ПРОФЕСИЈА : М И Н И С Т А Р

Претпостављам да наша нова-стара Влада има пуне руке посла. А надам се да су се и министри "призвали памети" од када је Цветковић лупио шаком о сто и без министарског хлеба оставио Динкића, али и још неке. Вероватно сада свако од њих даје свој максимум, не гледајући на радно време.

Јер, по сопственом  признању, ова Влада, треба у што краћем року остварити зацртаних Десет економских мера (што ме неодољиво подсећа на Дест Божијих заповести) :

1.Снабдевеност основним животним намирницима по прихватљивим ценама за све грађане (ту се сад поставља неколико кључних, а макар пет питања : шта су то основне животне намирнице, шта су то прихватљиве цене, да ли те прихватљиве цене треба да буду исте у Београду, као и у Србији ван Београда, ко то дефинише и да ли ће Влада у ове сврхе формирати неку нову Агенцију?);

2.Повећање запослености кроз нове облике подстицаја за отварање нових радних места (ако су то они подстицаји од две до 10.000 евра, грађани би да им се то да на руке); 

3.Даље смањење јавне потрошње и фискалног дефицита (све ми се чини да им ни до сада нико није бранио да смање јавну потрошњу и фискални дефицит - све је у њиховим рукама);

4.Системска подршка сектору малих и средњих предузећа и иновативним делатностима (многи се питају како ће се третирати иновативне делатности, уколико се оне одвијају у оквиру малих и средњих предузећа?);

5.Подршка извозу кроз оснивање Развојне банке и ефикаснијег механизма гаранција за извозне послове (ако уопште има шта да се извезе);

6.Привлачење нових инвестиција кроз унапређење пословног амбијента и равномерни регионални развој (треба подсетити да је претходни покушај "равномернијег развоја" између Ваљева и Зајечара довео је до кризе Владе)

7.Реформа јавних предузећа - укидање монопола, увођење професионалног руководства и смањење субвенција (поставља се питање чиме ће се мотивисати "верни" чланови странака, ако не тим "партијским пленом"?);

8.Ефикасније управљање великим инфраструктурним пројектима (грађани су били убеђени да је и до сада било тако, судећи према информацијама које су добијали од Јавног сервиса европске Србије);

9.Динамичан раст привредне активности на бази производње размењивих добара (овоме се грађани највише радују, пошто сматрају да је та "размена добара" највиши развојни стадијум савремене економије);

10.Већа улагања у пољопривредну производњу (коначно су своју сатисфакцију добили они који су одавно тврдили да је ово аграрна земља, али да је пољопривредно земљиште упарложено јер нема ко да га обрађује нити да производи зелену салату, од када је Богољуб Карић киднуо из Србије).

Но и без тих "Божијих заповести", Влада је пренатрпана обавезама. Од припреме многобројних закона који треба да нас приближе Европској Унији, одговарања истој на свакојака питања (и они баш питају свашта!), избегавања одговора на конкретно питање напредњака да ли ће и када бити расписани избори, заобилажења (у великом луку) којекаквих пискарала који себе називају новинарима (и ескивирања одговора на свако питање, уколико до тог нежељеног сусрета, ипак, дође), коначног обрачуна са просветарима и другима који ће се тек сетити да су им плате мале. И последње, али не и на последњем месту - треба сачувати и фотеље. Тешко, да теже не може бити! Поготову што се наши министри уопште нису припремали за такве животне изазове.

Зато, упркос оптерећењу, које ова Влада има, усуђујем се да им предложим да  у наш образовни систем (сада када је просвета и наука обједињена, мислим да ће бити много лакше), законом, уведу и професију министар. Али да образовање крене још од забавишта. Закон треба да предвиди могућност да чим родитељи упишу своју децу у ову предшколску установу, одмах могу и да се изјасне за које министарство њихово дете има афинитета. Нешто слично ономе кад их уписују у музичку школу. Тако да, понекад, те будуће министре, треба уписивати и мимо њихове воље, јер они тада и не могу бити свесни за шта су обдарени и шта је за њих најбоље. Наравно, ту би се нашло посла и за једну регулаторну Агенцију која би усмеравала родитеље на она министарства која су перспективнија, или за која није "велика гужва". Ако се томе дода и обавеза за образовањем кадрова као што су заменици и помоћници, могло би то да прерасте и у неку Национални институцију од највишег значаја. Са друге стране, то би свима олакшало посао. Након двадесетак година и завршетка студија, тим и таквим образованим кадровима, остало би само да се определе за странку којој би се ставили на располагање. Уколико током школовања нису били "заврбовани". Евентуално, уколико би то законом било предвиђено, образовање будућих министара (помоћника, заменика), могло би да траје и краће. Или да, у зависности од потреба,  школовање појединих министара подразумева само средњошколско образовање, уз адекватне партијске курсеве  и одређену проверу радног искуства. Мислим да би тиме све странке биле на добитку, јер би могле да на "тржишту министара" одаберу оне који тој партији највише одговарају. У складу са тим да ли одређени "школовани министар" више нагиње грађанској или националној опцији.
Подразумева се да би будући министри (помоћници, заменици), током школовања, осим знања, стекли и вештине за одбрану од свих недаћа, укључујући и одбрану сопствене фотеље. Јасно је да би таква "школа  за министре" била лоцирана у Београду, јер не верујем да би Србија ван Београда била у стању да одговори тако великом и значајном "друштвеном задатку". Школовање у тој и таквој "школи за министре", подразумева се, било би бесплатно, пошто се они не би школовали себе ради, већ за добробит и просперитет државе. Зато би и било нормално да од малих ногу буду на "државном трошку", јер би кад постану министри(помоћници, заменици), били у прилици да то што је у њих уложено, врате својој држави и народу, којима би знањем и способношћу обезбедили просперитет.

Својим боравком у Београду, "од рођења", могли би себе да сматрају Београђанима, тако да би на Србију ван Београда "гледали" без фаворизације појединих региона, пошто би они били нека врста апатрида. То би у сваком случају било много боље решење, јер у садашњој Влади, од укупно 21. члана (укључујући и премијера), њих деветоро је рођено у Београду, а 12. у Србији ван Београда (и шире), али се сви они понашају као да су рођени на Теразијама.

Током школовања, у едукацију будућих министарских кадрова, било би укључено и савладавање оних страних језика који су им потребни. Тако да не би владало ово садашње "шаренило" у коме није јасно (према званичном Владином сајту) да ли неко од министара говори и колико страних језика и да ли то ради "течно", добро, или се "сналази". Тако, на пример,  Мирко Цветковић, председник Владе и министар финансија, говори енглески језик, Ивица Дачић,заменик председника Владе и министар унутрашњих послова, говори енглески и руски, а Божидар Ђелић, потпредседник Владе, "течно говори" француски, енглески, руски, пољски и немачки језик. За Јована Кркобабића, и Верицу Калановић,  који су потпредседници Владе, као и Душана Петровића, министра пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, Милутина Мркоњића, министра за инфраструктуру и енергетику, Зорана Станковића,  министра здравља, Предрага Марковића, министра културе, информисања и информационог друштва и Сулејмана Угљанина, министра без портфеља, на сајту Владе Србије, нема података да ли осим српског (или бошњачког), говоре још неки језик.

Са друге стране, за Драгана Шутановца, министра одбране, Небојшу Ћирића, министра економије и регионалног развоја, Милана Марковића, министра за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу и Срђана Срећковића, министра вера и дијаспоре, наводи се да говоре енглески језик.

Министар иностраних послова, Вук Јеремић, и Снежана Маловић, министарка правде, говоре енглески и немачки језик,  Жарко Обрадовић, говори енглески и "служи се" француским, Снежана Самарџић-Марковић, министарка омладине и спорта, говори енглески и норвешки, а има "пасивно знање" руског. Са руским се "служи" и Расим Љајић, министар рада и социјалне политике, али говори и енглески, док Оливер Дулић,  министар животне средине, рударства и просторног планирања, такође говори енглески а "служи се" немачким, мађарским и норвешким, док се Горан Богдановић, "служи" и руским и енглеским.
Са министарским кадровима, образованим на предложени начин, свака Влада, формирана од странке или коалиција које би победиле на изборима, била би компактнија и хомогенија. А мислим да би се тада избегли напади на Владу из редова странака или коалиција које нису на власти, пошто би све странке своје министре школовале на исти начин. Што значи да би сви министри имали исти степен образовања, знање страних језика и научене вештене. На тај начин би странке могле потпуно релаксирано и без грча да учествују на изборима, показујући народу своје праве вредности, а након победе, Владу би могли, на пример, да састављају тако што би се организовао кастинг, као за избор "нових лица", или глумаца за неки филм.