Ш Т И Т

Претпостављам да ће, ако не читав претходни викенд, а оно бар субота, 14. мај, бити, између осталог, упамћени и по митингу и контра митингу власти и опозиције који су одржани у главном граду Републике Српске, Бањалуци. Које су идејни творци, вероватно осмислили по узору на чувени контра митинг, који је режим Слободана Милошевића, у главном граду Србије, организовао, 24. децембра 1996. године, у време када су, због изборне крађе режима, већ навелико трајали протести тадашње опозиције. За разлику од поменутих, београдских, митинзи у Бањалуци, скоро две деценије касније, на сву срећу, протекли су  без икаквих инцидената. Уколико се под овим не подразумева запомагање Милорада Додика, председника Републике Српске, на крају свог обраћања окупљеним присталицама. Што је био покушај да од Дачића преузме певачку штафетну палицу, трудећи се да отпева познати народњачки хит (поново из Србије деведесетих), "Не може нам нико ништа", који је био неформална химна Милошевићевих социјалиста. У сваком случају, када је у питању Република Српска, претпостављам да ће се тај 14. мај памтити управо због тога што је разум надвладао политичке страсти.
Зато се сада, оправдано, може поставити питање, на основу чега је, са ове стране Дрине, бивши, садашњи и будући премијер Србије, Александар Вучић, обраћајући се медијима, тврдио да "Србија има информације" о потенцијалним немирима на овим скуповима!?
Што је министру полиције Србије, у техничком мандату, било довољно да елаборира задату тему, да Министарство унутрашњих послова "неће дозволити екстремистима из Србије да оду на митинг у Бањалуци", што је, касније, поткрепио и податком да је око 120 грађана Србије спречено да, тог 14. маја, оде у Бањалуку.
Оваква брига првих људи владе и полиције Србије, "натерала" је руководства неколико телевизија са националном покривеношћу да у суботу, 14. маја, организују "целодневне" програме, вероватно очекујући да се "нешто деси". На сву срећу, била је то лажна узбуна.
Али, истини за вољу, потоњих година, некако смо се навикли да викендом имамо неку врсту "опсадног стања". За шта се, својим изненасдним конференцијама за новинаре, углавном, побрине бивши, садашњи и будући премијер. Ни претходног викенда није било много другачије. Само што је премијерова прича о ракетама из Ваљева, медијски била тек на трећем месту. Пошто се у прве две говорило о томе да Новак није успео да "одбрани Рим" а Сања (упркос свом презимену Вучић), није успела у Шведској да, макар, задржи своју стартну позицију. Тако да је, окрени - обрни, једини успех, по ко зна који пут, забележио Александар (такође презимена Вучић), који је решио да уместо полагања камена темељца, односно држања лопате, почне да  притиска дугмиће. 

"Да смо вам пре неколико година рекли да ће се овде опет производити ракете, рекли бисте да смо луди, а данас имамо све делове за ракете и све се производи у Крушику. Први пут ћемо производити и цеви 155 милиметара"- рекао је том приликом Вучић.

А како наш бивши, садашњи и будући премијер, осим што медијима обезбеђује посао, води рачуна и о ономе о чему медији извештавају, тако је, у већ поменутом Ваљеву, одржао кратку обуку присутним новинарима на тему шта у Србији треба да буде вест. Наводећи као пример да "у Србији никоме није вест смањење јавног дуга у односу на БДП, нити је вест шестоструко мањи дефицит, али да је он због тога веома поносан."

"Претпостављам да ми је ово последњи мандат, четири године напорног рада и мислим да га искористим за велики напредак Србије"-  рекао је Вучић, наводећи да ће Србија имати највећи или други највећи раст у Европи, што никад није био случај са Србијом.

Међутим, колико сам ја могао да приметим, постоји нешто о чему, претходних дана, Вучић није причао, упркос чињеници да је у директној вези са прозводним програмом ваљевског "Крушика". И ту постоји нешто заједничко између нашег премијера и наших медија. 

Јер се, ни домаћи медији (углавном) нису превише трудили да народ обавесте да је, 13. маја, у месту Ређеково, на северу Пољске, отпочела изградња "антиракетне базе САД", са могућношћу да се на фотографијама види НАТО варијанта постављања камена темељца, уз коришћење војничких ашова уместо лопата. Што је, на неки начин била "мини турнеја" НАТО званичника који су дан пре тога, 12. маја, у нашем суседству, у Румунији, предвођени генералним секретаром ове алијансе, Јенсом Столтенбергом, али и румунским и америчким званичницима, активирали ракетни штит, који, како је речено, има задатак да штити Европу од потенцијалних балистичких пројектила. Поменути ракетни штит за Русе је, од самог почетка инсталирања, пре пет година, "претња руској безбедности",  док Јенс Столтенберг тврди да он "није уперен против Русије". 

Наравно, за житеље Србије, све ово би могло да личи на већ традиционално "препуцавање" истока и запада, односно Руса и Американаца или Руса и НАТО алијансе, да није једног занимљивог податка о томе где се налази овај, управо активирани, ракетни штит. Јер су наши медији (који су о томе објавили штуру информацију) обавестили да је у питању Румунија, али не и прецизнија локација. И управо је то занимљиво. Јер се он налази у месту Девеселу, у бившој совјетској војној бази (коју су заједно изградиле румунска и совјетска војска, а која је прве војнике примила 1952. године), која је смештена, како су неки (углавном страни) медији јавили, на око 180 километара југозападно од румунског главног града, Букурешта. Дакле, за оне који имају добру оријентацију, јасно је да је тај ракетни штит релативно близу српско-румунске границе. Они други ће, при првом погледу на мапу, лако уочити да је тај ракетни штит смештен на мање од 150 километара од две наше дунавске електране, али и на седамдесетак километара од активне бугарске атомске електране "Козлодуј" и исто толико од нуклеарке Белане, чија је изградња у току.
Претпостављам да сви они који живе у овом делу Европе, након активирања ракетног штита у Румунији, не могу да спавају мирно. И то не само они који су такву одлуку донели, а којима је председник Русије, Владимир Путин, поручио : "људи који су донели одлуку о распоређивању ракетног одбрамбеног система у својој земљи треба да знају да су до сада живели мирно, угодно и безбедно". Али, оно о чему друг Путин није проговорио ни реч је чињеница да од сада неће живети мирно, угодно и безбедно ни они који о свему овоме нису имали појма. Као и они који и даље немају појма шта се то догађа. Такође, остаје нејасно да ли је друг Путин упознат (или јесте, ал' не хаје) са чињеницом да, Русији, пријатељска Србија у овом делу има два значајна рудника и две хидроелектране. Али и да је, у непосредној близини границе Србије лоцирана изузетно осетљива енергетско-индустријска инфраструктура суседних држава - Бугарске (нуклеарне електране) и Румуније (фабрика тешке воде), због чега је сасвим извесно да се посебно нелагодно осећа малобројно становништво источне и југоисточне Србије.
И на крају, али и најважније, оправдано се поставља питање због чега на ову тема нема никаквих реакција од стране наших државних званичника? Или их овај део Србије ван Београда, као и све што је јужно од Бубањ потока уопште не интересује!? Полазећи од претпоставке да им је, вероватно познат податак да је, недавно активирани ракетни штит у бази Девеселу у Румунији, ипак, на нешто већој удаљености од Београда, упркос тврдњама једног од ретких нашпих медија (који је о овој теми мало опширније писао), да је та војна база, од нашег главног града, удаљена 196 километара!!!
Опасност која вреба цео овај регион, због нове трке у наоружању, у нашем комшилуку, је заиста велика и крајње је неумесно лицитирати са удаљеношћу појединих локација, али, истине ради, и на знање, како онима у Београду, тако и онима у Србији ван Београда, инсталирани ракетни штит НАТО пакта у румунској бази Девеселу, удаљен је од Београда око 350 километара.

П О Т О П

Блиц - насловна страна
8. март 2016.

Да је је Велимир Илић, министар за ванредне ситуације, у наше име, бирао планету на којој ћемо живети, сумњам да би изабрао планету Земљу. Пошто је то једина планета у Сунчевом систему на чијој површини има воде у течном стању. А њему је воде, и буквално, преко главе. И, уколико је тачан податак да 71% површине планете Земље покрива вода, убеђен сам да наш вечити министар (за грађевину и урбанизам, за капиталне инвестиције и министар за инфраструктуру), мисли да државу Србију, пропорционално, покрива неколико процената више.
Претпостављам да има много разлога због којих се Велимиру Илићу "смучила" вода која, уназад неколико година, прети држави Србији, али не могу да докучим због чега "министар са искуством" има толико проблема у комуникацији са "седмом силом". У сваком случају, уколико Илић сматра да је лично Бог крив за поплаве које су нас задесиле (како су пренели неки медији), мислим да није претерано очекивати да ће, након ових избора, "вечити Веља", морати у принудну политичку пензију. Или ће, уколико нас, ипак, задеси потоп библијских размера бити проглашен за пророка. Истини за вољу, мислим да и не треба претерано кривити министра Илића, јер, вероватно човека нико није обавестио кога треба прогласити кривим за овогодишње поплаве. Пошто су за оне из 2014. и 2015. били криви "они претходни", претпостављам да је Илић, по систему што-је-сигурно-сигурно, закључио да је најбезболније да оптужи Бога.
Што на неки начин има и логике, јер, уколико су "они претходни" били криви за, такозване, стогодишње поплаве, за овогодишње (код којих је количина воде по Илићевој одокативној процени), била много већа него 2014. године, једино је могао Бог да буде одговорон. А као аргументацију он је понудио своју тврдњу да "ни један бедем није пукао, али да треба да се надограде и прошире". Али, ту не треба министру веровати на реч, већ, кад прођу поплаве, утврдити право стање ствари. То би требало да буде приоритетни задатак, јер за то има много разлога и не треба се, много, враћати у прошлост. Довољно је само да се присетимо бруке од пре годину дана, када је први већи поплавни талас који је, у марту 2015. године, захватио подручје Краљева, са собом однео и део новог бедема на  реци Рибници, у који је норвешка влада уложила 50.000 евра. И све се то догодило само двадесетак дана након што је, на највишем нивоу, у присуству премијера Вучића, представника међународних институција, представника ЕУ, дипломатског кора, као и представника земаља које су помогле Србији након катастрофалних поплава 2014. године, бомбасто, представљен Национални програм управљања ризиком од елементарних непогода.  
Била је то прилика да шира јавност чује податак да су Србију, поплаве 2014. године, коштале милијарду и 700 милиона евра, али и да, годишње, због поплава губимо 130 милиона. "Србија размишља унапред и прави планове унапред, јер је сваки динар уложен на превенцију једнак седам динара који се троше на обнову"- рекао је том приликом Вучић.

Илустрација (1) РХМЗС
Најава падавина 8.марта 2016.

О превенцији, као кључном фактору, у борби против поплава, говорио је и домаћин овог скупа, Марко Благојевић, директор Канцеларије за помоћ и обнову поплављених подручја.
"Хоћемо први пут да се бавимо превенцијом. Морамо имати слику високе резолуције свих ризика којима је Србија и њено становништво изложено" - реко је на поменутом скупу новопечени стручњак за поплаве и бивши први човек Центра за слободне изборе и демократију.
Сада, годину дана касније, можемо само да констатујемо да су нас поплаве, поново, изненадиле. И да је је водена стихија, како изгледа, све те силне планове однела са собом. Због чега ће нам, по свему судећи, за санацију овогодишњих штета, бити потребно много више него, просечних, 130 милиона евра. Што је премијер Александар Вучић, при обиласку терена (уз констатацију да размере  поплаве нису ни близу онима од пре две године), одмах и најавио. Једино ми није јасно шта је у тој најави требало да значи одредница да ће бити надокнађена "готово" сва штета.
Међутим, имајући у виду извештавање медија на ову тему, ситуација и није баш безазлена. На индиректан начин, о томе говори и податак да је, јуче у поподневним сатима, Влада Србије прогласила стање елементарне непогоде у 15 општина (Чачак, Нови Пазар, Краљево, Ариље, Лучани, Топола, Пожега, Бајина Башта, Ивањица, Рашка, Љиг, Рача, Косјерић, Пријепоље и Трстеник). Ако се томе дода податак да је на територије Србије, током најновијег поплавног таласа, поплављено 710 домаћинстава и да је, за сада, евакуисано 118 особа, а гледано из угла оних којима је све уништено (многима и поново), јасно је због чега није било потребно да се жури са проценом ситуације. Али, пошто је то премијер изјавио гостујући на Копаоник бизнис форуму, могуће је да је он, са те висине, видео оно што ми нисмо. А ја сам се, онако, успут, сетио да сам, пре шест година (када су статисти били исти, само су главни глумци били неки други), о тим "погледима" писао цитирајући "Горски вијенац" и Његоша: „Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом“.

Илустрација (2) РХМЗС
Упозорење о падавинама
9. марта 2016.

Међутим, лако би ми изашли на крај са том копаоничком "птичјом перспективом", да нам, у виду најаве, није стигао нови кишни талас. Који, како се очекује, треба да дође са истока. И да, током два дана, обухвати читаву Србију. Збрка је настала када су се, за тај један кишни талас, који треба да "поклопи" Србију у четвртак и петак, појавиле две прогнозе: наша и "руска".
При чему је ова "наша" далеко блажа и предвиђа много мање падавина него она "руска", коју је јавности (уз ограду да то није "порука панике") саопштио Предраг Марић, начелник Сектора за ванредне ситуације. Према тој "руској" прогнози, у неким подручјима Србије треба да, у наредна два дана, падне између 80 и 100 литара кише по метру квадратном. На ту "руску" прогнозу Предрага Марића реаговали су из Републичког хидрометеоролошког завода Србије (РХМЗС), према чијој прогнози можемо, у појединим крајевима Србије, очекивати од 10 до 50 литара кише по метру квадратном. Уз ограду да је немогуће, три-четири дана унапред прогнозирати количину падавина, из РХМЗС нису пропустили прилику да у свега неколико сати једну најаву (илустрација 1) "преточе" у упозорење (илустрација 2).
За разлику од наших стручњака из РХМЗС, лично, нисам баш сигуран да је та прича о "руској" прогнози потпуно без основа, поготову што је чињеница да нам се, историјски гледано, много тога догодило управо у месецу марту,  једино што, до сада, нисмо имали потоп библијских размера. Јер, рачунам да, уколико је ова власт оне претходне поплаве назвала стогодишњим, ове које се најављују морају да буду, макар, библијске.
Са друге стране, радује ме податак да Председник свих грађана није угрожен најављњним потопом, имајући у виду да се налази у дводневној посети "братској" нам Русији. Из које нам је поручио да је иста у кризи, али да ће завршити осликавање Храма светог Саве, јер: "када се има договор са Богом, онда се не размишља превише о кризи". По свему судећи и наш председник, као и министар Илић, има неки посебан однос са Богом, па се надам да ће се и тамо, у далекој али братској Русији молити и мислити на нас, трудећи се да, Њега и браћу Русе умоли да, некако, скрену кишне облаке са територије Србије.
За утеху је и то што се већ помињани Копаоник бизнис форум, који неки из милоште зову и "српски Давос", одржава управо у време када нам је "руска" временска прогноза најавила кишне падавине библијских размера. Тако ће, уколико до потопа дође, на сигурном бити бар политичка и економска елита ове државе. Упркос сазнању да Копаоник није Арарат, мислим да може да послужи.

П Е Т А К, Т Р И Н А Е С Т И

Илустрација: Ozonpress

Прави мали рат (на сву срећу виртуелни), водили су становници Србије претходних дана на друштвеним мрежама (али и на другим доступним местима непрегледног пространства званог Интернет), у чијем средишту је била вечита тема и исто такво питање: Постоји ли и колика је наша љубав према браћи Русима? Или, прецизније речено, тражио се одговор на питање: Да ли ми волимо Русе онолико колико они (претпостављено) воле нас? А све то у контексту наше (по многима), неузвраћене љубави према Европској унији. У свему овоме показали смо, на нашу велику жалост, још једну лошу особину. А то је да за наше сукобе не бирамо ни повод, ни место, ни начин. И мада то може морбидно да звучи (а сумњам да има било какве везе са претходним занимањем садашњег председника свих грађана Србије), некако највише волимо да се расправљамо на сахранама, или уколико им не присуствујемо, да нам нечија смрт буде повод. Е, ту просто, за тили час заборавимо због чега смо се окупили и кренемо у елаборирање политичке ситуације у земљи, при чему, готово по правилу, завршимо са познавањем светске политике ситуације, поентирајући употребом кључних аргумената ко је "светски газда" - брат Рус или ујка Сем. И то је наша константа. Која је, чак, овековечена и у једном изузетном домаћем филмском остварењу, под називом "Три карте за Холивуд", који је, у режији Божидра Николића, снимљен 1993. године.

Илустрација: mondo.rs

Повод за виртуелни сукоб истока и запада, на простору Србије, овог пута био је терористички напад, који је изведен у петак, 13. новембра, на неколико локација у Паризу. Као и увек, са једне стране је била "мајчица Русија", а са друге, (овога пута за малу промену), "мрске непријатеље са запада" представљала је Француска. У ноћи овог терористичког напада, а поготову дан касније, многи грађани Србије су (пре свега на друштвеним мрежама), у знак подршке са угроженим грађанима Париза, на својим профилима стављали француску заставу. И без обзира што је то био сасвим разумљив и људски гест којим су грађани наше земље, као и у другим деловима Европе и света, изражавали своју солидарност са грађанима Париза, код многих је то изазвало праву бујицу негодовања. И то из најмање два разлога. У образложењима првог била су подсећања да је Франуска била једна од 19 држава која је, у оквиру НАТО алијансе, 1999. године, учествовала у ваздушној агресији на Србију (а по мало и на Црну Гору). Док је аргументација за онај други била чињеница да се, непуне две недеље пре терористичког напада у Паризу, 31. октобра, у Египту, срушио руски путнички авион. И како то обично бива, почело је "пребројавање жртава" и "читање буквице" о томе кога и колико треба жалити. Без намере да и ја упаднем у исту замку, сматрам да треба поћи од чињенице да је свака невина жртва - жртва. Али и од чињенице да је, исте вечери када се у Паризу догодио терористички напад, то објављено у медијима. А да је ситуација са падом руског путничког авиона била нешто другачија. Односно да је, "званична Москва" неколико дана одбијала могућност да се ради о терористичком акту, упркос тврдњама египатске терористичке групе, лојалне Исламској држави, да она стоји иза обарања руског путничког авиона, у шта је, од самог почетка, била уверена и Велика Британија.
Гледано из личног угла (имајући у виду да сам био један од оних који је 14. новембра, на свом профилу, ставио француску заставу), не сматрам да сам тиме заборавио оно што је Француска, као држава, радила 1999. године. Стављање француске тробојке био је одраз солидарности са народом (ма којој вери и нацији припадао) и са невиним жртвама, међу којима је било и четрнаесторо српских држављана.
Али, у исто време, сасвим подржавам став који је млади уметник, Џерамел Лу, изнео на свом Фејсбук профилу, а односи се на неједнак третман светских медија према трагичним догађајима у различитим деловима света. Зато, још једном треба истаћи да је, само у недавним терористичким нападима (пре овог у Паризу), у Анкари убијено 102. и рањено 500 људи, у Бејруту 44, а приликом обарања руског авиона још 224 невиних жртава. И ту није крај...
Пртпостављам да је, као одговор на та глобална дешавања и наша мала земља (како је премијер недавно назвао), одлучила да свету покаже да је спремна да на одговарајући начин реагује у случају да (не дај Боже!), постанемо мета неке терористичке групације. Као да су представници државе одлучили да, на неки начин, наставе поруку коју је, другим поводом и пре догађаја у Паризу, грађанима Србије упутио Патријарх Српске православне цркве Иринеј, да "црква благосиља одбрамбене ратове".
Бар ја тако тумачим најављену  вежбу наших оружаних снага, која ће се одржати у суботу, 21. новембра. Како је најављено у вежби која се зове "Штит", а чија ће завршница бити у 11 сати код Палате Србија, треба да учествују здружене снаге Војске Србије, полиције, БИА и осталих служби које делују у систему одбране. (Мени је најзанимљивији део саопштења у коме се каже да је циљ вежбе "да се пошаље јасна порука јединства Србије и њених безбедносних структура у одбрани од свих реметилачких фактора").
Међутим, није ми јасно због чега је било неопходно да се та вежба организује управо на један од највећих православнох празника - Аранђеловдан. (Осим, уколико то нема неке везе са вечерашњим доласком генералног секретара НАТО, Јенса Столтенберга у Београд). Пошто је то, друга по заступљености српских слава. Што значи да је велика вероватноћа да је то слава готово сваког другог учесника у овој вежби. Са друге стране, није занемарљиво ни питање како ће то протумачити они који нису верници Српске православне цркве. Поготову, не мали број оних због којих је први човек српске Владе, колико пре неки дан, био поносан на нас, пошто, након догађаја у Паризу "нисмо напали ни једну муслиманску пекару". 

Б А Н А Н А

Већ колико сутра, министри енергетике осам чланица Европске уније, које су укључене у реализацију "Јужног тока", састаће се у Бриселу, како би покушали да оживе овај пројекат након што је, пре недељу дана, из Анкаре, Владимир Владимирович Путин, саопштио да, "због блокаде Бугарске", Русија није у стању да настави његову реализацију.
Како се мени чини, та вест је, највећу пометњу изазвала у Србији, вероватно због тога што је тај пројекат на овим просторима, код већине представника владајуће коалиције, али и осталих странака, доживљаван као дар са неба. А да и не говоримо да нам је, изгледа, у генетском коду, да стално и у свему тражимо историјску димензију, вероватно у складу са праксом да, већ више од двадесет година, "производимо"  све више историје, а све мање географије. Понашање владајуће већине (и не само њих), у вези са изградњом "Јужног тока", током потоњих годину дана, од када је посао на овом "гасном гиганту" званично започет, која се из петних жила се трудила да "нашој страни" додели, макар, неку "споредно-главну улогу", то на најбољи начин и потврђује. Све док није дошло до експлозије "гасне бомбе", односно објаве, са руске стране, да "Јужни ток" више није жив. Претпостављам да је мук који је, након тога, настао у редовима наше политичке елите био резултат управо те "историјске" димензије која је, у претходних годину дана, дата том пројекту и нашe улогe у њему. Посебан проблем, био је у чињеници да Први човек Владе Србије, у том тренутку, није био у земљи, а ови, који су били ту, нису били сигурни шта он мисли о томе. И да ли треба да се радују или да плачу. Први је, како изгледа, "прашину отресао" први човек српске "гасне империје без покрића", Бајатовић, који је, у стилу историјског угла гледања, изјавио да сматра да ће "Јужни ток" ипак, бити изграђен. Само је још фалило да, на некој од барикада, подигнутој од неискоришћених цеви за "Јужни ток", са црвеним барјаком у руци, устане (у природној висини и ширини), и викне из свег гласа: "Јужни ток" је мртав, живео "Јужни ток"! За разлику од Бајатовића, његов партијски шеф се огласио читавих пет дана касније, када је, парафразирајући свог некадашњег партијског шефа, покојног Милошевића, генијално смислио да "Јужни ток нема алтернативу".

Током ових недељу дана, од када су браћа Руси (не обраћајући се нама директно, вероватно, рачунајући да тако треба), саопштили да је свет остао без "Јужног тока", наслушали смо се свега и свачега. А понајвише најава "преиспитивања" нашег односа према "Јужном току". И ко је све и колико одговоран за неуспех "Јужног тока", али и читавог "енергетског споразума" са Русима.
Драма у вези са "Јужним током" се наставља. И све више ме подсећа на чувене телевизијске сапунице. Не прође ни један дан, а да нам, што из белог света, што из наше куће, што од наших, што од страних политичара, не стигне бар неколико информација у вези са највећим гасним чудом 21. века.

Најновији "информативни бисер" који се читав дан, од раног недељног јутра, вртео посредством Дневне дозе оптимизма (за неупућене, РТС) је била најава разговора нашег и руског председника на ову тему. При чему је, за оне који мало озбиљније прате ове информације, сасвим јасно да је то личило на неку од индијских ТВ сапуница, у којима кадар траје и по неколико минута. А по систему "у почетку беше реч", наш Председник свих грађана, два дана пре тога, обавестио је, посресдством медија,  да ће "иницирати директан контакт са Путином". Е сад, пошто је неко у међувремену схватио и то пренео тамо где треба, да друг Путин није окачен на чивилук, наш се Председник свих грађана, очигледно, задовољио и мање директним контактом. Мада, како је то, у поподневним сатима, јавио Јавни медијски сервис за ширење оптимизма, наш Председник свих грађана није одустао од "директности" па је тако обављен "директан телефонски разговор". Истини за вољу, највећи син руског народа није разговарао само са нашим већ и са мађарским председником, али то није утицало на "директност". Уживање би било потпуно да Сервису за ширење оптимизма није било потребно толико времена да дешифрује о чему се разговарало и шта је рекао Он Нама, а шта смо рекли Ми Њему. И на ком смо језику разговарали. Свако на свом или Ми на Њиховом?

Наравно, медији су нам ревносно предочили како је, пре овог разговора, Председник свих грађана Србије морао да поразговара и са својим "политичким сином". Који није пропустио прилику да се, по систему "Три пут сам видео Тита", свом народу (народе мој!"), похвали да се, управо толико пута, сусрео са Владимиром Владимировичем Путином. Кога ће, како се наводи у том тексту, "у најскорије време" питати зашто га Он (Путин) није обавестио о својим намерама да стави тачку на "Јужни ток". Знатижељан народ је добио и информацију да ће, већ колико данас, Први председник Владе разговарати и са својим руским колегом Димитријем Медведевим. Па је било потпуно јасно због чега је данашњи дан био посвећен управо тим информацијама.  Без обзира што нисмо сазнали ништа ново.

Међутим, све ово што сам навео, само су последице нечега што се десило пре више од годину дана, односно 24. новембра 2013. године, када је, у насељу Шајкаш, у општини Тител, извршена најчувенија симулација заваривања две цеви.
И то на основу команде "Дуго сте чекали, почните", коју је Председник свих грађана, из Палате Србија, посредством видео линка, проследио вариоцима који су се налазили поред поменутих цеви на шајкашкој ледини. И све се то догодило, како су медији педантно забележили, тачно у 16.37 већ нареченог датума. Није Председник свих грађана у том свечаном тренутку заборавио ни Великог брата, који је требало да буде ту, а ипак није, па је и њему послао поруку: "Срећан нам нови почетак Владимире Владимировичу Путине!"
Но није само Председник свих грађана био еуфоричан. Премијер, Ивица Дачић, тада је рекао: "Данас није велики дан само за Србију и земље Балкана, већ и за целу Европу". Док је Душан Бајатовић упутио похвале на рачун В. В. Путина, чију је одлуку да гради "Јужни ток" назвао "далекосежном, геостратешком одлуком".
Ипак, најдаље је, тог 24. новембра, 2013. године, "отишла", свеприсутна, Зорана Михајловић, која је тада обављала министарско задужење у Министарству енергетике. Она је била убеђена да је тренутак као створен да цитира Толстоја. Односно, чувени цитат с почетка романа Ана Карењина: "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин".
Речју, "Јужни ток" је кован у звезде, а "почетак радова" на овом пројекту сврставан је у категорију историјског догађаја. Без премца. И у томе су се утркивали сви. И политичари и медији.
И никоме није било чудно због чега, радови на тако великом пројекту као што је "Јужни ток", морају да  отпочну у недељу. Можда је неко, у ових годину дана, и одговорио на то питање, али ја, стицајем околности, тај одговор нисам чуо. Упркос томе што нисам склон "теоријама завере" различитих врста, мислим да пројекат који је започет у недељу и није могао да има бољу перспективу.

Ш Л А Г Е Р

Када би (као некадашња Југа, односно Босна и Херцеговина), ова држава имала манифестацију под називом "Шлагер сезоне" , без икакве сумње, победник  би био шлагер под колоквијалним називом "Путин у Београду". Само, остаје питање ко би компоновао тај велики хит? Јер би од тога, у великој мери, зависило и да ли би то био хит за једну сезону, или би се певушио и у наредним годинама. У сваком случају, долазак Путина у главни град Србије, велики је догађај не само за нас, већ и за (ма како то чудно звучало) Русију. Јер, како изгледа, Путин ће искористити долазак у Србију да пошаље важне поруке Европи, која га је, због ситуације у Украјини, "ставила на лед". У сваком случају, очигледно је да ће, све оно што се буде догађало 16. октобра у Београду, бити под будним оком и Европске уније и Америке. 

И, без обзира што је овдашњим представницима власти јако стало да нагласе како тај догађај неће ни за јоту променити однос наших "западних пријатеља" према Србији, јасно је да то, у најмању руку, није баш сасвим тачно. Јер, правило према коме оно што важи за "велике", "мали" могу само да сањају, најочигледније је у политици.
Ма колико се премијер бусао у прса да он неће слушати диктате споља, чак и онима који нису политички аналитичари, јасно је да је то искњучиво за домаћу употребу (јер та врста реторике годи великом броју симпатизера политике коју он симболизује, из простог разлога што се темељи на никад и до краја напуштеној "радикалској причи").
Осим тога, Србија није усамљено острво, већ, како то често волимо да нагласимо, "стара европска држава". А да и не говоримо да нам је циљ, бар како то често понављају реформисани радикали, Европска унија. А тамо важе нека правила. А та правила налажу да и наша спољња политика мора да буде усклађена са њиховом. А они су, увели санкције Русији. И није на нама да их убеђујемо да је то погрешно (јер их нису ни Руси убедили када смо ми били у тој позицији), већ да се јасно одредимо према томе. А колико ја могу да протумачим, можемо ми, за домаћу употребу да водимо политику "и исток и запад и север и југ", али ако хоћемо са њима, они ће бити кормилари. И то је, више него јасно, поручио европски комесар Јоханес Хан.Уз напомену да ће, у извештају Европске комисије о напретку Србије, који ће 8. октобра бити представљен у Бриселу, стајати и формулација "да се Србија још није усагласила са ЕУ према Русији, и да је потребно да начини додатни прогрес", што је, за оне који то знају да протумаче, "жути картон" упућен Србији због Русије. Без обзира што се тај "жути картон" показује некако стидљиво, као да се те "европске судије" прибојавају бурне реакције "играча" коме је он показан. Знајући да им, у овом тренутку, због личних интереса, никако не одговара враћање "балканског точка" двадесетак година уназад.
И све то у тренутку када се Србија, на-врат-на-нос припрема да, уз највише државне почасти, дочека највећег сина братске нам Русије. А и то се гледа. И то се рачуна.
Е сада, знам ја да ће велики број становника Србије (углавном припадника већинског народа) рећи да у томе нема ништа лоше. Да је нама Русија пријатељска земља, да ми ближих од њих немамо, да су они наша браћа, наши потенцијални заштитници, наши економски партнери и све тако до оних две стотине и нешто хиљада "лајкова" на Фејсбуку "уколико хоћете да Путин дође у Србију". Уз све то иде и  један Дачићев "бисер", изречен ових дана, да "и Обама може да дође". Наравно да може да дође, али треба неко да га позове. И да он то прихвати. А да ми, са наше стране, подредимо све једној таквој посети. Укључујући и то да за неколико дана ту прославу померимо. Рецимо, да га позовемо, наредне године, на прославу Дана победе (70 година од победе над фашизмом), а да, због његових обавеза прихватимо да тај 9. мај, прославимо, на пример, 5. маја. Осим тога, поставља се и питање на који начин би тај позив упутили имајући у виду да у САД (као и у Немачкој) немамо амбасадора? (А тај луксуз да, макар и за кратко време, у две најутицајније државе света немамо амбасадоре може себи да дозволи само држава без јасне спољне политике).
Наравно, о свему овоме се да и полемисати. Јер, нити је све црно, нити је све бело. (Уколико би неко из владајућих политичких номенклатира дозволио себи тај лусуз да са било ким "укрсти" аргументе. Пошто је сасавим јасно да је мото њихове политике "ми све знамо и мо смо најбољи и најпаметнији"). Али, не може да се води спољна политика тако што ће се ићи према Европи, са погледом према Русији. Јер ће нам неко рећи оно што и залужујемо: "Или идите где гледате, или гледајте где идете".

Уосталом, треба бити поштен па признати да је очигледно да, када је у питању наш однос према мајчици Русији (која је, истини за вољу, а судећи по конкретним ситуацијама, према нама много више била маћеха), удворички и улизички. Без обзира што (већ помињани) премијер Владе Србије, врло често воли да нагласи како нас нико неће да уцењује. Можда. Само то, изгледа не важи за Русију. Јер, како другачије протумачити да смо пристали да угостимо Путина (како га ословљава готово читава светска јавност), или Владимира Владимировича Путина (како воли да га ословљава наш реформисани премијер), управо 16. октобра, а да се правимо да је тада 20. октобар (Дан ослобођења Београда), што је и повод за организовање велике војне параде? Јесте историјска чињеница да је операција за ослобођење Београда трајала од 12. до 20. октобра, али је и чињеница да је главни град ослобођен последњег дана ове офанзиве. Па, по некој аналогији, прослављање Дана ослобођења Београда 16. октобра значи исто као да су ослободиоци славили ослобођење четири дана раније (у време када су трајале највеће борбе).
Мислим да је лепо требало рећи овом народу да господин (или друг) Владимир Владимирович има нека важна посла да позавршава 16. и 17. октобра у Милану, где ће, према писању неких медија,  учествовати на самиту Европске уније и неких азијских земаља. А да Он (Путин) не може два пута да се ломата по Апенинском и Балканском полуострву. И то би, овај разуман народ прихватио као и све друго што му власт сервира.
А поставља се и оправдано питање да ли има логике да се прави војна парада која за повод (макар формални) има ослобођење главног града у Другом светском рату? Зар није логично да то урадимо онда када то ради и читава Европа - 09. маја, на Дан победе? Или је ово урађено свесно и намерно, како би у први план могли да "изгурамо" нашу браћу Русе и њиховог највећег сина - Владимира Владимировича, имајући у виду да је Црвена армија имала одлучујућу улогу о ослобађању Београда?
Осим тога, могло је све то да прође и без војне параде. Поготову што је то, како изгледа, одлучено у последњи час. И сад, нека је Бог на помоћи војсци која све то треба да оперативно спроведе.

Уосталом, зар Путину није било довољно што ће га Србија (читај: Председник свих грађана) одликовати својим највећим признањем, Орденом Републике Србије (на великој огрлици)? Мада је ово одликовање Првог степена, које се додељује председницима или суверенима држава, Владимиру Владимировичу Путину додељено указом Председседника Србије, још 22. фебруара 2013. године, није познато због чега је толико дуго требало чекати на тај свечани чин. Или и то, можда, говори о односу наше мајчице Русије према онима који је толико воле?
И док се Београд тек припрема да угости Владимира Владимировича, у једном селу у Србији ван Београда, тачније код Неготина, он је већ угошћен. Додуше, тамо није био Путин, већ Владимир Владимирович Кодири, који је други секретар Амбасаде Русије у Београду.
Наиме, како је објављено на званичном општинском сајту, у селу Кобишница, пре неколико дана, "полагањем венаца и цвећа и пригодним програмом" обележена је "седамдесета годишњица победе над фашизмом и ослобођења Источне и Централне Србије од окупације". У опширној информацији о овом догађају, који су организовали општинско удружење СУБНОР и месне заједнице Кобишница и Буковче, нигде се не наводи када је и ко установио баш тај датум и наведену прославу. Али је зато било уочљиво да је ова прослава имала "једнопартијски" карактер, пошто јој је, осим представника СУБНОР и поменутих месних заједница, присуствовао само заменик председника СО Неготин (СПС), који је госта из Београда примио и у згради локалне самоуправе.