Претпостављам да нисам једини који је, годинама, различитим поводима, био у прилици да слуша фразу "нећемо о политици". Као што, вероватно, нисам једини који је, потоњих тридесетак година (колико у овој држави, макар формално, постоји вишестраначки систем), стекао лични однос према људима који употребљавају ову фразу која не мора да значи ништа, али може, људе који је употребљавају, представити као "отворену" или "прочитану" књигу. Наравно, при томе не мислим само на овај децидирани облик (мени неразумног) дистанцирања од политике, већ и оне варијанте сличних фраза које, у крајњем исходишту, имају исто значење. Но, без обзира што не бих био спреман да се закунем да поуздано могу, временски, да одредим када сам, свесно (или подсвесно), регистровао информацију о постојању флоскуле "нећемо о политици", сасвим поуздано могу да тврдим да се мој први сусрет са "Нећемо о политици", догодио крајем лета 1986. године, у једној књижари у Пироту и да ме је то "задовољство" коштало, 1.200, тадашњих, југословенских динара, или изражено у тадашњој "чврстој" валути, око 10 дојче марака. За оне који не воле неизвесност, ради се о роману Бранка Димитријевића, писца који је већ био овенчан славом коју је стекао својим претходним романом "Октоберфест", штампаним почетком 1985. године (који је, редитељ Драган Кресоја, веома успешно, екранизовао две године касније). Роман "Нећемо о политици", такође је објављен 1985. године, у издању "Књижевних новина", у едицији "Супер роман", чији је уредник и рецензент био чувени Драгош Калајић."Јунаци Димитријевићевог пикарског романа су репрезентативни узорци пост-модерне генерације која свет суочава у времену мутних осамдесетих, у просторима изразите нестабилизације те губитка последњих илузија и квази-вредности. Алкохоличарски tour de force је парадоксални израз епохе отрежњења, са мукама и мучнинама које доноси свитање сурових истина" - део је рецензије коју је о Димитријевићевом роману "срочио" Драгош Калајић.
Ликовно решење корица за прво издање романа "Нећемо о политици" урадио је Коста Бунушевац, по образовању академски сликар, али по опредељењу мултимедијални уметник. Авангардни Бунушевац, урадио је за оно време веома радикално ликовно решење корица романа, мада, имам утисак да би данас оно било још већа провокација него тада. На такав закључак ме наводи и поприлично "умереније" и неутралније графичко решење корица за ново издање романа из 2012. године (у издању "Чаробне књиге").
Док је хрватски књижевник и есејиста, Игор Мандић, на себи својствен начин, изнео своје виђење Димитријевићевог романа. "Рекло би се да је ријеч о некаквом мукташком нараштају што га чине пробисвијети и пијанци, наркомани, потуцала и туцачи, продавачи зјала и нишкористи... кад у том празном одсјечку њихове егзистенције не би било толико непатворене туге и усамљености" - написао је Мандић.
И без обзира што моје поимање фразе "нећемо о политици" и Димитријевићев роман "Нећемо о политици" немају видљивих додирних тачака, мени, од тренутка мог првог "сусрета" са њим, представља метафору, јер другачије не умем да објасним због чега се увек сетим овог романа кад чујем поменуту фразу, у било ком њеном облику.
Оправдање тог мог става пронашао сам и у једном од интервјуа, који је Бранко Димитријевић дао дневном листу "Политика", априла 2008. године.
"Људи се баве политиком када желе да нешто промене.Једно време живео сам у Холандији где се о политици уопште није разговарало. Кад би све ишло како треба, политиком би се бавили само професионалци, а свако од нас бавио би се својим стварима. У нашим вестима 25 минута су вести из политике, а пет минута припада осталим, док је у Америци обрнуто. Већина тамошњег становништва је збуњена или изманипулисана или необавештена. Али, лош утицај медија све више је видљив и код нас."
Сада, када је протекло 12 година од цитираног става о медијима у "демократској Србији", претпостављам да би Димитријевић био још конкретнији и много оштрији у критици и медија, али и утицаја политике на наш свакодневни живот.
Јер, од укупно пет телевизија са националном фреквенцијом, четири припадају локалним предузетницима, при чему један од њих има чак две телевизије. А ако и занемаримо тај податак, мислим да нема дилеме у вези са тим да, две, од укупно пет телевизија не задовољавају ни минимум вредносних критеријума и да је, макар, мало "памети" у овој држави, давно их је требало забранити.
Али, и ту је кључну улогу одиграла политика. Што јасно показује да нема ни говора о томе да "нећемо о политици", већ напротив! Ситуација је још гора, уколико анализирамо медије на нижим нивоима, тако да није тешко утврдити како нам се политика, на најдиректнији начин, меша у свакодневни живот.
И мислим да ни један грађаним ове државе не треба себи да дозволи "толики луксуз" да се лиши потребе и "обавезе" да се "бави политиком". При чему, ни једног тренутка, не мислим на оно што је, код нас, подразумевајуће за људе који се "баве политиком", као и да се, често, то повезује са "најстаријим занатом" на свету. И ту ја правим веома јасну разлику између "бављења политиком" и политике која је саставни део живота свих нас.
Уосталом, то је старогрчки филозоф Аристотел дефинисао пре више од две и по хиљаде година, написавши да је "човек по природи политичко биће". "А онај ко не може да живи у заједници или коме ништа није потребо, јер је сам себи довољан, није део државе, то је или звер или бог" - сматрао је Аристотел. Тај став је заснован на чињеници да је, у старој Грчкој, било пожељно и нормално да се грађани баве друштвом и политиком. А они који се нису бавили политиком и друштвеним темама називани су идиотима (ΙΔΙΩΤΕΣ). Тај термин потиче од речи "идиос" (ΙΔΙΟΣ) , што је означавало особу која "гледа само себе". Дакле, у "колевци демократије", владало је мишљење да, уколико грађанин не показује никакву друштвену одговорност и политичку свест, он се сматрао равнодушним, неуким и необразованом особом.
Моја потреба да овај текст посветим управо овој теми, настала је из сасвим прозаичног разлога, а повод је представљао јавни позив, упућен посредством једне друштвене мреже, да се, генерација којој припадам, окупи на прослави 45 година од завршетка средње школе, која је планирана за суботу, 20. јуна, ове године. И, наравно, како то обично бива, а имајући у виду актуелну здравствену и епидемиолошку ситуацију, појавиле су се "пукотине" у начину размишљања у вези са овим догађајем.
Мада знам да није упутно цитирати самог себе, коректно је да овде наведем свој став који сам јавно изнео у тој малој полемици.
"Мишљења сам да није тренутак да се понашамо као да се око нас ништа не дешава. При томе, не мислим на изборе, које ћу, свакако бојкотовати. Али, ако смо до пре неки дан, били у кућним и осталим притворима, као некакве кафанске певаљке, не можемо сада да се понашамо као да је све у реду и да је све нормално. Очигледно је да је ова "нормализација" чиста политичка одлука (да би се одржали избори) и наш задатак је да се понашамо као друштвено одговорна бића, која су већ довољно зрела, са довољно животног искуства, да могу разумно и сталожено да доносе своје одлуке. Уосталом, ако су могле да се откажу и много значајније манифестације, ништа се неће десити уколико и овај наш скуп буде отказан."
Након овог коментара, уследиле су и две опаске једне од мојих школских другарица:"Без политизирања" и "Овде политици није место", што је у мом систему вредности активирало већ неколико пута помињану фразу "нећемо о политици", али и подсећање на истоимени роман Бранка Димитријевића.
Уједно, то ме је подсетило на мог, покојног, разредног старешину, који је током нашег четворогодишњег школовања имао само један циљ да нас научи да ништа не "бубамо" напамет и да мислимо својом главом. Односно, да будемо (и) политичка бића.
А уколико је његова мисија уродила плодом, просто је немогуће да не приметимо да смо током ове зиме и пролећа, сви заједно прошли кроз један изузетно турбулентан период који је обележила појава коронавируса. Вируса који је, муњевитом брзином, превалио пут од "најсмешнијег вируса на свету" до тога да ће нас задесити "италијански или шпански сценарио", што је председника Србије, Александра Вучића, навело да народу обелодани да у том случају нећемо имати довољно места да на постојећим гробљима сахранимо све мртве.
Међутим, како ми припадамо народу који, веома брзо, све заборавља, претпостављам да то неће ни овог пута бити другачије. Поготову, уколико се тако нешто "погура" са врха државе, а све уз помоћ оних медија, помињаних у овом тексту. И све то у сврху стварања привида да се ситуација са коронавирусом стабилизовала и да можемо, као да се ништа ије догодило, да организујемо изборе. Међутим...
Медији ових дана бележе пораст броја заражених коронавирусом, што је само још један доказ да је "струка" изгубила битку против политичара, који се труде да по сваку цену створе привид да је у држави Србији све у најбољем реду и да нам не прети никаква опасност. Тако је, недавно, одиграна фудбалска утакмица са 15 (или 20) хиљада навијача, раде кафане и кафићи, теретане, кладионице...и ина места, која, уопште, нису кључна за одвијање реалног живота. У исто време, тамо где морамо да идемо, као што су банке, поште, или апотеке, инсистирају на пуној "ратној" опреми и у своје одаје примају само по једну, евентуално, по две особе.
Очигледно је да је поверење кључна ствар која недостаје у комуникацији политичара у Србији, који су (готово без прекида, 30 година) на власти и народа који (још од Домановића), никако да се ослободи синдрома вође и од кога власт захтева само да буду поуздани "резервоар" гласова, али не и мисаона, политичка бића.
И зато мисим да је БОЈКОТ реч која ће обележити ову годину. При чему не мислим, искључиво, на предстојеће изборе, али и не занемарујем њену политичку димензију. Јер треба бојкотовати све што представља привид нормалног и прихватљивог живота, који су смислили политичари, како би имали алиби за одржавање предстојећих избора, упркос мишљењу стручњака који инсистирају да гласачи на биралишта треба да носе маске. Из чега јасно произилази да ће грађани Србије морати да ризикују здравље, како би остварили своје грађанско право. На то указује и, најновија, изјава заменице директора Института за јавно здравље Србије, Дарије Кисић Тепавчевић, поводом повећања броја заражених коронавирусом, а која је, по мом тумачењу, у потпуној супротности са жељом владајућих политичких гарнитура да убеде народ како ће излазак на биралишта бити потпуно безбедан.
"Обољевају сви који то дозволе и налазе се на мањој удаљености од метра са резервоаром заразе, а да при том не користе средства заштите. Све је на индивидуалној процени ризика и ни један закон ни пропис не може бити изнад сопствене жеље да се остане здрав и сачува породица" - рекла је др Кисић Тепавчевић, додајући да је најновије повећање броја оболелих, углавном, резултат окупљања у затвореним просторима.
Мени све то личи на ону народну "сама пала сама се убила", јер политичари причају једно, струка покушава да сачува "струку", а народ треба да се понаша у складу са слоганом РТС-а, "Будимо одговорни" (којим је, након две недеље мудровања, замењен претходни који је гласио "Буди одговоран").
Дакле, уколико нам се сугерише да "будемо одговорни", моје тумачење је да нам се сугерише и једино могуће решење - бојкот. И јубиларног сусрета генерације, али и предстојећих избора, јер ће, по свему судећи, излазак на биралишта, бити већи ризик, чак и од кафанског дружења.
И то из, најмање, два разлога : да покажемо да нисмо идиоти и да сачувамо своје здравље и здравље својих породица.
Нема коментара:
Постави коментар