ВРЕМЕ ЧУДА

Фото: Ж.Р. Драгишић

Један од три најчитанија текста на овом блогу носи наслов једног од најпознатијих (а по мом мишљењу) и једног од најбољих домаћих филмова. Пажљиви читаоци су, сигурно, приметили да је, овде, још много текстова, чије наслове или инспирацију дугујем неким познатим домаћим филмовима или репликама из домаћих филмова. Без намере да, на било који начин, "крадем" популарност тих уметничких остварења.
Овога пута, определио сам се за наслов романа (али и истоименог филма) покојног Борислава Пекића, академика и једног од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који, осим што је био романсијер, драмски писац и филмски сценариста, има изузетне заслуге за развој демократије у овој држави (након што је, као жртва тоталитарног режима, многе године провео у Лондону). Наиме, Пекић је био један од тринаест интелектуалаца који су, 11. децембра 1989. године, обновили рад Демократске странке.

За четири дана, навршиће се 86 година од када је, 4. фебруара 1930. године, у Подгорици, рођен Борислав Пекић, што ми изгледа као згодна прилика да се (макар и на овај начин) присетимо једног од најзначајнијих српских књижевника двадесетог века. И поред тога што Пекићев роман "Време чуда", за тему има нека друга "чуда и чудеса", само је привид да она немају додирних тачака са чињеницом да је "време чуда" наша трајна одредница.
И увек се стиче утисак да је то "време чуда" некако, тренутно, најинтензивније. За шта се, готово по правилу, потруди актуелна власт. Без изузетака.
У том контексту, треба се подсетити и политичке константе (од деведесетих до данашњих дана) о апокалиптичним предвиђањима сваке актуелне политичке гарнитуре на власти, уколико они, неким чудом више не буду на владраском трону. Тако су све досадашње власти, од почетка вишестраначја на овим просторима (беспредметно је о овоме говорити у време "Брозовог режима"), предвиђале катастрофу уколико "било ко осим њих буде на власти". Тим замајавањем широких народних маса су се најинтензивније бавили социјалисти, односно режим Слободана Милошевића. Међутим, како се касније показало, имали су добре ученике и у многостраначкој коалицији "демократских снага" у првој деценији двадесетпрвог века. Они су толико били добри "ученици" да су се уживели у улогу "непобедивих". Плашећи народ од доласка на власт, најпре радикала, а затим и "пресвучених радикала". А народ ко народ - хоће баш оно од чега га плашиш. И тако даде поверење напредњацима. Који, ево већ скоро четири године, никако да се навикну да су на власти. И све им се некако причињава да су још увек у 2012. години и да је предизборна кампања у пуном јеку. А ових дана, посредством "напредњачког билтена" (који се на велику жалост новинарства продаје на киосцима), на насловној страни већинска владајућа странка објављује сценарио "два лоша убише Милоша".
И све то у жељи да напредно бирачко тело збије своје редове и не дозволи било коме другом да преузме државно кормило, које, како се већ показало и није тешко држати. Јер се, углавном све, заснива на већ поменутим "чудима и чудесима". А чега је ових дана, изгледа, више него икад.
"Само чудо може да заустави наш раст", рекао је, прекјуче, актуелни премијер Вучић, обзнањујући пучанству и читавој галаксији да држава Србија у буџету има у јануару суфицит од невероватних 250 милиона евра. Што ме неодољиво подсећа на (ако се не варам), Тадићеву "еуреку" из 2008. године, према којој ће држава Србија профитирати из надолазеће светске економске кризе. Из тог периода (али и две године раније, када су чуда лансирали Коштуница и Динкић), потичу "швајцарски кредити", који су више од 20 хиљада породица у овој држави начинили финансијским робљем. Које и овој напредњачкој власти, узалуд, покушава да објасни да не траже да неко други уместо њих плаћа њихове кредите, већ да "челична дама" наше државне банке, у складу са својим овлашћењима, треба и мора да "ухвати за уши" и натера банке да престану са зеленашењем.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Не треба бити економски стручњак (већ само пажљиви проматрач) па регистровати чињенициу да светска економија, поново, улази у један турбулентан период, што, осим пада цена нафте, већ увелико говори и  пад цена у области црне и обојене металургије.
А мислим да није потребно, посебно, подсећати да нас "жуља" и једно и друго. Јер, поред чуда (које се није десило, мада га је Вучић најављивао) са Железаром Смедерево, премијер је слично чудо најављивао пре нешто више од годину дана у Бору. Сада, само годину дана касније, не да више нема никаквих чуда, већ премијер злослутно најављује да би "затварање РТБ Бор био колапс источне Србије".  Овако суморна предвиђања могућег економског сценарија за "наше мало чудо", у великој мери су у супротности са оним што је (тада као мандатар), у свом историјском експозеу (чије је читање трајало пуна три сата), говорио Александар Вучић, апострофирајући једини индустријски гигант на истоку Србије,  у коме је, садашњи премијер, једини проблем видео у "лошем менаџменту".
Али, вратимо се на "историјски" суфицит у државној каси...
Они који се добро разумеју у економију (а у које не убрајам себе), знају да тај финансијски ефекат није настао због натприродних чуда ове владе. Чак и уз помоћ здраве логике може се доћи до закључка да из државне касе нешто није плћено, па се зато толики новац и нашао на "државном рачуну". (Нечим слично би могао да се похвали свако ко би на рачуну чувао читаву плату, али да истовремено, није платио струју, грејање и остале обавезе).
У супротном, уколико ова држава има толики новац са којим не зна шта ће да ради било би добро да размисли о враћању онога што је до сада отела од својих грађана. Или да плати дуговања онима којима је остала дужна у претходним годинама транзиције. А један од тих примера, са бившим радницима из Ниша (за које, ни ова власт нема разумевања), актуелизован је поново ових дана.
Такође, уколико у државној каси, неким чудом, има вишка пара, крајње време би било да држава почне озбиљно да размишља о улагању новца у лечење тешко оболеле деце, чији родитељи једини спас виде у прикупљању новца посредством друштвених мрежа или слањем SMS порука. А да и не помињемо поражавајуће и понижавајуће податке да у овој земљи, још увек, премного деце "живи у сузама", јер је (према званичним подацима), њих 400 хиљада, на ивици беде.
И поред чињенице да није добро о овој теми говорити из личних примера, не могу а да не поменем пример из града у коме живим. Који се са проблемом школске деце која нису имала пара чак ни за ужину, суочио тек након две године акције коју је водио један раднички синдикат, у жељи да помогне деци из ових социјалних група.
Е сад, кад насупрот томе ставимо јучерашњу информацију да је Влада Србије издвојила 500 хиљада евра, које ће бити, посредством Уницефа, уплаћене за помоћ деци Сирије, неминовно се намеће питање: Да ли Србија има толико да треба да се такмичи са, економски, много јачима од себе? Или је једино важно да наш премијер, још једном убеди светску јавност да се више никада неће вратити у радикалско одело из деведесетих година, што ће потврдити и својим присуством на Донаторској конференцији, 4. фебруара у Лондону. Јер, колико сам ја могао да схватим из Танјугове информације о овој теми, акценат је стављен на то да Вучић у Лондон иде на позив немачке канцеларке, премијера Велике Британије и Норвешке, генералног секретара Уједињених нација, али и кувајтског емира.
("Премијер Србије позван је да учествује конференцији у заједничком писму британског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, норвешке премијерке Ерне Солберг и кувајтског шеика Сабаја ел Ахмеда ел Џабера а Сабахија и генералног секретара УН Бан Кимуна.")
И поред тога што схватам потребу да се помогне деци у ратом захваћеним подручјима, нисам баш сигуран да смо ми у позицји да у томе "будемо међу првима". Далеко је разумније било да се равнамо према себи равнима, а не да, по систему нек-кошта-шта-кошта, на овај начин, "перемо" нечије личне биографије.
У сваком случају, тај одлазак премијера Вучића у Лондон, битан је и због још једног "чуда" са наше политичке сцене. А ја не могу да се отмем утиску да је, пред одлазак у Шекспирову постојбину, премијер (у том стилу) најавио још једну драму која ће се, по његовом повратку, одигравати у републичком Парламенту.
Мада је на сексистичку изјаву министра одбране, Братислава Гашића, премијер Вучић одмах реаговао рекавши да је то недопустиво, те да ће Гашић бити "смењен кад нађем решење", али и да је "Гашић већ смењен, само не формално", ни у овом случају није могло да прође без "чуда". Јер након најновијег развоја догађаја никоме није јасно да ли је или не Гашић смењен "до краја јануара", како је премијер најављивао. Али је сасвим сигурно да ће се на ванредном заседању републичког парламента (када се премијер врати из Лондона), 5. фебруара, пред очима јавности одвијати још једна трагикомедија у режији већинског дела актуелне владајуће гарнитуре. Пошто се премијер одлучио да у Гашићевом случају не буде никакве оставке, већ да се у патрламенту (на његов предлог) иде на поступак  разрешења. И то све, како је рекао, "како би пружио прилику да га нападају".
Већ из ових најава постаје јасно да је пред овим народом још много чуда, којима ће, хтели или не, морати да присуствују, ако ни због чега другог а оно због чињенице да живе у земљи чуда.

О Р Д Е Н

Много пута, у потоњих неколико година, на овом месту, написао сам да нам се, у већој или мањој мери, враћају деведесете. У оном најогољенијем облику. Нажалост, тога многи нису свесни. А они који јесу, или су немоћни да било шта промене, или припадају владајућим елитама, којима то и не смета. Напротив. Претпостављам да су они и поносни што је то тако. Пошто се ради о истим људима који су овом државом владали и деведесетих. Људима који имају политичку одговорност за све оно што нам се догађало, a чије последице и данас живимо. Људима којих се, да је својевремено, примењен Закон о лустрацији, данас не би ни сећали. Међутим, у овој држави политичких експеримената, поново кусамо "чорбу" неприкосновених владара деведесетих, пошто су, са нешто другачијом "политичком жваком", и на прагу 21. као и на крају претходног, 20. века, задобили поверење већинског дела житеља ове државе.

А докази? Као да, однекуд, чујем питање. Има их свуда и сваког дана. Ја сам се определио за један који је јако свеж. И може се илустровати једном агенцијском вешћу.

"Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро уручила је данас орден Легије части, у рангу витеза, новинарки Ољи Бећковић за изузетан професионални пут, храброст и одважност, поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара." 

У неким другачијим околностима, ово би била вест која би, осим добитнице ордена, обрадовала и многе становнике ове државе, који би могли да буду поносни на чињеницу да једна страна (а при томе и јако утицајна и значајна европска и светска) држава води рачуна о томе шта се догађа у овом забаченом кутку Европе. Овако, претпостављам да ће и овај догађај представницима власти послужити да, освеже причу о "домаћим издајницима", а опозицији да ово признање, додељено Ољи Бећковић, представи као личну заслугу.

Пошто се овај догађај одиграо у предвечерје Празника рада, када је већинском делу овог народа било важније које ће месо и где "бацити на роштиљ" и колико ће и ког (од стотина "најбољих") пива попити, вероватно ће о томе тек бити речи наредних дана. Кад прође мамурлук.

Мада, истини за вољу, већ је и сама најава (која је објављена средином фебруара ове године), да ће Француска, одговарајућим ореденима, ове године, наградити, поред Оље Бећковић и Заштитника грађана, Сашу Јанковића, изазвала (уобичајену) нервозу дежурних "бранитеља лика и дела" председника Владе Србије. Тада је, актуелни министар војни и потпредседник највеће владајуће странке, Братислав Гашић, брже-боље, поручио: "Схватили смо поруку, али су је схватили и грађани Србије. Очигледно је да сви Вучићеви противници, какви год они били, заслужују орден."

А очигледно је и да министар војни, тако то доживљава у свом, црно-белом свету. Али, по мом личном убеђењу, државна политика би морала да буде "обојена" са нешто више боја, од те две које види Гашић. Да је тако, знао би да је држава Француска, у претходном периоду, одликовала и Борку Павићевић, Соњу Лихт, Горана Паскаљевића, Верана Матића, Ружицу Ђинђић, Драгољуба Мићуновића, али и Петра I Карађорђевићa, Краљa Александрa, Кнезa Павлa, Живојинa Мишићa, Милунку Савић, Иву Андрићa и Миру Алечковић. 

Као и да је наш главни град Београд, Орденом легије части, за хероизам, одликован 1924. године, а да је ово висoко признање, тадашњем градоначелнку, уручио лично маршал Луј Франше д'Епере.Ако ништа друго, ово потоње, министар војни би "морао" да зна.

У сваком случају, мени овај орден Легије части, у рангу витеза, који је додељен новинарки Ољи Бећковић говори још много тога. И да без обзира на то што се актуелна власт у држави Србији толико хвали достигнућима и похвалама које добија од "читавог света", очигледно није положила један од најважнијих испита који би могао да се зове слобода, у најширем смислу речи. А пре свега, слобода говора. Што се манифестује свеприсутном (а вешто прикриваном) цензуром. Да није тако, зар би држава Француска (која је представник слободарске мисли), управо сада и управо Ољи Бећковић доделила овакво признање? Порука је више него јасна. За оне који хоће да виде, да чују и на крају - да схвате. Зато су и одликовали новинарку чија је емисија укинута. Они, можда, не говоре на транспарентан ("да га сви Срби разумеју") начин на који говори наш Премијер, али, за онога ко се, макар мало, разуме у дипломатију-довољно јасно. Овим чином они су послали јасну поруку да "има нешто труло у држави Данској". А да ли то могу да схвате Бабићи, Арсићи, Јовичићи, Ристичевићи и ини напредни, друга је прича. Уосталом, о томе је говорила и добитница овог високог признања: "Невидљива рука је хтела да ми оно стигне баш у часу када је не само по мом уверењу политичком одлуком укинута емисија Утисак недеље. Не могу и нећу да сакријем личну нелагоду што ме је ваша земља, Француска, јасније видела и боље разумела од моје сопствене", истакла је Оља Бећковић, захваљујући се на указаној части.
Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро, нагласила је да орден Легије части, новинарки Ољи Бећковић, уручује за "изузетан професионални пут, храброст и одважност", поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара. Она је, такође, указала да је слобода говора непрестана борба која се судара са бројним препрекама.
"Не само са незадовољством оних чији се интереси лоше прилагођавају транспарентности, већ и са комерцијалним интересима и, најзад, са аутоцензуром, искушењем које постаје разумљиво пред стрепњама које могу да осећају новинари за своје радно место, па чак и за своју безбедност", нагласила је амбасадорка Моро.
Поред свега осталог, у вези са овим догађајем, пажњу ми је привукао и један детаљ који спада у домен "професионалне деформације". И поред упорног претраживања, нисам успео да пронађем ову вест на сајту или у вестима дојучерашње "матичне куће" добитнице овог признања - Б92. Као што је није било ни у неким другим медијима. Али је зато, за сваку похвалу, што је она заузела онолико простора колико заслужујуе на РТС-у, Танјугу, Данасу, Политици, Блицу, N1, Слободној Европи, као и готово свим медијима у региону.
Као што је чињеница да ће увек бити и оних који ће, на овакве и сличне теме, просути сву жуч овог света. Али, то је слобода новинарства. Која би требало да буде "дозвољена" свима.

КОРАК ПОБЕДНИКА

Имам утисак да, ускоро, треба да почне неки дуго најављивани риалити. Нешто као почетак "Великог брата". Све је у знаку некаквог одбројавања. Као да, након 16. октобра ништа више неће бити исто. Ево, чак се и ја (мада ми то није обичај), за мање од десет дана, бавим истом темом. Односно, само једним сегментом претходне теме. Некако ми се чини да већина људи у Србији (укључујући и представнике власти), скорашњи долазак Владимира Владимировича Путина у Србију, доживљава као догађај века. Као нешто што се само једном збива и нема репризу. А да само нека безначајна мањина (где убрајам и себе) не схвата значај скорашњег доласка највећег сина велике Русије. У том контексту, управо поменута већина, сматра да је сасвим примерено да Владимир Владимирович заслужује и највеће почасти. А да за то није довољан само орден на великој огрлици, који ће му уручити наш Председник свих грађана, већ је потпуно оправдано да се, њему у част, организује и војна парада. И то не обична. Већ парада какве није било још од 1985. године. А уколико се присетимо да је те године још постојала Југославија (Социјалистичка, Федеративана, "И после Тита - Тито"), испада да таква парада никада и није организована на овим просторима. Истини за вољу, нико из власти не жели да призна да је парада Путину у част, већ да се она организује поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Без потребе да се, макар, неспретно објасни да је то морало да буде 16. октобра (без обзира што је Београд ослобођен 20. октобра), јер је Путину то био једини слободан термин, пошто већ 17. октобра мора да буде на некаквом самиту ЕУ-Азија у Милану.
Да се разумемо! Ја нисам поборник парада. Било којих. Нити парадирања. Било какве врсте. Нити било каквог колективизма те врсте. Више ценим индивидуализам. То ми некако дође природније. Јер, у групи, односно у маси, људима свашта може пасти на памет.

Упркос томе, могу да разумем оне људе који имају потребу за тим. И мислим да, уколико то не постоји, параде и парадирање, треба уврстити у елементарна људска права. Али, да њихово организовање не буде на терет државе и свих њених грађана. Већ на терет оних који то воле. Па, ко воли, нек изволи. Са друге стране треба да постоје и оне параде које би се финансирале из средстава свих грађана. Под одређеним условима. Пре свега, да та парада има смисла.Да постоји оправдан разлог. Међутим, упркос огромном труду, тај разлог нисам успео  да пронађем у организовању војне параде, у четвртак, 16. октобра. Такође, не могу да пронађем оправдања у вређању интелигенције грађана ове државе, које су љубитељи парада и Русије убедили да је 16. октобра, у ствари 20. октобар.
А поставља се и питање да ли је била потребна парада у овом тренутку? При томе, не мислим на долазак Путина. Већ, просто, шта значи организовати војну параду у престоници, са образложењем да је то поводом седамдесетогодишњице њеног ослобођења? И ако се има у виду да, већ наредне године, 9. маја треба, по седамдесети пут, обележити Дан победе над фашизмом. Што је значајно за читаву државу, као и за читаву Европу, а посебно Европску унију (којој ова тржава, наводно, тежи), која овај дан обележава и као Дан Европе. Јер, колико је мени познато, војне параде се организују поводом догађаја значајних за читаву државу а не само за њен главни град. И да, без обзира што у том главном граду живи једна четвртина становника ове државе, неће бити да је Београд Србија. Има Србије и ван Београда. 
А не могу а да се отмем ни утиску да, вероватно, овог парадирања, поводом дана ослобођења Београда не би ни било да, којим случајем, Мали није постао велики, односно, да су власт у Београду задржали Демократска странка и Драган Ђилас.
Поготову ако се има у виду да се, и у ситуацији када напредњаци имају власт на свим нивоима, до скора, није знало на који начин ће се прославити дан ослобођења Београда. То је просто очигледно сваком ко је, иоле пажљивије, пратио домаће медије у претходних неколико месеци. Тако је, крајем јула, у неким медијима најављено да ће Путин посетити Србију 19. октобра, поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Но, изгледа да су то биле само нечије жеље, а да "главни глумац", у том тренутку, још није донео одлуку, што се може закључити, тек крајем септембра, када, уз наднаслов "Новости сазнају", овај дневни лист пише да ће у Београду војна парада бити одржана 20. октобра. Занимљиво је да овај дневни лист, чак ни у том тренутку, нема поуздану потврду да ће се у Београду организовати војна парада, мада се, како они наводе "део јединица већ припрема за свечаност". У том тренутку, још није потврђен долазак Владимира Путина, што је сасвим јасно из антрфилеа поменутог чланка.
Међутим, дан касније, Радио-телевизија Војводина, позивајући се на Танјуг и лист Данас, доноси информацију према којој министар одбране, Гашић, обавештава пучанство да се, по налогу премијера, Александра Вучића, спроводе припреме за одржавање војне параде, током обележавања 70 година од ослобођења Београда, али да "датум још није утврђен", али да би присуство Путину томе био "феноменалан догађај". (Потпуно је нејасно да ли је, поменути Вучић, имао право да то нареди, ако се има у виду Поглавље 7 и члан 17, Закона о Војсци Србије. У коме се каже: "Председник Републике одлучује о употреби Воске Србије и командује Војском Србије у миру и рату"). Само неколико дана касније, последњег дана септембра, Новости разрешавају све недоумице и дилеме објављујући наслов "Путин стиже на војну параду".  Од тог медијског тренутка, Путин и парада, више се не одвајају.
Ништа мању драматургију домаћи медији (вероватно у сарадњи са неким представницима власти) нису имали ни по питању броја учесника у београдској паради. Тако се почело са 1000 војника, преко 2.600 , да би се стигло до преко 4.500 војника.
Посебна је прича на који начин се у овој држави води спољња политика, а што је, такође, испливало на површину током прича о предстојећој војној паради. Тако је шеф наше дипломатије, у свом ноншалантном стилу, као кад пева "Миљацку", рекао "Нека дођу и Обама и Камерон" (мислећи на параду), да би, уз све то, додао да је за љубав "потребно најмање двоје". Претпостављам да ће и ово, као и многе друге, "споредне" ствари, такође, бити цена одржавања једне овакве параде. А у ту цену треба урачунати и неколико дана својеврсне "блокаде" Београда, због промене режима саобраћаја, како током неколико дана припрема тако и на сам дан одржавања параде.

Са друге стране, мислим да су аутори идеје о одржавању војне параде, у старту, занемарили жеље оних који живе у Србији ван Београда, а који, као и многи Београђани, воле параде а неће моћи да присуствују из простог разлога јер се одржава у радни дан, у сред радне недеље. Па, чак и да могу у осиромашеном кућном буџету да пронађу нешто пара да се, уз најјефтинију карту, докотрљају до престонице, неће моћи да присуствују паради јер ће им требати и слободан дан. Или ће, можда, и то да буде о трошку државе? А чак и да не буде тако, јасно је да ће нас ова парада коштати поприлично. Нешто ће нам доћи на наплату одмах, а нешто ћемо плаћати, на рате, у периоду који је пред нама.

П.С.
У тренутку док сам покушавао да завршим овај текст, дошло је до прекида фудбалске утакмице Србија:Албанија.Да ли је и то цена коју смо морали да платимо због војне параде?