петак, 01. мај 2015.

О Р Д Е Н


Много пута, у потоњих неколико година, на овом месту, написао сам да нам се, у већој или мањој мери, враћају деведесете. У оном најогољенијем облику. Нажалост, тога многи нису свесни. А они који јесу, или су немоћни да било шта промене, или припадају владајућим елитама, којима то и не смета. Напротив. Претпостављам да су они и поносни што је то тако. Пошто се ради о истим људима који су овом државом владали и деведесетих. Људима који имају политичку одговорност за све оно што нам се догађало, a чије последице и данас живимо. Људима којих се, да је својевремено, примењен Закон о лустрацији, данас не би ни сећали. Међутим, у овој држави политичких експеримената, поново кусамо "чорбу" неприкосновених владара деведесетих, пошто су, са нешто другачијом "политичком жваком", и на прагу 21. као и на крају претходног, 20. века, задобили поверење већинског дела житеља ове државе.
А докази? Као да, однекуд, чујем питање. Има их свуда и сваког дана. Ја сам се определио за један који је јако свеж. И може се илустровати једном агенцијском вешћу.
"Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро уручила је данас орден Легије части, у рангу витеза, новинарки Ољи Бећковић за изузетан професионални пут, храброст и одважност, поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара." 
У неким другачијим околностима, ово би била вест која би, осим добитнице ордена, обрадовала и многе становнике ове државе, који би могли да буду поносни на чињеницу да једна страна (а при томе и јако утицајна и значајна европска и светска) држава води рачуна о томе шта се догађа у овом забаченом кутку Европе. Овако, претпостављам да ће и овај догађај представницима власти послужити да, освеже причу о "домаћим издајницима", а опозицији да ово признање, додељено Ољи Бећковић, представи као личну заслугу.
Пошто се овај догађај одиграо у предвечерје Празника рада, када је већинском делу овог народа било важније које ће месо и где "бацити на роштиљ" и колико ће и ког (од стотина "најбољих") пива попити, вероватно ће о томе тек бити речи наредних дана. Кад прође мамурлук.
Мада, истини за вољу, већ је и сама најава (која је објављена средином фебруара ове године), да ће Француска, одговарајућим ореденима, ове године, наградити, поред Оље Бећковић и Заштитника грађана, Сашу Јанковића, изазвала (уобичајену) нервозу дежурних "бранитеља лика и дела" председника Владе Србије. Тада је, актуелни министар војни и потпредседник највеће владајуће странке, Братислав Гашић, брже-боље, поручио: "Схватили смо поруку, али су је схватили и грађани Србије. Очигледно је да сви Вучићеви противници, какви год они били, заслужују орден."
А очигледно је и да министар војни, тако то доживљава у свом, црно-белом свету. Али, по мом личном убеђењу, државна политика би морала да буде "обојена" са нешто више боја, од те две које види Гашић. Да је тако, знао би да је држава Француска, у претходном периоду, одликовала и Борку Павићевић, Соњу Лихт, Горана Паскаљевића, Верана Матића, Ружицу Ђинђић, Драгољуба Мићуновића, али и Петра I Карађорђевићa, Краљa Александрa, Кнезa Павлa, Живојинa Мишићa, Милунку Савић, Иву Андрићa и Миру Алечковић. 
Као и да је наш главни град Београд, Орденом легије части, за хероизам, одликован 1924. године, а да је ово висoко признање, тадашњем градоначелнку, уручио лично маршал Луј Франше д'Епере.Ако ништа друго, ово потоње, министар војни би "морао" да зна.
У сваком случају, мени овај орден Легије части, у рангу витеза, који је додељен новинарки Ољи Бећковић говори још много тога. И да без обзира на то што се актуелна власт у држави Србији толико хвали достигнућима и похвалама које добија од "читавог света", очигледно није положила један од најважнијих испита који би могао да се зове слобода, у најширем смислу речи. А пре свега, слобода говора. Што се манифестује свеприсутном (а вешто прикриваном) цензуром. Да није тако, зар би држава Француска (која је представник слободарске мисли), управо сада и управо Ољи Бећковић доделила овакво признање? Порука је више него јасна. За оне који хоће да виде, да чују и на крају - да схвате. Зато су и одликовали новинарку чија је емисија укинута. Они, можда, не говоре на транспарентан ("да га сви Срби разумеју") начин на који говори наш Премијер, али, за онога ко се, макар мало, разуме у дипломатију-довољно јасно. Овим чином они су послали јасну поруку да "има нешто труло у држави Данској". А да ли то могу да схвате Бабићи, Арсићи, Јовичићи, Ристичевићи и ини напредни, друга је прича. Уосталом, о томе је говорила и добитница овог високог признања: "Невидљива рука је хтела да ми оно стигне баш у часу када је не само по мом уверењу политичком одлуком укинута емисија Утисак недеље. Не могу и нећу да сакријем личну нелагоду што ме је ваша земља, Француска, јасније видела и боље разумела од моје сопствене", истакла је Оља Бећковић, захваљујући се на указаној части.
Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро, нагласила је да орден Легије части, новинарки Ољи Бећковић, уручује за "изузетан професионални пут, храброст и одважност", поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара. Она је, такође, указала да је слобода говора непрестана борба која се судара са бројним препрекама.
"Не само са незадовољством оних чији се интереси лоше прилагођавају транспарентности, већ и са комерцијалним интересима и, најзад, са аутоцензуром, искушењем које постаје разумљиво пред стрепњама које могу да осећају новинари за своје радно место, па чак и за своју безбедност", нагласила је амбасадорка Моро.
Поред свега осталог, у вези са овим догађајем, пажњу ми је привукао и један детаљ који спада у домен "професионалне деформације". И поред упорног претраживања, нисам успео да пронађем ову вест на сајту или у вестима дојучерашње "матичне куће" добитнице овог признања - Б92. Као што је није било ни у неким другим медијима. Али је зато, за сваку похвалу, што је она заузела онолико простора колико заслужујуе на РТС-у, Танјугу, Данасу, Политици, Блицу, N1, Слободној Европи, као и готово свим медијима у региону.
Као што је чињеница да ће увек бити и оних који ће, на овакве и сличне теме, просути сву жуч овог света. Али, то је слобода новинарства. Која би требало да буде "дозвољена" свима.

Нема коментара:

Постави коментар