КУЛТУРА ДИЈАЛОГА

Не верујем да ћу рећи нешто ново, уколико, на почетку овог текста, изнесем тврдњу да је интернет једно огромно и непрегледно пространство у коме се, веома лако, може залутати. Али, који (интернет), у зависности од интересовања, може послужити и као непресушан извор информација. И што је још важније, који може бити један безграничан, виртуелни, складишни простор, где се многи подаци одлажу на неодређено време. Међутим, да ли ће тако ускладиштени подаци, бити пронађени од стране неког знатижељника, пре свега, зависи  од начина претраге. Односно, од кључне речи или појма. А то, врло често значи да тражимо једно, а нађемо нешто друго. Или, како се, у овом случају, мени догодило, "терајући зеца, истерао сам вука". Наиме, трагајући за некадашњом функцијом једног, у то време, "утицајног неготинског политичара", из "ДОС корпуса", пронашао сам текст који је, у мају 2003. године, објављен у листу Република. 

У поменутом тексту, описан је један (по мом скромном убеђењеу) значајан догађај који се, 39 дана након бруталног убиства тадашњег премијера Србије, Зорана Ђинђића, крајем априла 2003. године, одиграо у Неготину.
Наиме, у организацији листа Република и Општинског одбора Грађанског савеза Србије, након Врања и Кикинде, у Неготину је настављен пројекат дијалога о улози јавности у успостављању културе дијалога.
Упркос чињеници да сам у време одржавања овог скупа, био део "грађанског активизма", као један од актера у формирању Одбора за људска права Неготин, али и Мреже одбора за људска права у Србији, као и чињенице да сам био аутор неколико пројеката који су реализовани на Самосталној телевизији Неготин (који су имали сличан циљ као и поменути), морам да признам да сам о овом догађају упознат тек ових дана, када сам на интернету пронашао поменути текст у листу Република.
У сваком случају, пошао сам од претпоставке да је веома мали круг људи упознат са детаљима овог (лично мислим) веома значајног скупа. При чему сматрам да је његов значај како због тренутка одржавања, тако и због састава учесника. Због чега ми се, неминовно, намеће питање да ли би Неготин данас (када нема медија, али ни "јавности" за било какав дијалог), као и било која варош у Србији ван Београда, била у стању да организује овакав један скуп? Мислим да не грешим уколико устврдим да би (као аксиом) одговор био негативан. Без обзира што су овакви догађаји, баш као и пре више од 13 година, поново, потребни. Јер, упркос "заглушујуће буке бубњева", који обзњањују наше "историјско" срљање у Европску унију, још увек смо далеко од елементарних демократских начела. У многим областима.
Мислим да су многи учесници овог "неготинског дијалога" (који су, претпостављам од стране организатора били позвани да у њему учествују), већ заборавили на овај догађај, будући да је од његовог дешавања протекло више од 13 година. А да и не говоримо о томе да ли је и колико већ поменута "неготинска јавност" претрпела промена. И у ком смеру.
У сваком случају, жеља ми је била да овај догађај (пошто сам на њега случајно "набасао") извучем из огромног пространства интернета, "бацајући" на њега ново светло, са намером да га, поново, актуелизујем. Свестан чињенице да ће, након неког времена, поново, нестати у пространству из кога је, на тренутак, извучен.
Наравно, у тексту који следи, а који је објавњен у листу Република (чији је главни и одговорни уредник био, сада покојни, Небојша Попов) и чији је аутор Оливија Русовац, нисам ништа мењао, осим уобичајене графичке обраде, у складу са дизајном блога Србија ван Београда.

На дневном реду јавности

Јавност у Неготину незадовољна је јер не види како ће се остварити нормална држава, нема поверење у локалну самоуправу, налази се под притиском несамосталних медија, забринута је због нетолерантне атмосфере у граду, поставља питање зашто нема лустрације

Пре почетка разговора присутнима је приказан видео-снимак разговора у Кикинди (8. фебруара). О улози јавности у успостављању културе дијалога говорио је у уводној речи магистар Мирко Петковић, инжењер и председник Општинског одбора ГСС-а. Подсетивши да је за културу потребно, као и у неговању травњака у Енглеској, "мало семена и дуга традиција које код нас нема", Петковић је изразио очекивање да локална јавност може бар да убрза неке процесе садржајним и културним дијалогом.

Драгош Ивановић је подсетио да је Република у свом 15-годишњем постојању настојала да успостави дијалог у кључним моментима - како да не дође до рата, како да се рат заустави и како да се после рата нађе пут ка нормалној држави, у чему драгоцен прилог дају представници јавности градова у Србији. Небојша Попов је резимирао догађаје у земљи у чијем се контексту води дијалог у Неготину, дан уочи обележавања 40 дана од убиства премијера Зорана Ђинђића. Данас не можемо говорити о путу ка нормалној држави на исти начин као у Кикинди, у којој је дијалог вођен 40 дана пре погибије премијера. Догодио се атентат, уследила је оштра акција власти, најављују се суђења. Колико ће то што раде полиција и правосудни органи отворити пут ка нормалној држави и прекинути стање у којем је свако могао да убија и ради што хоће, видећемо.
Колико год веровали у ефикасност полиције и правосуђа, без институција као што су Савет за борбу против корупције, Савет за социјално-економски дијалог и заиста слободних медија нећемо знати који су путеви изласка из дуготрајне владавине силе.

Привременост власти

За стварање нормалне државе потребна је стабилна власт, рекла је Драгана Кнежевић, новинарка ТВ Крајина. Нестабилна власт на републичком, а нарочито на локалном нивоу подстиче шира осећања привремености. Овде су се промениле три власти и само је прва - коју је чинио ДОС - била револуционарна. Садашња локална власт, због тога што је свесна своје привремености, не улази у радикалне промене, она чека изборе и свој крај. Стање привремености осећа се и у борби против криминала. Свака гарнитура власти доводи своје људе у привредне и друштвене делатности.

Осећање привремености снизило је праг толеранције и међу демократски оријентисаним људима тако да странке не комуницирају ни унутар себе, а ни међусобно. Локална Скупштина пружала је доказ колико је праг толеранције низак. Ако су најбољи људи дошли на власт, због чега нису успели да се договоре него су изгубили подршку грађана који су гласали за њих. Ако такви људи на локалном нивоу траже нормалну државу - онда се све љуља. Кнежевић је приметила да су после толико година живота под претходним режимом многи људи изгубили идентитет и да је проблем демократске власти неразвијен идентитет појединца. Уместо да се идентификују са колективном структуром, појединци треба да развију сопствени идентитет, што је по њеном мишљењу услов за толерантније односе и за излазак из стања привремености.
И Чедомир Казимировић, психолог, члан ДС, рекао је да се нетрпељивост у ДОС-у на републичком нивоу негативно одразила на локалну власт. Мислио сам да ће власт коју смо изабрали 2000. издржати до нових избора, рекао је Казимировић додајући да су ДС и ДСС могли да владају, али је део ДОС-а (ДСС) ушао у коалицију са претходном влашћу. То је привремено стање и не можемо очекивати никакав бољитак. Али ми немамо два живота, а морамо да чекамо нове изборе, рекао је Казимировић. Нагласио је да јавност и НВО треба више да подрже републичку власт чији је задатак да донесе устав и законе који ће нас приближити Европи, а да се оставе по страни дискусије по којој процедури треба мењати устав. Знам да та власт има грешке, али снаге овога пута морају да се концентришу на подршку новом уставу. Грађани су на сахрани Зорана Ђинђића рекли да Европа нема алтернативу, нагласио је Казимировић.

Где је Закон о лустрацији?

Миодраг Станковић, инжењер, један од оснивача ГСС, сматра да је пре свих закона требало донети Закон о лустрацији. Знам да такви закони у бившим источноевропским земљама имају мане, али је највећа мана што закона нема, рекао је. Описујући атмосферу у Неготину који, како је рекао, нема карактеристике града у културолошком смислу, Станковић је навео да се "овде јавно мнење формира зависно од тога какву политику води власт, а она је овде апсолутна. То се пресликава, преплићу се свакојаки интереси. Ви у Београду можете да бирате између 15 лекара, али овде су само два. Да не бисмо дошли у позицију да трчимо изборне кругове за оваквим и онаквим личностима, морао би да се донесе Закон о лустрацији да се зна ко може 'на црту', а ко не може. И на следећим изборима појавиће се Жике и Мике независно од тога шта су раније радили, а грађани ће их прећутно амнестирати, јер овде влада закон малих бројева. Овде влада закон 'договорили смо се да ниси крив јер нико ништа није рекао'. Лустрација јеморално питање, а то што је нема за нас је камен о врату", закључио је Станковић.

Одговорност за пропадање града

И Надица Ристић, инжењер (Г17 плус) сложила се са становиштима у вези са уставом и Законом о лустрацији. Њен пледоаје односио се на културу дијалога у вршењу власти и односу према грађанима. По њеном мишљењу, култура дијалога мора да се негује од најранијих дана. Много тога је девалвирало у друштву, па и у просвети. Ни предавачи ни родитељи не раде довољно с децом па добијамо кадрове који нису у стању да културно комуницирају и кажу нешто на леп и културан начин. У Неготину се осећа велики вакуум у погледу кадрова. Деца која се школују у Београду или Нишу не враћају се у Неготин, а остали су људи у годинама. А када почнемо да бирамо по партијској структури, испада да су сви директори из ДСС-а или слично. Долазимо у ситуацију у којој немамо шта да понудимо, привреда не ради, нема станова за младе, хемијска индустрија је пропала, кадрова нема, ни добре воље са вишег нивоа да нам се помогне, и ја сам песимиста, закључила је Надица Ристић.

Драган Радуловић, приватни предузетник који се после дуго година вратио у Неготин, одборник (ДС), рекао је: "За три године колико живим овде никако да се дефинишемо да ли смо за промене и да ли можемо да извучемо нешто позитивно из претходног периода. Уместо тога постојимо само ми". По његовом мишљењу, закон би морао да каже ко може бити одборник а ко не. Није Неготин најпоштенији град, рекао је Радуловић, али уместо да тражимо кривце, ми се окомимо на месне заједнице које једва састављају крај с крајем, а резултат је негативан. Од погибије Зорана Ђинђића нисмо у стању да рашчистимо са старим временима, рекао је, додајући да је свестан да то мора учинити сама јавност. У селима и у граду сви очекују да нешто урадимо, ми из привреде покушавамо да разговарамо са представницима општине, али одговор је "видећемо", рекао је Радуловић.

Каснији ток разговора усредсредио се на везу између нормалне државе и културе и толеранције. Тако је Мирко Петровић, говорећи о радној култури, приметио да се "проблем малих средина" преноси и на велике средине. Имамо законску регулативу која важи за све, али кад ћата тумачи, то је катастрофа. Када однесете пројекат који је начињен по европским стандардима, а помоћник министра не зна шта је то, то је синдром мале средине. И тако долазимо до питања да ли је могућа нормална држава. Ако имамо само преврате, до државе ћемо тешко доћи, а ако нас још и историчари оптерећују, то ће бити још теже. Петровић је нагласио да су култура и рад међусобно зависни појмови и да су у непосредној вези са демократијом. С Европом се не можемо интегрисати без правне регулативе, али није довољно само преписивати. Међутим, ми немамо кадрове, и хтели - не хтели, дешава нам се принудна управа јер немамо стабилну државу, закључио је Петровић.

Златица Ђорђевић, службеница (ДС), допунила је ово виђење тиме што је у обзир узела одговорност самих грађана. Када смо се определили да променимо власт нисмо размишљали како да се и сами променимо, рекла је. То не може бити само проблем власти. Ако се не супротстављамо неправилностима значи да смо део власти. Ми ту власт чинимо подршком и несупротстављањем. Жалосно је што је Ђинђић морао да оде да бисмо се ми, у малим срединама, почели да питамо колико смо сами допринели да град пропада, док омладина нема амбицију да остане, а ми немамо снаге да кажемо колико смо одговорни.
Радмило Крачуновић, инжењер (ГСС), рекао је да наше друштво пати од великог недостатка културе и толеранције, а то није од јуче. Култура почиње од куће, а то је домаће васпитање. Недостаје и радна култура и она има везе са менталитетом - а то је бежање од одговорности, те отуда и честе појаве нетрпељивости према стручњацима. Крачуновић сматра да нема ни политичке толеранције и да у странкама влада начело "ја једини". По његовом мишљењу, нетолеранцији доприносе и аналитичари који, попут социолога Слободана Антонића, сврставају део интелигенције у "мисионарску" оптужујући је за непоштовање српског националног бића.

Медији у служби власти

На културу дијалога веома много утичу медији, рекао је Милован Грбовић, инжењер и библиотекар. Знамо како је низак ниво говора раније био на телевизији и какве су бљутаве дискусије у парламенту. Грбовић сматра да медији треба да буду аналитични и да утичу на квалитет дијалога. Сећамо се како је било пријатно пратити дуел Лабуса и Коштунице, а те вечери достигнут је један нови стандард којег ће се кандидати вероватно придржавати и на следећим дуелима, рекао је Грбовић. Тиме је отворена дебата о локалним медијима. Душан Михајловић, шеф одборничке групе ДОС-реформе (ДС) и приватни предузетник, најпре је приметио да локална ТВ Крајина није преносила седницу скупштине која је трајала седам сати и на којој се расправљало о буџету. Уместо да преносе цео ток седнице, они су секли наша излагања, рекао је Михајловић. Такве седнице су у интересу грађана, али се седница није преносила јер је постојао проблем, а то је набијени буџет за плате службеника, рекао је Михајловић додавши да председник општине, потпредседник и секретар имају плату од 60 000 до 70 000 динара.

На то је Драгољуб Филиповић, заменик главног и одговорног уредника ТВК, рекао да је та ТВ од прошле године покушала да начини искорак и постане сервис грађана. Сматрали смо да свако има право да у уљудној форми каже шта има и да може да наступи на ТВ. Сачинили смо и предлог споразума о наступу на медијима и понудили га странкама, а оне су га прихватиле уз мале примедбе. Филиповић је подсетио да је сачињен и договор о округлом столу о проблемима града, али је реализацију тог пројекта омело убиство Зорана Ђинђића. Говорећи о улози ТВК за време ванредног стања, Филиповић је истакао да су новинари били на мукама. За нас је репер РТС. Све што је чињено на РТС од атентата до сада чинили смо и ми. Ако РТС није преносио скупштину, и ми смо проценили да не треба преносити локалну, али смо спремили извештај од 20 минута, рекао је Филиповић.

Драгана Кнежевић је приметила да она и њен колега Филиповић имају супротне ставове. Није смело да се догоди да нам људи, који су нам узели десет година живота, поново дођу и постану уредници. Њима су људи на митинзима викали "бандо црвена", али они прелазе преко догађаја, немају храбрости, они су "саобраћајци", они одлазе по поруке и веома се труде да не раде аналитички. Није се смело догодити да се такви врате и зато је неопходан Закон о лустрацији. У таквој ситуацији неће бити говора о закону о експропријацији, о сукобу интереса, о мафији. То људе доводи у стање чекања, јер нема информација, јер ништа не знају, а новинари реагују са страхом.

Чедомир Казимировић је приметио да Неготин, мада сиромашан у кадровима, има предност што поседује две телевизијске станице - јавно предузеће и приватну ТВ. Годинама смо имали острашћену телевизију на коју су довођене острашћене патриоте са ратишта у Вуковару и из Републике Српске. Филиповићу је репер РТС, али му је РТС била репер и раније. Са особинама какве има, Филиповићу је место иза завесе, а не место главног уредника, рекао је Казимировић и оценио да довођење Филиповића на ТВК значи исто као када би се на нову РТС вратила Татјана Ленарт. Ова телевизија и општински политичари биће сутра на Сусретима села, али ова тема их не занима, закључио је Казимировић.

Небојша Попов је приметио да, ако дође до стапања критеријума уређивачке политике, као што је то случај ТВК која се равна према РТС, то значи да се обе телевизије равнају према ономе како оне виде интерес власти и не желе да погреше. На тај начин оне одржавају мутљаг који дуго траје. Када је у јавну сферу ушао говор о лустрацији, потпредседник СРС претио је, на седници Народне скупштине коју је преносила ТВ, да ће они, када се врате на власт, спремити закон о бандерама за оне који говоре о лустрацији. О том репродуковању мутљага добронамерни мисле да је плурализам, а медији су једнаку дистанцу према свим идејама и идеологијама прогласили за врхунску професионалну врлину. 
Осврћући се на улогу насиља у нашој историји, Попов је рекао да би требало одгонетнути како је било могуће да се грађанима наметне владавина силе. Током неколико деценија говорило се да је та сила нужна у "прелазном периоду", а данас се слично говори о "транзицији". Кад год се постави питање како да из тога изађемо често се тврди да нема поузданих мерила. Странке не воде принципијелне дебате на којим мерилима почивају друштво и држава.                                                                                                                                                      Оливија Русовац