Р А М О Н Д А

И није нам требало тако много времена. Навикосмо се ми на овај нови државни празник, а славимо га тек другу годину. Вероватно и то говори да се, од свих новотарија, најлакше навикнемо на неки нови државни празник. Мени лично, прослава 11. новембра, ни ове, као ни претходне године, није никаква новина. Из личних разлога славим тај датум већ 36 година. Али, за велики број држављана Србије то је нешто ново. Тај датум (11. новембар), ушао је у њихове животе изненада. Онако, с неба па у ребра. Али, имајући у виду да је тај датум проглашен за нерадани дан (што је ове године обезбедило продужени викенд), нико није нешто нарочито ни постављао питања "који је сад па то празник"?
Међутим, они који нису те среће да раде у фирмама које су у "директној вези са државом", више је него очигледно да су и овај дан провели радно, односно, као и до сада. Због тога ми се и чини да би држава Србија, морала јасно да се одреди према својим државним празницима. Односно, држава Србија, преко својих представника, мора јасно да саопшти грађанима на који начин треба да славе државни празник. Као и да ли "радно" прослављање државних празника значи непоштовање државе? Или, такви треба да буду додатно стимулисани?
У сваком случају, пошто се медији нису баш превише потрудили да нам, благовремено, објасне шта данас славимо и због чега славимо, мислим да није наодмет подсетити како је овај празник "у минут до дванаест", прошле године, закуцао на наша врата.
"На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада,

запошљавања и социјалне политике, Влада је на седници 2. новембра 2012. године усвојила закључак којим се препоручује да се новоустановљени државни празник - Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) - обележи на видљив и упечатљив начин. Као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније - Албанска споменице. Наталијина рамонда је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Њена симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. Закључком се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима

да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе наведени амблем." 
Истини за вољу, треба рећи да је свему овоме претходила одлука републичког Парламента, крајем 2011. године (дакле, у време претходне владајуће већине), изгласавањем Закона о државним празницима, када је Дан примирја, практично, враћен у календар најважнијих догађаја Србије. И то са разлогом. У прилог томе говоре и подаци који следе.
У железничком вагону у Компјењу, код Париза, 11. новембра 1918. Немачка је капитулирала и потписала примирје са силама Антанте. На Западу се од 1919. године овај датум обележава као "Дан сећања", а Србија га од прошле године слави као државни празник -"Дан примирја". Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компјењу тек 2009. године, јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби. Међутим, показало се да је и мир био погубан за Србију која је у тадашњем ратном вихору, према неким подацима, изгубила око 26 одсто становништва и половину радно способних мушкараца. А од 707.000 мобилисаних војника вратило око 160.000. Од тифуса који је харао оболело је око милион становника и највећи број је умро.
И поред бројки које сам навео у претходном пасусу текста, морам да признам да, када је реч о званичним подацима у вези са жртвама државе Србије у Првом светском рату, без обзира што је од његовог завршетка прошло 95 година, то је још увек непознаница. Претпостављам да те недоумице неће разрешити ни данашњи, ауторски, текст Председника свих грађана, који је објавила Политика. Напротив, мислим да смо, осим сазнања да је Председник свих грађана и писац и историчар, добили нове податке са којима ће, они историчари којима је то струка, у наредном периоду поприлично полемисати.
А оно што је сасвим извесно је податак да је, у наше животе, од прошле године, уз Дан

примирја,  ушла и рамонда. Истини за вољу, то је учињено на индиректан, а не на директан начин. Преко наших посредника. Рамонду смо могли да видимо на реверима Председника свих грађана, премијера и некимх министара, али и на реверима новинара и водитеља телевизијских емисија. Мада је, прошле године, обећано да ће, ове године рамонда бити дељена и широким народним масама, изгледа да се то није догодило. Или ја не спадам у категорију "широких народних маса", или се нисам кретао тим стазама где је овај симбол данашњег празника дељен. У сваком случају, изгледа да је и ове године (сада вероватно због штедње), што се тиче украса на реверу, народ остао кратких рукава. Осим тога, како изгледа, ту још многе ствари нису баш јасно дефинисане. Јер, како прошле, тако и ове године, ја нисам нешто приметио да се Први потпредседник појавио у јавности са овим украсом на реверу (ако ме, са закашњењем, не демантује његово гостовање у Утиску недеље, који је, само за ову прилику, премештен у уторак). Осим тога, приметио сам да су и ове године, сви званичници (укључујући и Председника свих грађана), своју рамонду, носили на левој страни, док је председник Владе носио на десној. Због чега је то тако, остала је мала тајна. Једини разлог који би ми изгледао разложан је премијерова значка коју, стално, носи на левој страни. Али, то би само био разлог више због чега би било потребно изгласати посебну Уредбу о томе где и како ће се носити рамонда. А да до тада треба сачекати са њеном масовном употребом.

11. 11. 12.

Данашњи датум, за мене лично, већ тридесет и пет година, представља празник, а од ове године, како ствари стоје, мораћу да  прихватим чињеницу да ту празничну атмосферу делим са другим житељима Србије. Упркос томе што, велика већина, није баш начисто са тим шта славимо. Но надам се да ће нерадни празнични дан (за оне који имају срећу да раде) и продужени викенд помоћи да то прихватимо као реалност, упркос чињеници да ће (бар за нас који дуже памтимо) тешко бити могуће надоместити некадашње новембарско празновање.
Било како било, Дан примирја у Првом светском рату, успешно је положио први испит и, уз помоћ медија, може се десити да достојно замени неки од некадашњих празника.
Једини проблем који ја у овом тренутку примећујем, може да буде ситница у вези са оним цветићем који је, пре и током обележавања Дана примирја, на реверу имао Председник свих грађана, као и неки други државни званичници. Јер, нараду о овом цвету, пре празника, није речено ништа, па је (он, народ), остао потпуно неприпремљен. Односно, за разлику од Председника свих грађана и неких државних званичника (као и понеке јавне личности) народ на реверу није имао тај цветић. Што је, по свој прилици, додатно, умањило празничну, слављеничку атмосферу. А ради се о цвету Наталијина рамонда, који је послужио за израду симбола, по угледу на неке наше савезнике из Првог светског рата. Да до тога није дошло баш сасвим случакно, неки медији су објаснили до у детаље, али када се већ увелико празновало, тако да то штиво народу, евентуално, може да послужи за наредну годину. 
"На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике, Влада је на седници 2. новембра 2012. године усвојила закључак којим се препоручује да се новоустановљени државни празник - Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) - обележи на видљив и упечатљив начин. Као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније - Албанска споменице. Наталијина рамонда је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Њена симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. Закључком се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе наведени амблем." 

Ипак, да све није баш објашњено до краја видело се и по томе што је  Председник свих грађана свој симбол носио на левом реверу, док је Премијер и Први човек полиције свој симбол носио на десном реверу. Е сад, ту је могуће да се ради о две ствари. Или везе између Председника свих грађана и Владе нису баш функционисале ових дана, или је неко од задужених службеника пренео различите инструкције. 
Но то није једино збуњивало народ. Имајући у виду да нико није објаснио где се овај симбол може наћи и да ли треба да се купи, или је држава урачунала и своје грађане када је наручивала тај симбол, плаћајући  ту услугу из буџета. Дакле, новцем свих грађана. 
Такође, народу нико није објаснио још један мали детаљ. Пошто је остало нејасно да ли се званична држава, дефинитивно, одриче Карађорђевића, имајући у виду да се определила за симбол који носи име краљице из друге краљевске фамилије?
А да то није једино што је ових дана мучило докони народ је и чињеница да Председник свих грађана, ево већ други, за Србију, значајан празник, празнује у иностранству. Само са одабраним бројем представника свог народа. Тако је, након прославе једног века Кумановске битке, прошлог месеца у Македонији, Дан примирја који Србија слави по први пут, Председник свих грађана провео у Грчкој. Многи то повезују са чињеницом да је, током боравка у Македонији, уз размену рецепата за справљање ракије са својим македонским колегом, изрекао став да  Грчка мало закера око тог назива Македоније, па је, касније, морао да ту ситуацију "пегла" у Грчкој. Но, да не буде забуне, није наш Председник свих грађана (заједно са читавом државном свитом) нешто посебно импресионирао ни македонску јавност, пошто  је,  тамошња владајућа странка, прославу те за нас веома значајне битке из Првог балканског рата, "видела" на потпуно другачији начин.
Али су нам, како је речено, због "добросуседских односа" дозволили да на њиховој територији славимо (али уздржано, без "Образа" и других непримерених група и групица).
Колико је за сада познато нешто тако се неће поновити са грчким властима, пре свега из разлога што они имају других брига које их много више муче. Е сад, да ли ће и како одреаговати на понуду нашег Председника свих грађана да посредује у решавању грчко-македонског неспоразума (пошто је све наше проблеме решио), на то ћемо још мало морати да причекамо.
Поготову што је наш Председник свих грађана, по свему судећи, већ почео да сања (широм отворених очију), неке нове савезе "од Егејског мора до мађарске границе". 
А после ове две велике прославе које је Србија организовала код својих комшија, многи већ постављају питање која је то трећа прослава коју ће Србија организовати (три пута Бог помаже)?  И да ли ће она, по аналогији, бити одржана на територији Косова и Метохије? И хоће ли, можда, управо у те сврхе, служити изградња новог коридора од Неготина до Пећи? Чију је изградњу, у духу старих, добрих времена, када се о празницима стално нешто радило и градило, обећао (а ко други?) министар саобраћаја, Милутин Мркоњић. 
Ако није нека шала, то ће сигурно обрадовати житеље овог дела Србије ван Београда, којих се већ дуго нико није сетио. И то из чиста мира, пошто на видику, још увек, нема неких нових локалних избора.