С Т О Л И Ц А

Мада, до недавно, није тако изгледало, једна столица је, на велика врата, ушла у наше животе. А како код нас (где се, уз стално смањење географије, производи све више историје) готово све може да добије префикс „историјски“, јасно је да се то догодило и столици о којој је реч. Чиме је ова столица, као једнина, стала раме уз раме са својом множином. Што она у сваком случају и јесте, пошто није у питању обична, већ столица у Уједињеним нацијама. И то не наша, већ косовска. Односно, столица у УН за Косово (и Метохију). А Косово (и Метохија), је одувек било "наша колевка" и "најскупља српска реч", а колико сада видим, и  "душа Србије" (за разлику од пре једне и по деценије, када је било "срце Србије"), речју, наша историја. Због тога и не чуди што би у том случају, како многи сматрају, добијање столице у УН за Косово (и Метохију), то била „историјска победа“ власти „лажне државе Косово“, али и „историјски пораз“ (који по реду?) државе Србије. 

И сада, док се ми љутимо на оне из белог света који нам, као кукавица јаје, подмећу ту столицу, заборављамо да је та тема започета у нашем дворишту. И да је, као и много пута до сада, први човек Владе, први саопштио јавности оно што ми не желимо ни да чујемо.Односно, неки не желе ни да чују, неки не би желели да чују, неки се праве да не чују, а неки чују и што јесте и што није. Наравно, говорим о обичном народу.

Са политичарима је друга прича. Они немају куд. Јер, они већ и на почетно слово столице, имају проблема са истом. Заборављајући у исто време да је о тој столици први проговорио први човек Владе. Који, претпостављам, као неко ко се стално буса у груди да је искусан политичар, мора да има на уму да се у тој политици не говори баш све оно што се и зна. Односно да политичари морају да се понашају у духу оне народне, "оно што је за по кући, није за улицу". А наш први човек Владе, изгледа да је, управо то, заборавио. И понаша се као неко ко је, стицајем околности, сазнао нешто више од осталих, али о томе не може да ћути, јер онда други не би имали појма колико и шта он све зна. Па, и без да га ико било шта пита, говори и оно што не треба. И то већ постаје пракса, пошто је тога и раније било ихаха! Један од бисера је и онај да не можемо Устав Србије под мишку, па пут под ноге, право на Косово (и Метохију). И тако редом. Но да не буде забуне, мој лични став о Косову (и Метохији), који сам до сада износио неколико пута на овом блогу ( КОСОВО, ТОПОНИМИ, NO NAME, ГЛАС РАЗУМА, МАРТ, СБ ЗАТВАРА КРУГ ), није такав да мислим да је тај проблем лако решив. Напротив! Али, политичари зато и добијају мандат од народа да ураде многе ствари које обичан свет никада не би умео. Међутим, то не значи да наши политичари треба да нас замајавају. И да нам причају бајке, макар се радило и о „светој српској земљи“. А да и сами не верују у те исте бајке. Из простог разлога што је (сходно мудрој Његошевој: „Ко на брду ак и мало стоји, више види но онај под брдом“), логично да то важи и за наше политичаре. Јер, ако они то „виде“ и ако им из тог Брисела шаљу сигнале да нас, на крају европског пута, ипак, чека „та столица“, за коју не желимо ни да чујемо, није ми јасно због чега губимо време? Ако се наш европски пут, ипак, "укршта" са судбином Косова (и Метохије), то треба што пре рећи народу и што пре решити проблем. Или, је то стратегија, према којој ћемо у УН још да се отимамо око те столице. Слично ономе како то ради „председник Света“ који, мада, тренутно, има једну столицу у УН, никако не жели да ослободи ону у Парламенту Србије, коју је, носећи „ДС дрес“, освојио на изборима. Што мени, принципијелно, није јасно. Због чега већ 35 година не носим ни један партијски дрес. Јер, ако си пристао да „играш у тиму“, пристао си и да те „тренер“ избаци из игре, кад процени да „не играш добро“, или да твоја „игра“ штети тиму. И то је јасно као дан. Изгледа да то једино није јасно онима који мисле да су они сами постали „институција“, или „тим“. Упркос томе што је тешко да човек сам постане „институција“, или „тим“. Но, чак и да је тако, то се постиже уз помоћ неког „тима“ који ти је дао шансу. А да и не говоримо о томе да ми нешто баш и не волимо много да „играмо у тиму“. И сви би радије да нешто солирамо. Чак и тамо где је „тимска игра“ обавеза. Правило. Ни за то пример не морамо тражити даље од зграде на Ist Riveru. Где је недавно (са тиме се ваљда сви слажу!?), Хор "Viva Vox" имао маестралан наступ. А шта је са репертоаром? Е ту се, по старом добром обичају, нисмо могли да сложимо. А камен спотицања нам је постао марш „На Дрину“, Станислава Биничког. Који су нападали и неки „наши“ и неки „њихови“. А код нас само млаке и нејасне „одбране“. Јер, било је сасвим логично да се у „одбрани“ достојанства тог чувеног марша одигра „тимска игра“. У којој би, "играли" сви. Од социолога до музиколога, али и ини који би на ту тему имали шта да кажу. И то не због неког исфорсираног или режираног, заједничког националног иступа, већ због одбране онога за шта имамо аргументацију. Најпре, крајње је време да заштитимо наше културне вредности. И да јасно кажемо: „Да, то је наше, да то смо ми!“ А то да ли је неко и зарад чега и кога, злоупотребио то „наше“, о теме се може разговарати. Поготову што сам убеђен (мој скромни лични и лаички став!) да се у недавним ратовима, на простору бивше Југе, на све три стране, много више шенлучило, пуцало и убијало, уз звуке најпримитивнијег турбо фолка, обојеним најприземнијим национализмом, него уз музичку класику било које стране, па макар то био и један марш. А да ли је било и другачијих примера? Вероватно, да. Али, нема потребе све да генерализујемо. Јер, у том случају, поставља се питање да ли би данас, било ко од нас слушао чувени „Радецки марш“? Или, чувену „Lili Marleen“? А велико је и питање да ли бих ја, сутра (Боже здравља!), на свој 57. рођендан, са пријатељима уживао у торти која се зове „Prinz Eugen“?. Или би ми, због злоупотребе имена Еугена Савојског, од стране, по злу чувене СС дивизије, у Другом светском рату, свако парче те посластице застајало у грлу?

Т О П О Н И М И

Некако ми се, потоњих дана, по глави, поново, врзмају мисли које су ме опседале и пре двадесетак година. У време када се разбуктавао рат на простору претпоследње Југославије. И када смо, најпре, са сваком новом инцидентном ситуацијом, а касније, како се рат разбуктавао и са правим ратним операцијама, сазнавали имена села и насеља диљем бивше нам домовине, за које, до тада, ретко ко од нас да је икада чуо. Тако смо на најгрубљи начин упознавали своју (већ бившу) домовину. А у тој ситуацији, било је то далеко од оне тадашње фразе : "упознај домовину, да би је више волео".

Ових дана, сличне асоцијације ми се јављају слушањем телевизијских и читањем новинских извештаја о драматичним догађајима на граничним прелазима (које у строго контролисаним медијима зову и пунктови), Брњак и Јариње или барикадама код места Рударе. Управо ови топоними наводе ме на размишљање да ли сам икада раније чуо за називе ових места. И, вероватно, у томе нисам у мањини. А колико ли је тек неких других назива места диљем Косова и Метохије за које никада нисмо чули. Но, ја за разлику од нашег "државног врха", али и већине опозиционих странака, не гајим илузију да ћу имати прилику да, у свом, овоземаљском животу, та места и упознам. Чини ми се да је за то прилично касно. Кад је стицај животних околности хтео да се то не догоди раније. Тако да, сада, једино могу да констатујем оно што важи за већину Срба, да сам и ја, по питању Косова и Метохије, двострука личност! О том некадашњем делу Србије (то је реалност, јер да је другачије, представници државе Србије би могли да се шетају по читавом Косову и Метохији без ограничења) потпуно различито "размишљам" срцем и главом. Претпостављам да управо такав став провејава и у свим мојим ранијим текстовима, у којима се помиње Косово и Метохија, а  које сам објавио на овом блогу.  Текстови који су (гледано неким хронолошким редом), носили називе : КОСОВО (субота, 20. марта 2010.), NO NAME (четвртак, 29. априла 2010.), ГЛАС РАЗУМА (четвртак, 11. новембра 2010.) и МАРТ (среда, 9. марта 2011.)

Али, моја конфузија се може и разумети. Она мени, политичком лаику, коме је страно понашање у духу "најстаријег заната на свету", може бити и опроштена. Али се поставља питање да ли и наша Влада, као и већина политичара садашње Србије (и позиције и опозиције) може, по овом питању, да буде у конфузији. А чини ми се да је управо тако. У то ме је уверила и ванредна (10. по реду) седница Скупштине Србије која се (док ово пишем) одржава у сенци неуспеха опозиције да је, својим потписима, закаже и чињенице да је до њеног одржавања дошло на, наводни, захтев Владе. Па, толики политички лаик баш и нисам! Но, да не дужим даље по овом питању.

Не улазећи у то када ће, да ли и какву Резолуцију о Косову и Метохији овога пута изгласати Скупштина Србије (јер немам намеру да чекам расплет нечега што ће се, као и сваки хорор, одиграти у ситним ноћним сатима), морам да признам да у нашем Парламенту, по овом питању, нема ничег новог. И позиција и опозиција су кренуле у предизборну кампању, па се тако понашају и сада. Да је среће (и памети) у центру пажње и данашње скупштинске расправе (али и трајне државне политике) били би обични људи (пре свега Срби) који живе на Косову и Метохији. На читавом Косову и Метохији, а не само северно од реке Ибар, као да је јужна српска покрајина већ подељена.

Очигледно је да је држава Србија ушла у тунел из кога нема излаза. Понављајући да никада, ни под каквим условима, неће признати Косово (чак и владини функционери веома често заборављају да кажу "Метохија", а то није само топоним). 

Много би важније било да се Влада у Београду изборила, уз помоћ "међународне заједнице", да Србима на Косову (и Метохији) обезбеди место у уставу јужне покрајине, уз принцип такозване "позитивне дискриминације" (која није страна у међународном праву), али и равноправност којој, надам се, има места у једном мултиетничком друштву каквим Косово (и Метохију) жели да представи та иста "међународна заједница".

А да не говоримо о томе да је требало, поново уз помоћ "међународне заједнице" натерати власти у Приштини да брину о свим својим грађанима ( а Срби то јесу), као и да обезбеде услове за миран повратак оних који су протерани. И наравно, да, та иста "међународна заједница" обезбеди транспарентну заштиту за све Србе који живе на Косову и Метохији (без обзира да ли живе јужно или северно од Ибра). Да обезбеди и заштиту свих српских православних објеката, историјских и споменика културе, као и да се утврди јасан степен аутономије за Српску православну цркву. То је требало да ради Влада у Београду (без обзира из чијих партија долазили њени експоненти). Да промовише управо ту нашу културну и историјску баштину у свету, да нам се не догоди да се једног јутра пробудимо са сазнањем да су, рецимо, Грачаница или Пећка патријаршија албанска историјска и културна баштина. Није посао Владе у Београду да употребљава, тешком муком, издвојен новац пореских обвезника са територије "уже Србије" за нејасне "рачуне" или плаћање "дуплих" плата појединцима на Косову (и Метохији), већ да тај исти новац употребљава управо на промовисање српског битисања и вековног постојања нашег народа на том простору. А има се шта приказати и понудити свету, макар и оном делу који, као, то не жели да "види и чује". Може се то урадити и на алтернативне начине. Као што су се Албанци досетили (уз помоћ Бернара Кушнера), па снимили филм "У кавезу" у коме су Срби приказани као џелати који тргују људским органима (наравно албанским). Замена теза која пролази. Ту замену теза је до сада видело 100 хиљада људи. Мало ли је! И то оних који, вероватно, о овој теми никада не би ни чули на неки другачији начин. Да ли је могуће да ми не можемо да окупимо сву "филмску памет" ове државе која би се бавила израдом капиталних филмских пројеката чија би тема била Косово (и Метохија)? Без потребе да измишљају било шта. Или је то исувише "приземно" за нашу филмску елиту? Наравно, филмска уметност је само једна од области уметности (поготову за "широке народне масе"), где треба улагати. Таквих примера има још много. Али, тиме неко треба да се бави. Као дугорочним државним пројектом. Који не треба да траје за мандата само једне владе. Већ да буде обавеза свих будућих влада. На тај начин "никада нећемо признати Косово".

Јер, ако постојање Срба на Косову и Метохији, једног дана, потпуно, буде "избрисано", на чему власти у Приштини несебично раде (укључујући и промену, историјских, топонима), биће потпуно небитно да ли смо или не, формално, признали јужну српску покрајину.