EXIT ЗА ЈУГ

                                                       Егзит или Гуча? 

Фото: oradio.rs

Често постављано питање потоњих година у Србији, као парадигма једне измишљене и лажне дилеме. И то не само у метафоричком, већ и у буквалном смислу. Имајући у виду да у овој држави све почива на политици, реалност је да су и ову лажну дилему пласирали управо политичари, е да би могли да се својим потенцијалним бирачима представе у што лепшем светлу, саопштавајући наивном пучанству да они (политичари), подједнако вреднују и Егзит (EXIT) и Гучу. Наравно, не желим да тврдим да је немогуће да између ове две манифестације стоји и саставни везник (и),  али је, готово, подразумевајуће да стоји раставни (или).
Председник Владе Србије и најутицајнија политичка личност државе, пре нешто више од недељу дана, одлучио се за раставни везник. Односно за Егзит. Јер, како су обавестили готово сви познати и непознати медији у региону, Влада Србије (читај: Вучић), одлучила је да у наредних шест година финансијски подржи Егзит, који је само недељу дана раније, проглашен за најбољи европаски фестивал у 2016. години. Међутим, као и много пута до сада, ретко који медиј је подсетио своје гледаоце или читаоце да је EXIT (излаз) настао у лето 2000. године, са јасном политичком позадином у борби против "Милошевићевог режима", који су годинама подржавали радикали, чији је истакнути функционер био и, тада, млађани Вучић. Тај "нулти" Егзит трајао је 100 дана, а завршна журка под мотом "Готов је", организована је под називом "Изборно место број 1", само два дана пред почетак избора, 24. септембра, на којима је Милошевић изгубио власт. Тај податак, као и чињеницу да у овој држави Закон о лустрацији, који је био на снази од 2003. до 2013. године, никада није примењен, треба стално понављати. И подсећати оне који су нам упропастили деценије живота, да су наши дужници.
И поред тога што нисам убеђен да, било који, човек може баш толико да промени своје политичке и животне ставове, очигледно је да наш садашњи премијер "фура неки нови фазон", па је пред мноштвом представника медија, садашњем директору Егзита и једним од његових твораца, Душану Ковачевићу, обећао  финансијску помоћ у наредном шестогодишњем (раније су биле петолетке!) периоду. Овом хепенингу код премијера Србије, поред представника Егзита, присуствовао је и градоначелник Новог Сада (да ли треба рећи, кадар СНС?), Милош Вучевић, али је, претпостављам, сасвим нелогично, што није био присутан и премијер Војводине, јер овај фестивал, осим Новом Саду, припада и северној српској покрајини, баш као што припада и Србији (и шире). У сваком случају, по старом добром обичају председник Владе Србије није пропустио прилику да (широким народним масама), о истом медијском трошку, саопшти да је "развој Егзита значајан и за младе и за подизање туристичке понуде и прихода Србије уз развој путне инфраструктуре, што ће повећати запошљавање младих и пуњење буџета". Ојха! Како би рекли неки.
-"За нас је важно да говоримо и о развоју туризма и о економском потенцијалу запошљавања младих. Много новца ћемо уложити. Београду ћемо дати 3 милиона евра за посебне фасаде, а Нишу 2,5 милиона" - ако је веровати медијима, рекао је том приликом Вучић. Кажем, ако је веровати новинарима, јер мени ово баш и није превише смислено, нити везано за тему, а претпостављам да нам премијер и поред презаузетости није баш толико расејан. У сваком случају, миц-по-миц, дођосмо до ратне престонице Србије, односно до главног града југоисточне Србије - Ниша. Искрен да будем, није ми баш сасвим јасно како га се премијер сетио (баш када се разговарало о Егзиту), али ретки су градови испод Бубањ потока којих се (мимо избора) сети ова власт, као ни (истини за вољу), ни једна претходна.
Или је, актуелног премијера, због нечега пекла савест! Но, идемо редом.
Према најави премијера, ова Влада има озбиљну намеру да, у наредном периоду, прекречи све здравствене установе и упристоји све школске заходе, при чему је Вучић потенцирао да у томе неће бирати оне градове у којима су "њихови на власти". Као и да то није саставни део кампање (у којој ће он учествовати само 10 дана). Поједностављено гледано, биће да је он овог пута у праву, из разлога што је јако мало остало општина у којима нису "прекомпоновали" власт, са чиме су ужурбано кренули чим им се указала прва прилика. Са друге стране, нема потребе посебно доказивати да је садашња владајућа гарнитура користећи разне методе политичке борбе (не ретко и туче!), уграбила власт у многим градовима (али и месним заједницама), па се стиче утисак да много више води рачуна о великом пространству ове земље који ја зовем Србија ван Београда. Уосталом, тих тема су препуни хедови најгледанијих телевизија, али и насловних страница новина.
Свакодневно се "отварају" неки коридори, нове фабрике и разне друге инвестиције, код којих се ни сабрати не може број новоупослених радника, а све то, по нечијој замисли, мора да обави премијер (као да у Влади и нема никог другог!), чија је сатница, очигледно, пренатрпана. Радећи по систему "ја могу све", сасвим је нормално да, када се "слегне прашина",  има много рупа. И буквално.
Пример први: Школа у селу Пољане коју је пре недељу дана, заједно са шефом делегације ЕУ у Србији, Мајклом Давенпортом, отворио премијер Вучић, још увек је под кључем. Уместо да у ових 230 квадрата модерно опремљеног објекта, који је изграђен на месту старе школе, оштећене у поплавама 2014. године, уживају основци, школа још није усељена, а у дворишту пасу овце. А како ствари стоје, изгледа да школа неће ни бити отворена до јесени. Све је рађено зими и на брзину, па сад мора да "одстоји" и да се суши. Логично и нормално питање је због чега се журило са њеним отварањем?
Пример други: Деоница Коридора 10, код села Црвена Река, коју је, још крајем децембра, свечано отворио председник Владе (заједно са потпредседницом и ресорном министарком за саобраћај), а у присуству више од 5.000 људи, данас је пуна рупа. И то све,  како рече наша најпознатија плавуша, зато што радови још нису готови. Али и да "поправка" тога што није готово, "неће коштати ни евро". Вероватно би многи волели да сазнају који су то извођачи који би да нешто ураде џабе. А изнад свега,  због чега се журило са отварањем овог пута?
Али, ако код тих "капиталних" објеката мора да убира поене, да ли је, заиста, неопходно да премијер "шпарта" по Србији да би се и лично уверио да ли свака школа има адекватан нужник, а свака амбуланта свеже окречене зидове? Зар премијер нема кога другог да пошаље да то проверава? Ако се поуздано зна да и за једно и друго и треће има надлежне министре. Или, наш премијер нема више ни у кога поверења? Осим  у поједине и "проверене  кадрове" којима је поверио и неке политичке феуде. Као што је некадашњи престони град Цара Лазара, Крушевац, који је добио на значају, јер је "политичка база" бившег министра војног Бате Гашића. Или, престоница Кнежевине Србије, Крагујевац, у коме столује један од наследника Председника свих грађана. Или  Јагодина (која не дише без одобрења Драгана Марковића Палме), Нови Пазар, као изборни вилајет вечитог министра Расима Љајића или Чачак, којим већ годинама влада породица Илић. Набрајање би могло да иде у недоглед, уз констатацију да је и "српска Атина" поверена на чување провереном СНС кадру Вучевићу, у очекивању да и цела Војводина постане "напредна".
И могли би још дуго да се набрајају градови по Србији, а да се не дође до родног града Цара Константина. Можда због тога што град Ниш, као званично, трећи град по броју становника у Србији, али и највећи град јужно од Бубањ потока, изгледа, још увек није у нечијој интересној зони. Како другачије протумачити случај бившег радника нишке Машинске индустрије, Зорана Нешића, који већ месец дана штрајкује глађу због тога што му је бивша фирма остала дужна 6,5 милиона динара, а да Београд нема одговор на његово питање када ће добити своје паре. То питање постављају и његове колеге, као и многи други у граду који зову град незапослених. И којих је, према неким статистикама око 30 хиљада. Чије проблеме, очигледно, нема ко да "пренесе" Београду. И који би, по свему судећи, морали да прихвате модел Удружења председника Скупштина станара, који, "певају свој блуз".
Има ли онда смисла у "граду незапослених" говорити о култури? О неком нишком Егзиту?

Наравно да има. Јер је главни град југоисточне Србије и културна престоница овог дела државе. А и крајње би време било да они који одлучују о свему и свачему, а стицајем околности су северно од Бубањ потока, макар понекад, баце поглед јужно од овог најпознатијег српског потока. Али и да, када то учине, покажу мало више разумевања, а не љубомору због чињенице да им Бог није дао да све манифестације ове државе "стрпају" ту негде око Теразија.
Управо због тога, треба пружити пуну подршку Ивану Благојевићу, директору "Нишвил" џез фестивала, који је, у име ове манифестације, недавно, упутио отворено писмо премијеру Вучићу. И нараввно, поново се поставља питање, због чега Вучићу? И има ли наша Влада министра културе? А одговор је, наравно да има. Али, он култури ове државе прилази јако селективно. Довољно је само да се присетимо да министар Тасовац упорно игнорише  отварање "Мокрањчевих дана". Фестивала који се организује у славу највећег српског композитора и хоровође, Стевана Стојановића Мокрањца. И где би требало да буде "свој на своме".
Обраћање Ивана Благојевића премијеру ове државе на најбољи начин говори о општем стању ове државе, а посебно културе. Прво, због тога што нема ни назнака да ће почети да функционише систем (пошто се за све пита Вучић), а друго да ми, по свему судећи, већ сада, имамо "замрзнутог" министра културе.
"Нишвилу је, за три године, Тасовац одобрио укупно 1 (један) милион динара, а управо је Нишвил званично најбоља манифестација у промоцији туризма Србије за 2015. годину и бренд уметничке музике у акцији "Најбоље из Србије" - навео је Благојевић у свом писму.
А у свом отвореном писму премијеру, Благовевић је навео и следеће: "Из свих ових разлога, ваша помоћ у исправљању неправде била би неопходна, како би ове, као и прошле године, Нишвил успешно организовао стотину концерата, угостио 600 извођача, окупио 150.000 посетилаца, реализовао многе пратеће програме, изложбе и промоције и са 400 волонтера на најбољи начин промовише омладински активизам".
Заиста, овом се писму нема шта приговорити. Једини проблем је у томе што га је, већина, домаћих медија елегантно заобишла. Ако изузмемо локалне медије са југа или регионалне медије који покривају "западни Блакан". У сваком случају, овај догађај је, очигледно, домаћим медијима био много мање занимљив него пријем лидера Егзита код лидера СНС и господара Србије, јер је у овом "филму" играо много познатији глумац.
То потврђује још једна вест која је у директној вези са другим делом питања са почетка овог текста. А чије сам  детаље морао да потражим на званичном сајту Владе Србије, јер и ову информацију, ако изузмемо, званично, непостојећу агенцију Танјуг,  готово да нико није објавио. Но, како се ради о најави изградње Дома трубе у Гучи, за шта ће Влада Србије издвојити 45 милиона динара,  лично сам био мало затечен чињеницмо да је овом догађају присуствовао "само" потпредседник Владе Србије и вечити министар, Расим Љајић.

Фото: sr.vikipedia.org

Са друге стране, чињеница је да многи (и бивши и садашњи) актери власти нису одолели чарима трубе али и другим задовољствима широке хедонистичке палете коју нуди Гуча, како пре, тако и у годинама након петоктобарских промена. Тако је, уз свеприсутног (и овде и у владајућим гарнитурама) Велимира Илића, у Гучи био и покојни премијер Зоран Ђинђић, бивши премијер Коштуница - два пута ("ко не разуме Гучу, не разуме српски народ"), а није јој одолео ни бивши председник Србије, Борис Тадић, далеке 2004. године у тек освојеном, првом, председничком мандату. У улози премијера, Гучу није пропустио ни Ивица Дачић, али су овде, минулих година, виђени и Милутин Мркоњић, Драган Марковић Палма, Борислав Стефановић, и Чедомир Јовановић. Руководећи се претпостављеном жељом својих бирача, Гучу је походио и прекодрински државотворни политичар Милорад Додик, али и неки од страних амбасадора, док је један од наших најпознатијих академика, Матија Бећковић, отварајући 42. Сабор, 2002. године истакао да је "боље дувати трубу него лепак".
Имајући све то у виду, претпостављам да је актуелни премијер проценио да не треба да присуствује полагању камена темељца за Дом трубе у Гучи, али се, вероватно нада да ће бити присутан почетком августа ове године, када је планирано отварање овог објекта.
Јер, ако има гласача на Егзиту, још више их има у Гучи. А како изгледа, џез је, поново, сумњив.

Н О К Т У Р Н О

Парк Вигеланд, Осло
(фото: Ж. Р. Драгишић)

Данима размишљам шта је натерало председника Владе Србије  да из корена промени мишљење о ваљности Закона о култури (или, прецизније, Закона о изменама и допунама закона о култури). Односно, оног дела који се односи на предлог да се бришу чланови закона у вези са "националним пензијама". Што је, овој драми са хепиендом, дало невероватну динамику која је резултирала тиме да посланици Скупштине Србије изгласају предложене измене највишег правног акта у области културе, али тако да и сви вуци буду сити и све овце на броју. Односно, да "националне пензије" и даље добијају они који су их добијали и они за које се, у будућности, процени да треба да их добијају.
Међутим, питање је шта би се догодило да, у јеку жучне расправе о овом закону у Парламенту, када су се перјанице напредњака и социјалиста, под куполама скупштинског здања, упирале да покажу највећи степен разумевања културе и потребе да се мења постојећи закон, није стигао "ладан туш". Када се огласио Он, лично. Човек који ради без прекида, који никад не одмара и који је спреман да уради све у интересу Србије. Дакле, огласио се Вучић и (гле чуда!), апеловао на чланове своје (СНС) странке  (читај: наредио) да не "укидају националне пензије".
Поручивши (претпостављам) широким народним масама да "више вреди једна Милена Дравић него 30, 40 грешака које су направиле претходне владе".
За неупућене, треба рећи да је Нацрт поменутог закона о изменама и допунама Закона о култури (укључујући и предлог да се бришу чланови 14 и 69, који се односе на укидање "националних пензија"), у скупштинској процедури од 7. августа прошле, 2015. године. Али, томе треба додати и оно време од када је почело да се "шушка" о овом Закону. Иначе, званично, Закон је представљен у Скупштини Србије, 29. децембра, 2014. године, када је, одржано "јавно читање" Нацрта закона о изменама и допунама Закона о култури.

Културни посленици су, још тада (крајем 2014. године), уочили да актуелна власт жели да се ослободи "националних пензија", вероватно и због тога јер је то била "новотарија" претходне власти, чија је скупштинска већина Закон о култури изгласала септембра 2009. године. Тада су уочене и многе друге мањкавости и "циркуски детаљи", међу којима и онај из чувеног члана 4, којим се мења члан 8, на тај начин што се, предлогом новог закона, културном делатношћу, осим књижевности, музике, ликовне уметности, позоришне и филмске уметности, као и мултимедијалне делатности, сматра и  циркус и улична уметност.
Дакле, у вези са поменутим оглашавањем актуелног премијера Вучића, постоје бар две нејасне ствари. Прво: Због чега је, безгрешни премијер, толико дуго морао да чека да би се огласио по питању укидања "националних пензија", ако се зна да је Он лично, у име Владе морао да потпише сагласност е да би поменути закон "ушао" у скупштинску процедуру? Друго: Због чега се премијер Вучић у свом апелу посланицима да не укидају "националне пензије" (дискриминаторно) обраћа само својим "напредним" посланицима?
Нисам баш сигуран, али, хипотетички, на ова питања постоје и неки одговори.
Јавна је тајна да се наш премијер "не котира" баш високо у очима интелектуалне јавности Србије, а поготову оног дела на који се односи поменути Закон. Видљиво је чак и голим оком да су посленици у култури Србије, у најбољем случају, равнодушни на владавину напредњака, "са Вучићем на челу", мада су многи од њих, ако не експлицитно а оно у некој увијенијој форми, много пута, изражавали своје неслагање са напредњачким "паробродом Србија".
Ако је ово, макар делимично, тачно, јасно је да "апел против укидања националних пензија" може да буде покушај Вучића да пред (још увек неизвесне) изборе, жели да и у овој "циљној групи" узме неки глас.
Са друге стране, чини ми се да је ова ситуација, још један, доказ да међу напредњацима и социјалистима баш и не "цветају руже" (којих, истини за вољу, више нема ни код СПС-а, јер их је заменила "стара, добра петокрака"), имајући у виду да су управо њихови представници у скупштинском Одбору за културу (редитељ Срђан Драгојевић и Ненад Милосављевић - Неша Галија), имали одлучујућу улогу да овај форум не да "зелено светло" овом Закону.
Да је ово бајка, могло би да се каже да су посланици (и они који су послушали премијера и они други), изгласавањем "дорађеног" Закона о култури ставили тачку на још једну хаотичну причу из политичког живота Србије, која је трајала више од годину дана. Међутим...
Нешто не верујем да ће ствари са Законом о култури ићи "глатко", без обзира што су "националне пензије" преживеле гласање у Парламенту. У то ме је, индиректно, убедио ауторски текст, наше познате редитељке Татјане Мандић Ригонат, који сам у јеку расправе о Закону о култури, прочитао у Политици. Мада је читав текст бриљантан, овде издвајам само цитат о анегдоти у којој је главни јунак познати руски песник Осип Мендељштам, кога је Стаљин осудио на принудан рад у логору, где је, 1938. године, и умро.  

"Кад је чувени песник Осип Мандељштам отишао на лекарски преглед послали су га и код психијатра. Психијатар је поставио дијагнозу о Мандељштамовој болести: Пацијент је уобразио да је песник, а у ствари је безначајни службеник". Мандељштамова супруга Надежда психијатру је објашњавала и доказивала да њен муж јесте песник, али лекар је био неумољив у дијагнози. И још је њу посаветовао да се чува да и она не подлегне истој психози као Мандељштам. Да мисли да јесте оно што није. Било је то тридесетих година двадесетог века, идеали Октобарске револуције већ су били унижени Стаљиновим ликом, уметници који нису били на линији партије роптали су спуштајући се све ниже на лествици опстанка, за диктатора су били плесан коју је требало одстранити."

Парк Вигеланд, Осло
(фото: Ж.Р. Драгишић)

Наиме, поменути закон је и до сада био на снази, али га актуелни министар културе, Иван Тасовац, није примењивао. Односно, 2014. године није ни расписиван конкурс за "националне пензије", а њихово укидање је Тасовац најавио још у децембру 2013. године (за време свог првог мандата).

Ако томе додамо и да је, још увек актуелни министар Вулин, у чијој су надлежности све пензије (па, вероватно и националне),  још пре појаве Предлога измена закона о култури , као добар гласник свог господара, изрекао нечије мишљење  да "националне пензије треба смањити", јасно је да је та "координирана акција" против "националнх пензија", очигледно, била смишљена. А можда и није...

Ако није, поставља се питање да ли ће садашњи министри Тасовац и Вулин, бити министри и у будућој влади? А да и не говоримо да би било сасвим нормално да, за сваки случај, већ сада, треба да поднесу оставке.

ВРЕМЕ ЧУДА

Фото: Ж.Р. Драгишић

Један од три најчитанија текста на овом блогу носи наслов једног од најпознатијих (а по мом мишљењу) и једног од најбољих домаћих филмова. Пажљиви читаоци су, сигурно, приметили да је, овде, још много текстова, чије наслове или инспирацију дугујем неким познатим домаћим филмовима или репликама из домаћих филмова. Без намере да, на било који начин, "крадем" популарност тих уметничких остварења.
Овога пута, определио сам се за наслов романа (али и истоименог филма) покојног Борислава Пекића, академика и једног од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који, осим што је био романсијер, драмски писац и филмски сценариста, има изузетне заслуге за развој демократије у овој држави (након што је, као жртва тоталитарног режима, многе године провео у Лондону). Наиме, Пекић је био један од тринаест интелектуалаца који су, 11. децембра 1989. године, обновили рад Демократске странке.

За четири дана, навршиће се 86 година од када је, 4. фебруара 1930. године, у Подгорици, рођен Борислав Пекић, што ми изгледа као згодна прилика да се (макар и на овај начин) присетимо једног од најзначајнијих српских књижевника двадесетог века. И поред тога што Пекићев роман "Време чуда", за тему има нека друга "чуда и чудеса", само је привид да она немају додирних тачака са чињеницом да је "време чуда" наша трајна одредница.
И увек се стиче утисак да је то "време чуда" некако, тренутно, најинтензивније. За шта се, готово по правилу, потруди актуелна власт. Без изузетака.
У том контексту, треба се подсетити и политичке константе (од деведесетих до данашњих дана) о апокалиптичним предвиђањима сваке актуелне политичке гарнитуре на власти, уколико они, неким чудом више не буду на владраском трону. Тако су све досадашње власти, од почетка вишестраначја на овим просторима (беспредметно је о овоме говорити у време "Брозовог режима"), предвиђале катастрофу уколико "било ко осим њих буде на власти". Тим замајавањем широких народних маса су се најинтензивније бавили социјалисти, односно режим Слободана Милошевића. Међутим, како се касније показало, имали су добре ученике и у многостраначкој коалицији "демократских снага" у првој деценији двадесетпрвог века. Они су толико били добри "ученици" да су се уживели у улогу "непобедивих". Плашећи народ од доласка на власт, најпре радикала, а затим и "пресвучених радикала". А народ ко народ - хоће баш оно од чега га плашиш. И тако даде поверење напредњацима. Који, ево већ скоро четири године, никако да се навикну да су на власти. И све им се некако причињава да су још увек у 2012. години и да је предизборна кампања у пуном јеку. А ових дана, посредством "напредњачког билтена" (који се на велику жалост новинарства продаје на киосцима), на насловној страни већинска владајућа странка објављује сценарио "два лоша убише Милоша".
И све то у жељи да напредно бирачко тело збије своје редове и не дозволи било коме другом да преузме државно кормило, које, како се већ показало и није тешко држати. Јер се, углавном све, заснива на већ поменутим "чудима и чудесима". А чега је ових дана, изгледа, више него икад.
"Само чудо може да заустави наш раст", рекао је, прекјуче, актуелни премијер Вучић, обзнањујући пучанству и читавој галаксији да држава Србија у буџету има у јануару суфицит од невероватних 250 милиона евра. Што ме неодољиво подсећа на (ако се не варам), Тадићеву "еуреку" из 2008. године, према којој ће држава Србија профитирати из надолазеће светске економске кризе. Из тог периода (али и две године раније, када су чуда лансирали Коштуница и Динкић), потичу "швајцарски кредити", који су више од 20 хиљада породица у овој држави начинили финансијским робљем. Које и овој напредњачкој власти, узалуд, покушава да објасни да не траже да неко други уместо њих плаћа њихове кредите, већ да "челична дама" наше државне банке, у складу са својим овлашћењима, треба и мора да "ухвати за уши" и натера банке да престану са зеленашењем.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Не треба бити економски стручњак (већ само пажљиви проматрач) па регистровати чињенициу да светска економија, поново, улази у један турбулентан период, што, осим пада цена нафте, већ увелико говори и  пад цена у области црне и обојене металургије.
А мислим да није потребно, посебно, подсећати да нас "жуља" и једно и друго. Јер, поред чуда (које се није десило, мада га је Вучић најављивао) са Железаром Смедерево, премијер је слично чудо најављивао пре нешто више од годину дана у Бору. Сада, само годину дана касније, не да више нема никаквих чуда, већ премијер злослутно најављује да би "затварање РТБ Бор био колапс источне Србије".  Овако суморна предвиђања могућег економског сценарија за "наше мало чудо", у великој мери су у супротности са оним што је (тада као мандатар), у свом историјском експозеу (чије је читање трајало пуна три сата), говорио Александар Вучић, апострофирајући једини индустријски гигант на истоку Србије,  у коме је, садашњи премијер, једини проблем видео у "лошем менаџменту".
Али, вратимо се на "историјски" суфицит у државној каси...
Они који се добро разумеју у економију (а у које не убрајам себе), знају да тај финансијски ефекат није настао због натприродних чуда ове владе. Чак и уз помоћ здраве логике може се доћи до закључка да из државне касе нешто није плћено, па се зато толики новац и нашао на "државном рачуну". (Нечим слично би могао да се похвали свако ко би на рачуну чувао читаву плату, али да истовремено, није платио струју, грејање и остале обавезе).
У супротном, уколико ова држава има толики новац са којим не зна шта ће да ради било би добро да размисли о враћању онога што је до сада отела од својих грађана. Или да плати дуговања онима којима је остала дужна у претходним годинама транзиције. А један од тих примера, са бившим радницима из Ниша (за које, ни ова власт нема разумевања), актуелизован је поново ових дана.
Такође, уколико у државној каси, неким чудом, има вишка пара, крајње време би било да држава почне озбиљно да размишља о улагању новца у лечење тешко оболеле деце, чији родитељи једини спас виде у прикупљању новца посредством друштвених мрежа или слањем SMS порука. А да и не помињемо поражавајуће и понижавајуће податке да у овој земљи, још увек, премного деце "живи у сузама", јер је (према званичним подацима), њих 400 хиљада, на ивици беде.
И поред чињенице да није добро о овој теми говорити из личних примера, не могу а да не поменем пример из града у коме живим. Који се са проблемом школске деце која нису имала пара чак ни за ужину, суочио тек након две године акције коју је водио један раднички синдикат, у жељи да помогне деци из ових социјалних група.
Е сад, кад насупрот томе ставимо јучерашњу информацију да је Влада Србије издвојила 500 хиљада евра, које ће бити, посредством Уницефа, уплаћене за помоћ деци Сирије, неминовно се намеће питање: Да ли Србија има толико да треба да се такмичи са, економски, много јачима од себе? Или је једино важно да наш премијер, још једном убеди светску јавност да се више никада неће вратити у радикалско одело из деведесетих година, што ће потврдити и својим присуством на Донаторској конференцији, 4. фебруара у Лондону. Јер, колико сам ја могао да схватим из Танјугове информације о овој теми, акценат је стављен на то да Вучић у Лондон иде на позив немачке канцеларке, премијера Велике Британије и Норвешке, генералног секретара Уједињених нација, али и кувајтског емира.
("Премијер Србије позван је да учествује конференцији у заједничком писму британског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, норвешке премијерке Ерне Солберг и кувајтског шеика Сабаја ел Ахмеда ел Џабера а Сабахија и генералног секретара УН Бан Кимуна.")
И поред тога што схватам потребу да се помогне деци у ратом захваћеним подручјима, нисам баш сигуран да смо ми у позицји да у томе "будемо међу првима". Далеко је разумније било да се равнамо према себи равнима, а не да, по систему нек-кошта-шта-кошта, на овај начин, "перемо" нечије личне биографије.
У сваком случају, тај одлазак премијера Вучића у Лондон, битан је и због још једног "чуда" са наше политичке сцене. А ја не могу да се отмем утиску да је, пред одлазак у Шекспирову постојбину, премијер (у том стилу) најавио још једну драму која ће се, по његовом повратку, одигравати у републичком Парламенту.
Мада је на сексистичку изјаву министра одбране, Братислава Гашића, премијер Вучић одмах реаговао рекавши да је то недопустиво, те да ће Гашић бити "смењен кад нађем решење", али и да је "Гашић већ смењен, само не формално", ни у овом случају није могло да прође без "чуда". Јер након најновијег развоја догађаја никоме није јасно да ли је или не Гашић смењен "до краја јануара", како је премијер најављивао. Али је сасвим сигурно да ће се на ванредном заседању републичког парламента (када се премијер врати из Лондона), 5. фебруара, пред очима јавности одвијати још једна трагикомедија у режији већинског дела актуелне владајуће гарнитуре. Пошто се премијер одлучио да у Гашићевом случају не буде никакве оставке, већ да се у патрламенту (на његов предлог) иде на поступак  разрешења. И то све, како је рекао, "како би пружио прилику да га нападају".
Већ из ових најава постаје јасно да је пред овим народом још много чуда, којима ће, хтели или не, морати да присуствују, ако ни због чега другог а оно због чињенице да живе у земљи чуда.

ЦЕНА КУЛТУРЕ

Фото: Ж.Р. Драгишић

Као и ранијих година и овог 9. јануара, оживело је двориште родне куће Стевана Стојановића Мокрањца ( 1856 – 1914. ), чиме је и симболично означен дан на који се, пре 160 година, у Неготину, родио један од најпознатијих српских композитора. 

Већ по традицији, програм обележавања дана рођења музичког великана започет је полагањем цвећа на Мокрањчев споменик, у дворишту његове родне куће. И ове године, то су учинили представници локалне самоуправе, неготинских и београдских институција културе и музичких школа које носе име славом овенчаног Неготинца, као и месне заједнице Мокрање, крајинског села из кога Мокрањац води порекло.

За разлику од ранијих година, када је комплетан целовечерњи програм организован у родној кући Стевана Мокрањца, овогодишња манифестација, у част рођења неготинског великана, због најављеног реновирања овог простора, настављена је на Малој сцени Дома културе, односно неготинског биоскопа. 

До пре пет година (када сам био активан дописник неких дневних листова), сваког 10. јануара, био сам суочен са ових петнаестак редова текста, или, око, 900 карактера, у покушају да, о овом догађају, известим (за културу заинтересовану) јавност Србије. Јер, то је (углавном), била "мера" коју би уредник (углавном свих) дневних новина био спреман да одвоји за културу и за нашег Мокрањца. И узалуд су била објашњења да је то заиста мало, да је потребно, макар, набројати све учеснике у програму, за шта је потребно, бар, 1200 карактера. Наравно, то никада није наилазило на разумевање, јер је за овакве теме увек недостајало новинског простора.  Али га је, у изобиљу, било за разноразне кафанске певаљке и арлаукаче на сеоским вашарима и свадбама (и чланове њихових фамилија), које су увек имале нешто много значајно да кажу, а што је нација "гутала" широм отворених очију.

Управо због тога, настављам започети текст на месту где би уредник употребио "маказе".

Резање славског колача, поводом славе Свети Стефан, обавио је Епископ тимочки господин Иларион, у саслужењу бројних свештеника овог дела Србије. Фоаје биоскопа био је премали простор да прими све Неготинце који су желели да присуствују овом чину (у коме су учествовали и функционери неготинске локалне самоуправе, али и руководство Дома културе "Стеван Мокрањац"), због чега су многи били принуђени да за то време буду на улици. 

Својим надахнутим појањем, овај чин, употпунио је неготински Хор Цркве Света Тројица, под диригентском палицом Светлане Кравченко.

Целовечерњи програм који се одвијао на подијуму Мале сцене Дома културе, започели су најмлађи учесници, чланови неготинског Дечијег хора "Вивак". Они су, уз велику помоћ својих солиста Анђеле Јованићевић, Анастасије Јовановић и Марије Радовић и уз клавирску сарадњу Кристине Ђукић, а под дирегенском палицом Александре Ђукић и Драгане Мариновић Симоновић, певали композиције најпознатијег српског композитора.

Диригенткиња Црквене певачке дружине "Бранко" из Ниша, Сара Цинцаревић, уз помоћ музиколошкиње, професорке др Соње Маринковић, представила је DVD, који је овај хор урадио на музику Стевана Стојановића Мокрањца.

Соња Маринковић, у улози уредника 17. броја научног музичког часописа "Мокрањц" и аутора допуњене монографије "Педесет година Мокрањчевих дана", заједно са покретачем часописа "Мокрањац", Новом Томићем и др Бранком Радовић, селекторком "Мокрањчевих дана", учествовала је у представљању ове две публикације.

Добар уметнички програм поводом обележавања 160 година од рођења Стевана Стојановића Мокрањца, употпунили су и млади пијанисти Александар Раос (Ниш), Катарина Рувидић (Београд) и Ненад Живојиновић (Београд). Претпостављам да ми нико неће замерити што ћу (упркос скромном музичком знању), дозволити себи да констатујем како је ово троје младих пијаниста маестрално свирало Шопена ("Фантазија" опус 49 у еф молу), Василија Мокрањца ("Одјеци") и Листа ("Мефисто валцер"). Очигледно је да је тако мислила и већина публике, која је ове младе музичке наде Србије поздрављала дуготрајним аплаузима.

А претпостављам да би млади уметници нешто одсвирали и на бис, да у сали биоскопа није било толико хладно, да су се, вероватно и публика и извођачи утркивали ко ће пре изјурити из ледене сале. Наравно, та хладноћа "иде на душу" организаторима манифестације, који, претпостављам нису једини кривци, већ су и они били принуђени да штеде на грејању, а у складу са насловом овог текста и општег стања у друштву у коме је култура на последњем месту, сматрајући да је цена за културне догађаје увек превисока.

Али, уколико су "осећај хладњоће" организатори могли и да "поделе" са неким (код кога је буђелар), неоправдана гужва која је владала на церемонији резања славског колача, која је одржана у фоајеу биоскопа, пада искључиво на терет организатора, Дома културе "Стеван Мокрањац". Из простог разлога јер је могло све то да се организује у сали биоскопа, где би и учесницима у церемонији и присутној публици било много пријатније.

Морам да признам да сам (не очекујући), током промоције "допуњеног" издања монографије "Педесет година Мокрањчевих дана", доживео личну сатисфакцију коју је изнела селекторка Фестивала др Бранка Радовић. Констатујући да се са овом монографијом "мало пожурило", што је и мој став изнет у тексту,  објављеном у сусрет претходних "Мокрањчевих дана". Подсећања ради, у том тексту, између осталог, писао сам да је ову монографију требало представити тек током овогодишњег Фестивала, јер би тек тада била комплетна, али и одговарала  свом називу. Овако, имам утисак, да је, оно што је недостајало монографији, а односи се на дешавања на јубиларним 50. Мокрањчевим данима, само "налепљено", при чему је, у односу на остатак, употребљено претерано много фотографија са прошлодишњих догађаја, што нарушава "равнотежу" монографије. Да је она рађена како је требало (након завршетка 50. Фестивала), ауторка би имала много више времена да комплетан материјал много равномерније  "упакује". Брзоплетост у штампању првог издања монографије, наводи ме на помисао да је, прошле године, читав посао беспотребно убрзан како би, у овим турбулентним политичким временима, нечије име остало уписано "за сва времена".

А кад смо већ код анализе онога о чему сам писао у једном од претходних текстова, треба се присетити и текста који сам објавио након прошлогодишњих "Мокрањчевих дана" у коме сам се бавио колотечином која је, како изгледа, захватила многе сегменте у вези са овом манифестацијом.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Између осталог, моја примедба је била да се, током "Мокрањчевих дана", недовољно пажње, посвећује простору централног градског парка у коме се налази Мокрањчева биста. У вези са тим је и моја примедба везана за "зимску" манифестацију у част Мокрањцу, односно, обележавању годишњице његовог рођења. Јер, организатори никако да се "сете" да би било лепо да се одређена пажња посвети и овом обележју које краси Мокрањчев родни град. И за то није потребно издвајати нека посебна средства. Довољно би било договорити са комуналним предузећем да се направи једна стаза у снегу (ако снега има као ове године) и да се у подножју бисте положи један од многобројних букета цвећа који се полажу на споменик Мокрањцу у дворишту његове родне куће. 

А искрено се надам да би, уколико то постане пракса, неко схватио да, на постаменту ове бисте, треба исправити "проблематичну" (1855.) годину рођења Стевана Стојановића Мокрањца. Или, да крене у иницијативу за повратак на тадашње рачунање времена. Да не збуњујемо оне који дођу у Мокрањчев град.

А Н К Е Т А

Анкета: Илустрација

Анкета (лат. inquisita / фр. еnquête - истрага, истраживање) је збирни назив за скуп поступака који подразумевају организацију, прикупљање и анализирање изјава људи како би се сачинили статистички подаци о њиховим ставовима, мишљењима и интересима, као темељу за потребе социолошког или неког другог истраживања.

Анкете се користе да би се сазнало мишљење људи о разним социјалним или политичким питањима. Изјаве учесника анкете подстичу се пажљиво одабраним питањима, која треба да буду једноставна, јасна, недвосмисљена и несугестивна. Питања се могу поставити писмено, помоћу штампаног упитника, или усмено, путем интервјуа. Питања се не постављају било коме, већ пажљиво изабраном узорку испитаника који мора бити репрезентативан за популацију која се проучава. Евидентирани одговори испитаника, на крају се обрађују различитим поступцима статистичке анализе.

Квалитет анкете је ограничен, јер сазнања која нам она може дати зависе од искрености испитаника и од њихове способности да одговоре на постављена питања. Ипак, уколико је анкета добро припремљена, уз добро конципиран и састављен упитник, репрезентативан узорак испитаника и уз конкретно прикупљање и стручну анализу, анкетом се може доћи до корисних података.

У новије време, са већом применом Интернета, све више се примењује електронско испитивање о многим питањима. Међутим, пошто овакав вид истраживања, веома често раде нестручне особе, јасно је да су и резултати таквих анкета веома упитни.

У свом претпоследњем тексту у 2015. години, писао сам о теми у чијој основи је једна (или више - у зависности како се посматра) анкета, као саставном делу теме која је од изузетног значаја за једну локалну средину, каква је и ова неготинска.

И, као што сам у том тексту и претпоставио, анкета коју је неко замислио и дефинисао као саставни део пројекта „Замена светиљки на постојећем систему јавног осветљења на територији општине Неготин“ уклоњена је са насловне стране општинског сајта и смештена у део који носи назив: „раније анкете“. И то без икаквог објашњења и образложења. Дакле, како се (без посебне припреме, без елементарних података о томе чему ће служити и колико ће трајати) појавила, тако је и уклоњена. Но то није једини проблем у вези са њом.

Чињеница је да је, у свим текстовима на општинском сајту који су обрађивали ову тему, направљена тотална збрка у вези са тим да ли ће се мењати сијалице или светиљке, мада је, код ова два појма, у питању значајна и техничка и финансијска разлика. Осим тога (а то генерално важи за већину текстова на општинском сајту), упадљива је потпуно погрешна примена ћириличне верзије скраћенице назива осветљења о коме је реч. При чему мислим да овде није уобичајена грешка (која се појављује у многим текстовима на општинском сајту када се конвертују текстови из латинице у ћирилицу), већ да се просто није водило рачуна да је у питању страна скраћеница, коју је (по нашем важећем правопису) препоручљиво писати у изворном облику (језика из кога је преузета), јер је (исправна) ћирилична скраћеница компликована за изговор (али и писање).
Дакле, пошто се овде ради о LED светиљкама, које чини више LED диода, односно, такозваних, "светлећих диода" чија је скраћеница настала из своје изворне, енглеске, варијанте (Light-emiting diode), јасно је због чега није прихватљива варијанта ћириличне скраћенице (ЛЕД) која је, на општинском сајту, бесомучно коришћена у свим текстовима на ову тему. Осим тога, у поменутим текстовима, погрешно је (много пута) наведено да се ради о сијалицама. Наравно, постоје и LED сијалице, али је, у овом случају, исправно писати (и говорити) о замени постојећег осветљења, LED осветљењем. Самим тим, ни постављена питања нису коректна, јер се не ради о замени "постојећих сијалица новим ЛЕД светиљкама".
Конфузија у вези са анкетом могла је да се наслути већ на самом почетку јер је обавештење о њој, на званичном општинском сајту, угледало светло дана 16. новембра 2015. године, мада, као што се може видети, она носи недељу дана „млађи“ датум. Анкета је започета са, укупно, седам питања (ваљда због нумеролошког значења овог броја), мада, оно последње (које ће- како се касније испоставило – постати кључно), уопште није нумерисано. Дакле, анкета са седам питања, која су означена са шест бројева!

Илустрација: www.negotin.rs

Бесмисао поменуте анкете, која је, по систему „пљуни, па залепи“, нашла своје место на званичном општинском сајту, најбоље се види на примеру првих шест питања и „историјским“ одговорима који су добијени као крајњи резултат.

Али, како не волим да своје ставове заснивам на произвољностима, за оне који нису имали прилику да "уживају" у тим истраживачким бисерима неготинске локалне самоуправе, одлучио сам да на овом месту представим списак понуђених питања (у изворном облику):  

1. Да ли знате шта је ЛЕД осветљење?

2. Да ли користите ЛЕД осветљење у Вашем домаћинству?

3. Да ли има ЛЕД осветљења у Вашем окружењу?

4. Да ли сте упознати са пројектом инсталирања ЛЕД светиљки у оквиру система јавне                   расвете општине Неготин?

5. Да ли сматрате да је корисно заменити постојеће сијалице новим ЛЕД светиљкама?

6. Да ли сматрате да МЗ чији су становници у највећем проценту поштовали своје пореске            обавезе треба да имају приоритет у постављању нове ЛЕД расвете?

7. (ненумерисано питање - прим.аутора) Које од локација сматрате приоритетним за                   постављање нових ЛЕД светиљки?

У анкети је (одговорима) на првих шест питања учествовало од двоје до петоро (претпостављам) грађана општине Неготин, док је одговоре на седмо (ненумерисано) питање, дало 130 грађана!

Занимљиво је да свих петоро анкетираних "знају" одговор на прво питање, као и да троје (од укупно петоро), користи ЛЕД осветљење у сопственом домаћинству (питање 2), али и да у одговору на треће питање учествује само двоје анкетираних (који тврде да немају ЛЕД осветљење у свом окружењу)! У даљем току анкете, на питање 4 учествује само двоје грађана - који су упознати са пројектом, док у петом питању учествује троје (који дају потврдан одговор), али је само двоје учесника у шестом питању подељено у мишљењу. По свему судећи, то је пародија на нешто што се назива анкетом.

Илустрација: www.negotin.rs

И сад долазимо до најзанимљивијег дела анкете, односно до седмог питања (а можда и није јер нема тај број), које је постало кључно, имајући у виду да је требало да учесници у анкети дају одговор "Које од локација сматрате приоритетним за постављање нових ЛЕД светиљки"? (У оригиналном питању на сајту нема знака питања, али претпостављам да треба да постоји). Као понуђене одговоре аутор (или аутори) анкете, дао је шест могућих локација (главне саобраћајнице у граду- центар града - центар села - школска дворишта - круг болница/испред сеоских амбуланти и окружење туристичких атракција). 
Нисам сигуран да ли ће и чему моћи да послужи ова анкета (која је - подсећања ради - саставни део пројекта), али не верујем да она може да буде схваћена на озбиљан, аналитичан и истраживачки начин. Најпре због тога што нема смисла да се грађани заваравају могућношћу да ће сами учествовати у одређивању "приоритетних локација" за уградњу LED светиљки, уколико се у самом тексту о  поменутој анкети, наводи податак да се зна да у општини Неготин, од укупно 5.976 ( светиљки које треба заменити), постоји 1.185 "приоритетних". Дакле, уколико се знају "приоритети", знају се и њихове локације.
Осим тога, пре почетка анкете, било је неопходно утврдити колико ће она трајати (временски или бројчано). А изнад свега, било је неозбиљно да се за овакву врсту пројекта (чија је почетна вредност  250.000 евра) одабере анкета посредством Интернета, имајући у виду да у таквој анкети није могуће задовољити неке елементарне услове (као што су број анкетираних у сеоским и градској средини, соцјалну, старосну, образовну структуру анкетираних...). 
Неуспех анкете који се огледа у резултатима првих шест анкетних питања, није надокнађен ни "пуштањем магле", са привидно великим бројем учесника у седмом (ненумерисаном) питању. Јер се код овакве врсте испитивања тачно зна колики проценат становника (од укупног броја - и из сеоских и из градске средине), у односу на укупан број становника, треба да учествује у анкети да би она могла да пружи неке валидне податке. Зато оваква истраживања (поготову код овако великух пројеката) не треба да раде аматери већ професионалци (у овом тренутку се сетих једног од најуспешнијих у овој области - Срећко Михајловић).
Ако проценте дате у графикону ненумерисаног питања (вероватно 7), заменимо бројкама, добићемо много занимљивије податке: приоритет у осветљењу главних саобраћајница у граду подржава 73 учесника у анкети, школских дворишта - 21, центра града - 20, окружења туристичких атракција - 7,  центра села - 6, а круг болнице (сеоских амбуланти) - 3.
Ако себи дам ту слободу да претпоставим да су учесници у анкети под "школска дворишта" мислили на она у граду, онда можемо доћи до податка да је, чак, 114 учесника мишљења да су "приоритетне локације" оне у граду (73+21+20). А то, процентуално, значи да је, близу, 88% испитаника из градске средине.Овоме треба додати још који проценат оних који су међу приоритетне локације убројили и "окружење туристичких атракција" и "круг болнице (сеоских амбуланти)", па се, веома лако, може доћи до закључка да је више од 90% учесника анкете који су становници града. Због чега се поставља оправдано питање: На који начин су у анкети заступљени становници 38 сеоских насеља у општини Неготин? Поготову ако се зна да у њима живи (према званичним подацима из пописа 2011. године), скоро, дупло више становника него у самом граду. А њима је (конкретно) било посвећено само једно питање. И то, према мом скромном мишљењу, веома погрешно. Јер, уколико би питали оне људе који живе ван "центра села", сигуран сам да би њима, макар подједнако, било важно да буде осветљене и улице у којима су њихове куће. 

НАМЕТ НА ВИЛАЈЕТ

Вилајет је управна јединица Османског царства којом управља валија. У ширем смислу, вилајет је покрајина, а у пренесеном, ако се говори о „тамном вилајету“, мисли се на један засебан свет, у коме се многе ствари догађају под велом тајни. Са друге стране, употребљава се и израз „намет на вилајет“, као израз за сваку нову таксу или порез, који је смишљен са наводним циљем да се држава или њен део „извуче из економске кризе“, мада је то, како се готово увек покаже „нова храна за незаситу државу“.

Изрази "тамни вилајет" и "намет на вилајет", употребљавају се од кад је "света и века". И углавном су заступљени у политичком речнику. При чему су, готово по правилу, "речник" опозиције.
Бивше, садашње, а вероватно и будуће.

У најновијем случају, израз "намет на вилајет", у вези је са, поновним, увођењем таксе за потребе Јавне медијске установе Радио-телевизије Србије и ЈМУ Радио-телевизије Војводине.

Након много перипетија и "вратоломија" сада је извесно да ћемо, за потребе два медијска јавна сервиса, у периоду од 1. јануара до 31 децембра, наредне, 2016. године, плаћати таксу у износу од 150 динара. Такав развој догађаја, по мом личном суду, резултат је компоромиса који је председник владе Србије учинио са самим собом. Имајући у виду да се (а Он то и не крије) наш премијер за све пита. А компромис је у томе што, по диктату светских финансијских институција (мада Он не признаје да му било ко диктира), није било могуће, из буџета финансирати рад медијских сервиса, а са друге стране, није било баш политички мудро да, у изборној години, своју гласачку машину оптерети са (додатних) 500 динара. По систему "да се Власи не сете", премијер се одлучио за систем "пола пије пола Шарцу даје", тако да ће медијске јавне сервисе грађани финансирати са по 150 динара (таксе) и са још два или три пута толико, што ће такође плаћати грађани, али из "државне благајне". А кладим се да ће још много воде протећи и Дунавом и Савом и свим Моравама, као и осталим српским и косовскометохијским рекама (које су такође наше, све док је преамбуле у Уставу), док се народ не досети у чему је квака (без 22).
Јер, треба подсетити (оне који то желе) да није било никакве реалне потребе за ујдурмом која је уоквирена у штиво које се недавно појавило под куполама српског Парламента, као предлог изузетно инспиративног назива "Закон о привременом уређивању начина наплате таксе за јавни медијски сервис". 
Оно што је изузетно занимљиво у вези са овим предлогом закона, који је јако кратак (за наше прилике), јер има свега 12 чланова, је то да је опозиција на њега уложила чак 47 амандмана, које је Влада (наравно) одбила. А могли су макар да се потруде да усагласе његов назив са оним што пише у самом предлогу. Наиме, у наслову се наводи једнина "јавни медијски сервис", док се већ у члану два јасно види да су у питању два медијска сервиса (Јавна медијска установа "Радио телевизија Србије" и Јавна медијска установа "Радио телевизија Војводине").
Истини за вољу, није ни било потребе за амандманима јер није било потребе ни за новим законом пошто је ова иста скупштинска већина, већ изгласала Закон о јавним медијским сервисима, у коме се, у поглављу 3 (Извори финансирања), а у члану 36, наводе пет начина финансирања, међу којима је на првом месту "таксе за јавни медијски сервис". 
Такође у поглављу 3.1 (Такса за јавни медијски сервис), у члану 37, у првом ставу се каже да такса служи за финансирање основне делатности јавног медијског сервиса. Док се у ставу два наводи да је "висина таксе јединствена на целој територији Републике Србије (надам се и Косова и Метохије прим. а.) и не може износити више од 500 динара".
Даље, у трећем ставу, пише и: "Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2 овог члана (не више од 500 динара - прим. а.), доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатности јавног медијског сервиса из члана 3, став 1 овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, већ постојећим Законом све је дефинисано, осим потребе премијера да преузима на себе ингеренције које му не
припадају. И да, уједно, широким народним масама, шаљe популистичке поруке да их је спасао злочестих гуликожа са РТС и РТВ, који су хтели да им узимају месечно по 500 динара, али да он то није дозволио. Те да ће, у наредној години, плаћати свега 150 динара. Чиме је прича о плаћању телевизијске претплате или "таксе" (грађанима који дају паре из џепа је апсолутно исто како се "то" зове), скренута на потпуно споредан колосек, чему је у великој мери допринео и свеприсутни премијер, који је народу (народе мој!) обелоданио да је такса (претплата), по први пут у историји,  јефтинија од кутије цигарета. А то што ће за потребе нормалног рада јавних медијских сервиса остатак морати да се плати из "државне касе" (у коју се сливају и оне паре које су грађанима насилно отете), те исте, широке народне масе, не мора да интересује.
И вук сит и овце на броју.
Једино нема Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за ова два закона (по ко зна који пут), одрекли Косова (и Метохије). Јер се у њима нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима."
Ако владајуће гарнитуре забораве на "нашу колевку" или "најскупљу српску реч" (односно две речи и један везник), има ли смисла подсећати на нешто много једноставније (као што је то такса за медијске сервисе). Но, тешко је одолети не поменути да је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре нешто више од две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог (упркос тврдњи да премијер не воли да му дају налоге) да се Јавни медијски сервиси не могу више финансирати из буџета. 
Иначе, мој лични став је да рад јавних медијских сервиса грађани треба да плаћају. Али, да то буде из буџета државе Србије. Но, пошто по том питању међународни финансијски моћници (које и премијер мора да слуша) имају другачији став, не сматрам да је и месечно плаћање таксе неки велики проблем. Јер, ма колико сви ми имали замерке на телевизијски програм који нам пласирају јавни сервиси, морамо да будемо реални да је то за неколико копаља боље од разноразних примитивних и приземних телевизијских формата који се емитују на неким другим, углавном ружичастим телевизијама. А то кошта и мора да се плати.
Али, не на овај начин. Јер, толико је питања на која нико нема адекватан одговор. Уосталом, у каквој су вези струја и јавни сервис? И због чега такса за јавни сервис мора да се наплаћује уз рачуне за струју? И да ли ће људима искључивати струју уколико не плате телевизијску таксу? И због чега би једно породично домаћинство морало да плаћа две претплате (таксе), уколико има два електрична бројила? И да ли ће процедура у вези са ослобађањем одређених слојева становништва од плаћања ТВ претплате (таксе) бити тако компликована како то предвиђа Закон? Јер, уколико је тачно, како је недавно рекла министарка за државну управу и локалну самоуправу, Кори Удовички, да држава о нама све зна, сасвим је логично да не морамо ни да доказујемо где и са ким живимо. Односно, да и ако једна породица или двоје супружника имају две стамбене јединице, не морају да доказују да, упркос свим познатим физичким законима могу да, у исто време, гледају телевизијски програм на два различита места.
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, недавно окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.

У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са радикалском партијском, а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

И БИ(ЋЕ) СВЕТЛОСТ !

Фото: Ж. Р. Драгишић

За око две недеље (20. децембра), биће пуне две године од како је Генерална скупштина Уједињених нација, на својој 68. седници, ову 2015. годину, прогласила Међународном годином светлости и светлосних технологија (International Year of Light and Light-based Technologies – IYL 2015).

Оно што, такође, треба рећи је чињеница да је до овакве одлуке дошло на иницијативу Унеска (организације за коју је знатан број грађана Србије чуо тек недавно и то у једном другом контексту), због низа значајних открића који су довели до прекретница у области фундаменталних и примењених наука везаних за светлост и светлосне технологије. А за то што је, управо 2015. година одабрана за обележавање Међународне године светлости, заслужна је чињеница да се ове године навршавају значајне годишњице научних достигнућа у овој области. Тако су Алхазенова сабрана дела, на тему оптике објављена 1015. године, Френелово објашњење бројних оптичких феномена базираних на таласној природи светлости 1815. године, Максвелова обједињена електромагнетна теорија 1865. године, Ајштајнова теорија о фотоелектричном ефекту из 1905. године, а проналазак позадинског космичког зрачења (Пензиаса и Вилсона), заједно са Каовим достигнућима у области фибер оптике,1965. године.

Сумњам да би могло да се деси да једна одлука неготинске локалне самоуправе из домена светлосних технологија може, у наредном, 22. веку,  да стане у ред напред побројаних из претходнних неколико векова, али, без икакве сумње има велики значај за становнике општине који живе у овом 21. веку.

Илустрација: www.negotin.rs

Наиме, крајем септембра ове, 2015. Међународне године светлости, представници неготинске локалне самоуправе, потписали су, са Немачком организацијом за техничку сарадњу (GIZ), уговор о донацији за реализацију пројекта "Замена светиљки на постојећем систему јавног осветљења на територији општине Неготин", чија је вредност 250 хиљада евра.

Како је наведено на званичном општинском сајту, финансијску основу овог пројекта чини награда освојена у такмичењу међу општинама источне Србије у области унапређења система наплате пореза.

Не верујем да ће, било који становник општине Неготин моћи да нађе замерку оваквој идеји, преточеној у пројекат, који, како је предвиђено (и ако све буде у реду), треба да буде окончан до краја 2016. године. Лично, морам да признам да већ дуже време нисам био у прилици да видим у каквом је стању јавна расвета у сеоском месним заједницама општине Неготин, због чега ћу се овом приликом уздржати од коментарисања тог сегмента. Међутим, имајући у виду да сам поприлично упућен у стање јавне расвете у граду (разуме се не у стручном већ у лаичком, корисничком, погледу), мислим да неће бити претерано уколико закључим да је у сеоским срединама стање далеко горе. Све то, управо, говори у прилог да је, што се тиче јавне расвете, "догорело до ноката", указујући да је за реализацију наведеног пројекта био последњи тренутак. Међутим...

Уколико је већина људи (као и ја), била у прилици да се са овом темом (реализација пројекта), упозна (искључиво), посредством званичног општинског сајта, могао је, у најмању руку, да извуче неколико погрешних закључака. Или, да будем мало блажи, да буде у недоумици.

Наиме, читајући текст о планираном пројекту (део текста где о овоме говори председник општине Неготин), јасно је да се ради о "LED светиљкама", (као што је то наведено и у називу пројекта), док се у осталом делу текста говори о "замени сијалица". У појмовима "светиљка" и "сијалица" постоји више него јасна разлика и у техничком, а поготову у финансијском смислу. 

Посебна прича је са импровизацијом анкете, која има за циљ да представи  "глас народа" о овој теми. Односно да се грађани општине Неготин изјасне о "приоритетним локацијама за ЛЕД осветљење". Јер, како се види и у тексту који је објављен на сајту 9. новембра, али и у тексту најаве анкете недељу дана касније (где се, такође, мешају појмови светиљка и сијалица), пројекат треба да се реализује у две фазе. При чему ће, бар како сам ја схватио, прва фаза бити реализована са поменутих 250 хиљада евра, док ће другу фазу, финансирати неготинска локална самоуправа. 

У најавном тексту за реализацију анкете јасно пише: "Од наградних средстава, савременим ЛЕД сијалицама биће замењено приоритетних 1185 од укупно 5976 постојећих живиних и натријумових сијалица".

Илустрација: www.negotin.rs

И ту долазимо до првог "ако", које се односи на анкету. Јер, онако како је урађена,  бојим се да је само карикирање онога што је требало да буде. Из простог разлога јер су анкете посебна научна грана у оквиру социологије. И тако им је требало приступити. Два основна критеријума анкете су стручност и знање. Затим, истраживања морају да се понављају ради континуитета што подразумева да изискују одређене трошкове и напор локалне самоуправе, а препорука је да се оне реализују у сарадњи са невладиним сектором, који је за то едукован. Анкета не треба да буде "алат" за односе са јавношћу, нити референдум или средство одлучивања. Овде је примењена интернет анкета која није баш најсрећније одабрана имајући у виду која је њена сврха и популација која треба да буде њоме обухваћена. Велико је питање на који начин се могу статистички анализирати и извести закључци поменуте анкете, што значи да неће бити могуће, на прави начин, објаснити њене резултате. Због начина реализације, поменута анкета не може да задовољи веома важан критеријум "подручја прикупљања података" (сеоске месне заједнице или градска средина), јер је то у електронским анкетама немогуће утврдити. Томе свакако не доприносе импровизоване локације као што су "главне саобраћајнице у граду" или "окружење туристичких атракција". Јер је велико питање како ће неко дефинисати "главне саобраћајнице у граду", а да и не говоримо о појму "туристичка атракција". Мени су, рецимо, две од неколико главних саобраћајница у граду, оне које воде до насеља Милошевски и Радујевачки пут, док у највећу туристичку атракцију убрајам Вратњанске капије. Нисам сигуран да ће и другима то бити критеријум.

Илустрација: www.negotin.rs

Ако се већ зна да ће, у првој фази, бити замењено "приоритетних" 1185 (надам се светиљки, мада пише сијалица), бојим се да о томе неће моћи да одлучују учесници у анкети већ струка. Јер, колико сам могао да схватим, овде се ради о "приоритету", а не о "поздравима и жељама".  

Поготову што не верујем да ће се са реализацијом пројекта "у првој фази" до те мере "шетати" како би се задовољили различити "приоритети", јер ће то само поскупети читав пројекат. Или, да банализујем. Ако се врши замена светиљки у центру неког села, логично би било да се у том селу "о истом трошку" окончају и послови на другим локацијама села.

Друго "ако" се односи на сумњу да оваква врста (електронске) анкете може да пружи информацију о "приоритетима", већ ће више изразити жељу или мишљење малог броја људи који учествују у овој анкети. Који могу бити пристрасни. И за које (лично) претпостављам много више представљају одраз жеље житеља града у односу на село. Уосталом, за ову моју тврдњу довољно је и летимично погледати досадашње резултате анкете. 

Са друге стране, остаје нејасно до када ће трајати ова анкета, што је такође требало да буде дефинисано на њеном старту. Није ни мало добро да се она развуче "ко гладна година", односно, да траје до "попуне места". У том контексту, поставља се и питање чему је служила претходна анкета која је, осим већ презентованог питања о "приоритетним локацијама", била састављена од 6 питања. Ова анкета се појавила заједно са првом информацијом о реализацији овог пројекта, 9. новембра, а затим је, на јако чудан начин, брже-боље, пребачена у одељак сајта под називом "старије анкете". Самим тим, она је много мање пред очима јавности, што и није од неке велике штете, имајући у виду јако мали одзив анкетираних и још катастрофалније примере неадекватних питања. 

Било би јако лоше да, једнога дана, ова нова анкета доживи исту судбину. Да без икакве анализе и објашњења, без обнародовања само заврши у одељку "старије анкете".