера, ова Влада има озбиљну намеру да, у наредном периоду, прекречи све здравствене установе и упристоји све школске заходе, при чему је Вучић потенцирао да у томе неће бирати оне градове у којима су "њихови на власти". Као и да то није саставни део кампање (у којој ће он учествовати само 10 дана). Поједностављено гледано, биће да је он овог пута у праву, из разлога што је јако мало остало општина у којима нису "прекомпоновали" власт, са чиме су ужурбано кренули чим им се указала прва прилика. Са друге стране, нема потребе посебно доказивати да је садашња владајућа гарнитура користећи разне методе политичке борбе (не ретко и туче!), уграбила власт у многим градовима (али и месним заједницама), па се стиче утисак да много више води рачуна о великом пространству ове земље који ја зовем Србија ван Београда. Уосталом, тих тема су препуни хедови најгледанијих телевизија, али и насловних страница новина.
Свакодневно се "отварају" неки коридори, нове фабрике и разне друге инвестиције, код којих се ни сабрати не може број новоупослених радника, а све то, по нечијој замисли, мора да обави премијер (као да у Влади и нема никог другог!), чија је сатница, очигледно, пренатрпана. Радећи по систему "ја могу све", сасвим је нормално да, када се "слегне прашина",  има много рупа. И буквално.
Пример први: Школа у селу Пољане коју је пре недељу дана, заједно са шефом делегације ЕУ у Србији, Мајклом Давенпортом, отворио премијер Вучић, још увек је под кључем. Уместо да у ових 230 квадрата модерно опремљеног објекта, који је изграђен на месту старе школе, оштећене у поплавама 2014. године, уживају основци, школа још није усељена, а у дворишту пасу овце. А како ствари стоје, изгледа да школа неће ни бити отворена до јесени. Све је рађено зими и на брзину, па сад мора да "одстоји" и да се суши. Логично и нормално питање је због чега се журило са њеним отварањем?
Пример други: Деоница Коридора 10, код села Црвена Река, коју је, још крајем децембра, свечано отворио председник Владе (заједно са потпредседницом и ресорном министарком за саобраћај), а у присуству више од 5.000 људи, данас је пуна рупа. И то све,  како рече наша најпознатија плавуша, зато што радови још нису готови. Али и да "поправка" тога што није готово, "неће коштати ни евро". Вероватно би многи волели да сазнају који су то извођачи који би да нешто ураде џабе. А изнад свега,  због чега се журило са отварањем овог пута?
Али, ако код тих "капиталних" објеката мора да убира поене, да ли је, заиста, неопходно да премијер "шпарта" по Србији да би се и лично уверио да ли свака школа има адекватан нужник, а свака амбуланта свеже окречене зидове? Зар премијер нема кога другог да пошаље да то проверава? Ако се поуздано зна да и за једно и друго и треће има надлежне министре. Или, наш премијер нема више ни у кога поверења? Осим  у поједине и "проверене  кадрове" којима је поверио и неке политичке феуде. Као што је некадашњи престони град Цара Лазара, Крушевац, који је добио на значају, јер је "политичка база" бившег министра војног Бате Гашића. Или, престоница Кнежевине Србије, Крагујевац, у коме столује један од наследника Председника свих грађана. Или  Јагодина (која не дише без одобрења Драгана Марковића Палме), Нови Пазар, као изборни вилајет вечитог министра Расима Љајића или Чачак, којим већ годинама влада породица Илић. Набрајање би могло да иде у недоглед, уз констатацију да је и "српска Атина" поверена на чување провереном СНС кадру Вучевићу, у очекивању да и цела Војводина постане "напредна".
И могли би још дуго да се набрајају градови по Србији, а да се не дође до родног града Цара Константина. Можда због тога што град Ниш, као званично, трећи град по броју становника у Србији, али и највећи град јужно од Бубањ потока, изгледа, још увек није у нечијој интересној зони. Како другачије протумачити случај бившег радника нишке Машинске индустрије, Зорана Нешића, који већ месец дана штрајкује глађу због тога што му је бивша фирма остала дужна 6,5 милиона динара, а да Београд нема одговор на његово питање када ће добити своје паре. То питање постављају и његове колеге, као и многи други у граду који зову град незапослених. И којих је, према неким статистикама око 30 хиљада. Чије проблеме, очигледно, нема ко да "пренесе" Београду. И који би, по свему судећи, морали да прихвате модел Удружења председника Скупштина станара, који, "певају свој блуз".
Има ли онда смисла у "граду незапослених" говорити о култури? О неком нишком Егзиту?

Наравно да има. Јер је главни град југоисточне Србије и културна престоница овог дела државе. А и крајње би време било да они који одлучују о свему и свачему, а стицајем околности су северно од Бубањ потока, макар понекад, баце поглед јужно од овог најпознатијег српског потока. Али и да, када то учине, покажу мало више разумевања, а не љубомору због чињенице да им Бог није дао да све манифестације ове државе "стрпају" ту негде око Теразија.
Управо због тога, треба пружити пуну подршку Ивану Благојевићу, директору "Нишвил" џез фестивала, који је, у име ове манифестације, недавно, упутио отворено писмо премијеру Вучићу. И нараввно, поново се поставља питање, због чега Вучићу? И има ли наша Влада министра културе? А одговор је, наравно да има. Али, он култури ове државе прилази јако селективно. Довољно је само да се присетимо да министар Тасовац упорно игнорише  отварање "Мокрањчевих дана". Фестивала који се организује у славу највећег српског композитора и хоровође, Стевана Стојановића Мокрањца. И где би требало да буде "свој на своме".
Обраћање Ивана Благојевића премијеру ове државе на најбољи начин говори о општем стању ове државе, а посебно културе. Прво, због тога што нема ни назнака да ће почети да функционише систем (пошто се за све пита Вучић), а друго да ми, по свему судећи, већ сада, имамо "замрзнутог" министра културе.
"Нишвилу је, за три године, Тасовац одобрио укупно 1 (један) милион динара, а управо је Нишвил званично најбоља манифестација у промоцији туризма Србије за 2015. годину и бренд уметничке музике у акцији "Најбоље из Србије" - навео је Благојевић у свом писму.
А у свом отвореном писму премијеру, Благовевић је навео и следеће: "Из свих ових разлога, ваша помоћ у исправљању неправде била би неопходна, како би ове, као и прошле године, Нишвил успешно организовао стотину концерата, угостио 600 извођача, окупио 150.000 посетилаца, реализовао многе пратеће програме, изложбе и промоције и са 400 волонтера на најбољи начин промовише омладински активизам".
Заиста, овом се писму нема шта приговорити. Једини проблем је у томе што га је, већина, домаћих медија елегантно заобишла. Ако изузмемо локалне медије са југа или регионалне медије који покривају "западни Блакан". У сваком случају, овај догађај је, очигледно, домаћим медијима био много мање занимљив него пријем лидера Егзита код лидера СНС и господара Србије, јер је у овом "филму" играо много познатији глумац.
То потврђује још једна вест која је у директној вези са другим делом питања са почетка овог текста. А чије сам  детаље морао да потражим на званичном сајту Владе Србије, јер и ову информацију, ако изузмемо, званично, непостојећу агенцију Танјуг,  готово да нико није објавио. Но, како се ради о најави изградње Дома трубе у Гучи, за шта ће Влада Србије издвојити 45 милиона динара,  лично сам био мало затечен чињеницмо да је овом догађају присуствовао "само" потпредседник Владе Србије и вечити министар, Расим Љајић.

Фото: sr.vikipedia.org

Са друге стране, чињеница је да многи (и бивши и садашњи) актери власти нису одолели чарима трубе али и другим задовољствима широке хедонистичке палете коју нуди Гуча, како пре, тако и у годинама након петоктобарских промена. Тако је, уз свеприсутног (и овде и у владајућим гарнитурама) Велимира Илића, у Гучи био и покојни премијер Зоран Ђинђић, бивши премијер Коштуница - два пута ("ко не разуме Гучу, не разуме српски народ"), а није јој одолео ни бивши председник Србије, Борис Тадић, далеке 2004. године у тек освојеном, првом, председничком мандату. У улози премијера, Гучу није пропустио ни Ивица Дачић, али су овде, минулих година, виђени и Милутин Мркоњић, Драган Марковић Палма, Борислав Стефановић, и Чедомир Јовановић. Руководећи се претпостављеном жељом својих бирача, Гучу је походио и прекодрински државотворни политичар Милорад Додик, али и неки од страних амбасадора, док је један од наших најпознатијих академика, Матија Бећковић, отварајући 42. Сабор, 2002. године истакао да је "боље дувати трубу него лепак".
Имајући све то у виду, претпостављам да је актуелни премијер проценио да не треба да присуствује полагању камена темељца за Дом трубе у Гучи, али се, вероватно нада да ће бити присутан почетком августа ове године, када је планирано отварање овог објекта.
Јер, ако има гласача на Егзиту, још више их има у Гучи. А како изгледа, џез је, поново, сумњив.