У Д А Р

Вероватно је мало оних грађана (и грађанки - како би неки рекли) Србије, који не примећују помаке које је ова Влада (коју формално води министар полиције, а неформално министар војни), начинила од њеног формирања до данашњих дана. И по први пут, након много година, стекла огромну наклоност најширих слојева становништва (што није само пуки популизам). Поготову ако се има у виду да такозване „транзиционе владе“, односно владе које су на челу држава у транзицији (због оштрих резова које, по правилу, морају да чине), не могу баш да задобију симпатије својих грађана (и грађанки). О томе, уз мноштво других параметара говоре и многобројна истраживања јавног мњења. То (све чешће), признају и  многобројни „људи од струке“, који одају признање Влади или (прецизније речено), оном „војном крилу“. Чак и политички противници у многим приликама исказују поштовање за неке (за сада још малобројне) потезе које је ова Влада предузела, при чему се некако стиче утисак да се при томе понашају по систему: „како се тога ми нисмо сетили?“
А све то због предузетих мера на пољу борбе против организованог криминала, односно, на темељу напредњачке предизборне приче, према којој је „народ гладан правде“. Е сад, без обзира што спадам у велике поборнике правде и што мислим да је борба против криминала стварање темеља једне државе, сматрам да се све више може констатовати да је народ „само гладан“. А о томе ће ова Влада морати пре или касније да почне да размишља. У сваком случају, када буду испричане све приче о криминалцима и лоповима, о уласку у ЕУ, или о Косову (и Метохији).
Ипак, оно што некако нападно „боде“ очи је све чешћа прича да министар војни и шеф свих служби у држави у свом раду све више подсећа на покојног Ђинђића. Односно, да се, након толико година појавио човек који има енергије и жеље да од Србије створи нормално место за живот, како је то желео да учини тадашњи премијер, који је убијен пре десет година, на прагу Владе. Но, по мом скромном мишљењу, то је лоше поређење. Из простог разлога јер су у питању потпуно различити људи, формирани у два различита миљеа. Упркос чињеници да министар војни и шеф свих служби у држави Србији показује велику жељу да се мења, уз свеприсутну свест да је некад чинио лоше ствари (по сопственом признању, као министар информисања). Јер је разлика у томе  што је Ђинђић покушавао да изгради инстуције у Србији, док је министар војни и шеф свих служби (бар за сада) успео једино да од себе направи институцију. А моја грађанска свест ми не "дозвољава" да будем присталица толике концентрације моћи на једном месту. Из простог разлога јер то може бити штетно. А и опасно. Како што би штетно и опасно било да сваког дана једемо колаче.
Но, много је опаснија теза која се ствара на другом крају Владе, у оном „полицијском делу“. А коју, последњих дана, све чешће пласирају поштоваоци лика и дела премијера и министра полиције. Према којој, све оно што се догађа у вези са Ивицом, у многоме подсећа на оно што се догађало покојном премијеру Ђинђићу.
Та теза (теорија), заменила је ону претходну, према којој су оптужбе на рачун премијера да се сусретао са  неким људима „из криминогених кгугова“, равне удару на темеље државе, или, у најмањој мери, удара на Владу!
Међутим, она је у директној супротности са прокламованим циљевима да у борби против криминала неће бити недодирљивих. А ја то тумачим да и  премијер и министар полиције спада у категорију „недодирљивих“. Осим тога, ако се сви слажу да у овом случају треба испитати све околоности, зашто би онда био удар на Владу само помињање управо те тврдње?
Уосталом, ако узмемо сасвим легитимну тврдњу премијера и министра полиција да се, у време када се састајао са Р.Р. исти „није био криминалац“, остаје само нерешено питање због чега је први полицајац Србије морао толико дуго да чека како би јавности обелоданио да се састајао са тим човеком? Због чега је било неопходно да медији толико нагађају ко је човек из Владе који се састајао са Р.Р. званим М.Б.? Зар није премијер одмах могао да каже: „Људи, ја сам тај“? Као што је то рекао онда када су медији (како то обично бива) већ "провалили" читаву ствар. Уместо тога, из СПС партијских редова свакодневно стижу несувисле одбране партијског шефа у стилу да „тај Р.Р. односно М.Б. и није неки криминалац високог ранга“ или да исти „није био криминалац у време када се састајао са њиховим шефом“.

Као да смо сви, изгледа, заборавили да је, недавно, из Тужилаштва за организовани криминал саопштено како би, хипотетички, Д.Ш. могао да од вође нарко картела еволуира у сведока сарадника. Уколико се, у читаву причу,  уплете и нека „крупнија риба“. Да ли је Р.Р. звани М.Б. та „крупнија риба“? Ако јесте, онда читава прича са премијером и првим полицајцем Србије и није тако безазлена. У том случају, чини ми се да му неће бити довољна одбрана у стилу четрдесетосме: „Што је више лажи, Дачић наам је дражи“. Бојим се да би се тада Ивица нашао на ивици. И питање је да ли би се, тада, многи који му сада певају урадили исто оно што је у случају његовог саветника за националну безбодедност, такође Ивице, урадио његов рођени брат?