Ш Т И Т

Претпостављам да ће, ако не читав претходни викенд, а оно бар субота, 14. мај, бити, између осталог, упамћени и по митингу и контра митингу власти и опозиције који су одржани у главном граду Републике Српске, Бањалуци. Које су идејни творци, вероватно осмислили по узору на чувени контра митинг, који је режим Слободана Милошевића, у главном граду Србије, организовао, 24. децембра 1996. године, у време када су, због изборне крађе режима, већ навелико трајали протести тадашње опозиције. За разлику од поменутих, београдских, митинзи у Бањалуци, скоро две деценије касније, на сву срећу, протекли су  без икаквих инцидената. Уколико се под овим не подразумева запомагање Милорада Додика, председника Републике Српске, на крају свог обраћања окупљеним присталицама. Што је био покушај да од Дачића преузме певачку штафетну палицу, трудећи се да отпева познати народњачки хит (поново из Србије деведесетих), "Не може нам нико ништа", који је био неформална химна Милошевићевих социјалиста. У сваком случају, када је у питању Република Српска, претпостављам да ће се тај 14. мај памтити управо због тога што је разум надвладао политичке страсти.
Зато се сада, оправдано, може поставити питање, на основу чега је, са ове стране Дрине, бивши, садашњи и будући премијер Србије, Александар Вучић, обраћајући се медијима, тврдио да "Србија има информације" о потенцијалним немирима на овим скуповима!?
Што је министру полиције Србије, у техничком мандату, било довољно да елаборира задату тему, да Министарство унутрашњих послова "неће дозволити екстремистима из Србије да оду на митинг у Бањалуци", што је, касније, поткрепио и податком да је око 120 грађана Србије спречено да, тог 14. маја, оде у Бањалуку.
Оваква брига првих људи владе и полиције Србије, "натерала" је руководства неколико телевизија са националном покривеношћу да у суботу, 14. маја, организују "целодневне" програме, вероватно очекујући да се "нешто деси". На сву срећу, била је то лажна узбуна.
Али, истини за вољу, потоњих година, некако смо се навикли да викендом имамо неку врсту "опсадног стања". За шта се, својим изненасдним конференцијама за новинаре, углавном, побрине бивши, садашњи и будући премијер. Ни претходног викенда није било много другачије. Само што је премијерова прича о ракетама из Ваљева, медијски била тек на трећем месту. Пошто се у прве две говорило о томе да Новак није успео да "одбрани Рим" а Сања (упркос свом презимену Вучић), није успела у Шведској да, макар, задржи своју стартну позицију. Тако да је, окрени - обрни, једини успех, по ко зна који пут, забележио Александар (такође презимена Вучић), који је решио да уместо полагања камена темељца, односно држања лопате, почне да  притиска дугмиће. 

"Да смо вам пре неколико година рекли да ће се овде опет производити ракете, рекли бисте да смо луди, а данас имамо све делове за ракете и све се производи у Крушику. Први пут ћемо производити и цеви 155 милиметара"- рекао је том приликом Вучић.

А како наш бивши, садашњи и будући премијер, осим што медијима обезбеђује посао, води рачуна и о ономе о чему медији извештавају, тако је, у већ поменутом Ваљеву, одржао кратку обуку присутним новинарима на тему шта у Србији треба да буде вест. Наводећи као пример да "у Србији никоме није вест смањење јавног дуга у односу на БДП, нити је вест шестоструко мањи дефицит, али да је он због тога веома поносан."

"Претпостављам да ми је ово последњи мандат, четири године напорног рада и мислим да га искористим за велики напредак Србије"-  рекао је Вучић, наводећи да ће Србија имати највећи или други највећи раст у Европи, што никад није био случај са Србијом.

Међутим, колико сам ја могао да приметим, постоји нешто о чему, претходних дана, Вучић није причао, упркос чињеници да је у директној вези са прозводним програмом ваљевског "Крушика". И ту постоји нешто заједничко између нашег премијера и наших медија. 

Јер се, ни домаћи медији (углавном) нису превише трудили да народ обавесте да је, 13. маја, у месту Ређеково, на северу Пољске, отпочела изградња "антиракетне базе САД", са могућношћу да се на фотографијама види НАТО варијанта постављања камена темељца, уз коришћење војничких ашова уместо лопата. Што је, на неки начин била "мини турнеја" НАТО званичника који су дан пре тога, 12. маја, у нашем суседству, у Румунији, предвођени генералним секретаром ове алијансе, Јенсом Столтенбергом, али и румунским и америчким званичницима, активирали ракетни штит, који, како је речено, има задатак да штити Европу од потенцијалних балистичких пројектила. Поменути ракетни штит за Русе је, од самог почетка инсталирања, пре пет година, "претња руској безбедности",  док Јенс Столтенберг тврди да он "није уперен против Русије". 

Наравно, за житеље Србије, све ово би могло да личи на већ традиционално "препуцавање" истока и запада, односно Руса и Американаца или Руса и НАТО алијансе, да није једног занимљивог податка о томе где се налази овај, управо активирани, ракетни штит. Јер су наши медији (који су о томе објавили штуру информацију) обавестили да је у питању Румунија, али не и прецизнија локација. И управо је то занимљиво. Јер се он налази у месту Девеселу, у бившој совјетској војној бази (коју су заједно изградиле румунска и совјетска војска, а која је прве војнике примила 1952. године), која је смештена, како су неки (углавном страни) медији јавили, на око 180 километара југозападно од румунског главног града, Букурешта. Дакле, за оне који имају добру оријентацију, јасно је да је тај ракетни штит релативно близу српско-румунске границе. Они други ће, при првом погледу на мапу, лако уочити да је тај ракетни штит смештен на мање од 150 километара од две наше дунавске електране, али и на седамдесетак километара од активне бугарске атомске електране "Козлодуј" и исто толико од нуклеарке Белане, чија је изградња у току.
Претпостављам да сви они који живе у овом делу Европе, након активирања ракетног штита у Румунији, не могу да спавају мирно. И то не само они који су такву одлуку донели, а којима је председник Русије, Владимир Путин, поручио : "људи који су донели одлуку о распоређивању ракетног одбрамбеног система у својој земљи треба да знају да су до сада живели мирно, угодно и безбедно". Али, оно о чему друг Путин није проговорио ни реч је чињеница да од сада неће живети мирно, угодно и безбедно ни они који о свему овоме нису имали појма. Као и они који и даље немају појма шта се то догађа. Такође, остаје нејасно да ли је друг Путин упознат (или јесте, ал' не хаје) са чињеницом да, Русији, пријатељска Србија у овом делу има два значајна рудника и две хидроелектране. Али и да је, у непосредној близини границе Србије лоцирана изузетно осетљива енергетско-индустријска инфраструктура суседних држава - Бугарске (нуклеарне електране) и Румуније (фабрика тешке воде), због чега је сасвим извесно да се посебно нелагодно осећа малобројно становништво источне и југоисточне Србије.
И на крају, али и најважније, оправдано се поставља питање због чега на ову тема нема никаквих реакција од стране наших државних званичника? Или их овај део Србије ван Београда, као и све што је јужно од Бубањ потока уопште не интересује!? Полазећи од претпоставке да им је, вероватно познат податак да је, недавно активирани ракетни штит у бази Девеселу у Румунији, ипак, на нешто већој удаљености од Београда, упркос тврдњама једног од ретких нашпих медија (који је о овој теми мало опширније писао), да је та војна база, од нашег главног града, удаљена 196 километара!!!
Опасност која вреба цео овај регион, због нове трке у наоружању, у нашем комшилуку, је заиста велика и крајње је неумесно лицитирати са удаљеношћу појединих локација, али, истине ради, и на знање, како онима у Београду, тако и онима у Србији ван Београда, инсталирани ракетни штит НАТО пакта у румунској бази Девеселу, удаљен је од Београда око 350 километара.