И то је нарочито интензивирано у претходној предизборној кампањи. Није занемарљив ни медијски допринос да ова прича буде толико присутна у јавности, али стичем утисак да је у њој уживао и сам премијер.
Толико да је на предизборном митингу у Бору, тада као технички премијер, обећао да ће и даље , "упркос што му се смеју и називају га премијером за WC, он наставити да посећује сваки тоалет у Србији".
Ова прича о клозетима у Србији, није промакла ни страним медијима, који су је зачинили са мало оружја.
А што се "домаћег терена тиче", Вучићева прича о клозетима (по ко зна који пут) поделила је Србију. Једни (углавном они који слепо верују вођи) сматрају да је та тема веома важна за ову државу, док они други (углавном они који Вучићу не верују ни кад им каже који је дан), збијају шале на ову тему. У овом случају, истина није на средини, јер се заиста ради о веома важној теми. Ако ни због чега другог, а оно због тога што смо, грубо речено, због клозета под лупом читавог модерног европског света, а и шире. О томе говори и податак да су Уједињене нације у свој календар увеле и Светски дан тоалета, који се (као и Међународни дан мушкараца, који УН још нису признале), обележава 19. новембра.
Мада није за утеху, у овој области и од нас има горих, јер је генерални секретар Уједињених нација, Бан Ки Мун, говорећи поводом Светског дана тоалета, прошлог, 19. новемра, истакао да, према подацима ове организације, 2,4 милијарде људи на планети нема адекватне санитарне услове, а готово милион људи нема клозет и принуђени су да нужду обављају на отвореном простору. Он је додао да су због тога УН, још 2013. године, покренуле акцију "Call to Action on Sanitation", са циљем да се, до 2025. године, престане са обављањем "дефекације на отвореном".
Ако имамо у виду да су историју клозета започели Египћани (којима се званично признаје и изум претече даске за WC шољу), који су, са формирањем градова, схватили да је неопходно уредити и просторије које би, према данашњој терминологији, звали WC, јасно је да наш свет, за неколико миленијума, није баш много узнапредовао у овој области. Пошто је, према већ изнетим подацима, очигледно да су, чак и стари Римљани много боље "регулисали" ову област од многих данашњих земаља, јер су још тада имали (истини за вољу заједничке) просторије које су грађене изнад потока и у којима су обављали неопходнуе физиолошке потребе.
За разлику од Римљана, градитељи у феудалној Европи, своје клозете су дизали "небу под облаке", односно у оним добро познатим "избочинама" у кулама и замковима, пошто је идеја била да ће тако "гравитациона сила" најбоље одрадити свој посао. Међутим, они који нису били те среће да живе у замковима, за неопходне физиолошке потребе користили су посуде које су биле смештене испод кревета, и које су се празниле (тек када у њима није било места!) директним избацивањем на улицу.
У 16. веку су овакве навике почеле да се мењају, пошто је енглеска краљица Елизабета I, постала власница првог клозета са текућом водом, који је дизајнирао њен кум Сер Џон Харингтон. Без обзира што је краљица одбила да користи ову новотарију, она је почела да се "шири" Европом. А тек након индустријске револуције, порастао је интерес за хигијену, тако да су идивидуални клозети постајали све присутнији, најпре, у кућама богатих троговаца и других имућнијих житеља напредних европских држава. Упркос томе, све до средине седамдесетих година двадесетог века, индивидуални тоалети, какви су данас познати, били су реткост.
Очигледно је да је овај изум западног света још увек луксуз у многим државама, па и нашој Србији, што је, по свему судећи, и нашег премијера навело на размишљање да, као и неки владари пре њега, учини нешто значајно по чему ће остати упамћен у народу.
Јер клозет, као и у развијеном западном свету, и у Србији има неку врсту историје.
Мада она није тако детаљна, остало је забележено да су "водени клозети" у Србију почели да стижу током 19. и 20. века, мада још увек има делова у којима су они "технолошко чудо". У складу са називом овог блога, мени је био занимљив податак да је у Ниш и јужни део Србије први енглески, "водени клозет" стигао 1919. године. А за то су заслужна двојица солунаца - Риста Јовановић и његов отац Милан. Наиме Риста, који је био болничар добровољац, а касније, угледни нишки столар, који је, са својим оцем, донео прву клозетску шољу са пратећом опремом, тиме је ушао у историју. А много мање је познато да је, управо Риста Јовановић, саградио скромну камену пирамиду на улазу у Вону болницу, која сведочи о жртвама пегавца који је харао Србијом од новембра 1914. године и који је, за непуних пола године, однео више од 30.000 цивила и војника.
Северније од Ниша, педесетак година раније, још један клозет је ушао у историју. Наиме, ако је веровати једном новинском напису, тај такозвани "пољски" клозет, налазио се у Смедереву, а могао је да "дође главе" кнезу Милану Обреновићу, будућем краљу Србије. Овај догађај, који је у усменом предању назван "Смедеревски намештај" одиграо се 6. октобра 1871. године, када је кнез, због тајновитости, био смештен на имању једног заклетог обреновићевца, иначе његовог личног пријатеља. Предвече, када је кнез одлучио да оде "где цар иде пешке", за њим је кренуо и ађутант који је током кнежеве физиолошке потребе, дискретно боравио недалеко од "пољског" клозета, смештеног у дну дворишта пространог имања на обали Дунава.
У једном тренутку, ађутант је чуо страховит тресак праћен кнежевим запомагањем а касније и пуцањ. Ађутант је провалио врата клозета, али, на сопствено изненађење, кнеза није видео. Убрзо је схватио да се будући краљ Србије налази у септичкој јами, након чега му је пружио канију сабље извукавши га из "овог проблема". Ађутант је, како ово усмено предање каже, два сата на Дунаву прао кнеза, доносећи му у тајности нову преобуку, заклевши се владару на крсну славу и све што му је најсветије да о овом догађају никада и никоме ништа неће рећи. Ако је веровати овој причи, она је имала и свој наставак. Наиме, спроведена је истрага од стране једног официра, који је под заклетвом, утврдио је да је ово било дело атентатора, који су даске клозета полили киселином од чега су оне сагореле, али и сачувале облик, што је заварало кнеза.
Мада биографи Милана Обреновића нису обрађивали овај догађај, многи верују да је, захваљујући овом, на срећу, неуспелом атентату, Стари двор веома брзо добио канализациону мрежу а сви дашчани нужници били замењени енглеским клозетима са керамичким шољама.
Наравно, како тада, тако и сада. Нити сви грађани живе на двору, нити сви грађани Србије и дан-данас имају подједнаке услове за достојанствено вршење физиолошких потреба.
Управо због тога, намери премијера Вучића да уведе више реда у комуналну инфраструктуру појединих институција нема се шта приговорити. Напротив. Једино остаје питање да ли је тај наум заслужио да нађе своје место и у чувеном Вучићевом експозеу, чији сам узорак пронашао на званичном владином сајту, а који има 80 страница и за који се тврди да је она краћа верзија.
Међутим, треба бити реалан па у овој премијеровој идеји препзнати и одређени диктат. Пошто нам, као и у многим другим областима и због клозета, Европска унија "дише за вратом". Да не кажем да ћемо, по свему судећи, до Европе доћи преко нужника.
Наиме, није никаква тајна да је још пре више од пет година, дакле, када су напредњаци тек правили планпве како да отму власт из руку жуто-црвене коалиције, држава Србија морала да одговори и на 2.483 питања из упитника Европске комисије. Одговарајући на та питања, тада смо и себи и њима морали да откријемо дуго и сигурно чувану тајну каква нам је клозетска ситуација.
Тада су грађани Србије, заједно са главним градом Европске уније, Бриселом, сазнали да од 7 милиона и 400 хиљада становника Србије (без преамбуле Косова и Метохије), милион и две стотине хиљада нема купатило, а чак милион и по ни WC. Скоро милион људи у Србији живи без канализације, 300.000 становника без струје, а пола милиона без чисте воде за пиће. Брисел је том приликом сазнао и то да нам, за разлику од купатила, оружја не фали. Наиме, грађани (легално) поседују милион и две стотине хиљада комада оружја, управо колико нам фали купатила. А вероватно је део недостајућих купатила и у престоном Београду, пошто се свакодневно купа тек половина житеља главног града, а сваког другог дана то чини нешто више од 17 процената, док при уласку у кућу руке пере 80 процената Београђана.
Претпостављам да из наведеног (а што је свакако било доступно и премијеру Вучићу), није било тешко утврдити која се тема може уврстити у предизборну кампању која у Србији, по свему судећи, траје стално. Једино остаје питање да ли ће премијер Вучић, након обилажења и сређивања клозета у јавним институцијама, почети да обилази и уређује и онај део који је у "приватном власништву", а где је (према изнетим подацима) ситуација много гора.
А да не говоримо о томе што ми се чини да ће и у овом, најављеном, сређивању клозета у школама и домовима здравља, поново бити селекције. Те да ће оне институције које се налазе јужно од Бубањ потока, поново, бити на зачељу. Или, никада неће стићи на ред.
У том контексту, јавно постављам питање да ли је и амбулантски клозет који се налази иза Дома културе у селу Протопопинци, у општини Димитровград, уврштен у званичан план обиласка премијера Вучића? И да ли ће и када житељи овог места бити у прилици да, на овом месту, достојанствено оду у WC? Јер, без обзира што у овом селу живи свега четрдесетак људи, углавном у поодмаклим годинама, надам се да су и они премијерова брига.
Поготову што поменути клозет изгледа тако да није никакво чудо да, вероватно, здравствени радници, који сваког другог четвртка долазе у ово село, одлазак у овај објекат доживљавају као сцену из неког америчког хорора. Под претпоставком да у клозет одлазе само они и да су малобројни сељани све своје физиолошке потребе обавили "у свом дворишту". Истини за вољу, ни амбуланта није у много бољем стању, а велико је питање колико ће дуго још таваница овог дела Дома културе бити у једном комаду, пошто се овој грађевини већ неколико година, убрзано урушава кров. Вероватноћа да се, ускоро, уруши и плафон амбуланте у директној је зависности од величине рупе на крову зграде Дома културе. А она (рупа) је сваког дана све већа.
Међутим, колико је мени познато, премијер, још увек, није помињао домове културе.
Нема коментара:
Постави коментар