Мада, прецизније речено, Министарство културе (и информисања) ни до сада није, претерано, имало слуха за неготински Фестивал, али су се трудили да, макар, издвоје солидна средства за њено одржавање.
Колико за Министарство културе Србије, у финансијском смислу, вреде овогодишњи "Мокрањчеви дани" показано је почетком маја, када је објављено решење о "додели средстава за суфинансирање пројеката у области музике", према коме је Дом културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, за организацију 51. "Мокрањчевих дана" добио, само, милион и 800 хиљада динара. Претпостављам да би, у уређеним друштвима, то био довољан разлог да се читава културна јавност "дигне на ноге", али не и код нас. На такав потцењивачки став Министарства културе реаговала је само (уколико сам пажљиво пропратио) др Бранка Радовић, селекторка "Мокрањчевих дана" 2014. и 2015. године, а сада председница Програмског савета.
"Овогодишња манифестација траје дан краће и добила је од Министарства културе дупло мање новца од прошлогодишње. Селекторка (др Соња Маринковић) је овог пута имала мала средства за програме и све је урађено на бази пријатељства, ентузијазма и личних контаката" - рекла је др Бранка Радовић.
Надам се да је свима и сасвим јасно да опстанак тако значајне манифестације као што су "Мокрањчеви дани" не треба да буде сведен на пријатељство, ентузијазам и личне контакте. То може да буде основа аматеризма, док се професионализам заснива на другачијем моделу.
Осим тога (као што сам већ у више наврата говорио и писао), мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Оправдања за ово су више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања, под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака и квалитетна програма. Такође, било би потребно да се Фестивал прилагоди медијима, када већ они неће Фестивалу. Јер већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи да је Фестивал, тренутно, у медијима мање заступљен и из тих разлога. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. И, наравно, најавну конференцију за новинаре треба, дефинитивно, из Београда преместити у Неготин, Јер, у 21. веку (који је и век информатике) нема те информације која, за јако кратко време не може да стигне до свих престоничких медија, чак и када та информација долази јужно од Бубањ потока. Осим тога, Неготин је увек имао добре новинаре, којима није проблем да, на најбољи могући начин, ову тему пласирају у медије. А да не говоримо о томе да управо неготински новинари имају најбољи осећај за Мокрањца и њему посвећен Фестивал.
Уосталом, идеја за коју се др Бранка Радовић залаже (ако се добро сећам) уназад неколико година је да Неготин постане место нашег ходочашћа, "као што је то постао аустријски град Салцбург, захвањујући Моцарту".
"Иако су се сви смејали када сам то поменула, залажем се да Неготин буде наш Салцбург, али и да се око те идеје привреда, туризам и уметност уједине. Залажем се за ту идеју код новог министра културе, јер са прошлим нисам имала никаквог контакта, за хијерархију фестивала. Не могу сви имати исти значај. Ако не дамо значај Мокрањцу и нашим композиторима који су се базирали на фолклору и наслеђу, онда остаје блато у ком се ваљамо, захваљујући естрадизацији" - каже др Бранка Радовић.
За разлику од госпође Радовић, нисам баш сигуран да ће нови министар културе (за просечно обавештеног читаоца, овде предлажем питање од милион долара - како се дотични зове?), имати значајно другачији став о Неготину и Мокрањцу, од неколицине претходних.
На то упућује оно што се могло видети и чути на овогодишњим "Мокрањчевим данима". Мада је било јако логично, да се министар културе (и информисања), Владан Вукосављевић, о коме, осим имена, на званичном сајту Министарства културе и информисања нема ни једног слова), појави на отварању ове најзначајније музичке манифестације у Србији, то се није догодило. Но, поменути министар је, ипак, био присутан на овом Фестивалу. Будући да је Александра Паладин, као водитељ церемоније отварања "Мокрањчевих дана" била принуђена да прочита његово писмо, у коме наводи да је био спречен да дође у Неготин, уз један краћи елаборат о значају Мокрањца и "Мокрањчевих дана". Лично, све ми је то деловало јако лицемерно, јер уколико је министар закључио да су Мокрањац и њему посвећена манифестација значајни за свеукупну културу Србије, требало је да се потруди да буде присутан.
Ако ни због чега другог, а оно да се, на лицу места увери у значај онога о чему је, у свом писму, изнео став присутнима, на отварању Мокрањчевих дана, али, посредством медија и васколиком грађанству Србије.
Овако, једини закључак који могу да извучем је тај да новоименовани министар културе (и информисања), више цени писану реч од музике. Јер је, само два дана касније, нашао времена да присуствује поечетку "Вуковог сабора" у Тршићу. Или, министар не воли много да се вози, пошто је Тршић, дупло ближи Београду него Неготин!?
А можда је министар културе атеиста, па му није одговарало да се суочи са толиким бројем свештеника и црквених великодостојника на отварању "Мокрањчевих дана"?
Јер, по први пут у историји "Мокрањчевих дана" (ако ме сећање не вара), традиционалну Беседу је читао један свештеник. Као и што се (по први пут у историји "Мокрањчевих дана"!) десило да неко чита Беседу у нечије име. Тако је Беседу, у име Патријарха српског Иринеја, читао епископ топлички Арсеније. Не спорећи квалитет овогодишње Беседе, морам да признам да (још увек) нисам чуо право образложење како је до ових (по први пут у историји!) околности дошло. Уз констатацију да се, неминовно, намеће питање да ли овакав приступ, можда, не отвара нека нова и историјска решења у организацији Фестивала?
Успут, паде ми на ум да то "представничко" беседништво и није тако лоше. Јер, да се, рецимо, тога сетио наш уважени академик Љубомир Симовић, не би себе довео у ситуацију да пре тачно двадесет година, буде најурен са "Мокрањчевих дана" и из Неготина.
Да се академик Симовић, својевремено, одлучио за такву врсту "представничког беседништва", локани политички моћници не би били у прилици да му ускрате даљи боравак у граду Стевана Мокрањца, а његово размишљање срочено у Беседу, ипак би допрло до јавности.
"Данас у овој данашњој борби за опстанак, ми осим великих жртава од свега тога нисмо имали ништа: ни циља, ни среће, ни средстава, ни вођа, ни савезника. А поготову нисмо имали памети. Можда зато што нисмо имали памети нисмо имали ни свега осталог... Ми не само да смо остали испод норми које прописује наше данашње, европско, време, него смо пали и испод оних норми које су владале у турско време, Хајдук Вељково. Међу нама нема јунака који би казао: Главу дајем, Крајину не дајем! Ми и за много мање од главе дајемо много више од Крајине. Наше данашње војводе талирима не пуне топове, него џепове... У овој мишјој рупи ништа се не чује, из ове мишје рупе ништа се не види: ни оно што је прошло ни оно што долази. Не виде се више ни они врхови ни висине с којих се отварају све већи простори и видици. Што је најгоре, ми пристајемо да оно што се може видети из ове мишје рупе признамо као цео свет, и као цео хоризонт. Све што је прогутала, ова мишја рупа је претворила у мишеве."
Нисам баш сигуран да ли би Симовић ово и данас могао, без последица, да прочита у Мокрањчевом и Хајдук Вељковом граду.
На то упућује и чињеница да се град Неготин, односно његови политички представници, још увек, нису на адекватан начин "оправдали" за ружан гест према академику Симовићу. Управо о томе сам писао, пре две године, подсећајући да би ова, 2016. година била права прилика за то. При томе сам имао у виду да овде многи воле јубилеје, а ове године се навршило тачно двадесет година од оног срамног чина протеривања тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Мој предлог од пре две године, био је да се академик Љубомир Симовић прогласи за почасног грађанина Неготина, чиме би му се упутила и нека врста извињења.
У сваком случају, био би то мали гест за академика Симовића, али велики за град Неготин.
Нема коментара:
Постави коментар