четвртак, 25. јун 2020.

П О Б Е Д А


Фото: Ж. Р. Драгишић
(јун 2020. године)
Када је, ономад, у изборној ноћи, председник свих напредњака и, још, понеког грађанина Србије, саопштавао изборне резултате, очекивао сам да, на списку места у којима су остварили победу, буде и бирачко место број 22, у селу Протопопинци, општина Димитровград, где су гласали становници овог и још три села, предела званог Забрђе. И то из, бар, два разлога. Најпре, јер председник најбројније странке у Србији има обичај да одушевљава своје присталице, показујући изузетан ниво познавања топонима, за које огроман број грађана ове државе никада није, нити ће чути. А друго, јер би тиме, као председник странке, која слови за народњачку, показао да (он и они), заиста, брину и о оном делу Србије који се налази јужно од Бубањ потока. Упркос чињеници да се то баш и не би уклопило у њихов слоган ових избора, имајући у виду да у поменутом селу, већ давно (као и у већини села Србије) нема ни једног детета.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Међутим, те изборне ноћи, председник СНС определио се да својим присталицама издекламује како је њихова странка постигла "историјски" (а какав другачији!?) успех у Сочију, Москви, Берну, Чикагу... Е сад, претпостављам, да је први међу српским напредњацима, те вечери, чак, и поменуо резултат избора у селу Протопопинци, тешко да би било ко од присутних који су френетично аплаудирали на сваку изговорену реч њиховог вође (под диригентском палицом Николе Селаковића), био у стању да процени, да је гласање у Сочију и поменутом селу, у подножју планине Видлич, имало апсолутно исти утицај на коначни резултат.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Без обзира што у селу Протопопинци гласачи нису показали толики ниво сагласја, као они у Сочију. На бирачком месту број 22, у општини Димитровград (где је у бирачки списак било је уписано 80 потенцијалних гласача, из овог и села Бребевница, Мазгош и Мојинци), своје бирачко право искористило је 47 становника, од којих је 27 гласало за СНС, двоје за СПС, 12 за Демократску партију Бугара, један за СРС и 5 за Јединствену Србију. Дакле, као што се из приложеног може видети, напредњаци на овом бирачком месту нису постигли неки епохални или историјски успех (бар не онакав какав је забележен у селу Брезница, у општини Жагубица), али победи се не гледа у зубе.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Уосталом, мештанима побројаних села Забрђа, колико ми је познато, нико ништа и није обећао, као што је то био случај у селу Црна Бара, код Власотинца, где су, такође сви мештани поклонили поверење напредњацима а за узврат добили обећање да ће им, они, асфалтирати пут и реновирати школу.
У селу Протопопинци школска зграда (стара, готово, читав век), давно је склона паду и нико нема намеру да је поправља (а чак и најмлађи, међу онима који су овде ишли у школу, већ увелико броје пензионерске дане). У сличном је стању и зграда несуђеног Дома културе, док о неасфалтираном путу којим се улази у село, већ годинама, брину само мештани.
Истини за вољу, уочи ових избора, на бирачком месту 22, у општини Димитровград, извршене су одређене припреме, како би бирачки процес могао несметано да се одвија и како неком од чланова бирачког одбора не би нешто пало (у буквалном смислу) на главу. У ту сврху, једна "летећа бригада" локалног комуналног предузећа "Комуналац" је у петак, 19. јуна, неколико сати била ангажована на санацији рупе у плафону, настале због прокишњавања некадашње "задруге" и продавнице, а сада просторија Месне заједнице и амбуланте, где је организовано гласање. За ту прилику, комуналци су покосили и траву испред бирачког места, односно зграде претекле из времена када је свако село морало да има Дом културе. Зграде која, без обзира што се налази у селу, припада држави Србији. А држава Србија се понаша по систему "далеко од очију-далеко од срца" (поготову ако је јужно од Бубањ потока). Међутим, нејасно је да ли је држава Србија платила локалним комуналцима да санирају рупу у плафону на њеном објекту, или су то ови добри људи радили добровољно. И то, како ствари стоје - без званичног одобрења. Јер, када су мештани села Протопопинци, прошле године, покренули иницијативу да се санира још већа рупа на крову зграде која никада није постала Дом културе, од представника локалне самоуправе су добили објашњење да зграда припада држави Србији и да је потребно, за било какве радове, од ње (државе) добити сагласност. Међутим, како та сагласност никада није стигла, мештани села Протопопинци били су осујећени у намери да реновирају овај објекат, како би спречили да, ускоро, остане без крова.
Јасно је да је "крпарење" које су обавили димитровградски комуналци било само (неуспело) шминкање за изборе и далеко од тога да су они могли, за тако кратко време, да обезбеде, макар, приближно, пристојне услове у којима би чланови бирачког одбора могли да проведу (готово) читав радни дан. При томе мислим, пре свега, на хигијенске услове у "доба короне".
Фото: Ж. Р. Драгишић
Јер, да се подсетимо, избори су расписани у тренутку када је светом већ увелико владао коронавирус. Мада, најпре, заказани за 26. април, ове године, исти су одложени и то због вируса који је, најпре, био најсмешнији вирус на свету, да би, нешто касније, био најопаснији вирус који ће "покосити" толики број грађана Србије да нећемо имати где да их сахранимо. И онда, када је тај "језиви вирус", политичком одлуком, постао "безопасан", избори су одржани, сада већ историјског 21. јуна ове године. У читавој Србији, па и на бирачком месту број 22, у нареченом селу Протопопинци.
Претпостављам да већини људи у Србији (осим председнику државе, председници Владе, министрима, народним посланицима и многим другим "функционерима" који не силазе јужније од Бубањ потока) није потребно објашњавати у каквом су стању наша села, па самим тим и објекти који су, некада, требали да буду (или су били) домови културе, а данас, углавном, служе да се у њима организују избори.
А где су избори, ту су и бирачки одбори. А где су бирачки одбори, ту су и чланови бирачких одбора. А где су чланови, ту су и физиолошке потребе. А где су физиолошке потребе, ту би требало да постоје и нужници. И ту дођосмо до текста који сам написао 28. авуста 2016. године, а који сам посветио објекту који се зове клозет, пошто би претенциозно било да сам га назвао тоалет или WC. 
Фото: Ж. Р. Драгишић
(август 2016. године)
Елем, те године, када је садашњи председник Србије био председник Владе и када су, као и ове године, били избори, њихов "главни хит" био је његово величанство - клозет. Захваљујући, управо, тадашњем председнику Владе, а садашњем председнику Србије, који је, приликом посете једној ваљевској школи тада рекао историјску реченицу:
"Морамо да направимо добре и модерне тоалете", наводећи да је "непристојно да даме користе чучавце." 
И ја сам, заиста, поверовао у то. Наравно, не да ће, заиста, направити "добре и модерне тоалете", већ да је "непристојно да даме користе чучавце".
Не могу да тврдим како се та прича са клозетима завршила током претходне четири године "владавине" напредњака у неким дргим срединама, али, поуздано могу да тврдим да је у селу Протопопинци, ситуација гора него што је била. Наиме, клозет (пољски WC), који припада несуђеној згради Дома културе (а који служи и медицинском особљу које повремено долази у овдашњу, приручну амбуланту), у горем је стању него што је био пре четири године. Јер, док су те, 2016. године, на њему била каква-таква врата, данас су она (како се то види на почетној фотографији), постала покретна.
Није ми познато како су се тог (историјског) изборног дана, по питању физиолошких потреба,  сналазили чланови бирачког одбора, на бирачком месту број 22, у селу Протопопинци, али, на основу писаних трагова могу да тврдим да је међу њима било и дама.
А да ли је некога срамота због тога? Очигледно да није. Јер, претпостављам да је већина људи у Србији, већ, заборавила и на овогодишњу предизборну кампању.
А ко би се тек сетио оне претходне, из 2016. године!?

Нема коментара:

Постави коментар