среда, 07. септембар 2016.

О Ц Е Н А


Вероватно нисам једини коме се, ових дана, у вези са најновијом регионалном шпијунском сапуницом, јавља асоцијацијa на једну од култних драма коју је  Душан Ковачевић, објавио 1983. године, а по којој је, наредне године, снимљен и истоимену филм.
Међутим, немам намеру да се и сам прикључим армији оних који ће, на различите начине, допринети да ова суморно-хуморна прича буде још једна димна завеса за мноштво животних проблема које ова власт жели да камуфлира.
Јер, пажљивим проматрачима онога што се, ових дана, појављује у медијима није могла да промакне чињеница да је поменути догађај заокупио сву медијску пажњу, свих могућих медија. А најновији "балкански шпијун", Чедо Чоловић, за тили час доспео је (чак!) и на странице Википедије. Због чега? Претпостављам да је неко тако хтео. Вероватно као што је неко хтео да брутално пребијање Горана Херлинга, професора Гимназије "Михајло Пупин" из Ковачице, буде (у најмању руку) медијски замагљено. И да би то замагљивање, вероватно, било потпуно да није било друштвених мрежа, које су причу о пребијеном професору пласирале у јавност, након чега ни медији нису могли да је прећуте. Зато и мислим да поређење ова два догађаја који међусобно (осим времена дешавања) немају никакве везе, представља парадигму како медијског, тако и општег стања у нашем друштву. О чему говори и податак да су неки медији, након што су се на једвите јаде одлучили да пишу о пребијеном професору, то урадили крајње непрофесионално, али, за наше појмове, прилично уобичајено. Износећи ставове новинара и личне опсервације, уместо података и чињеница, трудећи се да пронађу неку врстау оправдања за нечије силеџијско понашање. Јер, не треба занемарити чињеницу да је професор претучен на свом кућном прагу. Што значи да га је неко напао у сопственом дворишту или кући. И ту више није важно да ли је нападач био изазван нечим што је професор, наводно, рекао.
Са друге стране, упркос чињеници да ће и овај догађај имати судски епилог (као и у случају "балканског шпијуна"), због чега се изјавама не треба мешати у истражне радње, упадљиво је да је у овом "просветном" случају изостала реакција Министарства просвете, превасходно првог човека ове институције - Младена Шарчевића. Надам се да нисам усамљен у ставу да је незамисливо да, ресорни министар, није свестан да својим ћутањем, у ствари, "аминује" пребијање (са којим год "оправдањем" ) својих просветних радника на сопственом кућном прагу.
Е сад, човек може и да помисли да је нови министар просвете (науке и технолошког развоја) стидљив и да не би да се свако мало појављује у медијима. Међутим, на основу досадашњег прес клипинга (press clipping) који сам (без икакве надокнаде) начинио, испада да је (за разлику од неких других), министар просвете имао поприличну медијску пажњу. И то, вероватно, са добрим разлогом. Пошто је за изузетно кратко време предложио толико реформи нашег образовног система, које ова земља није видела још од оних које је спровео Стипе Шувар. (За оне старије подсећање, а за млађе информација да је Стипе Шувар аутор и реализатор идеје о такозваном "усмереном образовању" у некадашњој Југославији, чије се последице, према многим мишљењима, и данас осећају).
За почетак, актуелни министар је саопштио да је наша просвета оптерећена вишком. Односно, да је чак 6.000 људи у овој области - прекобројно. Бавио се министар и такозваним "одокативним" методама, према којима, само у Београду, постоји вишак од 3.000 људи.
Претпостављам да су процене министра просвете о "просветним вишковима" биле основа (или, застрашивање - како ко то хоће да схвати), за оно што је уследило након неколико дана. Када је министар у(с)тврдио да "просветни радници немају разлога за штрајк". Међутим, како се испоставило, новопечени министар није био добро упућен. Тако да су просветари, дан пред почетак школске године, у пет до дванаест, одржали протест у центру Београда, на Тргу Николе Пашића. Само што медији томе нису дали онај простор који је добио министар Шарчевић. Који је, не обазирући се на захтеве просветара најавио да ће се "школство мењати од темеља".  И пре но што је стигао да почне са каменом темељцем, додао је да ће једна од новина бити и то да ће "родитељи оцењивати наставнике и директоре". Међутим, да је министар мислио и на родитеље, показао је већ првог дана нове школске године. И поручио им да ће њих - по џепу. И то не мало. Већ 1.500 евра уколико им дете буде имало 20 изостанака!
Већ ових неколико примера указује на то да је нови министар просвете надмашио многе своје претходнике. Јер је, за мање од два месеца, успео да "баци рукавицу" у лице и просветарима и родитељима. Што није пошло за руком  ни једном досадашњем министру просвете, још од 11. јануара 1811. године, када је у Србији основано прво министарство просвете, на чијем је челу био наш познати просветитељ и реформатор, Доситеј (Димитрије) Обрадовић.
Али, та бачена рукавица не значи да ће министар сносити неке последице. Поготову не у земљи Србији, где је одавно једино важно да се "рукавица у лице", никако, не баца првом човеку Владе Србије и читаве државе, Александру Вучићу. Јер је, у крајњем случају, Вучић и "открио" господина Шарчевића.
Једино је остало непознато - када. Пошто је (како су известили медији) лидер Демократске странке, Бојан Пајтић, у скупштинској расправи, током представљања најновије Вучићеве владе изнео податак да Шарчевић постаје министар "само зато што је био директор школе коју је Вучићев син похађао". Та информација је, очигледно, изнервирала тада "техничког премијера", па је  лидера опзиционе ДС оптужио за нападање  "детета које је поштено ишло у школу, завршило поштено, без и једне поклоњене оцене", додајући  и да "никада пре није видео Шарчевића".
Међутим и у овом случају се показало да "батина има два краја". Други крај (а да тога, вероватно, није ни био свестан) држао је министар Шарчевић, који је, десетак дана касније, гостујући у једној телевизијској емисији, сасвим случајно, рекао и то да је "Вучића упознао кад му се син уписивао у школу, пре осам година..".
Сада се, оправдано, поставља питање ко овде говори истину, а ко је, у широком луку заобилази. Па, уколико се већ уводи систем у коме ће сви све да оцењују, крајње би време било да и ми грађани оцењујемо власт. Али не да чекамо да им се заврши мандат. Већ одмах. Да не би до избора заборавили шта су све причали, а шта урадили. И то на свим нивоима. Од председника општине, преко посланика до министара. Укључујући и премијера.
Па ком опанци, ком - јединица.

Нема коментара:

Постави коментар