С Т О Л И Ц А

Мада, до недавно, није тако изгледало, једна столица је, на велика врата, ушла у наше животе. А како код нас (где се, уз стално смањење географије, производи све више историје) готово све може да добије префикс „историјски“, јасно је да се то догодило и столици о којој је реч. Чиме је ова столица, као једнина, стала раме уз раме са својом множином. Што она у сваком случају и јесте, пошто није у питању обична, већ столица у Уједињеним нацијама. И то не наша, већ косовска. Односно, столица у УН за Косово (и Метохију). А Косово (и Метохија), је одувек било "наша колевка" и "најскупља српска реч", а колико сада видим, и  "душа Србије" (за разлику од пре једне и по деценије, када је било "срце Србије"), речју, наша историја. Због тога и не чуди што би у том случају, како многи сматрају, добијање столице у УН за Косово (и Метохију), то била „историјска победа“ власти „лажне државе Косово“, али и „историјски пораз“ (који по реду?) државе Србије. 

И сада, док се ми љутимо на оне из белог света који нам, као кукавица јаје, подмећу ту столицу, заборављамо да је та тема започета у нашем дворишту. И да је, као и много пута до сада, први човек Владе, први саопштио јавности оно што ми не желимо ни да чујемо.Односно, неки не желе ни да чују, неки не би желели да чују, неки се праве да не чују, а неки чују и што јесте и што није. Наравно, говорим о обичном народу.

Са политичарима је друга прича. Они немају куд. Јер, они већ и на почетно слово столице, имају проблема са истом. Заборављајући у исто време да је о тој столици први проговорио први човек Владе. Који, претпостављам, као неко ко се стално буса у груди да је искусан политичар, мора да има на уму да се у тој политици не говори баш све оно што се и зна. Односно да политичари морају да се понашају у духу оне народне, "оно што је за по кући, није за улицу". А наш први човек Владе, изгледа да је, управо то, заборавио. И понаша се као неко ко је, стицајем околности, сазнао нешто више од осталих, али о томе не може да ћути, јер онда други не би имали појма колико и шта он све зна. Па, и без да га ико било шта пита, говори и оно што не треба. И то већ постаје пракса, пошто је тога и раније било ихаха! Један од бисера је и онај да не можемо Устав Србије под мишку, па пут под ноге, право на Косово (и Метохију). И тако редом. Но да не буде забуне, мој лични став о Косову (и Метохији), који сам до сада износио неколико пута на овом блогу ( КОСОВО, ТОПОНИМИ, NO NAME, ГЛАС РАЗУМА, МАРТ, СБ ЗАТВАРА КРУГ ), није такав да мислим да је тај проблем лако решив. Напротив! Али, политичари зато и добијају мандат од народа да ураде многе ствари које обичан свет никада не би умео. Међутим, то не значи да наши политичари треба да нас замајавају. И да нам причају бајке, макар се радило и о „светој српској земљи“. А да и сами не верују у те исте бајке. Из простог разлога што је (сходно мудрој Његошевој: „Ко на брду ак и мало стоји, више види но онај под брдом“), логично да то важи и за наше политичаре. Јер, ако они то „виде“ и ако им из тог Брисела шаљу сигнале да нас, на крају европског пута, ипак, чека „та столица“, за коју не желимо ни да чујемо, није ми јасно због чега губимо време? Ако се наш европски пут, ипак, "укршта" са судбином Косова (и Метохије), то треба што пре рећи народу и што пре решити проблем. Или, је то стратегија, према којој ћемо у УН још да се отимамо око те столице. Слично ономе како то ради „председник Света“ који, мада, тренутно, има једну столицу у УН, никако не жели да ослободи ону у Парламенту Србије, коју је, носећи „ДС дрес“, освојио на изборима. Што мени, принципијелно, није јасно. Због чега већ 35 година не носим ни један партијски дрес. Јер, ако си пристао да „играш у тиму“, пристао си и да те „тренер“ избаци из игре, кад процени да „не играш добро“, или да твоја „игра“ штети тиму. И то је јасно као дан. Изгледа да то једино није јасно онима који мисле да су они сами постали „институција“, или „тим“. Упркос томе што је тешко да човек сам постане „институција“, или „тим“. Но, чак и да је тако, то се постиже уз помоћ неког „тима“ који ти је дао шансу. А да и не говоримо о томе да ми нешто баш и не волимо много да „играмо у тиму“. И сви би радије да нешто солирамо. Чак и тамо где је „тимска игра“ обавеза. Правило. Ни за то пример не морамо тражити даље од зграде на Ist Riveru. Где је недавно (са тиме се ваљда сви слажу!?), Хор "Viva Vox" имао маестралан наступ. А шта је са репертоаром? Е ту се, по старом добром обичају, нисмо могли да сложимо. А камен спотицања нам је постао марш „На Дрину“, Станислава Биничког. Који су нападали и неки „наши“ и неки „њихови“. А код нас само млаке и нејасне „одбране“. Јер, било је сасвим логично да се у „одбрани“ достојанства тог чувеног марша одигра „тимска игра“. У којој би, "играли" сви. Од социолога до музиколога, али и ини који би на ту тему имали шта да кажу. И то не због неког исфорсираног или режираног, заједничког националног иступа, већ због одбране онога за шта имамо аргументацију. Најпре, крајње је време да заштитимо наше културне вредности. И да јасно кажемо: „Да, то је наше, да то смо ми!“ А то да ли је неко и зарад чега и кога, злоупотребио то „наше“, о теме се може разговарати. Поготову што сам убеђен (мој скромни лични и лаички став!) да се у недавним ратовима, на простору бивше Југе, на све три стране, много више шенлучило, пуцало и убијало, уз звуке најпримитивнијег турбо фолка, обојеним најприземнијим национализмом, него уз музичку класику било које стране, па макар то био и један марш. А да ли је било и другачијих примера? Вероватно, да. Али, нема потребе све да генерализујемо. Јер, у том случају, поставља се питање да ли би данас, било ко од нас слушао чувени „Радецки марш“? Или, чувену „Lili Marleen“? А велико је и питање да ли бих ја, сутра (Боже здравља!), на свој 57. рођендан, са пријатељима уживао у торти која се зове „Prinz Eugen“?. Или би ми, због злоупотребе имена Еугена Савојског, од стране, по злу чувене СС дивизије, у Другом светском рату, свако парче те посластице застајало у грлу?