Парк Вигеланд, Осло (фото: Ж. Р. Драгишић) |
Међутим, питање је шта би се догодило да, у јеку жучне расправе о овом закону у Парламенту, када су се перјанице напредњака и социјалиста, под куполама скупштинског здања, упирале да покажу највећи степен разумевања културе и потребе да се мења постојећи закон, није стигао "ладан туш". Када се огласио Он, лично. Човек који ради без прекида, који никад не одмара и који је спреман да уради све у интересу Србије. Дакле, огласио се Вучић и (гле чуда!), апеловао на чланове своје (СНС) странке (читај: наредио) да не "укидају националне пензије".
Поручивши (претпостављам) широким народним масама да "више вреди једна Милена Дравић него 30, 40 грешака које су направиле претходне владе".
За неупућене, треба рећи да је Нацрт поменутог закона о изменама и допунама Закона о култури (укључујући и предлог да се бришу чланови 14 и 69, који се односе на укидање "националних пензија"), у скупштинској процедури од 7. августа прошле, 2015. године. Али, томе треба додати и оно време од када је почело да се "шушка" о овом Закону. Иначе, званично, Закон је представљен у Скупштини Србије, 29. децембра, 2014. године, када је, одржано "јавно читање" Нацрта закона о изменама и допунама Закона о култури.
Културни посленици су, још тада (крајем 2014. године), уочили да актуелна власт жели да се ослободи "националних пензија", вероватно и због тога јер је то била "новотарија" претходне власти, чија је скупштинска већина Закон о култури изгласала септембра 2009. године. Тада су уочене и многе друге мањкавости и "циркуски детаљи", међу којима и онај из чувеног члана 4, којим се мења члан 8, на тај начин што се, предлогом новог закона, културном делатношћу, осим књижевности, музике, ликовне уметности, позоришне и филмске уметности, као и мултимедијалне делатности, сматра и циркус и улична уметност.
Дакле, у вези са поменутим оглашавањем актуелног премијера Вучића, постоје бар две нејасне ствари. Прво: Због чега је, безгрешни премијер, толико дуго морао да чека да би се огласио по питању укидања "националних пензија", ако се зна да је Он лично, у име Владе морао да потпише сагласност е да би поменути закон "ушао" у скупштинску процедуру? Друго: Због чега се премијер Вучић у свом апелу посланицима да не укидају "националне пензије" (дискриминаторно) обраћа само својим "напредним" посланицима?
Нисам баш сигуран, али, хипотетички, на ова питања постоје и неки одговори.
Јавна је тајна да се наш премијер "не котира" баш високо у очима интелектуалне јавности Србије, а поготову оног дела на који се односи поменути Закон. Видљиво је чак и голим оком да су посленици у култури Србије, у најбољем случају, равнодушни на владавину напредњака, "са Вучићем на челу", мада су многи од њих, ако не експлицитно а оно у некој увијенијој форми, много пута, изражавали своје неслагање са напредњачким "паробродом Србија".
Ако је ово, макар делимично, тачно, јасно је да "апел против укидања националних пензија" може да буде покушај Вучића да пред (још увек неизвесне) изборе, жели да и у овој "циљној групи" узме неки глас.
Са друге стране, чини ми се да је ова ситуација, још један, доказ да међу напредњацима и социјалистима баш и не "цветају руже" (којих, истини за вољу, више нема ни код СПС-а, јер их је заменила "стара, добра петокрака"), имајући у виду да су управо њихови представници у скупштинском Одбору за културу (редитељ Срђан Драгојевић и Ненад Милосављевић - Неша Галија), имали одлучујућу улогу да овај форум не да "зелено светло" овом Закону.
Да је ово бајка, могло би да се каже да су посланици (и они који су послушали премијера и они други), изгласавањем "дорађеног" Закона о култури ставили тачку на још једну хаотичну причу из политичког живота Србије, која је трајала више од годину дана. Међутим...
Нешто не верујем да ће ствари са Законом о култури ићи "глатко", без обзира што су "националне пензије" преживеле гласање у Парламенту. У то ме је, индиректно, убедио ауторски текст, наше познате редитељке Татјане Мандић Ригонат, који сам у јеку расправе о Закону о култури, прочитао у Политици. Мада је читав текст бриљантан, овде издвајам само цитат о анегдоти у којој је главни јунак познати руски песник Осип Мендељштам, кога је Стаљин осудио на принудан рад у логору, где је, 1938. године, и умро.
"Кад је чувени песник Осип Мандељштам
отишао на лекарски преглед послали су га и код психијатра. Психијатар је
поставио дијагнозу о Мандељштамовој болести: Пацијент је уобразио да је песник, а у ствари је безначајни службеник". Мандељштамова
супруга Надежда психијатру је објашњавала и доказивала да њен муж јесте песник,
али лекар је био неумољив у дијагнози. И још је њу посаветовао да се чува да и
она не подлегне истој психози као Мандељштам. Да мисли да јесте оно што није.
Било је то тридесетих година двадесетог века, идеали Октобарске револуције већ
су били унижени Стаљиновим ликом, уметници који нису били на линији партије
роптали су спуштајући се све ниже на лествици опстанка, за диктатора су били
плесан коју је требало одстранити."
Парк Вигеланд, Осло (фото: Ж.Р. Драгишић) |
Наиме, поменути закон је и до сада био на снази, али га актуелни министар културе, Иван Тасовац, није примењивао. Односно, 2014. године није ни расписиван конкурс за "националне пензије", а њихово укидање је Тасовац најавио још у децембру 2013. године (за време свог првог мандата).
Ако томе додамо и да је, још увек актуелни министар Вулин, у чијој су надлежности све пензије (па, вероватно и националне), још пре појаве Предлога измена закона о култури , као добар гласник свог господара, изрекао нечије мишљење да "националне пензије треба смањити", јасно је да је та "координирана акција" против "националнх пензија", очигледно, била смишљена. А можда и није...
Ако није, поставља се питање да ли ће садашњи министри Тасовац и Вулин, бити министри и у будућој влади? А да и не говоримо да би било сасвим нормално да, за сваки случај, већ сада, треба да поднесу оставке.
Нема коментара:
Постави коментар