недеља, 02. новембар 2014.

ГАС ДО ДАСКЕ


По старом добром (српском) обичају, нас нешто увек изненади. Тако нас је сада изненадио податак да су нам браћа Руси (драги наш Путин!), за нешто више од једне четвртине, заврнули славину за гас, јер смо им за коришћење овог производа у претходном периоду (случајно или намерно), остали дужни нешто више од четврт милијарде долара. Био је то добар разлог да, још једном, утврдимо да је, некада, на овим просторима, живео народ који је, у слободно време, у доколици, измозгао стару, српску, изреку:  "Можда смо ми браћа, али нам кесе нису сестре". Међутим, ово није поента у причи о гасу. За мене, овде је крај приче о томе. И ту где је крај ове, почињу неке друге приче. А једна од њих је и прича о слободи медија (или слободним медијима), у Србији. Јер, по свему судећи, прича о гасу би остала у неком "државном трезору тајни", да се у дневном листу "Данас" (чији је тираж, отприлике, толики да може да подмири читаву једну стамбену зграду у Кини), није појавила вест на ову тему. Е, ту вест су, потом, преузели и неки други, тако да је доспела и до "Јавног сервиса европске Србије", који је, у паузама "ширења дневне дозе оптимизма", о томе обавестио и широке народне масе. А онда је клупко почело да се одмотава, па су широке народне масе биле у прилици да сазнају да проблем није од јуче.
Уједно, грађани Србије су открили да имају и министра енергетике (Александар Антић, СПС), који је признао да рестрикције у снабдевању руским гасом трају већ недељу дана, али је, вероватно у духу "дневне дозе оптимизма", народу поручио да је "енергетски систем Србије стабилан и да имамо довољно гаса".
"Дневну дозу оптимизма", народу (народе мој!), чак из Прага (где га је затекла непријатна вест да је "државни трезор тајни" бушан), посредством "Јавног сервиса европске Србије",  послао је и први човек Владе Србије. На самом крају ове видео поруке, била је и поента: "Неће бити проблема, грађани Србије не морају да брину". Истини за вољу, чини ми се да народ нешто и није бринуо. Али, онако, више себи у браду, почео је да поставља нека питања. Између осталих и питања на тему кречења. По систему: "Изгледа да смо џаба кречили!?" Мислећи на недавну посету највећег сина руског народа. Коме смо, уз све државне и братске почасти (Председник свих грађана доделио му је и највеће признање са којим располаже), приредили и величанствену војну параду , какву, у духу напредњачке владавине преобраћених радикала, овај свет није видео, готово, пуних тридесет година.
Претпостављам да је народ, ипак, малчице затечен овим изненадним сазнањем да треба платити руски гас, само две недеље након што смо угостили Великог Владимира Владимировича Путина. Јер је народ очекивао да ће то бити подмирено братском љубављу и подршком коју Србија даје Русији. Која није мала, имајући у виду да тиме ризикујемо своју сигурну европску будућност и улазак у пуноправно чланство ЕУ тамо негде око 2030. године. Осим тога, није Србија тамо нека Украјина, па да нам се тражи да платимо сваки кубни метар гаса. Стављање на дневни ред теме измирења заосталог дуга за "руски гас", управо сада, може се, по мом скромном мишљењу, сагледати и из једног другог угла. Односно да се искористи прилика за политичку дискредитацију још неких људи из корпуса који се још може назвати опозицијом у Србији. Имајући у виду да владајућа напредњачка гарнитура, још увек, за све своје неуспехе криви бивши режим (мада, заиста није јасно ко представља тај бивши режим и који је од њих у питању). Осим тога, пошто је очигледно да владајућој гарнитури, опозиција не прија ни "у траговима", можда сматра да је ово згодна тема да се "прозове" актуелни Шеф посланичке групе у републичком Парламенту и потпредседник Демократске странке, Борислав Стефановић.
Јер, не треба заборавити да је, средином августа ове године у медијима објављена информација да је министар унутрашњих послова, Небојша Стефановић, "формирао специјални истражни тим који ће испитати све чињенице и околности везане за приватизацију Нафтне индустрије Србије". При чему треба имати у виду да је Борислав Стефановић био на челу тима Србије који је са руском страном преговарао о продаји НИС-а. Ипак, чињеница је да то напредњацима може помоћи да се политички обрачунавају са опозицијом, али не може решити проблем. Јер, и након тог, потенцијалног, обрачуна, треба наћи тих двеста и кусур милиона долара.
У буџету чија је рупа толика да је није могао закрпити ни ребаланс који је, пре само неколико дана изгласао српски Парламент. Ребаланс чијих се детаља, вероватно, сада, неколико дана од усвајања, не сећа ни свих 188 (од укупно 200 присутних) посланика који су за њега гласали. Али ће остати записано да је њиме предвиђено повећање дефицита на 224,7 милијарди динара, односно, за додатних 42 милијарде динара. Претпостављам да је амнезија наступила из простог разлога што се о овом ребалансу, претходних дана, говорило, углавном, из угла смањења плата и пензија. Због чега је и премијер позвао грађане да "стисну зубе", а ресорни министар их замолио да "поднесу жртву". Остало је само нејасно до када ће овај народ бити принуђен да приноси (или подноси) жртву својим владајућим божнствима, имајући у виду да је владајућа, напредњачка већина у скупштини Србије усвојила сопствени амандман и из предлога Закона о смањењу плата и пензија избрисала одредницу до када ће ове мере трајати.
Тако, сада испада да су нас само питали да ли могу да нам ставе руку у џеп, али се подразумева да ће она ту остати док то њима одговара. При чему треба имати у виду да већ скоро годину дана Први човек напредњака, као Први потпредседник Владе Србије понавља да се Србија налази пред банкротом.  Као и да су, средином јула, ове године, неки медији драматично закључили да је Србија "за длаку избегла банкрот", најављујући реформске подухвате Владе. Све то је, у великој мери, бар за сада, пасивизирало реакције јавности на онај део реформи које, директно, завлаче руку у џеп грађана Србије, пошто је било потпуно јасно да скупштинску подршку није било тешко обезбедити имајући у виду огромну већину напредно мислећих посланика и оних који, из практичних разлога, припадају владајућој већини. Поготову што је, уочи изгласавања ребаланса буџета, министар финансија, посланицима саопштио да, применом најављених мера,  Србији не прети банкрот.  

Но, како невоља никада не долази сама, јасно је било да ће нас још нешто задесити. А то није требало дуго чекати. Манифестовало се у виду реакције Фискалног савета, који је народу обзнанио да предвиђене мере нису довољне. И, на мала врата, увео причу о потреби продаје државног "сребра и злата" (Телекома и Електропривреде Србије). Јер, истини за вољу, народ ће лакше прихватити да се то "сребро и злато" прода него да му се, додатно, гура рука у џеп.
Са друге стране, чланови Фискалног савета, својом реакцијом, бацили су тамну сенку на, досадашње, идиличне односе које је ово тело имало са гувернерком Народне банке Србије (иначе замрзнутом заменицом председника напредњака). Гувернерка је искористила прилику да народу објасни да губитак НБС за 2013. годину (и поред тога што су многи тврдили да се то догађа први пут у историји), није стварни него књиговодствени (!?), као и да он не износи 44,3, него 43, 6 милијарди динара (!?). По свему судећи, чланови Фискалног савета јако су изнервирали гувернерку, јер је, након тога, запосела све телевизијске канале како би објаснила народу да је она у праву, преобраћајући се у ону стару, добру, радикалску Јоргованку. Тврдећи да "овде и даље систем само на речима функционише тако да су сви једнаки, а да у ствари постоје они који су једнакији". Као да је у најмању руку лидер неке опозиционе странке.
Захваљујући гувернеркином разрачунавању са Фискалним саветом, народ је био у прилици да сазна и да су проблеми са наплатом пореза од најбогатијих људи наслеђени, а да "велику препреку представљају софтверска решења у Пореској управи, који иду на руку највећим дужницима"(!?). У духу некадашње радикалске реторике, гувернерка је изнела и прогнозу да ће у Србији бити боље када се "успостави америчко правило да су само смрт и порез сигурни". А, како то обично бива, гувернерка је била тотално "необавештена" о наводном захтеву Међународног монетарног фонда (чији се долазак у Београд очекује већ за два дана), да се из државне управе Србије отпусти 95 хиљада људи. И тако редом. Изгледа да ће нам у данима који следе бити јако занимљиво и забавно. И то не због наступајућих празника, како је то уобичајено у читавом нормалном свету. Већ због друге врсте игранке којој се у овој држави не назире крај.

Нема коментара:

Постави коментар