ДУГО ПУТОВАЊЕ У ЈЕВРОПУ

Могао би овај текст да се зове и  Дан после Јуче. У сваком случају, жеља ми је да, по сваку цену, избегнем прозаичне описе каквих су медији јуче били препуни (какви су и данас, а вероватно, какви ће бити и наредних дана). Али, и то говори о нама самима. Какви смо и шта нам се догађа. А то што се догодило Јуче у „главном граду“ Европске уније, политички представници странака које делују у држави Србији, углавном, хвале. Уз оцену једних да је то резултат нормаланог следа догађаја, пошто је, много година раније већ опредељен курс ове државе, док је за друге, ово догађај за који су заслужни, само они који управљају државом у последњих годину и по.

Ако свему томе додамо мало традиције, неки шаљивџија, који је склон адекватном вредновању „народних умотворина“, јучерашњи дан би описао и као: „оне ствари не ради леп, већ упоран“.

Истини за вољу, има много политичке ироније у, јучерашњем, званичном отварању преговора Европске уније и Србије. Јер су, у име Србије, том свечаном чину у Бриселу, присуствовала двојица људи чије су странке, у претходних двадесетак година, имале огроман „допринос“ у удаљавању наше земље управо од те Европске уније. Било како било, јучерашњи дан је, понављаће то многи, веома значајан (намерно избегавам да кажем историјски) за ову јадну и напаћену државу (како би рекао главни јунак једне позоришне представе). 

Упркос личном разочарењу што до ове фазе, у односима са Европском унијом, долази тек сада,

 мене, као „еврореалисту“, радује овај помак у односима Србије са најзначајнијом групацијом европских држава. Али, нисам склон да верујем како ће то, под хитно, да нам промени животе, те да ћемо, веома брзо, живети „као сав нормалан свет“. Нити да ће се, због нашег приближавања ЕУ, десити било шта катастрофално, а што већ није договорено или предвиђено.

Међутим, оно што треба , сасвим отворено, рећи је податак да ово што се Јуче догодило спада у нешто што треба дефинисати као "дуго путовање у Европу". Јер, тек сада су се створили услови да "европска прича" буде очигледнија и јаснија, али, ипак, далеко од тога да смо сада на корак од циља. Да је пред нама још дугачак пут, јасно је и по томе чиме српски званичници, ових дана, "пуне" медије.
Почевши од тога да "привремена" власт у престоници, уместо да се бави оним пословима који су јој у надлежности и да припрема већ расписане изборе, ради на некаквом пројекту који се поетски зове "Београд на води", што би, вероватно, требало да буде замена некадашњем, Човићевом,  "Европолису". И то све, (гле чуда!), мимо уобичајених законских регула. На којима актуелна власт толико инсистира, прокламујући, такозвану, нулту толеранцију према корупцији. Не објашњавајући како је то могуће, ако се отварају "мегаломански" пројекти без икаквог тендера. И то у време када престоницом управља "привремена" власт, која тражи да јој, на часну реч  верујемо да је све регуларно.
А у тренутку када је "двојац без кормилара" у Бриселу, бранио боје Србије у отварању преговора са Европском унијом, Председник свих грађана (који је остао да чува кућу), поново је запањио јавност, тврдећи да је на далеко чувена акција "Гром 2" била неуспешна, пошто су информације о њој, "процуреле" из полиције! 
А овоме треба додати и да су Председник свих грађана и његов "прика", који је и актуелни министар у Влади Србије (познат по безграничној жељи да Србију, каналом, подели по средини, како би, коначно, и ми изашли на море), већ  направили свој "Београд на води". На води која се зове река Сава. И то, по свему судећи, нелегално. Уз објашњење да су то "деца правила". Јер, деца, по обичају, немају појма шта раде. И само праве родитељима проблеме. Међутим, за министра грађевине, Велимира Илића, то и није неки проблем! И ту није крај...

Да ли су то поруке које шаљемо Европској унији? 
Изгледа да.

Немам појма због чега, али све то, у мени, буди асоцијације на једну, изузетну, позоришну представу, у извођењу Београдског драмског позоришта, коју је, према тексту Стевана Копривице, на сцену, 1988. године, поставио  Егон Савин. Наравно, реч је о позоришној представи "Дуго путовање у Јевропу". 

Има ли места да се теме из наше политичке реалности стављају у раван са једном позоришном представом? Да. И чини ми се да ће их бити све више. Јер је, изгледа, одавно, наш свакидашњи живот постао позорница, на којој се смењују разноразни ликови у главним ролама, у представи коју режира неко други, а коју ми, са мање или више разумевања, посматрамо. И све по принципу да „онај ко победи у рукама држи и хлеб и нож“, како би рекао наш академик и прослављени драмски писац, Душан Ковачевић. 

А на тој позорници могу се видети многи занимљиви глумци који, готово свакодневно, играју своје "животне роле", остављајући више или мање утиска на публику. Мада она, та публика, није баш сасвим сигурна када треба да се смеје, када да плаче, а када да аплаудира. Из простог разлога јер још увек немају јасну слику да ли је комад који гледају, драма, трагедија или комедија.