среда, 9. март 2011.

М А Р Т


Податак да се у овој држави "производи" више историје него у читавој Европској унији, вероватно, није нека новина. Као и већ много пута изречена тврдња да је количина те "новопроизведене" историје у обрнутој сразмери са "новопроизведеном" географијом ове државе.
А кад смо већ код чињеница, треба констатовати и да један огроман и веома важан део те историје има везе са месецом мартом. Мада тога има у свим раздобљима постојања ове наше државе (не потенцирајући да ли су то били периоди њене самосталности, или време када је она била саставни део неких других држава), задржао бих се само на део ове "новије" историје ( мислећи на догађаје који су се збили у ХХ и овом "парчету" ХХI века).
Тако су 27. марта 1941. године (са чувеним паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб") одржане демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут).
Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово ( ми додајемо и оно "Метохија", а они се љуте).
У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, ушли смо у још један рат који смо водили против "пола света". Борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ", који је у том трагичном позоришном комаду добио улогу  "оних доле", а коју су нам, руку на срце, често додељивали (вероватно због тога што нисмо никако могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.
Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово и Метохију, да би, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.
Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године.
(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", најновији преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, ове, 2011. године).
Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".
Међутим, користили смо ми месец март и да, у великој мери, и сами себи радимо о глави. Или, прецизније речено, да једни другима "радимо о глави".
Као што је било и Деветог марта 1991. године. Дан који исписујем великим словом, јер он то заслужује. И двадест година касније. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни.
У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто.
И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, не би било ни оног Петог октобра. Али да због тог Деветог марта, можда, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.
Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Вук, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти,јер се "одржава на апаратима"), док су Зорана успели да убију.
И поред поприличних и честих несугласица које су постојале између ова два великана наше политичке сцене, а које су се односиле и на различите политичке ставове и мишљења, много је тога што их је спајало и по чему су били особени и јединствени. На жалост свих нас, а и ове јадне државе, чини ми се да ни један ни други нису били схваћени управо од оних за које су полагали толике жртве.
Јер, истини за вољу, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене. Савеликим закашњењем!
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Детаљнијом анализом (за коју никад нема довољно времена), могло би се пронаћи безброј чињеница које, као мозаик, везују ова два последња марта и употпуњују једну заједничку слику историје Србије. Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака.
А заборавља се у то сам сигуран! А има и оних који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Зато и подсећам да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.

18 коментара:

  1. Анониман9. март 2011. 21:05

    Slazem se da treba da se podsecamo.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман9. март 2011. 21:07

    Istorija je učiteljica života. A mi, izgleda, večiti ponavljači.

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман10. март 2011. 00:18

    Jeste istorija uciteljica zivota ali dok se dodje do zvanja uciteljice treba se skolovati dugi niz godina a potom se usavrsavati citavog zivota.Jeste bio 27.mart,jeste bio 5.oktobar ali i 27.mart i 5.oktobar nisu organizovali Srbi vec je to bilo u organizaciji drugih tj.obavestajnih sluzbi,konkretno mart je bio delo Engleske a oktobar je delo Americke obavestajne sluzbe.Da su se Srbi pitali tesko da bi se i dan danji pokrenuli.Mada,posle 10 godina moze se pojaviti i kod nas kao u Rumuniji plakat sa Causeskuovim likom i tekstom^mene ste ubili ali da li vam je bolje*.Ne prizivam proslost ali sto bi rekao Beckovic u pesmi OVO I ONO,da nije bilo ono ne bi bilo ovo i je li bolje ono ili ovo.Politicka naklapanja o krizi i kojecemu su vec istrosena a obican narod gleda kako se stvara nova klasa ekstremno bogatih na racun vecine koja ce uskoro biti ekstremno siromasna.Moze se jos dosta toga izreci ali posto nista nema efekta,dovoljno je i ovoliko.

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман10. март 2011. 12:32

    To neljudsko i necovecno se nastavlja i dalje. Tako ce biti i ove subote...proverite...

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман10. март 2011. 12:52

    Kao i mnogo puta u nasoj istoriji i o ovim dogadjajima nezna se prava istina.Pitanje koliko ce vremena jos proci da se do nje dodje.A nisam bas ni ubedjen da li su ova dva politicara o kojima ste pisali pravi primeri.Oni su dali svoj doprinos(a jedan i zivot), ali da li je to bilo ono sto je teebalo ovoj Srbiji?
    Radojko

    ОдговориИзбриши
  6. Анониман10. март 2011. 14:32

    Hm ....da su dali dva života bilo bi bolje?

    ОдговориИзбриши
  7. Mart nije definitivno dobar mesec za ovu zemlju. Ko to još nije shvatio nikad i neće. I po prethodnim komentarima se vidi koliko smo duboko polarisani. A to što se ubistvo premijera negde slavilo je monstruozno, i govori koliko bolesnih ljudi u ovoj zemlji ima. Na žalost oni su medju nama i nemaju dijagnozu.

    ОдговориИзбриши
  8. Анониман11. март 2011. 12:14

    Sve je u ovoj državi postavljeno naopako.Socijalisti su promoteri demokratije i evropejstva, monarhisti postadoše republikanci, radikali ( i sa i bez bedzeva) ne lice na nekadašnje radikale. Tradiciju Djindjiceve Demokratske stranke cuvaju i neguju samo Liberali, a gradjanska opcija gotovo da i ne postoji.

    ОдговориИзбриши
  9. Анониман11. март 2011. 12:45

    Većina opisanih događaja u ovom postu, u vezi je sa čovekom čije ime nije pomenuto, ali je on umro u MARTU.
    Pretpostavljam da to autor nije pomenuo jer mu se nije "uklopilo" u priču. Ali, zato mislim da je zgodno da se nađe u komentarima. Radi se o Slobodanu Miloševiću, koji je umro pre pet godina. Evo kako je na taj događaj podsetila Agencija "Srna" :

    BEOGRAD 11. 03. 2011
    SRNA

    Pet godina od smrti Slobodana Miloševića

    Danas se navršava pet godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je preminuo u pritvoru Haškog tribunala, gde mu je suđeno za ratne zločine
    Milošević je umro od infarkta u svojoj ćeliji u pritvoru u Ševeningenu tokom suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj i za genocid u BiH.
    Pošto gradske i državne vlasti nisu dale dozvole koje su tražili porodica i visoki funkcioneri Socijalističke partije Srbije (SPS) da Milošević bude sahranjen u Beogradu uz državne počasti, sahranjen je u dvorištu porodične kuće njegove supruge Mirjane Marković u Požarevcu.
    Današnjem pomenu Miloševiću u Požarevcu zvanično neće prisustvovati članovi SPS-a, ali će doći funkcioner ove stranke Milutin Mrkonjić, kao i delegacija udruženja "Sloboda" koja baštini njegov lik.
    Kako je ranije rekao član ovog udruženja Uroš Šuvaković, pomenu će prisustvovati i Konstantin Zatulin, predsjednik Poslaničkog kluba Jedinstvena Rusija u ruskoj Dumi, koja je partija ruskog premijera Vladimira Putina, a doći će i ruski penzionisani general Leonid Ivašov.
    U Domu kulture u Požarevcu biće održana promocija knjige "Takvog ga znam" u kojoj je 60 Miloševićevih saradnika, stranih državnika i ljudi koji su učestvovali u njegovoj odbrani u Hagu, napisalo autorske tekstove o Miloševiću. Među autorima su Jevgenij Primakov, Remzi Klark, Peter Handke, Milorad Ekmečić, te Marko Milošević, sin Slobodana Miloševića.
    Od 1989. godine, kada je posle čuvenog govora na Gazimestanu, na Kosovu, započeo njegov vrtoglavi politički uspon, Milošević je na političkoj sceni Srbije uspeo da pređe put od obožavanja do osporavanja - i svrgavanja posle spornih izbora, na uličnim protestima.
    Milošević je rođen 20. avgusta 1941. godine u Požarevcu, gde je završio gimnaziju i maturirao 1960. godine, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu četiri godine kasnije.
    Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji posle Drugog svjetskog rata, u decembru 1990. godine izabran je za predsednika Srbije. Iste godine, izabran je za prvog predsednika SPS-a, nastalog ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, na čijem čelu je bio do smrti.
    Bio je predsednik Srbije 90-ih godina, a od 1997. do oktobra 2000. godine i predsednik Savezne Republike Jugoslavije.
    Milošević je predvodio delegaciju u kojoj su bila po tri člana iz SRJ i Republike Srpske na pregovorima u Dejtonu, u novembru 1995.. godine, kada je u ime delegacije parafirao Sporazum o miru u BiH, poznat kao Dejtonski sporazum, koji je zatim potpisan u decembru 1995. godine u Parizu.
    Desetogodišnja vladavina Miloševića završena je krajem 2000. godine pobedom udružene Demokratske opozicije Srbije na izborima za predsednika SRJ.
    Haški tribunal objavio je 27. maja 1999. godine optužnicu protiv Miloševića, dva meseca nakon što je NATO počeo da bombarduje SRJ.
    Bila je to prva u istoriji optužba Međunarodnog suda protiv aktivnog šefa jedne države za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
    Uhapšen je 31. marta 2001. godine, a izručen Haškom tribunalu 28. juna iste godine.

    ОдговориИзбриши
  10. Анониман11. март 2011. 18:58

    Za anononimnog od 12.45
    Clanak je u celosti posvecen Martu i dogadjanjima u njemu ali najvise Vuku i Zoranu.Ovim ne zelim da umanjim nijednu srpsku zrtvu,pa ni Milosevica,jer i on ima svoje mesto u istoriji Srbije.U principu,mislim da je i ovakav vid podele u Srbiji,na karadjordjevicevce i obrenovicevce,na cetnike i partizane,na socijaliste i demokrate,republikance i monarhiste i ine podele poguban,jer mi u sebi jos uvek nemamo politicke zrelosti ni tolerancije,da za resenje nagomilanih problema prizovemo svu raspolizivu snagu i pamet i da stremimo ka cilju koji ce biti boljitak za svakog gradjanina.Nasa nazovi politicka elita se plasi da neko drugi prigrabi za sebe epitet pravog spasioca jer pobogu da spasemo ovo mozemo samo mi,iz nase stranke i niko nam drugi ne treba.A ovo sto nam se dogadja danas je Arcibald Rajs napisao u svom obracanju CUJTE SRBI,i pogodio sve.I nas podanicki mentalitet kada se dodje na vlast,i veliko srce obicnog Srbina i veru u Boga i bozansku pravdu i dr.Kada bi se nasi danasnji politicari i vlastodrsci samo malo pridrzavali ovih reci,krenula bi i Srbija.Plasi me samo da to nece biti skoro i da je najpametnije poci iz ove zemlje.

    ОдговориИзбриши
  11. Анониман11. март 2011. 21:03

    Mnogo što šta, nama živim, nije poznato.
    Kada se, posle zakonskog roka, otvore arhivi možda će se znati nešto više, ali ko doživi sazna će.
    Do tada okrenimo se sebi, a mrtve ostavimo da počivaju u miru.
    Miša

    ОдговориИзбриши
  12. Анониман13. март 2011. 08:31

    Nadam se da je Srbija videla 12.03.2011.godine film posvećen dr Zoranu Đinđiću prikazan na B92.
    Valjda pažljivo slušanje govori nešto i nekima o nekima!

    ОдговориИзбриши
  13. Анониман14. март 2011. 09:01

    12.mart je dan koji treba da spomene svako od nas.To ocekujemo i od Vas.Pozdrav

    ОдговориИзбриши
  14. Anonimnom od 09.01
    Da li sam ja to nešto propustio?
    Pozdrav i Vama!

    ОдговориИзбриши
  15. Анониман16. март 2011. 19:58

    Propustio si da uočiš da se jedan komentator stalno potpisuje sa "Pozdrav"
    Miša

    ОдговориИзбриши
  16. Анониман16. март 2011. 22:36

    Odakle ti ideja da je ,,pozdrav<,, moj potpis.Ja sam anonimus,ali zbog domaceg vaspitanja uvek pozdravim sve koji citaju moj komentar.Pozdrav.

    ОдговориИзбриши
  17. Анониман16. март 2011. 23:47

    Ne znam kako se na kompjuteru rade mnoge stvari pa je ovo mozda i neka vrsta zloupotrebe za nekoga ali ja mislim da je i ovo komentar,samo malo opsirniji.Daklem....Pre 10-ak godina Leskovacko pozoriste je na repertoaru imalo/a mozda i danas ima/predstavu PROSO ZIVOT.Za Srbiju,prosecnog Srbina,bas tako.Dok trepnes ili lupis dlanom o dlan i kraj.Proso zivot.U cemu! Prodje nam zivot u nauci.Recimo istoriji.Kod nas,istorija je najteza nauka.Kakva matematika,fizika,hemija,filozofija...Istorija,bato.Normalno,bavi se onim cime se istorija bavi svuda u svetu.Proslim dogadjajima,Od pocetka pa do danasnjih dana.Ali u Srbiji,gde odnosno kada pocinje pocetak.Od Dusana silnog pa do Maricke bitke...Od kneza Lazara i Kosova pa do pada Smedereva...Onih 500god. pod Turcima nije ni postojalo...E,od Karadjordja,Milosa...To je.E to traje do 1945...Od 1945-1989.-Titoizam.Ni vredno pomena...Od 1990-2000.-Milosevic.Tu smo se zakucali...Od 2000...E,jeste.Od tada pocinje.Normalno,treba podeliti i taj period.Prvi period-od 2000-2003/februar ili mart/.Drugi,od 2003/februar ili mart/do 2004.Treci,od 2004-2008.Cetvrti,od 2008 do danas.Tako,sad imamo sve.Istoriju podeljenu na periode koje treba izucavati i davati strucne i naucne ocene.I eto nama posla i novih podela medju Srbima,novih sporenja oko svega,prica sta bi bilo da nije bilo onoga a da je bilo kao u vreme ovoga i sl.Krajnja ocena je nedovoljan 1.Jer stvarno imamo previse istorije a premalo stvarnog zivota i resavanja osnovnih zivotnih i egzistencijalnih problema.Ili je lakse sakriti se iza istorije i jadikovati,jer nemamo znanja za danasnjicu.Uglavnom,najjaca ocena sa dve reci je PROSO ZIVOT u cekanju bolje buducnosti a nasi zivoti su vec pomalo ili mozda mnogo-istorija.I ovo moje pisanije nema nameru da uvredi bilo cija osecanja,vise je kao pismeni sastav,ali kao i u svemu sto se napise,ima tu i danasnjice bas onakve kakva je u Srbiji sa namerom da pokrene neku drugu vrstu diskusije,a za jedan duzi niz godina i to ce biti istorija.Pozdrav svima koji su imali strpljenja za ovo.

    ОдговориИзбриши
  18. Anonimnom od 16. marta u 23.47 :
    Već sam mnogo puta napisao da nemam običaj da komentarišem komentare na sopstveni tekst.
    Neću to učiniti ni sada. Ali, naprosto, imao sam potrebu da pohvalim prethodni komentar. I zbog kvantiteta i zbog kvaliteta. Što se tiče dužine komentara, po mom mišljenju, ne treba da bude ograničenja. Ograničenje jedino postavlja ovaj program koji predugačke komentare, po automatizmu, svrsta u odeljak "nepoželjno", gde ja nikad ne svrstavam ni jedan komentar, te ga zato nisam odmah uočio.

    ОдговориИзбриши