П А Л А Н К А

"Искуство нам је паланачко.

Понекад, опасно је (и кажњиво) рећи то на ухо паланачкој охолости; понекада, међутим, ова реч иде до појма судбинског: паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности. Између села и града, овако заборављен, свет паланке није ни село ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално-јединственог, и светског духа, као идеално-отвореног. Када овај дух овако говори о својој злој судбини, он говори о својој изузетости из историје. Али, и када је оглашава за проклетство, он хоће ту изузетост. Основна претпоставка духа паланке негде је у томе: да је то дух који, заборављен од историје, покушава сада овај удес да преобрази у своју привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен трајању, с ону страну времена. Време је с друге стране брда, тамо где почиње светски хаос, или хаос апсолутно-отвореног света."

                                                       Радомир Константиновић 

                                                         "Философија паланке"

Могуће да у Србији има и више насеља која, у свом називу, имају реч паланка, али је мени познато пет: Банатска Паланка, Брза Паланка, Бачка Паланка, Смедеревска Паланка и Бела Паланка. 
Упркос томе, сасвим сам сигуран да Радомир Константиновић није мислио ни на једну од поменутих када је писао своје чувено филозофско-есејистичко дело, из кога сам, као увод у овај текст, позајмио неколико реченица. Тим пре што ми намера није била да текст буде дневно актуелан, имајући у виду да је реч о појавама, а не о догађајима. А те "појаве", односно све оно што се, у претходних неколико месеци догађало у и око Беле Паланке, мене је асоцирало на поменуто Константиновићево дело. Е сад, уколико је некоме стало да се наше друштво реши тих и сличних појава, мораће да се помири са чињеницом да достизање система вредности и етике у политици (на свим нивоима), који важе у развијеним демократским земљама, представља дугачак и трновит пут. Али да постоји и онај нешто краћи који подразумева оштру казнену политику, потпомогнуту одговарајућим законима. Па уколико је, још увек, некоме у овој држави, заиста, стало до демократије, мораће и да размисли о неопходности коренитих промена Закона о политичким странкама и Закона о локалним изборима. Који би, дефинитивно, за некоректно политичко понашање, предвидели неку врсту казнених поена за актере на политичкој сцени, чиме би се са ње, неки "играчи" уклањали на одређено време, а некима би се изрицала и мера трајне забране "играња политичких утакмица". Јер, оно што је у развијеним демократским друштвима непојмљиво, овде се сматра сасвим нормалним, поготову уколико није стриктно забрањено. Једино на тај начин могли би да "проветримо" нашу политичку сцену и излечимо је од "прелетања" и "прекомпоновања", тако да би, они који имају потребу да се сврставају под страначке заставе, морали добро да размисле пре но што стану у ред. 

Да имамо такве законе, можда се ни у Белој Паланци не би догађало све оно што се догодило од 24. априла до 18. септембра, када су одржани ванредни локални избори.
Оне који нису, са посебном пажњом, пратили вишемесечну "политичку драму" у једној од најсиромашнијих општина у Србији, треба подсетити како је све почело. Након априлских избора, према званичним резултатима Општинске изборне комисије, у Белој Паланци је, од укупно 29 одборничких места, највише (14) освојила Тадићева СДС, СНС-7, СПС-5, ЈС-2 и Група грађана - једно. Оно што се, након тога, догађало у овој малој вароши вероватно ће ући у анале политичког живота Србије. 
Наиме, током изборног процеса, опозиционе странке и групе грађана које су учествовале на априлским изборима упућују чак 60 приговора на регуларност, након чега је Управни суд Србије поништио изборе у Белој Паланци и наложио да се нови одрже осмог маја. Међутим, Општинска изборна комисија (ОИК) одбија да прихвати одлуку Управног суда, што је резултирало тиме да се, поновљени, избори не одрже осмог маја, како је наложио Управни суд. Након новог прегањања, Управни суд је изашао као "победник" пошто су после, готово, два месеца, избори поништени, али је, на предлог ресорног министарства, уведена и привремена управа. Тада, челник привремене управе постаје човек који је до априлских избора био председник општине, чију је владајућу већину чинила групација од 14 одборника из Тадићеве СДС. А који су, пре тога, колективно, напустили Демократску странку. 
Шлаг на торту стављен је убрзо након тога када је, комплетан Општински одбор СДС, на челу са председником (бившим председником општине) и вршиоцем функције председника Привременог органа,  прешао у Српску напредну странку!
А само месец дана раније из Општинског одбора СДС (ако је веровати медијима), јавности је поручено да су новонастали проблеми у Белој Паланци резултат "опструкције поражених снага у општини", док је њихов први човек и председник општине припретио:
"Због овог политичког насиља над грађанима, обратићемо се надлежним домаћим и страним институцијама, пре свих Министарству за државну управу и локалну самоуправу и ОЕБС-у, како би се овај проблем решио."

http://www.belapalanka.org.rs/

Да би овај политички трилер у Белој Паланци био потпун, побринуо се и први човек Општинске изборне комисије, који је одлучио да поднесе оставку, али се на ту функцију поново нашао на новим изборима који су у Белој Паланци одржани пре десетак дана.
На тим, септембарским, изборима, као што је на предизборном митингу у Белој Паланци и најавио премијер Александар Вучић, убедљиво је победила (са још већим процентом него што је најавио лидер напредњака) листа "Српска напредна странка - Александар Вучић", за коју је, према извештају Општинске изборне комисије, од уписаних 9.631. бирача, гласало 5.781. Тиме је ова странка обезбедила право да у локалном парламенту, од, укупно, 29 одборничких места, има 24, док је преосталих пет припало листи "Ивица Дачић - Социјалистичка партија Србије (СПС), Јединствена Србија ЈС)". Остале четири листе које су се (како многи тврде на гласачким листићима нашле само као покриће), освојиле су безначајно мали број гласова.

http://www.belapalanka.org.rs/

Но и поред тога што је огромна пажња домаћих медија  била посвећена ванредним узборима у Белој Паланци, стиче се утисак да су они јако мало простора посветили бојкоту опозиције. Другим речима, чини ми се да је просечан грађанин Србије био необавештен о разлозима због којих на ове изборе нису изашле ДС, ЛДП, СДС и "Доста је било". А да је "неко" покушао то да надомести "уводећи у игру" листе "Демократска опозиција за Белу Паланку" и, као врхунски плагијат "Победа, доста је било". За обе ове листе гласало је, укупно, 54 грађана општине Бела Паланка.
Медији, како штампани, тако и електронски, учинили су да Бела Паланка, минулих месеци, буде главна вест (можда и због "министарског дефилеа"), али, након одржаних септембарских избора, стиче се утисак да је, поново, утонула у своју свакодневницу. Веровтано заокупљено реализацијом обећања које је у Белој Паланци, на завршној конценцији, дао први човек напредњака и премијер, Александар Вучић? Мада, о свему томе, за сада, нема никаквих потврда. А било би занимљиво да се медији заинтересују шта се догађа у овој општини, након избора. 
У ту "заинтересованост" не рачунам краткотрајне "варнице" које су изазвали чланови Председништва Социјалистичке партије Србије, Дијана Вукомановић и Ивица Тончев. И то више као последица, очигледно, лошег изборног резултата ове странке на превременим изборима у Белој Паланци. Што ме подсећа на  "кућни свађу због лошег материјалног стања".
Ипак, да бих био сасвим прецизан, након избора у Белој Паланци, огласио се и дневни лист "Данас" и то својим "редакцијским коментаром", у коме, пише и ово:

http://www.belapalanka.org.rs/

"Избори у Паланци, међутим, нису огледало будућих председничких избора, него огледало каква је у Србији власт на локалу. Јер, грађани нису у толиком броју гласали за СНС, него за свог локалног челника - Горана Миљковића. Он је до априла био код Тадића, потом је са читавим одбором прешао у СНС. Тако да и напредњаци могу толико да славе победу своје државне политике, пошто је Бела Паланка гласала за свог градоначелника, пре свега. Нити опозиција може много да се жали на изборне услове, фиктивне групе грађана и остале томе подобне теме, када целу ту причу води неко ко је до јуче, макар и формално, био у њиховим редовима."

http://www.belapalanka.org.rs/

Имајући у виду стање у нашем новинарству, најбоље је да на овај "коментар" - немам коментар! Јер, да је овај "коментатор" само мало "загњурио" у документацију могао је, без већих проблема, да установи како је "први човек мале вароши" на то место, најпре, дошао као члан Демократске странке, да би затим прешао у Тадићев СДС, а недавно и у Српску напредну странку. Или, прецизније речено да је, на априлским изборима предводио листу "Социјалдемократска странка - Горан Миљковић", а да је, на овим септембарским, (како је, својим саопштењем за јавност, исту известила Општинска изборна комисија), био први на листи "Српска напредна странка - Александар Вучић". У сваком случају, уколико је "коментатор" Данас-а мислио да је Александар Вучић "локални челник", онда је и коментар оправдан!

http://www.belapalanka.org.rs/

Са друге стране, можда је "коментатор" дневног листа "Данас" у праву означавајући садашњег председника Привременог органа општине Бела Паланка за "локалног челника". Ако имамо у виду да је на званичном општинском сајту, на насловној страни, током трајања читавог изборног процеса, била доступна информација (уз фотографију) да је већ помињани Горан Миљковић - председник општине. А да се права информација добије тек када се отвори одељак "локална самоуправа-председник општине".
Али, то није све. Изненађење насатаје уколико се на поменутом општинском сајту отвори одељак "институције - политичке организације", где стоји информација да је председник Општинског одбора Социјалдемократске странке у Белој Паланци - Горан Миљковић. Дакле, исти онај човек који је и члан Српске напредне странке и повереник Општинског одбора СНС Бела Паланка. 
Што доказује да је, у овом информатичком веку, могуће бити, у исто време, на два различита места. Односно, у две странке.

ДАН КАДА НИСАМ ГЛАСАО

Илустрација: tacno.net

Нема никаве потребе да овде, на почеку текста, правим некакве заплете. Кад је већ из самог наслова текста јасно о чему се ради. Ипак, морам да признам да се данас, 24. априла 2016. године осећам јако чудно. Силом прилика, по први пут од увођења вишестраначја у наш политички живот, нисам у могућности да гласам. Дакле, први пут, за више од четврт века, ослобођен сам било какве "одговорности" за резултат онога што ће се данас догодити.

И та околност ствара у мени утисак  да се избори не догађају овде, у држави у којој живим, већ негде у некаквом суседству. И да, због тога, о њима мислим на сасвим другачији начин. Некако на нивоу информације. А само пре неколико дана, на овом истом месту, на ову тему, имао сам много тога да кажем. Можда и због тога јер сам знао да на овогодишњим изборима, по први пут, из сасвим оправданог разлога, нећу моћи, ативно, да учествујем. А један од оправданих разлога, без сумње је здравље. Или болест - како се узме.

Претпостављам да је тај чудан осећај, о данашњем изборном дану, условљен местом у коме проводим дане, укључујући и овај, који је за мене историјски. Места у коме је све некако успорено. Без журбе. Чему, вероватно, доприноси и овај, суморни, кишни дан, који је некако поклопио Бању са свих страна. Гости Бање  (употребио сам баш овај локални термин мештана који подразумевају да сви знају која је бања у питању) су се, вероватно, повукли у своје топле собе, а становници још увек уживају у недељном ленствовању. И чекају да се разиђу сиви облаци и праменови магле, који су наткрилили Бању са брда  Коритњака (Коритник, Коритар).

Само понеки нови предизборни плакат, који нисам регистровао претходне ноћи, упућује на то да се данас одржаају избори који, како ствари стоје, могу да буду значајнији од свих претходних. 

Ипак, ко зна? Можда је то само уобичајена недељна успореност. Можда ће наредних сати та слика бити знатно другачија? Можда ће грађани Бање, који имају право гласа, то право и искористити? 

Уосталом, да нисам спречен, ја сигурно бих. Мали је то труд, а накнадна кукњава не може ништа променити. Уосталом, како сам већ писао, овде није у птању само гласање. Већ право на избор.

А то представља, како право, тако и обавезу. Јер, после (избора) гласања, нема кајања.

Г Л А С

Грађани Србије, који имају мало више година, сигурно се сећају времена једнопартијског система, у коме нису постојали бирачи (као данас?), него гласачи. Односно, времена када се ишло на гласање (терминолошки, али и суштински), а не на изборе, Пошто се, руку на срце, није ни могло нешто посебно бирати. Мада, могло је и тада да се нешто "протури", пошто партијски апаратчици нису били баш превише мудри. (Ту се, изгледа, није много тога променило).
Анализирајући даље термине гласање-избори, могло би се закључити да се данас бира, а не гласа. А опет, гласање, као радња, никада није изгубило на значају. Будући да се (било да је у питању варијанта из једностраначја - када се гласало - или вишестраначја - када се, наводно бира), некоме даје (или поклања) глас, Упркос чињеници да у Србији вишестраначје има традицију дужу од четврт века (грађани су ту демократску тековину, након Другог светског рата, на једвите јаде, добили 1990. године), многима је јасно да ово није држава у којој би, олако, могло да се тврди да овде грађани бирају. Некако имам утисак да, огромна већина, то демократско право и обавезу, доживљава као баласт. Није се овде "запатила" демократија на начин како је то у неким другим земљама Европе и света. Изгледа да добра већина "бирача" више воли да буду "гласачи". А, уколико се одлуче да "бирају", некако више воле да бирају оне којима демократија и није баш јача страна. Искуство нам говори да, уколико се и деси да "на мишиће" на површину исплива нека "групна демократска опција", она и нема неки век трајања. Многи се још и данас сећају анегдоте у вези са некадашњим "краљем тргова", Вуком Драшковићем, када је, деведесетих, грађанина неког села, питао да ли ће гласати за њега, а овај му одговорио: "Хоћу, кад дођеш на власт". Претпостављам да је свима јасно да неће тај никад гласати за некадашњег лидера опозиције. Односно да можда и гласа, али то сад није видљиво, као што није видљива ни странка Вука Драшковића, пошто је већ неколико година живи на апаратима, којима управља господар Србије. И тај пример јасно говори да је у Србији све пролазно, осим странака које су, деведесетих (и биквално) жариле и палиле, по бившој нам и великој и мањој, али и најмањој држави. Што потврђује да странке које почивају на једној личности а не на члановима те странке, овде "имају прођу". Истини за вољу, некада су биле у питању само две странке (које је тадашња опозиција звала "црвено-црна коалиција"), а сада су у питању три странке ("ојачане" неким "истакнутим" појединцима).
Наравно, нема се ту шта замерити. Воља народа је у сваком демократском друштву неприкосновена. Проблем је само у томе што у овој држави нису испоштовани сви сегменти демократије. При чему, у самом врху стоји чињеница да на нашем политичком небу никада није дошло до "проветравања", које је требало да обезбеди један од закона, који, на велику жалост свих грађана Србије (који имају истинита демократска уверења), ни током десетогодишњег трајања није примењен. Они који редовно читају ова моја размишљања, већ погађају да се ради о Закону о лустрацији, односно, о Закону о одговорности за кршење људских права (како се тај закон званично зове). Који је (са великим очекивањима) изгласан у јуну 2003. године, а у истом месецу, десет година касније, након што је сакупио хрпу прашине, послат у историју а да ни једном није примењен. При чему се, чак, нико није ни потрудио да оном делу народа који држе до демократских принципа, објасни како се и због чега то десило. А није да није било "кандидата" на којима је могао бити примењен. Напротив! Да је у тој деценији примењен, данас би наша политичка сцена изгледала битно другачије.
Овако, имамо горак укус да смо живели неке године "које су нам појели скакавци". И да се, од деведесетих, неке ствари никако нису промениле. Од претњи Ђорђу Балашевићу, до претњи његовој ћерки.   При чему, "Панонски морнар" говори нешто у чему се апсолутно слажемо: ако је изгустирана Демократска странка, није изгустирана демократија. Поготову што демократија у овој земљи никада није прихваћена као модел понашања и живљења. Како некад тако и сада. Због чега су, вероватно, многе јавне личности (као и деведесетих) морале да се огласе и проговоре о ономе о чему је давно требало проговорити. И тај податак потврђује да је, оно што једино успешно радимо, кретање у круг. Па нам, пред ове изборе, странке прошлости, говоре о будућности. Или да "служе народу". А и врапцима је јасно да народ служи њима да се домогну

Истиномер : Излазност на изборима

још једног мандата. При чему и Дачић и Вучић помињу фотеље, али у различитим контекстима. Што делује збуњујуће на ионако збуњен народ, а једино је ,јасно да је у питању једна интересна групација и да се то, баш, и не крије од јавности. А да би се дошло до тог циља (читај мандата!), не бирају се средства. При чему се ништа не препушта случају. Чак се, злу не требало, разматра и ситуација "ако се деси нешто непланирано". Тако ја тумачим информацију коју је саопштила Републичка изборна комисија, а према којој, постоје и изборне листе које су подржане фалсификованим потписима.  Дакле, ако се изборни резултати некоме не свиде, избори се могу и поништити. При чему ће, вероватно, бити занемарен податак да нас ови избори коштају, скоро, 60 милиона динара. А можда и више. (Што је само један од показатеља да су приче о штедњи бацање прашине у очи већ обневиделих широких народних маса. Јер, да је некоме до штедње, расписао би изборе на свим нивоима, о истом трошку. На овај начин, српски властодржац шаље јасну поруку да са овим изборима жели да оствари три циља: да "преузме" Војводину, да "задржи" Београд и да у рукама држи функцију председника државе, која ће му, кроз годину дана, служити као шаргарепа. При чему је сасвим јасно да штап већ има). Јер, то је видљиво на сваком кораку. Водећа странка у држави, облепила је читаву Србију билбордима и плакатима. А њихов лидер не силази са телевизијских канала. Толико га је да су неки клинци већ почели да запиткују родитеље "да ли чика Вучић живи у телевизору?". Изгледа да деца нису чула да ће премијер у кампањи за ове изборе учествовати само десет дана. Због тих десет дана, Дража Петровић је имао довољно материјала за још једну успешну колумну. Мада, истини за вољу, ови избори су пружили толико материјала који не би успели да обраде ни Домановић и Нушић - заједно. И то је почело оног дана када је премијер Вучић обнародовао потребу да се распишу избори, чије образложење не могу да "попију" чак ни поменута деца. А да и не говоримо о томе да је, тим поводом, народ ове државе имао прилику да посматра трансформацију Председника свих грађана у председника само неких грађана . 
И поред тога што предизборна кампања за ове изборе неће остати у посебном сећању као неке претходних година, сигуран сам да ће многи упамтити огроман број "отворених радних места" и толико камена темељаца, од којих је било могуће направити и солидан каменолом. А међу најзначајнијим "темељцима" су они који ће бити добра основица за "Икеу", "Хилтон", и по ко зна који пут - Београд на води. А да не буде превише монотоније, побринуо се министар полиције, који нас је обрадовао новом акцијом хапшења, сликовитог назива - "Скенер 2".
Колико је то успело да се "прими" код наших гласача или бирача, биће јасно за око недељу дана, а до тада, можда није лоше да се мало, сви заједно, подсетимо како смо гласали на претходним изборима. 
Можда ће то бити и најбоља припрема за оно што нас очекује 24. априла, односно за једанаесте по реду парламентарне изборе, од обнове вишестраначја, 1990. године. При чему треба знати и то да смо од тада, на биралишта изашли само три пута у редовној процедури, а чак седам пута на ванредне изборе, какви ће бити и осми пут ови у недељу, 24. априла 2016. године.
У трци за једно од 250 места у републичком парламенту, биће три хиљаде и двеста седамдесет кандидата, о чијој судбини, теоретски, одлучује 6.737. 808 грађана. Међутим, овај податак о броју гласача или бирача, морамо узети са извесном резервом, пошто се на сајту Истиномера  појављују и нешто другачији подаци: "Према најсвежијим подацима Министарства државне управе и локалне самоуправе, у бирачки списак у Србији уписано је 7.000.095 бирача, док је пре две године, пред ванредне парламентарне изборе у списку било 6.765.998 пунолетних грађана. Дакле, број гласача за две године повећао се за 234.097. Чињеница да се број уписаних бирача готово поклапа са бројем становника Србије (7.186.862) по попису из 2011, објашњава се, углавном, тиме да разлику између броја пунолетних грађана и број уписаних у бирачки списак чине држављани Србије који живе у иностранству."

Фонтана у Неготину - април 2015.
(исто као и у априлу 2016.)

А оно што је сасвим извесно и тачно је податак да се Неготин налази у групи градова у којима овог 24. априла неће бити локалних избора (Београд, Зајечар, Аранђеловац, Бор, Врбас, Косјерић, Лучани, Мионица, Мајданпек, Ковин, Медвеђа, Оџаци и Пећинци), јер су у њима у периоду између 2013. и 2015. године одржани ванредни локални избори.
Можда је то разлог што у Неготину, још увек није прорадила фонтана у центру града, која, по свему судећи, поставља нове рекорде по броју дана када није била у функцији.
У сваком случају, грађани Неготина и Београда, Зајечара, Аранђеловца, Бора, Врбаса, Косјерића, Лучана, Мионице, Мајданпека, Ковина, Медвеђе, Оџака и Пећинаца имају једну бригу мање. Они не морају да размишљају коме ће дати свој глас на локалу, а за случај да нису упамтили ко се нада њиховом гласу за улазак у републички Парламент, предлажем да добро прочитају листу у прилогу.

1."Александар Вучић - Србија побеђује"

2."За праведну Србију - Д С  (Нова, ДСХВ, ЗЗС)"

3."Ивица Дачић - С П С, Ј С - Драган Марковић Палма"

4."Др Војислав Шесељ - С Р С"

5."Двери -Д С С - Санда Рашковић Ивић-Бошко Обрадовић"

6.Листа Савеза војвођанских Мађара - Иштван Пастор.

7."Борис Тадић-Чедомир Јовановић

   -Савез за бољу Србију-ЛДП-ЛСВ-СДС"

8."Муамер Зукорлић - Бошњачка 

    демократска заједница Санџака"

9."СДА Санџака-др Сулејман Угљанин"

10."За слободну Србију - Заветници - Милица Ђурђевић"

11.Листа "Група грађана за препород Србије 

    - проф. др Слободан Комазец"

12."Руска странка - Слободан Николић"

13."Републикасна странка

     -Републиканус парт-Никола Сандуловић"

14."Српско руски покрет - Слободан Димитријевић"

15."Левица Србије - Борко Стефановић"

16."Дијалог- млади са ставом - Станко Дебељаковић"

17."Доста је било" Саша Радуловић

18."Партија за демократско деловање-Ардита Синани"

19."Зелена странка"

20."У инат -сложно за Србију - Народни савез".

ОБАВЕШТАВАЊЕ И (У)ЗБУЊИВАЊЕ

Можда би ово могла да буде и прича о форми и суштини. Са акцентом на суштину. У том случају, поштујући принцип "у средиште ствари", треба рећи да у главном граду Неготинске Крајине влада медијски мрак. А таква констатација је још суровија уколико се има у виду да је Неготин, пре двадесетак година, био "престоница" независног и објективног информисања. А његови грађани су, у свеопштом "медијском мраку" тамног вилајета званог Милошевићева Србија, имали више информација, чак и од оних грађана који су  живели у много већим градовима. И то не констатујем у стилу "жал за прошлим временима", већ је то чињенично стање. Стицај околности, за који нико посебно није био заслужан. Али, има много оних који су заслужни за данашњи медијски мрак у коме живе грађани овог дела Србије. При томе не мислим само на нестајање телевизије која је "Рођена да умре" , већ и на телевизију која, у време "деведесетих" имала назив "општинска" или "режимска". Из простог разлога што се, тек сада, када информисање грађана Неготина зависи од неке кобајаги телевизије, "на брежуљку усред кукуруза", или од "менаџерске телевизије", може видети шта значи постојање локалних медија. Без обзира да ли су под мањим или већим утицајем неке владајуће гарнитуре, будући да потпуно независних нема. У таквим околностима, они који желе да дођу до било какве информације, а под условом да желе да избегну "улично обавештавање", обично посегну за информисањем које постоји на званичном општинском сајту. А ту се, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, суоче са нечим што би могло да нас подсети на постојање некадашње службе (која можда још постоји), а која је, ако се не варам, имала задатак да се бави обавештавањем и узбуњивањем. Пратећи ту аналогију, општински сајт се, изгледа само бави збуњивањем јавности. Ако изузмемо чињеницу да све више личи на сликовницу првог грађанина наше мале вароши, или лични албум друга председника. Јер, готово да нема информације, коју не прати фотографија на којој је он у главној улози. Што ми, са становишта политичког маркетинга, изгледа сасвим у реду (пошто локални избори треба да буду, најкасније, у марту наредне године), али није коректно према грађанима који би, можда, желели да добију и неке друге и другачије информације. Пре свега, ажуриране. Јер је очигледно да је општински сајт (што ме је, заиста, обрадовало) добио нови изглед (форма), али је задржао стари начин иновирања података (суштина). Тако, рецимо, ако су грађани општине Неготин заборавили (а заборавили су!) ко су њихови представници у локалном парламенту и којим странкама припадају (пошто су ванредни локални избори у Неготину одржани пре више од три године) и пожеле да тај податак виде на званичном општинском сајту, тамо ће наићи на апсолутно нетачну информацију. Из простог разлога јер на сајту постоји она првобитна верзија народних представника, која је у међувремену претрпела мноштво промена. Што због објективних, што због субјективних разлога, али и разноразних "прекомпоновања" одборничких група а према
тренутним потребама владајућих гарнитура, или личног интереса "народних представника". И ту ништа није спорно. Мислим, нема дилеме да ли су ти народни представници "радили" у складу са законом. Друга је прича какви су закони који третирају ову материју, пошто у овој земљи "истине, љубави и слободе" не треба рачунати на свест и савест народних представника. Који (било о ком нивоу да је реч), себи дозвољавају да (фудбалским речником речено), да у току утакмице, скину један, обуку други дрес и, без трунке гриже савести, наставе да јуришају на, колико до малочас, сопствени гол. А имајући у виду да у овој држави нико ништа не памти, то треба записати. Дакле, то треба да "стоји" и на неготинском општинском сајту. И не видим ни један оправдани разлог због чега то није тако. Поготову што то траје месецима. Дакле, гласачи општине Неготин су два пута преварени. Једном када су њихови представници "напустили почетне позиције", за шта гласачи нису гласали, а други пут када о томе нису обавештени преко сопственог гласила (званичног општинског сајта). Е сад, није то само питање форме. Већ и суштине. Јер, неки грађани могу да имају и велике проблеме управо због тога што не постоји званично место на коме могу да "покупе" информације о томе како се сада, након многих "прекомпоновања", зову поједине одборничке групе, ко их чини и ко су њихови председници или овлашћени представници. У нормалним демократским системима, сасвим је уобичајено да се на лак и једноставан начин дође до ових информација. Али, све што је код других нормално и лако, код нас је тешко и ненормално. А врхунац овог информатинвог Гордијевог чвора на општинском сајту представља најновија информација са, биоскопске, тридесет и прве седнице, када је грађанима

обнародовано, најновије, формирање одборничких група које се зову СНС-ПУПС-ЈС и СПС-ПУПС-ЈС. Ако занемаримо тај демократски салто мортале и неизмеран допринос у развоју локалног парламентаризма, који су светском парламентаризму подарили неготински "народни представници", остају још и многа питања за оне који "хране" општински сајт. Јер сам готово убеђен да нико нема представу о чему се овде ради. Нити би било ко могао "руку у ватру", или да се, под "часну реч", закуне да зна које су странке у питању. А уколико то не знају они који би "по дифолту" требало да знају, поставља се питање ко то онда може да зна? И од кога грађани могу ту информацију да добију. Логично би било да та врста информација, прецизно и тачно, може да се нађе на општинском сајту, који је "власништво свих грађана општине Неготин". Јер, уколико грађани не могу да дођу до тих информација, шта би било када би покушали да сазнају због чега је зграда у којој се налази локална општинска администрација (али и тужилаштва, судови и полиција) једна од најзапуштенијих у Неготину? И како то да се ни једна од многобројних владајућих гарнитура (макар од двехиљадите) није "сетила" да треба окречити фасаду или офарбати прозоре? Ако нису знали како, могли су да питају своје колеге у окружењу који су, макар, "окречили своје куће" (форма). Али, да се вратимо на суштину. Оличену у информацијама у вези са, тренутно,

актуелним Мокрањчевим данима. Где се на истој страни, објављују две потпуно опречне информације. Тако што се, на левој страни сајта, објављује да се "игроказ" игра на позорници Дома културе, док се на десној саопштава да ће "игроказ" бити на градском тргу. Или да ће Мокрањчеве дане отворити министар културе, а да се на истој страни објави и информација да ће то учинити помоћница министра Ана Вучетић. То је у најмању руку неозбиљно, као што је неозбиљно народу "продавати" причу да министар Тасовац није могао да дође у Неготин, због, "раније преузетих обавеза". Јер, и просечно интелигентан становник ове државе може, сам себи, да веома прецизно одговори на питање : "Кад ли је пре могао да преузме друге обавезе, ако је само који дан пре тога био изабран на ту функцију?"

Но, водећи рачуна о томе да је ово и прича о форми и суштини,
треба рећи да би и ово била форма. Али би зато била суштина то што су на општинском сајту објављене две различите информације. Као и у многим другим случајевима. А да о томе нико не води рачуна. Што само говори о чињеници да у овој држави јавна информација никога ни на шта не обавезује. И да свако може да прича (и пише) шта му је воља. Осим, уколико том информацијом није "ударио" на, како је већ уобичајено, болесну сујету  оних који, вероватно, само сами себи изгледају изузетно важним и значајним. И који, вероватно, имају нека чаробна огледала која су спремна да увек и у сваком тренутку, својим господарима кажу да су управо они најпаметнији на свету.

Т И Ш И Н А

Т и ш и н а. 
Али и буквално,тишина. И не могу рећи да не годи мојим ушима. Напротив! Јер, данима се већ осећам као да сам на неком великом концерту рок музике (коју иначе радо слушам), за који сам, при куповини карте, погрешно проценио близину разгласа. Па ми све одзвања у ушима. Или као, након дуге вожње возом. Када клопарање локомотиве, још дуго и након силаска из воза, "остане" у ушима. Упркос чињеници да су су ми претходни дани пријали. Јер, припадам оној, чини ми се, малпбројној, групи људи којој политика није "одвратна". Групи која, чак и свесно, себе "малтретира" политиком и више но што је то неопходно. Али, ја то доживљавам као сопствену одлуку да се не удаљавам, већ приближавам, политичким догађањима. Да покушам да схватим саму суштину и све начине деловања, а не да кажем оно чувено: "...мене политика не интересује...". Ма, наравно, да ме интересује! Јер сам ја, као гласач, на мети управо те политике. Дакле, ако интересујем ја њу (политику), мора да интересује и она мене. Без обзира, што припадам оној групи људи, којима ППМ (политички предизборни маркетинг) не значи готово ништа. Пошто сам себе као политичко биће, већ доста давно, профилисао. Данас реагујем само на нијансе!

Ипак, као и са добрим јелима,добрим винима...човек након неког времена пожели и нешто друго. То је у људској природи. Зато и констатујем да је ова тишина рај за сва чула, понајвише за уши. И без обзира што у неким државама она не постоји, мислим да је тишина пред тако важан догађај, какви су, претпостављам ови локални избори у Неготину, веома значајна. Да се сви одморимо од свега. Ми од "њих" и они од "нас". Мада, колико могу да приметим, партијске активности и даље трају. Дакле, тачно је да се не чује ништа, али се види много. И свашта! Но надам се да, данас, скоро, десет година,од последњих великих промена у овој држави, грађани Неготина могу боље и даље да виде. Да могу да препознају шта је то што њима може да донесе промене, од којих ће им бити боље. Макар то био и лични интерес. Јер, најобичнија је демагогија да се људи политиком баве без личног интереса. Мој (политички) став (ако је то некоме уоште и битно) је да "општи интерес", сам за себе, не постоји и да је то најобичније бацање прашине у очи. Постоје само лични интереси! А шта нудим као доказ своје теорије? Једноставно, полазим од претпоставке да је лични интерес сваког човека да му буде боље. Дакле, ако је то тако, онда је тај такозвани "општи интерес" сачињем од мноштва појединачних, личних, интереса. Од којих ће свима, или већини, бити боље. А тај лични интерес грађани могу да искажу, само и једино, ако у време избора буду на свом бирачком месту. И једноставно, без напора, са хемијском оловком у руци (обична се брише), дају свој мали допринос демократији. Тек толико да, након ових избора, не морају да траже кривца, уколико им нешто не буде потаман. Да ли треба подсетити да и тај чин треба обавити у тишини? Достојанствено. И поред тога што тај мали потез хемијском оловком има велико значење. Можда чак истоветно као настанак живота. Дакле, та хемијска оловка (коју сам ја пре десетак година, радећи једну кампању за излазак на изборе, назвао "оловка живота") има велику моћ, уколико будемо то на време схватили. Дозволимо јој да обави свој задатак. Тихо и достојанствено! Без обзира што смо ми, на овим просторима, настанак живота научили да обележавамо бучно, уз пуцање и музику. Време је да схватимо да се многе велике ствари могу обавити и у тишини.