У сваком случају, овогодишњи 16. март ће постати део историјског мозаика, сачињеног од тог, како изгледа, за Србију, судбоносног месеца. Још је могло да нам се деси, да је "господар Србије" тако одлучио, да на биралишта изађемо тачно на годишњицу највећег, али неуспешног, обрачуна са диктатором који је, на жалост грађана Србије, обележио крај двадесетог века. А да ли је тај датум технички ППВ избегао намерно, или је то био резултат натезања са партијским друговима у вези са одговором на питање шта превремени избори доносе а шта односе, вероватно ће, они који поживе довољно дуго, читати у неким мемоарима неког од садашњих многобројних актера политичког позоришта Србије.
А пошто се изборна трка већ увелико захуктала, идући ка свом циљу, грађани Србије све више осећају притисак који врше представници странака, у жељи да задобију њихову наклоност. И то, полако, почиње да поприма размере елементарне непогоде. Јер је, чак и на први поглед, уочљиво да грађани Србије и (њихови) потенцијални, политички представници не живе у истој држави. Или, још горе, да су политички представници овог народа са неке друге планете. Толика је разлика у ономе што грађани свакодневно преживљавају и онога о чему им говоре (њихови) политичари. А све то због једне речи, латинског порекла, која се, ових дана, као ехо, пролама Србијом, а која означава проценат гласова бирача изашлих на изборе, које мора да освоји свака изборна листа (партија или коалиција), уколико жели да се њени посланици нађу у парламенту. У оним градовима у којима се одржавају и локални избори (као што је случај са Београдом, Неготином, Бором и Пећинцима), странке имају и додатне главобоље, јер треба, и у овим срединама, да остваре добре резултате, како би и у општинским или градским скупштинама седели њихови одборници. Дакле, цензус је та магична реч која се, ових дана са зебњом изговара у Србији. Пред нама је још око десетак дана који ће протећи у духу "предизборне грознице". И морам да признам да сам се врло често питао због чега се то зове управо тако. Предизборна грозница. А онда сам дошао до закључка да је, ипак, то прави израз. Али, то и јесте неко посебно стање. Сви нешто бунцају, говоре о неким стварима које нико не може да схвати. Права грозница. Јер просто није нормално да политичке странке у овој предизборној кампањи толико много говоре о ономе чега у овој држави има најмање - радним местима. Дакле, теме овогодишњих избора, макар за оне најутицајније странаке, су посао, запошљавање, нова радна места, нови замах економије и реформа српске привреде. Али, према виђењу страначких експерата, до решења ових проблема, може се доћи на потпуно различите начине.Док једни препоручују радикалне резове и штедњу, други решење виде у "попуштању каиша" и повећању потрошње. А они који су још "претекли" од срспских радикала, више воле да се присете давно прохујалих времена, са великом жељом да поново буде као пре. Свему томе треба додати и да Коштуница, са све "Де Нировим очима", поново, народу шаље безличну поруку која неодољиво подсећа на ону чувену, из 2000. "Ко сме да вас погледа у очи", а која, за ову прилику гласи : "Знам коме верујем", а Тадић, као "српски Клуни", поручује "свом нараоду", да има "Визију за Србију".
Ко ће и колики део политичког колача откинути за себе, што ће бити у директној пропорцији са тиме ко ће и колико загорчавати живот грађана Србије, увелико ће бити познато већ до поноћи, 16. марта. Мада је до тада остало јако мало времена, са ове временске дистанце, једино се са сигурношћу може рећи да ће то, по свему судећи, бити поново "јахачи магле" и илузионисти који се, ипак, најбоље сналазе у такозваним популистичким водама.И г р а л и ш т е
За разлику од избора 2010. године, овогодишњи локални избори у Неготину, одржавају се у сенци републичких. Из простог разлга што су, пре четири године, избори у Неготину били ванредни. Па су тада, све странке на ове изборе гледале као на "пробни балон".
Управо због тога, вероватно, никога није, посебно, ни изненадио изборни резултат у Неготину, који је донео победу Коалицији ДС-СПО. Мислим да, чак и врапци, сада знају да, са ове временске дистанце, од само четири године, тај период нам се чини као плусквамперфекат. Јер су се, "од тог доба", у главном граду Неготинске Крајине издогађали многи невероватни догађаји. Што су грађани Неготина, неки мање-неки више, осетили на сопственој кожи.
Јер, након победничког шампањца, који су попили лидери странака које су забележиле победу, грађани су морали да попију прву у низу горких пилула. Уместо промовисаног и најављиваног председника општине, на место "првог човека мале вароши", дошао је "човек из сенке". Крајем августа, 2012. године, "човек из сенке" приређује још једно изненађење."Због новонастале политичке ситуације", он тада подноси неопозиву оставку.Замењује га први човек локалне Скупштине, локалних и регионалних социјалиста. Чиме је, још једном, постао први - први човек Неготина.Истини за вољу у томе су му у великој мери помогли разноразни прелетачи. Који су мењали јата толико често да ни они сами, на крају мандата, вероватно, нису имали појма из ког су јата кренули. Са друге стране, та прелетања су омогућила деловање многим композиторима. Који су, у зависности од потреба дневне политике, неколико пута, прекомпоновали владајућу већину у Неготину. На чијем је челу, неприкосновено стајао први човек социјалиста. Који је ту сачекао расписивање мартовских избора. И који, ових дана, у недостатку других инвестиција, гради дечија игралишта. Што је, у основи, за сваку похвалу. Осим...Никако ми није јасно како је некоме могло да падне на памет да сада, само неколико година након детаљног сређивања централног градског парка, поново прекопава овај део града? Да ли су разлог само деца? И наша неизмерна љубав према њима?
Други "дечији инвестициони објекат", гради се, ових дана, у највећем неготинском Насељу "Вељко Влаховић". А захваљујући "вишој сили", односно киши, која данима пада, може постати конкурент "Београду на води". Што се лако може уочити на фотографији (која говори више од хиљаду речи), коју ми је данас послао један мој пријатељ, под чијом терасом се изводе ови радови. Гледајући ову фотографију, чак и лаику (у које убрајам и себе), намеће се питање: "Како је неко могао да започне ове радове а да не испита терен?" Или, бар, да су се градитељи "дечијег инвестиционог објекта", понашали у духу оне народне: "Карту читај и сељака питај!"
И м а л и к р а ј а ?
Нема коментара:
Постави коментар