П Е Т А К, Т Р И Н А Е С Т И

Илустрација: Ozonpress

Прави мали рат (на сву срећу виртуелни), водили су становници Србије претходних дана на друштвеним мрежама (али и на другим доступним местима непрегледног пространства званог Интернет), у чијем средишту је била вечита тема и исто такво питање: Постоји ли и колика је наша љубав према браћи Русима? Или, прецизније речено, тражио се одговор на питање: Да ли ми волимо Русе онолико колико они (претпостављено) воле нас? А све то у контексту наше (по многима), неузвраћене љубави према Европској унији. У свему овоме показали смо, на нашу велику жалост, још једну лошу особину. А то је да за наше сукобе не бирамо ни повод, ни место, ни начин. И мада то може морбидно да звучи (а сумњам да има било какве везе са претходним занимањем садашњег председника свих грађана Србије), некако највише волимо да се расправљамо на сахранама, или уколико им не присуствујемо, да нам нечија смрт буде повод. Е, ту просто, за тили час заборавимо због чега смо се окупили и кренемо у елаборирање политичке ситуације у земљи, при чему, готово по правилу, завршимо са познавањем светске политике ситуације, поентирајући употребом кључних аргумената ко је "светски газда" - брат Рус или ујка Сем. И то је наша константа. Која је, чак, овековечена и у једном изузетном домаћем филмском остварењу, под називом "Три карте за Холивуд", који је, у режији Божидра Николића, снимљен 1993. године.

Илустрација: mondo.rs

Повод за виртуелни сукоб истока и запада, на простору Србије, овог пута био је терористички напад, који је изведен у петак, 13. новембра, на неколико локација у Паризу. Као и увек, са једне стране је била "мајчица Русија", а са друге, (овога пута за малу промену), "мрске непријатеље са запада" представљала је Француска. У ноћи овог терористичког напада, а поготову дан касније, многи грађани Србије су (пре свега на друштвеним мрежама), у знак подршке са угроженим грађанима Париза, на својим профилима стављали француску заставу. И без обзира што је то био сасвим разумљив и људски гест којим су грађани наше земље, као и у другим деловима Европе и света, изражавали своју солидарност са грађанима Париза, код многих је то изазвало праву бујицу негодовања. И то из најмање два разлога. У образложењима првог била су подсећања да је Франуска била једна од 19 држава која је, у оквиру НАТО алијансе, 1999. године, учествовала у ваздушној агресији на Србију (а по мало и на Црну Гору). Док је аргументација за онај други била чињеница да се, непуне две недеље пре терористичког напада у Паризу, 31. октобра, у Египту, срушио руски путнички авион. И како то обично бива, почело је "пребројавање жртава" и "читање буквице" о томе кога и колико треба жалити. Без намере да и ја упаднем у исту замку, сматрам да треба поћи од чињенице да је свака невина жртва - жртва. Али и од чињенице да је, исте вечери када се у Паризу догодио терористички напад, то објављено у медијима. А да је ситуација са падом руског путничког авиона била нешто другачија. Односно да је, "званична Москва" неколико дана одбијала могућност да се ради о терористичком акту, упркос тврдњама египатске терористичке групе, лојалне Исламској држави, да она стоји иза обарања руског путничког авиона, у шта је, од самог почетка, била уверена и Велика Британија.
Гледано из личног угла (имајући у виду да сам био један од оних који је 14. новембра, на свом профилу, ставио француску заставу), не сматрам да сам тиме заборавио оно што је Француска, као држава, радила 1999. године. Стављање француске тробојке био је одраз солидарности са народом (ма којој вери и нацији припадао) и са невиним жртвама, међу којима је било и четрнаесторо српских држављана.
Али, у исто време, сасвим подржавам став који је млади уметник, Џерамел Лу, изнео на свом Фејсбук профилу, а односи се на неједнак третман светских медија према трагичним догађајима у различитим деловима света. Зато, још једном треба истаћи да је, само у недавним терористичким нападима (пре овог у Паризу), у Анкари убијено 102. и рањено 500 људи, у Бејруту 44, а приликом обарања руског авиона још 224 невиних жртава. И ту није крај...
Пртпостављам да је, као одговор на та глобална дешавања и наша мала земља (како је премијер недавно назвао), одлучила да свету покаже да је спремна да на одговарајући начин реагује у случају да (не дај Боже!), постанемо мета неке терористичке групације. Као да су представници државе одлучили да, на неки начин, наставе поруку коју је, другим поводом и пре догађаја у Паризу, грађанима Србије упутио Патријарх Српске православне цркве Иринеј, да "црква благосиља одбрамбене ратове".
Бар ја тако тумачим најављену  вежбу наших оружаних снага, која ће се одржати у суботу, 21. новембра. Како је најављено у вежби која се зове "Штит", а чија ће завршница бити у 11 сати код Палате Србија, треба да учествују здружене снаге Војске Србије, полиције, БИА и осталих служби које делују у систему одбране. (Мени је најзанимљивији део саопштења у коме се каже да је циљ вежбе "да се пошаље јасна порука јединства Србије и њених безбедносних структура у одбрани од свих реметилачких фактора").
Међутим, није ми јасно због чега је било неопходно да се та вежба организује управо на један од највећих православнох празника - Аранђеловдан. (Осим, уколико то нема неке везе са вечерашњим доласком генералног секретара НАТО, Јенса Столтенберга у Београд). Пошто је то, друга по заступљености српских слава. Што значи да је велика вероватноћа да је то слава готово сваког другог учесника у овој вежби. Са друге стране, није занемарљиво ни питање како ће то протумачити они који нису верници Српске православне цркве. Поготову, не мали број оних због којих је први човек српске Владе, колико пре неки дан, био поносан на нас, пошто, након догађаја у Паризу "нисмо напали ни једну муслиманску пекару". 

О Р Д Е Н

Много пута, у потоњих неколико година, на овом месту, написао сам да нам се, у већој или мањој мери, враћају деведесете. У оном најогољенијем облику. Нажалост, тога многи нису свесни. А они који јесу, или су немоћни да било шта промене, или припадају владајућим елитама, којима то и не смета. Напротив. Претпостављам да су они и поносни што је то тако. Пошто се ради о истим људима који су овом државом владали и деведесетих. Људима који имају политичку одговорност за све оно што нам се догађало, a чије последице и данас живимо. Људима којих се, да је својевремено, примењен Закон о лустрацији, данас не би ни сећали. Међутим, у овој држави политичких експеримената, поново кусамо "чорбу" неприкосновених владара деведесетих, пошто су, са нешто другачијом "политичком жваком", и на прагу 21. као и на крају претходног, 20. века, задобили поверење већинског дела житеља ове државе.

А докази? Као да, однекуд, чујем питање. Има их свуда и сваког дана. Ја сам се определио за један који је јако свеж. И може се илустровати једном агенцијском вешћу.

"Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро уручила је данас орден Легије части, у рангу витеза, новинарки Ољи Бећковић за изузетан професионални пут, храброст и одважност, поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара." 

У неким другачијим околностима, ово би била вест која би, осим добитнице ордена, обрадовала и многе становнике ове државе, који би могли да буду поносни на чињеницу да једна страна (а при томе и јако утицајна и значајна европска и светска) држава води рачуна о томе шта се догађа у овом забаченом кутку Европе. Овако, претпостављам да ће и овај догађај представницима власти послужити да, освеже причу о "домаћим издајницима", а опозицији да ово признање, додељено Ољи Бећковић, представи као личну заслугу.

Пошто се овај догађај одиграо у предвечерје Празника рада, када је већинском делу овог народа било важније које ће месо и где "бацити на роштиљ" и колико ће и ког (од стотина "најбољих") пива попити, вероватно ће о томе тек бити речи наредних дана. Кад прође мамурлук.

Мада, истини за вољу, већ је и сама најава (која је објављена средином фебруара ове године), да ће Француска, одговарајућим ореденима, ове године, наградити, поред Оље Бећковић и Заштитника грађана, Сашу Јанковића, изазвала (уобичајену) нервозу дежурних "бранитеља лика и дела" председника Владе Србије. Тада је, актуелни министар војни и потпредседник највеће владајуће странке, Братислав Гашић, брже-боље, поручио: "Схватили смо поруку, али су је схватили и грађани Србије. Очигледно је да сви Вучићеви противници, какви год они били, заслужују орден."

А очигледно је и да министар војни, тако то доживљава у свом, црно-белом свету. Али, по мом личном убеђењу, државна политика би морала да буде "обојена" са нешто више боја, од те две које види Гашић. Да је тако, знао би да је држава Француска, у претходном периоду, одликовала и Борку Павићевић, Соњу Лихт, Горана Паскаљевића, Верана Матића, Ружицу Ђинђић, Драгољуба Мићуновића, али и Петра I Карађорђевићa, Краљa Александрa, Кнезa Павлa, Живојинa Мишићa, Милунку Савић, Иву Андрићa и Миру Алечковић. 

Као и да је наш главни град Београд, Орденом легије части, за хероизам, одликован 1924. године, а да је ово висoко признање, тадашњем градоначелнку, уручио лично маршал Луј Франше д'Епере.Ако ништа друго, ово потоње, министар војни би "морао" да зна.

У сваком случају, мени овај орден Легије части, у рангу витеза, који је додељен новинарки Ољи Бећковић говори још много тога. И да без обзира на то што се актуелна власт у држави Србији толико хвали достигнућима и похвалама које добија од "читавог света", очигледно није положила један од најважнијих испита који би могао да се зове слобода, у најширем смислу речи. А пре свега, слобода говора. Што се манифестује свеприсутном (а вешто прикриваном) цензуром. Да није тако, зар би држава Француска (која је представник слободарске мисли), управо сада и управо Ољи Бећковић доделила овакво признање? Порука је више него јасна. За оне који хоће да виде, да чују и на крају - да схвате. Зато су и одликовали новинарку чија је емисија укинута. Они, можда, не говоре на транспарентан ("да га сви Срби разумеју") начин на који говори наш Премијер, али, за онога ко се, макар мало, разуме у дипломатију-довољно јасно. Овим чином они су послали јасну поруку да "има нешто труло у држави Данској". А да ли то могу да схвате Бабићи, Арсићи, Јовичићи, Ристичевићи и ини напредни, друга је прича. Уосталом, о томе је говорила и добитница овог високог признања: "Невидљива рука је хтела да ми оно стигне баш у часу када је не само по мом уверењу политичком одлуком укинута емисија Утисак недеље. Не могу и нећу да сакријем личну нелагоду што ме је ваша земља, Француска, јасније видела и боље разумела од моје сопствене", истакла је Оља Бећковић, захваљујући се на указаној части.
Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро, нагласила је да орден Легије части, новинарки Ољи Бећковић, уручује за "изузетан професионални пут, храброст и одважност", поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара. Она је, такође, указала да је слобода говора непрестана борба која се судара са бројним препрекама.
"Не само са незадовољством оних чији се интереси лоше прилагођавају транспарентности, већ и са комерцијалним интересима и, најзад, са аутоцензуром, искушењем које постаје разумљиво пред стрепњама које могу да осећају новинари за своје радно место, па чак и за своју безбедност", нагласила је амбасадорка Моро.
Поред свега осталог, у вези са овим догађајем, пажњу ми је привукао и један детаљ који спада у домен "професионалне деформације". И поред упорног претраживања, нисам успео да пронађем ову вест на сајту или у вестима дојучерашње "матичне куће" добитнице овог признања - Б92. Као што је није било ни у неким другим медијима. Али је зато, за сваку похвалу, што је она заузела онолико простора колико заслужујуе на РТС-у, Танјугу, Данасу, Политици, Блицу, N1, Слободној Европи, као и готово свим медијима у региону.
Као што је чињеница да ће увек бити и оних који ће, на овакве и сличне теме, просути сву жуч овог света. Али, то је слобода новинарства. Која би требало да буде "дозвољена" свима.