недеља, 26. јун 2016.

П А Д Е Ж


Претпостављам да ће се многи бавити темом која је, ових дана, планетарна вест, тако да сам сасвим сигуран да одлука већине Британаца није тема за мене. Уместо тога, а у складу са називом овог Блога (Србија ван Београда), одлучио сам да напишем текст који, макар на први поглед, са поменутом темом нема никакве везе. Јер, ако имамо у виду да су Енглези, по свему судећи, поново пожелели да се "праве Енглези", што може још више да убрза националне процесе на Старом континенту, јасно је да ћемо и ми (у блиској или даљој будућности), све више морати да се "окрећемо себи". Уосталом (ако ме утисак не вара?), код нас је то "процес који траје".  На то указује и чињеница (уколико је нисам погрешно протумачио) да је интересовање већинског дела српских медија, за разлику од већине светских (а поготову оних у региону), којима је Брегзит био на првом месту, тог истог дана, било усмерено на активности бившег, садашњег и будућег премијера и његов историјски пут за Њујорк. На који премијер Вучић, из "оправданих разлога", није отишао, због чега је пропустио прилику живота да предводи групу "елитних путника", што је домаћим медијима, такође било екстремно важно. Можда и због тога што су, изгледа, због тог отказивања премијеровог историјског лета за Америку, више патили неки путници него наш неуморни премијер. Који је, веома брзо, пронашао начин да поентира на "домаћем терену" (не обазирући се на већинску одлуку Енглеза), обећавши широким народним масама да са "европског пута" скретања бити неће, осим ако га и када, заговорници другачије будућности, "победе на изборима". Што је, како сам ја закључио, одговор на изјаву доскорашњег хашког затвореника и некадашњег Вучићевог "великог учитеља", који је (ако сам добро приметио), први, на себи својствен начин, реаговао на најновија дешавања у Европској унији.
Осим тога, претпостављам да ће премијеру на том убрзаном путу у Европску унију помоћи и грађани, који ће, већ од 8. јула, имати прилику да дођу код њега, на чашицу "јутарњих разговора", од пола шест до пола девет. Једино што није саопштено да ли ће грађани, том приликом, добијати и доручак (бурек и јогурт би били сасвим примерени), али по скупштинским ценама.
У сваком случају, мислим да тај "европски курс" (са кога нећемо да скренемо), није у супротности са потребом да, као и све нације које држе до себе (на крајње позитиван начин), почнемо да мислимо о својим националним интересима. А да би у томе, у потпуности успели ваљало би да се (између осталог), више него до сада, посветимо и сопственом језику. Који смо, по свему судећи, почели да заборављамо (ако смо га, уопште, и знали!?). Уколико, у духу свеопштег економског и политичког тренда, не стигне декрет о потреби учења неког (или неколико) језика са овог нашег, евроазијског, континента.
Сигуран сам да нећу бити усамљен у мишљењу да познавање званичног, већинског језика државе у којој живимо (са подразумевајућом граматиком), није баш јача страна већини, како већинског тако и мањинских народа. Тај ниво знања у директној је сразмери са наступајућим технологијама, које, како изгледа, "инсистирају" само на информатичкој, али не и на језичкој писмености. Пошто овде износим лични став, а у нади да то неће звучати као хвалисање, морам да констатујем да све што напишем буде језички (граматички) коректно. На неки начин то је и "обавеза" проистекла из чињенице да се (ничим изазван) бавим писањем које је изложено суду (очима) јавности.
Управо због таквог личног става, није редак случај да своје текстове "дотерујем" и након објављивања уколико приметим да сам начинио неку граматичку или језикословну грешку. То је оно што ја зовем "дуг према читалачкој публици". Мотивисан ставом да није срамота признати грешку, коју у складу са тим треба и кориговати. Због таквог става према сопственим текстовима, мислим да имам право да то исто тражим и од других. Поготову ако се ради о текстовима чији су аутори "професионалци", односно људи који писањем зарађују хлеб. 
При томе, мислим да овде не постоји само проблем са класичном језичком (граматичком) писменошћу већ (у већој мери), о својеврсном немару и некој врсто језичке "запуштености". Али, на велику жалост, осим ње, постоји и технича "запуштеност". Односно, да људи који имају задатак да се баве техничким делом медија мисле да је довољно само "објавити" информацију. Без обзира како је она "упакована".
www.negotin.rs
Као пример, узећу (недавно) графички редизајнирану насловну страницу неготинског, општинског веб-сајта, на којој, међу понуђених девет нових фотографија, које представљају знамените и знаменитости Неготинске Крајине, из некох разлога, није било места за чувеног Неготинца - Ђорђа Станојевића. Или је. можда, требало да напишем Ђорђе Станојевића? У духу онога како је написано име певача  који, како изгледа, има више заслуга па се, више од месец дана, "шепури" на насловној страни неготинскг веб-сајта. Одакле се, једним кликом, отвара читава галерија фотографија са недавног, неготинског,  концерта једног од новокомпонованих идола широких народних маса.   И то све под насловом, како је главни језикословац општинског сајта то формулисао: "Концерт Ацо Пејовића". 
И, управо на овом месту, чини ми се да је згодна прилика за једну дигресију. Са малим закашњењем. Али, судећи по општинском веб-сајту, још увек актуелном. 
Наиме, није ми јасно по чему је један певач који се зове Ацо (или прецизније, Александар) Пејовић, заслужио да у Неготину има "тезгу", а поводом Мајских свечаности, односно, Дана општине Неготин? Лично, о овом певачу мислим исто што и о армији новокомпонованих забављача широкох народних маса, са чијим "уметничким радом" сам се први пут суочио пре десетак година, у јавном превозу, на релацији Неготин - Београд, када је неуморно и безброј пута (очигледно је возач аутобуса био његов обожавалац),  запомагао да би дао "литар крви, обе руке", само да му (она) дође и спаси од туге. Тада нисам имао појма ко је "незнани јунак" који има за бацање литар крви и (чак!) две руке. Али, уколико се ради о тако добром певачу, који има толико публике,  која је у Неготину, "упркос невремену и јакој киши уживала у његовој музици" (како је то на општинском веб-сајту, написао главни језикословац), због чега поменути певач, није, тим поводом, одржао концерт на стадиону, уз улазнице које би се наплаћивале?  А да је, уместо овог "поклона", Неготинцима бесплатно понуђена позоришна представа "Клаустрофобична комедија", која је била на програму у понедељак, 16. маја, ове године. За коју су љубитељи позоришта морали да плате улазницу од 600 динара.
Али, то је прича за неку другу прилику, у којој би главна реч била популизам.
У овом случају, више ме интересује како је било могуће да се на општинском веб-сајту, у вези са именом поменутог певача појави једна оваква грешка? А касније, да ту и остане. У првом падежу. Номинативу. А поготову дволичност и лицемерје свих оних који су ово, сигурно, већ уочили пре мене, али, "нису хтели да се мешају".
Подсећања ради, падежи су различити облици једне речи којима се означава њихов однос према другим речима у реченици. Промена речи по падежима назива се деклинација. Именице, заменице, придеви и променљиви бројеви мењају се по падежима којих у српском језику има седам (у једнини и множини).
А како "каже" Правопис српског језика, код мушких имена, по падежима се мењају и име и презиме, док се код женских (осим у неким случајевима) мења само име. 
Конкретно, мушко име Ацо, може се мењати по првој врсти - Ацо, Аца, Ацу, Аца, Ацо, Ацом, Ацу, или по трећој - Аца. Присвојни придев је Ацов и Ацин.
Извор : Политика
А можда је кривица само до поменутог певача. Јер да је остао код свог крштеног имена Александар, претпостављам да би главни језкословац општинског веб-сајта лакше "погодио" падеж при писању наслова вести за његов концерт у Неготину.
Међутим, како сам већ у првом делу овог текста писао, грешака, на различитим веб-сајтовима, је много. Само је разлика у томе да неке од њих буду и кориговане.
Какав је случај, недавно, био у "најстаријем дневном листу на Балкану". Наиме, пре неколико дана, дневни лист "Политика", објавила је наслов: "Мирославу Мишковићу пет године затвора због утаје пореза" . Пошто је, након неколико сати (можда и након читавог дана), неко примето грешку, она је исправљена. 
А можда до ње не би ни дошло да је неко мало више водио рачуна о томе шта се објављује, а мало мање се хвалисао на тему једна и једина "Политика". А тај неко, ако није устројена другачија организација, мора да буде главни уредник. Односно, у овом случају, главна уредница - Љиљана Смајловић. Међутим, као што се могло приметити, она је имала  преча посла. Писала је похвале на "задату" тему. За мање од седам дана, написала је (чак!) два таква хвалоспева: Мека моћ "Политике" и Трг "Политика".
Дакле, "Политика" је своју грешку, релативно, брзо кориговала. А да ли ће и када неготински веб-сајт? Уосталом, можда су моја очекивања превелика. И не треба један локални веб-сајт поредити са најстаријим дневним листом на Балкану, који је почео да излази, далеке, 1904. године. Мада, остаје горак укус да су овакве грешке могуће чак и код највећих и најстаријих.


1 коментар:

  1. Никола Драгутиновић27. јун 2016. 22:54

    Браво Жико! Још један одличан текст. Лично, свидео ми се део и Ваш став о популизму и поменутој певачкој "звезди"!

    ОдговориИзбриши