И ове године, многи ће и много писати и говорити о покојном Зорану Ђинђићу. Мени, као једном од многих, који су и лично познавали лидера Демократске странке и читаве срске опозиције у време када је Србијом владало једноумље и безумље, изгледа најприкладније да, на данашњи дан, и себе и друге подсетим на оно што нам је, за живота, говорио. Не заборављајући чињеницу да, како се то много пута и показало, нисмо довољно слушали шта и о чему нам је то говорио Зоран Ђинђић. Изгледа да смо, тек када је убијен, пажљивије почели да слушамо. А да ли смо нешто запамтили и научили? Имајући у виду све оно што нам се догађало и догађа потоњих година, изгледа да се нисмо баш окитили знањем. Зато, и ове године, кандидујем неке његове говоре за незаборав. Овог пута, једанаест његових говора (међу којима има и неких понављања), за сваку од претходних једанаест година.
Na žalost Srbija je odavno stala. I ne samo stala sada je počela da ide i unazad.
ОдговориИзбриши