ГРЕХ ЊЕГОВОГ ОЦА

Грех је реч која се ових дана, тихо, увлачи у наше животе, било као део наслова једне теленовеле, било као инсерт једног недавног политичког догађаја, који ће, бојим се, још дуго бити препричаван на страницама електронских и штампаних медија.То, донекле, објашњава начин на који почињем овај текст. Да ли је грех што су Општинска изборна комисија и администратори званичног, општинског сајта, поново, смислили игру скривалица у којој они као имају неке податке које крију, а грађани општине Неготин треба да их пронађу. А можда би могло и да се претпостави да су они као неки апотекари, а ми грађани помало болесни, па нам они лек дају на кашичицу. Апотекарску. Да ли је то грех? Или они показују милосрђе ? Јер, после неколико података које су, на једвите јаде, доставили овом народу, поново је завладало затишје. Као да се ништа не догађа. А још како се догађа! Е, управо то што се догађа, овај народ треба да зна. Дакле, ако је ОИК прогласила или одбацила још неку изборну листу, то треба јавно саопштити. На, за то, предвиђеном месту. У одељку званичног, општинског сајта који носи ознаку "Сервис за грађане - Локални избори 2010." А колико могу да видим, тамо и даље нема никаквих нових информација.

Дакле, неки органи би да се и даље играју скривалица. Међутим, заборавили су један мали,безначајан податак, који говори о томе да су они за тај посао плаћени и то управо од оних којима дугују информације. Д ли је то грех? Да, и то велики. Али не њихов, већ грех Органа. Орган треба,свом подређеном Органу да каже шта му је обавеза.

И то обавеза, као трајни глагол, бар док не прођу избори.

Али, ако се присетимо да званични органи ове државе, нису ни прстом мрднули за претњу смрћу, коју је,пре неки дан, изрекао један политичар, који је, колико јуче био министар у једној влади (и то не обичан, не било који, већ капитални), онда смо у великим проблемима са оним нашим,горе поменутим, локалним грехом.

Јер, тај господини, који је недавно био и капитални, није ни трепнуо, када је у камере (мада након добијеног ударца, који свакако треба осудити!)рекао :

"Смејали сте се, многи од вас, кад сам рекао да носим оружје. Ево, сад нисам понео пиштољ. И зар је грех оваквог хулигана лишити живота?Јели грех то?"

Нико господину, који је, недавно, био и капитални, није одговорио на то питање! Нико господину који је до недавно био и капитални није јасно рекао: Да, то је грех! И то је требало да му каже неко из тужилаштва, тако што би против њега подигао тужбу за претњу смрћу. Али, то је требало да му каже и неко из Српске православне цркве. Управо због тога што господин, до скоро, капитални, јако често говори о себи као о духовној и православној вертикали. Да не идемо даље, господину, до скора, капиталном, то је требало да каже и неко из најужег руководства његове странке. Али, они нису имали за то времена, пошто су, да би се показали пред својим газдом, лично, уместо полиције, вијали нападача на њиховог, до скора, капиталног. Посебну обавезу да то каже, имала је њихова истакнута посланица, која је у слободно време и психотерапеут, која није пропустила да у једној расправи у српском парламенту, каже и следеће : "Ми из Нове Србије никада нисмо показивали расну,верску,националну, психосексуалну нетрпељивост и то не зато што смо толерантни, већ зато што знамо да у природи спског, хришћанског бића није агресивност и мржња."

Управо зато, она је морала свом шефу да каже да је његова претња ватреним оружјем грех, осим уколико мисли да то није његов, већ грех његовог оца.

А чији је онда овај наш, локални грех? Па свако има оца !