О ЗАСТАВИ

Државна застава Србије

Бавећи се, пре неколико дана, на овом месту, односом грађана према застави једне развијене скандинавске државе (правећи паралелу са ситуацијом код нас), нисам ни слутио колико све ово може да буде актуелно. И колико смо ми, као држава (али и народ који у њој живи, без обзира на нацију, веру и политичка уверења), попустљиви када је у питању нешто што једним именом зовемо: државна обележја.

Са друге стране, на потенцијалне проблеме у овој области, медији, али и корисници њихових информација реагују превише емотивно, уместо да се о свему томе одлучује "хладне главе", али у складу са важећим законским решењима. Уосталом, постојање закона и њихова примена, чине једну територију државом. Уређеном, демократском државом.

Народна застава Србије

Једну такву ситуацију имали смо прилике да видимо на крају Европског првенства у кошарци за жене, које су организовале Румунија и Мађарска, а чија се завршница одиграла у Будимпешти. Као што је познато, наше кошаркашице су се на овом шампионату окитиле златом, али је сенку на читав догађај бацио организатор у тренутку када је интонирана српска химна, уз коју се на победнички јарбол дизала наша застава без грба. Односно, такозвана Народна застава. Или, уколико би желели да се мало вратимо у ближу историју, застава Републике Србије у периоду од 1992. до 2004. године. Из периода када је Србија била једна од чланица (уз Црну Гору) Савезне републике Југославије.

Као што је могло да се претпостави, тај догађај у Будимпешти изазвао је мноштво реакција у домаћим медијима, који су у насловима, углавном, имали речи срамота и скандал.

Чини ми се да је и једно и друго било пренаглашено имајући у виду основну сврху медија да доносе информације а не закључке. Са друге стране, било је упадљиво да се по овом питању нису оглашавали државни званичници (или је мени та реакција промакла), а сведоци смо да су исти склони оглашавању у вези са свакојаким и мање битним догађањима.

Наравно, ако изузмемо реакцију Драгана Ђиласа, који је у функцији председника Кошаркашког савеза Србије био присутан на шампионату у Будимпешти.

Оно што је мени, посебно, било индикативно је понашање једног медија (Б92), који је о овом догађају у Будимпешти најпре известио као и сви други (користећи термине скандал и срамота), а да су се након тога извињавали објавивши на свом интернет порталу, под насловом "Може и застава без грба", како "догађај у Будимпешти, можда и није толики скандал колико се у почетку чинило". А све то поткрепљујући цитатима из Закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Врхунац читаве ове приче је на крају текста где се "Спортска редакција Б92 извињава читаоцима и организаторима такмичења на таквуој оцени и довођењу јавности у заблуду". 

Искрен да будем, нисам баш сигуран шта ми је овде било јадније. То што су, у првом оглашавању у вези са догађајем у Будимпешти непрофесионално извештавали користећи утиске а не чињенице, или то што су се, касније извињавали. Јер ни једно ни друго није било потребно. Без обзира што су у другом тексту "пронашли" оправдање за организаторе и њихов пропуст са заставом. Наравно, како то обично бива, када се жели нешто оправдати, цитирани су они делови поменутог Закона који су писцу (или писцима) текста на интернет порталу одговарали да "докаже" своју теорију. И ту је почетак и крај свих наших заблуда. Јер смо склони површности и немамо ни воље ни жеље да се, макар мало, потрудимо да уђемо у суштину проблема (што је обавеза новинара), како би га саопштили јавности. 

Наравно, поведени писањем медија, огласили су се и грађани који су у својим коментарима, реаговали емотивно и "на прву лопту". А све по оном систему "кад могу они (медији), што не би и ми". И све то је, још једном, показало да у овој држави нема јединственог става чак ни по питању државних обележја, што, по природи ствари не би требало да се доводи у питање. Посебна је прича да ли су она (обележја) у духу традиције и потреба грађана ове државе. Али, оно на чему треба радити је едукација народа да су закони темељи једне државе и да се они морају поштовати. Све док се, у духу демократије, исти не промене.

Грб Републике Србије

У данашње време, захваљујући доступности информација, све се може веома једноставно и лако утврдити (што је обавеза медија) и предочити корисницима информација. Тако су медији треебали да поступе и у овом случају. Дакле, да информишу јавност да је направљен пропуст (без непотребног карактерисања на овај или онај начин) и да се позову на релевантне чињенице. У овом случају на Закон о изгледу и употребу грба, заставе и химне Републике Србије.

Јер у поглављу под називом Остали случајеви употребе Народне заставе, а у члану 29 пише да се Народна застава може истицати:

1) приликом прослава, свечаности и других културних, спортских и сличних  манифестација;

2)    у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.

Међутим, то је само једна страна медаље. И део на који су се позвали новинари Б92. Читаоцима су прећутали (или нису видели), један други део Закона.

У поглављу, које претходи цитираном, под називом Остали случајеви истицања Државне заставе, а у члану 24 пише да се Државна застава може истицати:

1)  на прославама и другим свечаним манифестацијама којима се званично обележавају догађаји значајни за Републику Србију;

2)  приликом међународних сусрета, такмичења и других скупова (политичких, научних, културно-уметничких, спортских и др.) на којима Република Србија учествује или је репрезентована, у складу са правилима и праксом одржавања таквих скупова;

3)   у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.

Уколико нам је стало да нас други поштују, морамо најпре да поштујемо сами себе. А то значи да би требало да свако извршава свој део обавеза. Медији да извештавају (а не да доносе закључке и коментаре и тамо где им није место), а држава да брине о поштовању закона.