У Ш Т И П Ц И

Председник Румуније Трајан Басеску

"Председник Румуније Трајан Басеску изјавио је у Стразбуру да ће Румунија пратити поштовање права Румуна ван земље кроз европске и међународне механизме и тражити да се Власима призна статус румунске мањине."

Ово је само део агенцијске вести, која је ових дана преплавила наше медије. На први поглед, у њој нема ничег необичног, пошто се председник, „нама суседне и пријатељске државе“ залаже за права својих сународника у другим државама. И вероватно би била као и свака друга, да се у њој не помиње нешто што је, у најмању руку, нелогичност. Да не употребим неки "тежи" израз. Из простог разлога што председник једне, наводно, демократске државе, тражи да се у другим, наводно, демократским државама, Власима "омогући" да постану Румуни.

Ту треба додати још један део ове вести у коме се помињу овогодишњи прокламовани циљеви Румуније у погледу „националног делања“.

Басеску је 20. јануара на сусрету са амбасадорима акредитованих у Румунији рекао да ће 2011. година бити "година Румуна", година у којој ће спољна политика водити рачуна о потребама Румуна који живе ван земље, а то представља "консолидовање етничког, културног, лингвистичног и духовног идентитета".

Дакле, „ту лежи зец“. Јер, не треба заборавити да у „демократској“ Румунији већ неко време влада уверење да у Тимочкој Крајини („али и шире“), не живе Власи, него Румуни и да они треба да имају иста права као „и Румуни у Војводини“, односно да им се „призна“ румунско порекло.

Е сад, заиста бих волео да ми неко објасни како се то некоме може признати „порекло“, уколико га он сам не одреди на демократски начин, дакле својом вољом, приликом пописа становника. А тај попис становника се ради једном у десет година. И због познатих турбуленција у овој држави, претходни је урађен 2002. године (уместо 2001.), а следећи треба да буде урађен ове године (у јесен, уместо у пролеће!?). Дакле, чему журба, господине Басеску?

Многи ће помислити да се председнику „нама суседне и пријатељске државе“ жури како би могао да оствари један од прокламованих циљева у погледу „националне хомогености“ своје нације. Неки други ће бити склони да оду корак даље па да се запитају: „није ли ово испостављање рачуна за лојалност и чврст став Румуније у погледу непризнавања Косова?“ Наравно, може бити и једно и друго. Али, уколико је ово друго, представници наше државе би већ морали да имају свој став. Али и не само они. Свој став о овоме треба да искажу и они на које се такав начин размишљања највише и односи. Управо због тога што је немогуће, на нормалан и људској памети прихватљив начин, објаснити да неко, преко ноћи, административним путем, треба да промени националну припадност. То би био само корак од нечега, што се у историји догађало, а од чега нормалне људе подилази језа!

Мене подилази језа. И без обзира што не припадам ни влашком ни румунском националном корпусу, дајем себи за право да размишљам о овој теми из, бар, два разлога.

Најпре, јер у мојој најужој фамилији има много припадника „влашког етничког порекла“. Али, ја не познајем никога од њих ко би, сада, административним путем, да постане Румун. И то не из разлога што би тиме били мање вредни, или мање цењени, већ напросто то „не би били они“.

Други мој разлог је тај што припадам оној, малобројној, групи људи који су се, упркос томе што припадају „већинском“ народу ове државе, пре више од десет година, залагали за остваривање свих националних права Влаха у Србији, отварајући такозвано „влашко питање“. Истичући да у томе нисам био сам, велико ми је задовољство да данас констатујем да у многим градовима Србије, у општинским скупштинама, седе припадници странака са „влашким“ предзнаком. У неким од тих градова, те странке су или биле, или су сада, у „владајућим“ коалицијама.

Да не помињем податак, који је проверљива чињеница, да у многим градовима у источној Србији, функције челника локалних самоуправа обављају управо људи влашког етничког порекла, али као представници неких странака које немају национални предзнак.

Осим тога, влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.

Али, изгледа да то некима није довољно. Претпостављам да им је због тога потребно да „под исти кров“ ставе и оне који се изјашњавају као Румуни и оне који се изјашњавају као Власи. А да они биду „главни“. И то управо чине појединци који су након потоњих избора за Национални савет Влаха постали „губитници“. Људи чији концепт да су „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Људи са пропалим политичким концептом или превазиђеним схватањима у погледу „заштите људских права“. Људи који људска права, као универзалну категорију, деле на „етничка људска права“. Људи који су изгубили привилегије које су им биле обезбеђене тиме што су себе представљали као „једине и аутентичне представнике и Влаха и Румуна у Тимочкој Крајини“. Људи, међу којима су и они који су „под лупом“ правосудних и полицијских органа ове државе, због сумњи у регуларност финансијског пословања, претходног сазива Националног савета влашке националне мањине.

Упркос томе, судећи по иступима господина Басескуа, то су људи, на основу чијих "извештаја" он гради свој и став државе коју представља, о овом веома важном питању. То су људи који имају "подршку" званичне Румуније и са којима та држава "комуницира". По свему судећи, то су људи који политички естаблишмент нама "суседне и пријатељске државе" опскрбљују информацијама о "стању нације са ове стране Дунава". Људи, због чијих погрешних "националних" перцепција, или неких других (што не рећи и личних интереса!?), држава Румунија успорава потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, који за Србију значи "пропусницу" за улазак у Европску Унију.
Да ли су то људи који који могу да буду представници Влаха који живе у Србији?   Мој људски, морални одговор је негативан. Али, уколико већинска влашка популација њима да легитимност, мој одговор ће бити потврдан. То је моје поимање демократије. Дакле, о томе ко ће бити представници Влаха и како ће се ова етничка групација изјашњавати, коначну реч треба да дају они сами. Ни Румуни, ни Срби, ни политичари. Макар се радило о политичарима који су, тренутно, председници државе. Поготову што ми се чини да питање Влаха у источној Србији, постаје опште место, или „дежурна тема“. Да се покреће по систему „ко о чему, баба о уштипцима“. А то, неминовно, подстиче "пребројавање". Које је потпуно непотребно и контрапродуктивно, пре званичног пописа.

Што се мене тиче, ја на ту врсту "пребројавања" не пристајем. То би значило и пребројавање унутар моје породице, међу мојим пријатељима. Јер, још су свежа сећања на нека слична пребројавања, на овим „нашим просторима“, која никоме нису донела ништа добро. Осим, наравно, појединцима. Наша је обавеза да те појединце препознамо и сада. Да скренемо мало поглед са којекаквих „фарми“, „дворова“, „парова“ „грандова“ и осталог ружичастог ђубрета и видимо шта се око нас догађа. Да нам „мангупи у сопственим редовима“, поново, не закувају чорбу. Чорбу, коју ћемо кусати ми, а не они!