ВОЈВОДЕ И СЕРДАРИ

Трајан Басеску (Фото: Reuters)

Ових дана, као рефрен неке познате песме, мотају ми се по глави две латинске изреке. Упркос чињеници да оне нису у директној вези са главном темом мог размишљања, па самим тим ни са темом овог текста, изреке "Historia magistra vitae est" ("Историја је учитељица живота") и "Repetitio mater studiorum est" ("Понављање је мајка знања"), "појавиле" су се оног тренутка када су, пре неколико дана, неки медији, поново, "прежвакавали" добро познату причу, из "суседне и пријатељске Румуније". А све то скупа мени личи на некакву андерграунд дипломатију, или на добро познату причу о баби и уштипцима.
Наравно, за овако нешто, имам и некакво "оправдање". Јер, уколико је "историја учитељица живота", испада да политички и државни врх Србије још увек није ништа научио из неких претходних догађаја и времена, а са друге стране, неки политичари из "суседне и пријатељске Румуније", никако да схвате да је "понављање мајка знања", а не убеђивања.
Међутим, имам утисак да ће још много воде протећи Дунавом пре но што прва латинска изрека стекне упориште са десне, а друга, са леве стране ове реке која, у дужини од 230 километара, чини природну границу између Румуније и Србије.
На то указују и поменути медијски текстови и прилози, настали након што је, бивши председник Румуније, а сада опзициони политичар и председник десничарског Покрета народ, Трајан Басеску, изјавио да Румунија "има озбиљну карту у својој руци" јер може да не ратификује прикључење Србије Европској унији и након завршетка претприступних преговора. Да се размишљање бившег председника Румуније мења у складу са његовим положајем на политичкој сцени, говори и податак да је пре пет година говорио  другачије.
Међутим, оно што се годинама не мења је стара и добро позната прича коју, као мантру, понављају одређени представници Румуна (или Влаха, како они тврде) у источној Србији.
Вероватно због тога, нисам био изненађен даљим развојем догађаја, који је резултат претходно изнете чињенице, али и инертности и незаинтересованости медија у Србији да, на ову тему, пронађу адекватне саговорнике. Па тако наши медији, уместо релевантних, имају најгласније саговорнике. Који, као аксиом понављају оно што је, сасвим сигурно, теорема.
По систему "ти мени војводо, ја теби сердаре", или као у народној јуначкој песми "што пропушћа дели Радивоје, дочекује млади Татомире, што утече младу Татомиру, дочекује дијете Груица", оно што није рекао Басеску, допунио је (бар како пишу неки медији), др Предраг Балашевић, потпредседник Друштва за културу Влаха-Румуна Србије "Ariadnae Filum".
- "Желимо да Србија постане чланица ЕУ, али желимо да се и ми прикључимо са нашим основним правима: да имамо румунске школе, литургију на румунском и румунску штампу" - рекао је др Предраг Балашевић, у функцији (како су неки медији пренели) потпредседника Друштва "Ariadnae Filum" (о чему нисам пронашао поуздан податак), који је и председник Влашке народне странке (Partia Neamului Rumanesc).

Председник Румуније Трајан Басеску
уручује орден др Предрагу Балашевићу
(Палата Котрочени - Букурешт)
http://www.zajednicavlahasrbije.com/

У сваком случају, нема никакве дилеме у вези са информацијом да је, пре нешто више од две године, тада као председник "суседне и пријатељске Рунуније", већ поменути, Трајан Басеску, одликовао већ поменутог, др Предрага Балашевића, Орденом посвећености - "Ordinul Serviciul Credincios" - на очувању идентитета влашке (румунске) заједнице.
"Најпре желим да се захвалим на одликовању и да кажем да је оно уручено мени фактички уручено целој влашкој (румунској) заједници у Србији, свако од око 300.000 припадника влашке (румунске) заједнице у Србији заслужно је за овај моменат и може се поносити овим орденом" - рекао је, том приликом, захваљујући се на признању, др Балашевић.
Површно гледано, овим двема изјавама господина Балашевића (уколико су их медији прецизно пренели?), нема се шта приговорити. Јер оне представљају мишљење и легитиман став једног политичара (а то је тековина демократије) и представника одређеног броја житеља Србије, који (углавном) живе у Тимочкој Крајини.

www.makroekonomija.org

Али, надам се да је свима, па и господину Балашевићу, јасно да не може говорити у име, оног другог, много већег броја житеља овог дела Србије који себе сматрају Власима, а језик којим говоре (као што су вековима говорили и њихови преци) називају влашким језиком. Јер је језик, онај други, језик бројки неумољив! А по њему (према последњем попису из 2011. године), на територији Србије живи 35.300 Влаха и 29.332 Румуна. Од овог броја, на територији централне Србије (укључујући и Београд), живи 35.160 Влаха и 3.922 Румуна. Детаљније, на територији седам округа у Србији (Борски, Браничевски, Зајечарски, Поморавски, Расински, Подунавски, Мачвански), према поментом попису, живи укупно 34.905 Влаха и 2.318 Румуна. Са друге стране, на територији Војводине, у осам округа, живи 25.384 Румуна и 170 Влаха. Дакле, нико не оспорава чињеницу да на територији Србије живе и Власи и Румуни. Без обзира колико сумње може бити у попис било које, па и ове, државе, погубно је лицитирати са бројем било којих становника Србије, па самим тим и Влаха и Румуна. Али је добро знати ко су њихови легитимни представници. Не верујем да било ко разуман може оспорити чињеницу да оба ова мањинска народа у Србији имају и своје националне савете - Национални савет Влаха и Национални савет румунске националне мањине, као кровне организације ове две мањинске заједнице у Србији.
Дакле, сасвим је јасно да потпредседник једне невладине организације (уколико је та информација из медија тачна!?), и председник једне странке - Влашке народне странке (Partia Neamului Rumanesc), ни на који начин не може бити представник свих Влаха и Румуна који живе на територији Србије. Или, другачије речено, не може бити једини представник ових мањина. Прецизније речено, пошто је сасвим јасно да овде није реч о Власима и Румунима који живе на територији Војводине, већ о онима који живе на североистоку централне Србије, господин Балашевић, у најмању руку, не може бити једини представник - ни као званичник једне невладине организације, ни као председник једне политичке странке. Јер, на североистоку Србије, делује још неколико невладиних организација (а једна од најактивнијих је "Гергина"), које представљају влашку мањину, као и неколико политичких странака, међу којима је једна од најутицајнијих Влашка странка.
Управо због тога, мени као грађанину Србије, који не припада ни једној од две мањинске заједнице (што износим као најобичнију констатацију), никада није било јасно због чега медији, када је реч о Власима и Румунима североисточне Србије, готово увек потраже мишљење од само једне стране и то, по правилу, од оне која (према језику бројки), представља мањински део. Та инертност медија, за резултат има површност и необјективност.
Можда управо због тога, у текстовима које сам на ову тему објавио уназад неколико година (ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА,  УШТИПЦИ, ТРЕЋИ ЧОВЕК, ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ, ЛАЖА И ПАРАЛАЖА и ПРИЈАТЕЉИ), трудио сам да објективност увек буде на првом месту.
Жалосно је да су наши медији (чак и они који се хвале врхунским новинарством) спремни да и неке најзначајније теме толико релативизују и доведу до апсурда и то из једног доста прозаичног разлога - недостатка простора и времена. А ова тема изискује и простор и време. И одговарајуће саговорнике. Односно, саговорнике "истог ранга". Другим речима не може један саговорник да буде председник Националног савета Влаха (као кровне организације влашке мањинске заједнице), а други -  председник једне политичке странке. А управо тако нешто, пре две године,  објављено је у нашем најстаријем дневном листу (у чијој реклами стоји и да је најстарији на Балкану).
Ту површност и незаинтересованост осим медија у Србији показују и политичари. Који, по свему судећи, о ономе што се догађа јужно од Бубањ потока брину као о лањском снегу. И то траје годинама. А како изгледа ту "стару праксу" наставила је и ова власт. И, да будем искрен, нисам ни мало био изненађен да и најновије "сигнале" из Румуније, који би у некој нормалној држави и нормалној дипломатији било окарактерсинао као "мешање у унутрашње ствари" једне суверене државе, у Србији није коментарисао ни један од значајнијих политичара. Па ни министар иностраних послова Ивица Дачић, коме је то била обавеза и коме је то, народски речено, у "опису радног места". Међутим, Дачић се на ову тему, последњи пут огласио (ако ми нешто није промакло), пре читаве три године, у време када је био председник Владе Србије, као гост на прослави Дана општине Петровац на Млави.
И председник ове државе, на ову тему, обратио се још у септембру, 2013. године, док се према мојој евиденцији, председник ове и претходних Влада, на ову тему, огласио пре две године, представљајући ову тему, готово искључиво, као економску.
На најновији иступ бившег председника "суседне и пријатељске Румуније", једину званичну реакцију имала је шефица српског преговарачког тима са Европском унијом, Тања Мишчевић. Међутим, имам утисак да је њена изјава ("Србија је донела акциони план за мањине, који је био услов за поглавља 23 и 24, о правосуђу и владавини права. Са тим планом сагласила се и Румунија, па не видим никакву потребу да се улаже било какав вето"), до те мере "кабинетска" да одражава суштину несхватања проблема такозваног "влашког питања".
Ако се томе дода и већ помињана инертност медија долазимо до поражавајућег податка да је о овој теми био заступљенији став који је изнео Завиша Журж, као председник једне невладине организације, него председника Националног савета Влаха, Радише Драгојевића.
Са друге стране, може се поставити и питање да ли су званични представници влашке националне мањине, конкретно, Националног савета Влаха, сами криви за своју слабу заступљеност у медијима или је кривица, искључиво, на страни медија.
Тај одговор треба најпре, они сами себи да дају, а затим да се, на ову тему, обрате и јавности.
За сада, колико је мени познато, то је учинио једино примаријус др Синиша Челојевић, чан Извршног одбора Националног савета Влаха, али, као председник Влашке странке.
Да ли ће овај усамљени глас бити довољан да покрене на озбиљно размишљање о једној изузетно важној теми за житеље Тимочке Крајине, а у крајњој линији и за читаву Србију, показаће наредни дани и месеци.