ПРЕБОГАТА СРБИЈА

Председавајући ОС Богате Србије

Чини ми се да у Србији, ко год нема шта да ради (а много је таквих), он оснује странку (партију, покрет). И тако уместо да се ове, већ постојеће странке (позиције и опозиције), потруде да колико-толико олакшају живот грађана Србије, стално се појављују неке нове које бацају прашину у очи и развејавају маглу. Понашају се као да су овој држави, ето, само још они фалили, па да јој крене. Очекујући да их народ види, ни мање ни више, него као новог Месију. Да ће тај народ, своје поверење, на неким новим изборима, са све изгубљеним надама и изневереним очекивањима, поклонити управо њима. Сви, изгледа, рачунају са тим да је народ и луд и збуњен!

Елем, минулог викенда добисмо, још једну (ако је веровати статистичким подацима ове државе), 76. по реду, странку. Или прецизније речено - покрет. Веома нереаланог и бајковитог имена : Покрет "Богата Србија". Јер судећи по ономе што ова држава проживљава последњих 20 година, тешко да би се за њу могло рећи да је богата. Ово је држава у којој могу да буду богати само ретки појединци. И то је крај. Да би постојала та "Богата Србија", онда би већина њених житеља морала да има, макар, онолико колико је довољно за нормалан живот, а да онај други део буде богат. Не припадам корпусу идеалиста којима није јасно да нема богате државе без богатих појединаца. Али да ти богати појединци не чине број који се може избројати на прстима једне руке. Јер, у том случају, народ постаје власништво те богате економске елите. Која нема милости и која би хтела да буде још богатија. У нашем случају, та богата елита, углавном се богатила у оно време кад је тај народ био принуђен да учествује у измишљеним ратовима претходног режима, или да се на улицама градова, ситним шверцом, довија да заради парче хлеба за своју породицу. Међутим, не треба занемарити ни нашу бившу и садашњу (позициону и опозициону) политичку елиту. Сви они живе поприлично добро. Понекад ми се, чак, чини да се у овој држави једино живи добро од политике и певања.  

Управо због тога не могу да се отмем утиску да је то, главни, разлог формирања Покрета "Богата Србија", чији је лидер постао Захарије Трнавчевић. Шта је то што нисмо чули од тих истих људи, док су седели у неким другим странкама ? Да ли је могуће да су своје идеје за спас Србије чували толико дуго? Да су чекали да Србија дође на ивицу пропасти, да би они, као кеца из рукава, извукли своје спаносно решење  и препородили је ?

Али, да не грешим душу, ево и званичне агенцијске вести о овом догађају:

"Захарије Трнавчевић једногласно је изабран за председника Покрета пољопривредника и привредника „Богата Србија” на оснивачкој скупштини тог покрета у Дому синдиката у Београду. За његовог заменика изабран је предузетник Миодраг Николић, а једногласно су усвојени и програм и статут покрета. Трнавчевић је, отварајући скупштину, рекао да је циљ Покрета „Богата Србија” да учествује у будућој влади, јер је Србији потребна другачија аграрна политика која ће је извести из сиромаштва. Он је казао да окосницу покрета чине пољопривредници и привредници, научни радници, агрономи, и да очекује велику подршку грађана. Захарије Трнавчевић, који је био дугогодишњи члан Демократске странке, напустио је ту странку у новембру прошле године."

Тако смо, ето, након Драгољуба Мићуновића и Јована Кркобабића, добили још једног перспективног политичара. Изгледа да у овој држави има више оптимизма међу осамдесетогодишњацима него међу онима који тек изашли са факултета!

Али, није то спорно. Нико не треба да брани другим људима да буду оптимисти и да причају приче које може неко да "прогута". Мени само није јасно докле ће неко упорно да замајава овај народ са нереалним причама о томе како имају готова и добра решења за опоравак државе Србије. Како само њих треба да послушамо, гласамо за њих, они уђу у Парламент и нама буде боље. Јер, они имају решење како да, уз помоћ другачије аграрне и предузетничке политике, Србија постане Богата. А мени се све чини да смо добили још једну партију која треба да задовољи незадовољене амбиције групе пензионера. Који не знају шта ће са собом, за које нема места на неким парковским клупама, или не знају да играју шах.

И све то би хтели да реализују на Булевару Краља Александра ( Булевару Револуције), Теразијама или Кнез Михаиловој. Е то није могуће! На тим местима нема парцела за орање и не рађа ништа. Та, другачија, аграрна политика мора да се води у Србији ван Београда, где има, колико хоћеш, напуштених ливада и запарложених ораница. Само њих нема ко да обрађује. Или, ако и има ко, нема чиме. У тој и таквој Србији ван Београда има потенцијла за нову аграрну политику. Али, углавном, нема живота! Села су, углавном, напуштена. А у онима која нису, нема дечије граје, нема продавница, не раде школе. У њима живе неки осамдесетогодишњаци који броје своје последње дане. А та и таква Србија, изгледа, никога не интересује. О њој се брине само у време избора, када треба "покупити" још који глас.

У међувремену, политичке елите са својим народом "разговарују" тако што им се смеше са малих екрана, обећавајући да криза "само што није" прошла и како треба издржати још мало. Или се, понекад, мало "посвађају", како би уверили своје гласаче да су чврсто "на курсу".

А народу никад горе! Уз редовна поскупљења, мало-мало па се појаве и несташице, које нас неодољиво подсећају на "Милошевићеве" деведесете. Упркос томе, наше политичке елите (и позиција и опозиција), као да "нису одавде". Ништа не виде, ништа не чују. Они живе у неком свом свету, који нема додирних тачака са народом.

Да није тако, знали би да, како неко рече, "бољи живот постоји само на РТС-у и то у бајатим репризама".