У Н Е С К О

УНЕСКО (UNESCO - United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) је специјализована организација Уједињених нација за образовање, науку и колтуру, која је, са седиштем у Паризу, основана 1946. године.
Своје активности Унеско реализује кроз пет програмских области - образовање, природне науке, друштвене науке, култура и комуникације и информисање, а оно по чему је најпознатији (широким народним масама) је формирање листе Светске природне и културне баштине.  
Пошто је Унеско скраћеница (која се ових дана много употребљава), важно је напоменути да је она у равноправној употреби (било да је реч о латиничној или ћириличној варијанти) као и изворна скраћеница (настала из енглеског језика). 
У оба случаја, падежни наставци се пишу малим словом, са цртицом испред: UNESCO-a, или УНЕСКО-а, а уколико се верзална скраћеница вербализује, мења се као и свака друга реч: УНЕСКО, УНЕСКА, УНЕСКУ.
Тренутно, генерални директор Унеска је бугарска политичарка и амбасадорка, Ирина Георгиева Бокова, која је на то место изабрана 15. октобра 2009. године и прва је жена из источне Европе на челу ове организације.
Морам да признам да је почетак овог поста, на неки начин, изнуђен. Јер сам, претходне суботе, на пијаци (а где бих друго?) чуо следећи разговор:
-Како си?
-Добро, а ти?
-Добро, ал' се нервирам због ових наших издајника Црногораца.
-А што?
-Како што? Па поново нас издадоше и гласаше да се Косово прими у оно...како се зваше?
-У Унеско?
-Да, у то!
Е сад, много ствари се може закључити из овог кратког разговора двојице грађана ове државе, који сам (без намере прислушкивања) чуо на зеленој пијаци. А ја ћу образложити само две. Прва је да просечан становник Србије нема појма шта је Унеско, али да су већина међу њима, стручњаци за међународну политику. Ту укључујем и оне који знају да изговоре ову скраћеницу. А друго, да, позамашан број становника ове  државе очас посла може да пронађе непријатеље. За ово прво, мислим да не треба посебних доказа. Довољно је да свако, ових дана, мало ослушне око себе. За ово друго, увек се побрину медији. Који, на велику жалост, још увек формирају јавно мњење ове државе. Наравно, погрешно.
Тако, глодур тиражних Вечерњих новости, Ратко Дмитровић (који је и "деведесетих", у време режима Слободана Милошевића био "утицајни коментатор"), јашући поново у истом седлу, у својој колумни под називом "Кажи оно што видиш" пише и следеће:

"Црна Гора, Словенија, Хрватска, Македонија… признале су „државу Косово“, односно комадање Србије. Пре три дана подржали су пријем те творевине у Унеско, понели се према Србији крајње непријатељски. Треба ли да их мрзимо? Не. Да с њима прекинемо дипломатске односе? Ни то. Треба само да кажемо оно што видимо, оно што јесте: да су Црна Гора, Словенија, Хрватска и Македонија Србији непријатељске државе. Пријатељске нису, неутралне нису. Четврто не постоји. Да, имамо тамо и родбину и пријатеље, али то не мења ствар; то су Србији непријатељске државе." 

Али, да би ова медијска манипулација некадашњег "Милошевићевог коментатора", била јаснија, мислим да треба подсетити чиме је она била изазвана, односно шта се то догодило 21. октобра, ове 2015. године, у 16. 40 минута у седишту Унеска, у Паризу.

Наиме, тада је Извршни савет Унеска (након прекида који је настао због захтева представника Русије и Кубе, уз асистенцију Индонезије, који су тражили одлагање гласања), већином гласова, подржао пријем Косова у ту организацију.
Мада су неке накнадне анализе наших медија на тему "ко је како гласао" (као да је у питању гласање за "Песму Евровизије"), биле потпуно беспотребне и депласиране, сматрам да и ја, на овом месту (али из других разлога), имам обавезу да презентујем те податке.
Наиме, већинских, 27 гласова "за" нашу јужну покрајину обезбедили су: Авганистан, Албанија, Немачка, Аустрија, Белизе, Салвадор, Уједињени Арапски Емирати, Естонија, САД, Француска, Габон, Гамбија, Гвинеја, Италија, Кувајт, Црна Гора, Пакистан, Холандија, Доминиканска Република, Чешка, Велика Британија, Свети Кристофер и Нивес, Шведска, Чад, Тајланд, Того и Македонија.
Против "пропуснице" Косову да, у новембру, постане чланица Унеска, биле су Ангола, Аргентина, Бразил, Кина, Куба, Еквадор, Шпанија, Етиопија, Русија, Индија, Мароко, Мексико, Намибија и Нигерија.
Уздржани су били Алжир, Бангладеш, Египат, Индонезија, Јапан, Малави, Мали, Маурицијус, Мозамбик, Непал, Уганда, Папуа Нова Гвинеја, Јужна Кореја, Тринидад и Тобаго, док су, у време гласања, ван сале били представници Туниса, Туркменистана и Украјине.
Оно због чега ми је било битно да наведем сву ову силесију држава само је из једног разлога. Да бих себе, али и друге, а посебно "Ратка из деведесетих" могао да питам две ствари. Прво, где међу овима који су дали глас Косову нађе Словенију и Хрватску? А друго, како поред САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Шведске, Италије, Аустрије, Холандије, Уједињених Арапских Емирата (на пример), пронађе да су нам једино Црна Гора и Македонија непријтељске државе?
Међутим, очигледно је да "Ратко из деведесетих" није једини који је реаговао на овај начин. Слично су реаговали још неки медији који су јадне Црногорце и Македонце апострофирали већ у најави текста. Док је наш шеф дипломатије, веома "дипломатски" нашим првим комшијама, Македонцима и Црногорцима поручио да је "једно гурање лопте, а друго су Дечани". 
Управо оваква реакција нашег "главног дипломате", Дачића, јасно говори о томе колико садашња владајућа гарнитура уме да релативизује неке проблеме, па самим тим, нисмо ни морали да будемо изненађени податком да је Косово( без Метохије), без већих проблема, добило "визит карту" да на заседању Генералне конференције Унеска у новембру, евентуално, избори своје пуноправно чланство у овој организацији.
Но, без обзира што је ово, чак и лаицима, очигледан пораз наше дипломатије,  њен први човек није пропустио прилику да каже како је "резултат бољи него што смо очекивали", док је премијер Вучић грађанима Србије поручио "Главу горе!", вероватно поносан на самог себе, пошто је, након "непреспаване ноћи", убедио представнике Папуа Нова Гвинеја да - буду уздржани.
То само говори о томе колико је ова држава закаснила у својим реакцијама."Гојити прасе уочи Божића", углавном је јалов посао. Јер, уколико мало дуже памтимо, можемо се присетити да је, још колико у јулу ове године, Дачић поручивао да "Косово не може да буде чланица УНЕСКО".
У сваком случају, у врло кратком временском року, бићемо у прилици да добијемо одговор на питање да ли ће Косово (без Метохије) бити пуноправни члан Унеска. Уз напомену да би то могло да се деси само уколико би више од две трећине, од укупно 195 чланица, на Генералној конференцији (која ће трајати од 3. до 18. новембра ове године), дало подршку Косову (без Метохије). Надајући се да данашње потписивање Споразума о стабилизацији и придруживања са ЕУ, који су, у Стразбуру,  потписали премијер Косова (без Метохије), Иса Мустафа и Висока представница ЕУ, Федерика Могерини.
До тада, надам се да ће, макар политичари (ако не и "обичан" свет) научити да је Унеско Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, а да је листа Светске природне и културне баштине, само један од сегмената који је у надлежности ове организације. Као и да је на ову листу са територије Србије, до сада, Унеско уврстио седам локалитета: налазиште Гамзиград - Ромулијана код Зајечара, манастир Грачаница, Пећка патријаршија, Црква Богородица Љевишка у Призрену, манастир Високи Дечани код Пећи, манастир Студеница код Краљева и средњовековни комплекс Стари Рас и манастир Сопоћани, код Новог Пазара (који су, као први из Србије, на ову листу доспели још далеке 1979. године). Из простог разлога, што би, можда, у том случају извукли поуку о начину вођења дипломатске битке која им предстоји.
Лично, ја се не сећам да нам је Италија помагала или одмагала, када смо локалитет Феликс Ромулијана, код Зајечара, кандидовли за листу Светске културне баштине, где је и доспео 2007. године. Нити је било коме пало на ум да Гамзиград представља другачије осим као резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија.

ПРЕДАЈТЕ СЕ, ИЗДАЈНИЦИ!

Претпостављам да нисам једини коме неке чувене реплике из домаћих филмова и серија, служе да, у најкраћем, опишу актуелна политичка збивања. Које се, као њихова рефлексија, урежу у подсвест, јављајући се, данима, као својеврстан политички лајтмотив.
У најновијем случају, у питању је изузетно позната реплика из домаће ТВ серије "Повратак отписаних".
А повезујем је са свим оним што је уследило након што је, огроман број становника ове државе, у недељу, негде након ручка, сазнао ко је председник Српске академије наука и уметности (САНУ). За то се побринуо (а ко би други?), лично, председник свих грађана. Који је, уз помоћ људи из свог кабинета, проценио да академик Владимир Костић, који је пре шест месеци изабран за председника САНУ, пати од недостатака "косовског патриотизма". Тако се десило да, мимо своје воље, академик Владимир Костић, у недељу, 18. октобра 2015. године, постане главни јунак вести многих медија, уместо да, у кругу своје породице, у миру и весељу, прослави свој 62. рођендан. А Србија је, поред три ријалити програма, добила још један, чији је радни наслов: "Шта је рекао председник САНУ ?".

Из пера провереног сценаристе, председника свих грађана, са сарадницима. При чему, како изгледа, никоме није ни пало на ум да би то требало питати самог Костића. Но и поред тога што то нису учинили, није им сметало да ту своју истину пошаљу онима који имају стрпљења на претек, једино за ријалити програме, којима су у стању да се сатима трују. А кад год је потребно "проверити" оно што му информативни апаратчици актуелних политичких елита "нуде на тацну", као ехо се чује оно тако познато: "не интересује ме политика".
Међутим, јасно је да, управо та политика "која нас не интересује", у великој мери, стоји и иза ове најновије животне ситуације у којој се, поново, некоме суди због личног става и мишљења. При томе, не треба занемарти да је овога пута "на мети" једна од најпрестижнијих институција ове државе. И да на њу и њеног председника "нишани" лично председник свих грађана. А уколико се покаже да су Српска академија наука и уметности и њен председник, академик Костић,  били "лака мета", јасно је каква се онда порука шаље "обичном" народу.
Некако ми је "логично и нормално" да се, одмах након председника свих грађана, на академика Костића "обрушио" и  министар Вулин, а затим Дрецун...и тако редом. А Одбор за Косово је отишао и корак даље, тражећи да се САНУ "изјасни" о изјави свог председника. Упркос, чињеници да је академик Костић у својој изјави (ко је желео да чује), јасно рекао да износи свој, а не став САНУ. Од заглушујуће буке произвољних тумачења тешко се шта може чути. Тако да, готово нико, није ни приметио да је онај "чија се једино рачуна", председник Владе, рекао да "не може да се сагласи са изјавом председника САНУ, али да свако има право на свој суд и мишљење и да никога неће називати издајником". Лично, оваквим ставом премијера Вучића, нисам био изненађен. Јер, пратећи недељни линч којем је био подвргнут академик Костић, било ми је јако упадљиво да Он о овој теми није рекао готово ништа. Што значи да је чекао да се страсти разбуктају, како би у великом стилу могао да их смири. Тако тумачим и изјаву Зоране Михајловић, која је, мудро чекала да се огласи премијер, а тек онда, веома опрезно рекла да "свако има право на свој став". Међутим, сумњам да ће се ова ситуација тако лако поправити, будући да је "перје одлетело из јастука". И не верујем да ће на то битније утицати ни данашњи састанак државног врха, на који је премијер позвао и председника САНУ. Јер, управо такав поступак председника Владе показује све мањкавости "система". У коме важе правила која, по својој мери, кроји актуелна политичка елита Србије.
Са друге стране, није ми јасан недостатак жеље и воље да се одвоји педесетак минута како би се, изворно, чуло оно што је председник САНУ, академик Владимир Костић, рекао у емисији "Седмица", новинарке Ане Томашевић,  која је на Првом програму Радио Београда, минулог 18. октобра, емитована у десет сати и пет минута. Због тога ћемо, претпостављам и у будућност, имати још много сличних прича о "патриотама и издајницима". Ипак, охрабрује чињеница да су се неки људи, чије биографије нешто значе у Србији, охрабрили да дају подршку академику Владимиру Костићу.
Што даје наду да ова прича, можда, није пробни балон који треба да послужи да се провери стање "националне свести" и ниво "косовског патриотизма", или нова-стара прича о гласнику кога треба "убити" због лоших вести. А понајмање бих волео да је је у овом "филму" употребљен "дублер", као замена главном глумцу у "опасним сценама".
Међутим, не могу да се отмем ни утиску да би ово, веома лако, могла да буде и прича о "новом" Драгиши Павловићу. Ако је тако, велико је питање ко би могао да буде Иван Стамболић.

П.С.
Како изгледа, у земљи Србији академика има на претек, па није никакав проблем да се један од њих (ма био и председник САНУ), нађе "на мети" политичких елита. То смо (макар у Неготину), на много нижем политичком нивоу,  имали прилике да видимо септембра 1996. године. Када се тадашњој општинској политичкој елити није свидело оно што је академик Љубомир Симовић, као беседник "Мокрањчевих дана", имао да каже о "актуелном друштвеном и политичком тренутку", због чега је протеран из Неготина. Наравно, то је изазвало "ланчану реакцију", па је град напустио још један академик - Дејан Деспић, који је поднео оставку на функцију председника Програмског савета. Тако је, по оној Његошевој: "Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека", због овог "неготинског случаја" остала трајна мрља и на град и на "Мокрањчеве дане".

ЂУБРЕ ЗА ПОНЕТИ

Фото: Ж. Р. Драгишић

И поред тога што сам, релативно, скоро писао о водопаду Бигар , (како на овом тако и на блогу Србија ван Београда у сликама) нисам могао да одолим а да о овом, мени омиљеним, месту (којим се бавим нешто више од четири године), не напишем још нешто.

Пролазећи овим  крајем пре неколико дана, свратио сам, као и обично, да направим малу паузу у вожњи, као што то чиним већ годинама. Јер, крајолик је толико импресиван да је немогуће да остане непримећен.

Али...

Дакле, то али је оно због чега сам одлучио да оставим још један траг о овом делу Србије ван Београда, који се налази на регионалном путу Књажевац - Пирот. У очекивању да ћу скренути пажњу онима којима је то посао, а у нади да нису баш сви у овој држави заузети градњом Београда на води, или Деспотовим градом. Јер, како се може видети, има још воде и у овој Србији ван Београда, само неко то треба да је примети.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Елем, "мој" водопад Бигар се ових октобарских дана (како би се то народски рекло), мало усукао, али је још увек леп и величанствен. Међутим, за тако нешто је "заслужна" природа и на то човек (на сву срећу!), бар овде, још не утиче.

Али, проблем је у ономе за шта је "заслужан" (читај: к р и в !) човек. А то је проблем одлагања отпада (или, народски речено - ђубрета). Јер, како сам пре много година  писао , то је овде вишегодишњи проблем. И баш кад сам мислио да се неко досетио да тај проблем трајно реши (постављајући најпре бетонске посуде за ђубре, а потом и металне, решеткасте, са кесама, примећујем да се појавио нови проблем. Јер, то ђубре треба неко и да однесе (када се канте напуне). То је некакав нормални редослед ствари. Свуда у свету. Али, како изгледа, не и код нас. 

Фото: Ж. Р. Драгишић

Бар сам ја то тако закључио прочитавши натпис на носећем стубу једног од два хладњака: "Молимо вас да смеће понесете са собом! Хвала!" 
И ту човек, неминовно, почне да размишља ко је овде луд а ко збуњен. И у глави развија филм по систему, да ли ће се и одакле појавити нека тета која ће запаковати "ђубре за понети". Али и о томе да ли треба понети само своје или и оно које неко пре тебе није понео. Лично, своје размишљање сам усмерио и у правцу да ово, можда није скривена камера или нечија неслана шала, али сам (детаљније гледајући обавештење) уочио да ове две узвичне реченице имају и свог "аутора". Јер у "потпису" пише: Туристичка организација општине Књажевац.

Због тога сам, ипак, помислио да је за све ово крива природа. Јер да је водопад (као у пролеће или лето) био мало "бујнији", вероватно бих више пажње посветио њему а мање осталим детаљима. Па, вероватно, овај натпис не бих ни приметио, као што је то, очигледно, био случај у неколико наврата током ове године. Јер, судећи по кородираним притискачима којима је "обавештење" прикуцано за стуб, очигледно је да оно "није од јуче".

Фото: Ж. Р. Драгишић

А претпостављам да је, већ поменута, природа "крива" и због тога што се рекламни пано, са мапом ове природне лепоте толико накривио да се питам да ли ће успети да "преживи" предстојећу зиму. Упркос чињеници да је неки (очигледно добронамеран) љубитељ природе покушао да заустави тај "процес", постављајући подупирач у виду чамове даске.
Искрено се надам да ће, пре но што овај подупирач попусти, неко схватити да је овом рекламном паноу потребна хитна реконструкција, како би преживео ову, али и многе друге зиме. Кад већ то није урађено квалитетно и дуговечно онда када је пано постављен.
Више фотографија

К О Л О Т Е Ч И Н А

Фото : Ж. Р. Драгишић

На данашњи дан, 1914. године у Скопљу је преминуо Стеван Стојановић Мокрањац. А можда овај податак и није тачан. Јер у неким изворима пише да се то догодило у ноћи између 28. и 29. септембра. Тако да су неки Мокрањчеви биографи управо овај други датум усвојили као дан његове смрти. Додатни проблем се појављује и у "прерачунавању" између старог и новог календара (ПС). Па су неки, као датум Мокрањчеве смрти, усвојили 16. септембар (по старом календару), што би било сасвим у реду када би прихватили да је то, по новом календару, 29. септембар. Међутим, управо ту и јесте проблем, пошто се овде барата са 15. септембром. А то значи да је Мокрањац (по новом календару) преминуо 28. септембра. Овоме у прилог иде податак да је Прво београдско певачко друштво (чији је један од најпознатијих диригената и хоровођа био и Мокрањац), 29. септембра 1923. године (по новом календару - видети П.С.), организовало пренос Мокрањчевих посмртних остатака из Скопља у Београд, што би могло да буде нека врста путоказа у утврђивању овог податка. Ако пођемо од претпоставке да је овај пренос посмртних остатака организован на дан Мокрањчеве сахране (а не смрти), 29.септембра 1914. године у Скопљу. Што би значило да је Мокрањац умро 15, а сахрањен 16. септембра 1914. године, по старом календару. Знам да има много оних који ће рећи да ово и није битно. Можда, али само уколико прихватимо да је површност оно чиме се руководимо. У супротном, јако је битно, јер је утврђивање материјалних чињеница о нечему или неком (не било коме!), основ онога што ће доћи касније, као надградња.
Упркос свему, датум Мокрањчеве смрти не представља тако велики проблем (пошто је и по новом и по старом календару у питању иста година), као што је то случај са датумом његовог рођења. И морам да признам да сам очекивао да ће тај проблем бити разрешен пре почетка јубиларних, педесетих, "Мокрањчевих дана". Да је решен, не би било потребе за овим текстом. Овако...Од спуштања фестивалске заставе овогодишњих, "Мокрањчевих дана" прошло је више од десет дана. Што је сасвим довољан временски отклон да се и о овоме проговори. С једне стране, довољно је близу да се не заборави, а са друге, има довољно времена за "поправни".

Фото : Ж. Р. Драгишић

Претпостављам да су сви људи који живе у овом делу Србије, као и они који су у Неготин долазили у току "Мокрањчевих дана",  макар једном, видели Мокрањчеву  бисту у централном неготинском парку, који се ослања на главни градски трг, који носи име славног Неготинца. А ако је већ тако, онда су приметили и да је биста подигнута 1953. године, као и да, на постаменту, осим тог податка стоји још: Стеван МОКРАЊАЦ (1855-1914). Морам да признам да, већ годинама, очекујем да се по овом питању нешто уради, чиме би наша мала варош избегла брукање пред људима који, још увек имају и жеље и воље да се утврде све релевантне чињенице о нашим познатим Неготинцима. Пошто, вероватно, оне друге, који су у време "Мокрањчевих дана", овде "на задатку", вероватно и не интересује шта ми радимо Мокрањцу. Јер је, по свему судећи, њихов однос према Мокрањцу строго пословне природе. И вероватно их не интересује што ми, свих ових година, упркос чињеници да се у овој држави, званично, употребљава грегоријански (нови) календар, нисмо исправили годину рођења нашег славног суграђанина, која је исписана према јулијанском (старом) календару. Е сад, они који су спремни да се  удубе у овај проблем, можда и знају о чему је овде реч. Али, шта ћемо са онима који овај наш, 21. век, доживљавају као век информација и за које је година Мокрањчевог рођења, исписана на бисти у градском парку, у његовом родном граду, само једна од информација? Коју ће прихватити здраво за готово. А који ће у свим другим, релевантним, документима пронаћи податак да је Мокрањац рођен трећег дана Божића (Свети Стефан), 9. јануара 1856. године (по новом календару).

Исправљање овог ситног детаља на бисти у централном градском парку у Мокрањчевом родном граду, што је требало да буде учињено у сусрет овим, јубиларним, "Мокрањчевим данима", само је мали дуг који имамо према нашем музичком великану. Мада, они који су плаћени да о томе воде рачуна, имају шансу за поправни испит, па да ово коригују пре 9. јануара 2016. године, када ће се (претпостављам) обележити 160 година од рођења Стевана Мокрањца. У славу живота, за разлику од ранијих инсистирања да се обележавају јубилеји годишњица нечије смрти. Од чега се није спасао ни Мокрањац.

А кад већ помињем Мокрањчеву бисту у центру града, треба поставити и питање (које су многи суграђани мени постављали!?) у вези са овогодишњим концертима на отвореном, које су, током трајања "Мокрањчевих дана", приређивали студенти Факултета музичке уметности из Београда. Наиме, ови концерти су се одржавали на Тргу испред зграде локалне самоуправе, уместо да то буде у Музичком павиљону, који, заједно са бистом Стевана Мокрањца, чини прави амбијент за тако нешто. Нарочито ако се има у виду да су температуре биле прилично високе, те да је и за публику, а поготову за извођаче, Музички павиљон био много адекватнији.
Занимљиво је још нешто у вези са овом Мокрањчевом бистом у центру Неготина. Наиме, о овом делу парка, поготову током трајања "Мокрањчевих дана" готово се уопште не води рачуна. Наиме, било би логично да се, на дан отварања Фестивала, и овде положи букет цвећа. Или, да се, макар, окопа оно постојеће "живо" цвеће које окружује постамент. (Видети фотографије начињене последњег дана Фестивала).

Фото : Ж. Р. Драгишић

И други део овог текста ослања се на фотографије (као документ) начињене последњег дана Фестивала. А оне ("слика говори више од хиљаду речи") сведоче управо о томе какав је наш однос према Мокрањцу. Односно, о схватању организатора да се ова манифестација организује на тај начин што се добију неке велике паре (локална самоуправа, Министарство, ЕУ и остали спонзори), које се немилице троше на неке мегаломанске програме и на ауторске хонораре вечитих сателита "Мокрањевих дана". А у исто време, не могу да се обезбеде новци за неке ситне ствари.
Наиме, ако организатори, упорно и тврдоглаво (без адекватног оправдања) инсистирају на трајању фестивала као "гладна година", било би логично да, током трајања Фестивала, макар једном, освеже цвеће које се, на споменик Мокрањцу, полаже првог дана. Организатор бар толико дугује Мокрањцу, а и мала је то количина пара, у односу на оно што се током седам дана потроши.

Такође, било би крајње време да се и свакодневно, а поготову током трајања "Мокрањчевих дана" званични улаз у комплекс Мокрањчеве родне куће премести тамо где му је и место - из Доситејеве улице. Само би било неопходно да они који о томе треба да донесу одлуку покажу мало више личне храбрости. Јер, садашњи улаз из улице Војводе Мишића је толико ружан и непримерен (довољно је видети капију!) да ми није јасно због чега то до сада још није урађено. Осим тога, зар је потребно много разлога и оправдања имајући у виду да би се, променом званичног улаза, у овај комплекс улазило кроз капију уличног броја који је наведен и у свим званичним документима - Доситејева 7?

Фото : Ж. Р. Драгишић

Наравно, то би значило неопходно уређење овог дела дворишта Мокрањчеве куће, примерено главном улазу. Као и, коначну, поправку капија и комплетног окружења на овом улазу. О чему би морало да се, много више него до сада, води рачуна. Током читаве године. А поготову током трајања "Мокрањчевих дана", како се не би виђале сцене као на фотографији у време овогодишњег, јубиларног, Фестивала. А због чега би промена коришћења улаза у овај споменик културе још била значајна? Некима ће то, можда, звучати као ситница, али, то је, у основи, јако значајно и важно. Јер би на овај начин Мокрањчева кућа, коначно, дошла до изражаја. Пошто би свако ко долази у овај комплекс, најпре (како и приличи) наишао управо на тај објекат. А да и не говоримо о томе што је (углавном) на свим фотографијама које се у јавности појављују а носе потпис "Кућа Стевана Мокрањца", у првом плану помоћни објекат који је, пре пет година, постао Легат још једног чувеног Неготинца - сликара Радислава Раше Тркуље. Е сад, то би, можда, значило да је потребно (мало) померити и споменик Стевану Мокрањцу који се налази у дворишту његове родне куће. (Што, претпостављам, није ништа страшно, јер већ имамо искуства са премештањем споменика још једном великану.)
Конкретно, сматрам да споменик Мокрањцу треба да буде лицем (а не профилом) окренут према дворишту, односно да му леви профил буде окренут према родној кући, а десни, према Легату. А то је посебно важно не само због тога што желим да јавност убедим у потребу да садашња споредна постане главна капија, већ због тога што има много више логике да Мокрањац "гледа" према дворишту, које је место свих догађања. Садашњи положај споменика Мокрањцу је, очигледно, резутат жеље оних који су о томе одлучивали, да буде видљив са садашњег главног улаза, што не значи да то мора бити исправно. А ја, као и многи други, имам права да сањам да ће, једнога дана, ова моја визија бити прихвтљива и онима који доносе одлуке. Јер, најгоре од свега је да робујемо шаблонима проистеклим из колотечине.
Да није те колотечине, вероватно би нам и "Мокрањчеви дани" изгледали другачије. Трајали би краће, коштали мање, али и били ефектнији и много више (кроз медије), присутни у јавности.
А то значи да Фестивал уместо као "гладна година", траје три дана. Отварање Фестивала би требало, са петка, померити на суботу и то од 11 сати, из разлога што би се тиме обезбедила већа присутност у медијима. И штампаним и електронским. Јер, отварање Фестивала, само по себи је догађај, који треба да има адекватну заступљеност у медијима. Досадашњи концепт по коме су отварање Фестивала и Натпевавање хорова у истом дану, у вечерњим сатима, доводе до тога да овај догађај није ни заступљен у електронским медијима тог дана (осим, можда у трећем Дневнику РТС), док га штампани медији објављују тек у недељу. У суботу би, током дана, могао да се одржи и неки од пратећих програма, укључујући и поподневно отварање неке ликовне изложбе. У вечерњем програму требало би да, са својим целовечерњим концертом, наступи победнички хор од претходне године. Недеља би била резервисана за програм "Нити традиције", који би, као и ранијих година, био организован у Мокрању (никако у Рогљеву). У поподневним сатима, могао би бити организован неки од пратећих програма, а у вечерњим сатима, требало би организовати неки од премијерних програма.
Понедељак би, током дана, био резервисан за трибине, предавања, промоције, док би од 19. сати, отпочео ударни програм и круна Фестивала - Натпевавање хорова. Након проглашења победника, било би организовано свечано затварање Фестивала.
Наравно, током ова три дана било би места и за неки од концерата у цркви, као и до сада.
Дакле, све то што се годинама развлачило на недељу и више дана, може се организовати у само три дана. Брже, ефектније и са много мање новца (од овогодишњих 14 милиона). Осим тога, оваква организација Фестивала значила би и много већу присутност у медијима. Јер би, сасвим поуздано, имали бар три занимљива медијска догађаја: отварање, премијеру и Натпевавање хорова са затварањем Фестивала. И све то у савршеном распореду дана за медијску покривеност. Чиме се, очигледно, до сада, нико није бавио. Јер, медији имају свој "ритам рада" и потребно је да им се, онај који нешто пласира, прилагоди. Или, да поједноставимо ствари, Фестивал можемо да посматрамо као "производ" који треба "продати" медијима. Јасно је да и на овом пољу морамо да се потрудимо и учинимо све како би обезбедили медијску заступљеност, која већ годинама није адекватна.
А за ту медијску заступљеност треба се борити и тиме што би се организовала само једна конференција за новинаре (КЗН). И то у Неготину. Јер, у овом 21. веку (веку информација и комуникационих технологија) рећи некоме да је неопходно организовати КЗН у Београду да би се "приближили" медијима је, најблаже речено - непознавање медија. Јер, да је неко, макар једном, извршио анализу онога што су објавили медији било би му јасно да је ова "београдска КЗН" потпуно беспотребно расипање пара. Пошто је град Неготин увек имао изузетно добре дописнике "београдских медија", а у Зајечару постоји и добра дописничка мрежа готово свих електронских медија из Београда. Дакле, једна КЗН и то у Неготину!
Уз ово, потребно је обезбедити и адекватну позорност надлежног Министарства (које је и један од покровитеља), што до сада није био случај. А врхунац се догодио управо на овим, јубиларним "Мокрањчевим данима". Јер, упркос констатацији самог министра Тасовца да је "...Мокрањац за српску музику оно што је Вук Караџић био за језик", на делу је показао да постоји разлика. Јер, господин Тасовац није нашао за потребним да дође и отвори, педесете, јубиларне, "Мокрањчеве дане", већ се на ову манифестацију појавио другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа", Београдска филхармонија. И то, вероватно јер је морао да буде у пратњи овогодишњег "европског донатора" - Мајкла Девенпорта.
А колико се сећам, ни један медијски посленик није питао министра Тасовца због чега није отворио најпознатији музички фестивал на овим просторима, који је, ове године, био и јубиларни педесети. (Ја јесам на једној друштвеној мрежи, али ми није одговорио.)
Или, је овима у Београду (укључујући и надлежно Министарство) Мокрањац много мање значајан него нама у овом делу Србије ван Београда.


П.С.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, грегоријански или „нови“ календар званично је уведен 10. јануара 1919. године, када је Закон о изједначавању старог и новог календара, објављеном у првом броју „Службених новина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском („старом“) календару престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по „новом“ календару. 

ОПАСНО РУГЛО

Фото: Ж. Р. Драгишић

Град Неготин има неколико места која би, без размишљања, свако могао да назове ругло. Вероватно да таква места имају и други градови, а једина разлика је у томе што Неготин, по свему судећи, своја ругла негује и пажљиво и љубоморно чува. Лично, у таква места убрајам напуштени хангар ИХП "Прахово" (или, како се сад ова фирма зове - Еликсир Прахово), бившу "Пољотехнину" робну кућу (нови неготински Скадар на Бојани) и запуштену парцелу између поменутог објекта и пумпе "Лукоил". Али, о овим објектима ћу, вероватно, неком другом приликом. Како и приличи, имајући у виду да се ради о објектима на ободу града.

Овог пута, желим да скренем пажњу на ругло у самом центру града. На објекат који се налази у дворишту Музичке школе "Стеван Мокрањац", у коме су некада биле просторије Удружења Неготинаца, а - ако се не варам - пре тога, и неки угоститељски објекат (ова врста објеката ми нису "јача страна", па сам можда и погрешио).

У сваком случају, овај објекат је уништен у пожару 17. јануара 2007. године (уколико је моја новинска архива тачна) и од тада постаје ругло. 
Или, прецизније, опасно ругло. Имајући у виду да поред њега, свакодневно, прође (макар), трећина од око 500 деце колико их, тренутно има у Предшколској установи "Пчелица". Бројка је сама по себи импозантна и обавезујућа јер су у питању деца, али томе треба додати и њихове родитеље (пратиоце).
Међутим, ево већ осам и по година, ништа није урађено да се бар пролаз поред овог објекта,

Фото : Ж. Р. Драгишић

учини колоко-толико безбедним. Макар због деце.
Упркос чињеници да се ради о објектима у приватној својини, на шта, по свему судећи, локална самоуправа не може да има утицаја, изгледа да то никога и не интересује. У супротном, мислим да би била покренута нека иницијатива за промену актуелне законске регулативе, која би била обавезујућа за власнике, а према којој би они (власници), у неком нормалном временском року, своје објекте (ругла) или уклонили или их оспособили и учинили безопасним за окружење.

Више фотографија на ову тему

Б И Г А Р

Водопад Бигар
(Фото: Ж. Р. Драгишић)

Ретке су прилике кад се неко из Владе Србије сети да погледа јужно од Бубањ потока. И примети да постоји и Србија ван Београда. Једна од тих прилика десила се средином овог месеца када је Влада донела Уредбу којом се "Долина потока Бигар" проглашава Спомеником природе. И то је за сваку похвалу. Али... (Пределом о коме је реч пролазим најмање два пута годишње, због чега сам у претходних неколико година сачинио богату фото архиву овог краја, а један мањи део може се погледати на блогу Србија ван Београда у сликама).

Није ми јасно због чега ова Влада ништа не може (из прве) да уради како треба!? Као што је то и у овом случају. Тако, уколико будемо желели да ова Уредба има своју пуну правну потку, биће неопходно да она, у најскорије време, буде исправљена.

Водопад Бигар
(Фото: Ж. Р. Драгишић)

Јер, судећи по информацијама којима ја располажем, географске одреднице које су коришћене у овој уредби не одговарају чињеничном стању. А све је могло много другачије да се неко у Влади сетио старе народне изреке (намерно не користим израз мудрост, јер се ради о "народном искуству"), која каже: "Карту читај и сељака питај". Дакле, када је неко решио да ово подручје стави под одређеном заштитом, требало је да се, најпре, распита о томе који су географски појмови у питању. Тако се не би десило да Влада у својој Уредби овај део Србије који је прогласила Спомеником природе назове погрешним именом. Односно, да име једног водопада буде употребљено за име читавог краја, односно "Долина потока Бигар".

Водопад Бигар
(Фото: Радица Драгишић)

У сваком случају (опет, како каже народ са искуством, а по оној старој - "учињеном послу мане нема"), надам се да ће и од - такве - каква је - уредбе бити неке користи. И да ће то помоћи да овај крај посети много више туриста.

Ипак, треба имати на уму да највеће заслуге због којих се неко, уопште, и сетио овог дела југоисточне Србије припадају водопаду Бигар који се (у свој својој лепоти), налази на потоку Буковски до, на магистралном путу Књажевац - Пирот, неколико километара од места Кална. 

Водопад је висок око 35 метара а лоциран је на месту где се поток Буковски до улива у Стањинску реку.

Водопад Бигар је добио име по врсти порозног камена (бигра), од кога је сачињена стена преко које се вода слива. Узводно од водопада Бигар налази се неколико мањих водопада као и неколико мањих језера, но овај део је слабије приступачан па и мање познат. Иста је судбина и остатака манастира Светог Онуфрија, из 13. века.

Пре неколико година, код водопада Бигар постављене су клупе и столови са надстрешницама о чему сам писао на овом истом месту у једном од својих ранијих  текстова.

МОКРАЊАЦ У РОГЉЕВУ

Као што су многи (поготову они који имају дуже памћење) претпоставили, чудо се није догодило, или, прецизније речено - неће доготити. Односно, ни ови, педесети по реду, "Мокрањчеви дани" неће понудити ништа епохално. Мада је, у претходним годинама, тако нешто, помпезно наговештавано. 

Међутим, имам утисак да се неко упорно труди да ова значајна манифестација, ни за живу главу, не прескочи тај плот локализма, односно да, упркос чињеници да са републичког нивоа стижу неке паре за њено одржавање, неко не жели да њен значај изађе из авлије Мокрањчеве родне куће. Као и да тај "неко" седи управо у институцијама које би требало да раде нешто сасвим супротно. Али, да је то немогуће збогог политичког концепта који се упорно труди да покаже и докаже да је Србија Београд, а да Србија ван Београда, чак и ако постоји, постоји само у траговима. 

Наравно, било би немогуће да овако нешто буде реализовано само у Београду. Због чега је, претпостављам, сасвим логично да и у Неготину постоје "сарадници" за реализацију овакве идеје. Чији је коначни циљ да Мокрањчњви дани постану још једна од престоничких манифестација. Пошто, како ми се чини, има много оних којима је напорно да сваке године преваљују тако дуг пут, долазећи у ову забит на истоку Србије, те да би много једноставније било да она буде у неком од београдских дворишта. До тада би било потребно да "ови горе" докажу "онима доле" да су неспособни да организују једну овакву манифестацију.
А то није тешко. 

За почетак, могли би да их оптуже за расипништво због дужине трајања Фестивала, имајући у виду да, истини за вољу, нема никакве потребе да манифестација оваквог типа траје "као гладна година". Јер је чак и врапцима на грани јасно да она треба да има само три "јака" и неколико пратећих програма, у духу овог Фестивала, који би били смештени у три дана и - крај. А људи са искуством, који живе на овим просторима (намерно не употребљавам термин: мудри), давно су већ закључили: "Сваког госта, три дана доста!". Дакле - три дана. Све остало је вишак, који би требало употребити за стварање неких трајних културних вредности, које ће остати за будућа поколења. А то свакако нису иће и пиће, по систему: "...ал се некад добро јело...".
Колико се ја сећам, још пре пет година, престављен је концепт "Са Мокрањцем у свет", од кога, по свему судећи није било ништа. Или ја нисам добро обавештен!? Такође, током ове минуле (ко зна које по реду) "петољетке", било је предвиђено да о нашем знаменитом суграђанину буде снимљен и играни филм, који би, као трајна материјална (али духовна и културна) вредност остао поколењима у знак сећања на првих педесет година Фестивала у част великог Мокрањца. На ову тему (ако се не варам!?) отишло се и "корак даље" па су чак потписани и неки уговори. Које сад више нико и не помиње. 

Судећи према представљеном програму овогодишњих, јубиларних, "Мокрањчевих дана", једина трајна материјална вредност која ће остати (уколико у ову категорију не желимо да уврстимо и фељтон "Стеван Стојановић Мокрањац", аутора др Бранке Радовић, или програм "Сећања и омажи - 50 година трајања", чији је модератор мр Александра Паладин) је монографија "Педесет година Мокрањчевих дана" (аутор музиколог професор др Соња Маринковић, а издавач  Дом културе "Стеван Мокрањац"), чија би промоција требало да буде одржана на Малој сцени биоскопа "Крајина", у понедељак, 14. септембра.
Међутим, по мом скромном мишљењу, ова монографија је требало да угледа светло дана тек наредне године (ако ја добро читам!) пошто се ради о "педесет година", што значи да монографија треба да обухвати и овај, јубиларни, Фестивал.
Истине ради, треба напоменути да ће ове године, на самом крају Мокрањчевих дана, бити представљена још једна монографија ("Мокрањчева кућа у Неготину", у издању Музеја Крајине), али, ни она неће надокнадити "празнину" јубиларних свечаности имајући у виду да је такво једно издање могло да буде штампано било када у ових педесет година.
Чини ми се да сам се у неком од ранијих текстова на тему Мокрањац и "Мокрањчеви дани" (на овом истом месту) већ бавио феноменом званим "представник Министарства културе" (уз неки додатак или не у зависности од тога шта је још било стрпано у ово Министрство). Овогодишњи пун назив је "представник Министарства културе и информисања" и стоји тамо где би требало да стоји пуно име и презиме актуелног министра Ивана Тасовца. Односно у програму "Мокрањчевих дана" за петак, 11. септембар, на дан отварања Фестивала. Јер се поставља питање ко (ако не министар културе) треба да "отвори" овогодишњи, педесети, Фестивал? Или ће и ове године из Министарства културе и на тај начин бити послата јасна порука да министар има преча посла, односно да су "Мокрањчеви дани" (ма били они и јубиларни) битни само нама Неготинцима.
У сваком случају, мени је несхватљиво да у званичном програму овогодишњих, педесетих по реду, "Мокрањчевих дана" на овом месту не стоји нечије конкретно име. Макар то био и неки портир у Министарству. Овако, имам утисак да је неко из организације ове музичке светковине, поново, заборавио да Министарство обавести да се (и ове године) као и сваке, у исто време, организују "Мокрањчеви дани".

А управо овогодишњи, јубиларни "Мокрањчеви дани" носе са собом и једну велику промену. Која се односи на већ традиционални програм који се под називом "Нити традиције" већ девет година организовао у Мокрању, селу из кога води порекло породица великог композитора и диригента. И уместо да се на томе истраје, у духу назива овог програма који је према мишљењу и стручне и лаичке јавности током свих ових година био у самом врху "Мокрањчевих дана", неко је одлучио да се више не иде у Мокрање, већ неколико километара даље - у Рогљево.
При томе, нико није дао адекватно и јасно тумачење због чега се то ради. Као што нико није (бар колико је мени познато) о томе обавестио представнике села Мокрања.
Стиче се утисак да је и оваква једна, на брзину донета одлука, резултат нечијег личног става и жеље да се "прекине са прошлошћу", без обзира што се на тај начин (и формално) бришу "нити традиције". А да и не говоримо о томе да оваква одлука може имати и неке друге последице. О којима, по свему судећи, нико није размишљао. Јер, све одлуке које се доносе у некој мултиетничкој средини, каква је ова наша, могу бити посматране и кроз ту призму, због чега је потребно да се код њиховог доношења веома много води рачуна о осетљивости теме. Поготову што има многих који би овакву једну одлуку (као и многе друге) могли да гледају кроз црно-беле наочаре. А кроз њих се види само то да се програм "Нити традиције" више не одржава у једном "влашком", али се сад организује (мада не под тим називом) у једном "српском" селу.
А можда је све ово и генерална проба? У складу са "теоријом завере" с почетка овог текста. Јер, ако Мокрањац може у Рогљево, уместо у Мокрање, зашто "Мокрањчеви дани" не би могли да буду  у Београду, уместо у Неготину?

Б Е Р Г Е Н

Берген - поглед са брда Флојен

Протекло је више од тридесет дана од када, након две недеље боравка у Норвешкој, покушавам да се вратим у реалност, али и да напишем (намеравани), текст о Бергену. Текст сам започињао неколико пута и одустајао. Незадовољан његовом основном концепцијом. Јер, није ни лако ни једноставно (на)писати текст о граду који вас "освоји" на први поглед. На први сусрет. Имајући у виду да се ради о граду који, не без ралога, зову "бисером Скандинавије", па и читавог севера Европе.

Градска кућа Бергена

Други по величини град Краљевине Норвешке (како гласи службени назив ове земље севера Европе), као, уосталом и читава Скандинавија, овог лета, нажалост, није био уобичајена дестинација, за туристе из Србије. Становници наше државе, већ дуже време, у Норвешку (једину скандинавску државу која није чланица Европске уније) долазе, углавном због посла. А у том случају, градови се не бирају. Већ се одлази тамо где се може наћи посао. Међутим, то је нека друга прича...
Али, ако се, макар и стицајем околности, дође у Берген, из њега се одлази са осећањем непоновљивог доживљаја лепоте онога што је створила природа и онога што је саградио човек.
За путнике из Србије, путовање за Берген, почиње у главном граду Норвешке, Ослу (при чему се, због раздаљине, подразумева коришћење авиона као превозног средства), односно, на међународном аеродрому Гардермоен (јер из Београда једино за Осло постоји директан лет).

Епископска црква

Наравно и путовање за Берген авионом је само један од могућих начина (најједноставнији и најбржи), али је веома узбудљиво и занимљиво путовање бродом, чувеном Бергенском пругом (проглашена за једну од 20 најлепших тура на свету) или аутобусом. При чему, седам или осам сати путовања не представља неку нарочиту тешкоћу имајући у виду да се пролази кроз један од најлепших делова Норвешке, са, готово, митским призорима природе (језера, водопада и планинских врхова прекривених снегом). Уколико се до Бергена путује авионом, тај пут од Осла траје око 45 минута. Ако то чините у мају, као ја, онда имате изузетну прилику да, са неколико хиљада метара, посматрате непрегледна пространства Норвешке која су још под дебелим снегом, огроман број језера која су још залеђена, али и предивне фјордове у којима се, у воденом плаветнилу купа сунце, што утисак о овој северној држави чини још изузетнијим.

Поглед на Берген

Удаљен око пет стотина километара, северозападно од Осла, главног града и уобичајене одреднице већине који походе постојбину Викинга, Берген је, бар за нас са југа Европе, сакривени драгуљ севера. (Узгред, треба напоменути да, за север Европе, па и за Норвежане, југ Европе није део који обухвата Балкан, већ су то Француска и Шпанија.)
Берген је основао норвешки краљ Олав, 1070. године, а 1217. године, овај град постаје престоница. Главни град је био све до 1299. године,  када ту улогу преузима Кристијанија, односно, данашњи Осло. Међутим, Берген остаје највећи град у држави све до 1830. године. Највише утицаја на развој овог града, који је и највећа лука Норвешке, али и севера Европе, имали су немачки Ханзеатски трговци чији је значај био изузетан од средине 14. до средине 18. века.

Берген - шта фотографисати?

И за Берген, као и за Рим, седам брежуљака има посебан значај. Али, за разлику од Рима (који је смештен на седам брежуљака), Берген је, са исто толико брежуљака окружен. Са њих се пружа величанствен поглед на читав град и најзначајнију луку Норвешке. Брдо (или како га неки зову - планина) Флојен, на занимљив начин је претворен у видиковац, одакле се пружа поглед на читаво Бергенско полуострво. До уређеног платоа, који је на висини од 329 метара, изнад нивоа мора, стиже се удобним превозом, ”флојбанe”, који је мешавина воза (шинобуса) и лифта, што ово кратко путовање чини изузетно узбудљивим и јединственим доживљајем. Занимљиво је да је бергенски "флојбан" једини те врсте у Скандинавији, као и да је, уз одређене реконструкције, у функцији од 1918. године. Овај данашњи, поприлично модернизован, трасу од подножја (почетна станица је, готово, у центру града) до врха, дугу 850 метара пређе за осам минута, а цена карте износи седамдесет круна у оба правца, што износи нешто мање од хиљаду динара.

Флојбане (floibanen)
- почетна станица

Уређен плато, са шумом у позадини и јединственим погледом на Берген, прави је изазов за туристе, који, од раног јутра, док се уснули град у подножју тек буди, запоседају ово место и напуштају га тек у вечерњим сатима. Добро снабдевена сувенирница, продавница робе широке потрошње, кафић, али и национални ресторан, могу привући значајну пажњу путницима, поготову ако се има на уму да цене нису ”надуване” у односу на оне у самом граду. Онима са ”плићим” џепом, међу које убрајам и ретке туристе из Србије, још увек на располагању остају седење на некој од клупа, са погледом на Берген, или пријатна шетња шумом, стазама које су изузетно добро обележене, на чијем ободу су, у дрвету, исклесана митска бића Тролови.
Ипак, прави доживљај Бергена је када се прошета градом који плени како лепотом грађевина, тако и уређеним парковима, са много фонтана, што је, генерално, одлика читаве Норвешке, која располаже великим количинама воде и то се примећује на сваком кораку.

Бриген - старо градско језгро,
 под заштитом UNESCO

У старом делу Бергена, који се зове Бриген и који само главна градска саобраћајница дели од мора, налази се нешто више од шездесет, ханзеатских, дрвених грађевина, живописних боја, које у ово доба године привлаче посебну пажњу туриста, са свих континената. Овај део Бергена, изузтне вредности, који је неколико пута уништаван у пожарима, али и поново обнављан, налази се на листи светске културне баштине, под заштитом UNESCO.
Због великог утицаја Немаца на овај град, Берген су, од 1857. године, па до завршетка Другог светског рата, звали и Немачки Берген.
Комплетно подручје Бергена обухвата око 465 квадратних километара, док је онај урбани део смештен на око 94 квадратнa километара. У ужем градском језгру живи нешто више од 260 хиљада становника, док на читавом подручју живи више од 380 хиљада људи. Од 1946. године, Берген је и универзитетски град, где се, на неколико факултета школује око двадесет хиљада студената.

Споменик Едварду Григу

Пре 15 година (2000. године), Берген је проглашен европском престоницом културe. Ту титулу је свакако оправдао, уколико се зна да је у овом граду, рођено и живело више од тридесет светски познатих личности. Почасно место заузимају композитор Едвард Григ (1843 – 1907.), његов учитељ, вилиниста, Уле Бул ( 1810 – 1880.) и драматург Лудвиг Холберг (1684 – 1754.), оснивач модерне норвешке драме и Ибзенов претходник.
На подручју Бергена постоји четрдесетак хотела, који су у категорији три и више звездица, а оно што је за наше туристе посебно занимљиво је да се цена собе креће од осамдесет до стотину и педесет евра.
Оно што у Бергену, свакако треба видети су и неки од десетине музеја, које овај град има, а посебно Бергенски музеј, основан 1875. године, као и Уметнички и Поморски музеј. За оне који нису склони музејима, остаје посета Акваријуму, који је отворен 1960. године и спада у ред најсавременијих на северу Европе.

Рибљи трг у Бергену

Ипак, оно што, вероватно, ни један туриста неће пропустити у овом граду је чувени бергенски Рибљи трг, на коме се продаје на стотине различитих ”плодова мора”, чија је цена, чак и за наше појмове, доста прихватљива. Већ на самом улазу у пијацу, вешти трговци ће вас обавестити да се могу споразумевати на норвешком, енглеском, италијанском, португалском, арапском, или кинеском језику, нудећи на пробу оно што продају.
Због честе кише која пада у Бергену (према неким подацима, у просеку је чак 240 кишних дана у години), многи су у шали спремни да кажу да "у овом граду ниси ни био, уколико ниси покисао". Но и поред тога, овде се може уживати чак и по кишном времену, а све у духу лепе норвешке изреке да "нема лошег времена већ само неадекватне гардеробе". Зато и мислим да је Берген град чија лепота не зависи од годишњег доба или временских прилика, пошто се у њега, већина туриста, заљуби на први поглед, што је сигуран знак да ће му се поново вратити.
Ову претходну реченицу "позајмио сам" из једног свог текста од пре девет година, након мог

Конзулат Естоније у Норвешкој
и Њена екселенција
Карин Елис

првог боравка у Бергену, јула 2006. године, када сам у њему био као и већина туриста, само један дан. Тада нисам ни слутио да ће се то моје предвиђање остварити. Али, било је тако.
Маја ове године, у Берген сам дошао захваљујући новостеченим норвешким породичним пријатељима, Karin Ellis и Ingvar Vik, код којих сам, са члановима породице, провео три изузетно динамична и занимљива дана. Карин (Њена екселенција - будући да је ова предузимљива дама и Конзул Естоније у Норвешкој) и Ингвар били су наши предусретљиви, али и ненаметљиви домаћини. На двадесетак километара од Бергена, њихова породична кућа (где се, у једној од просторија, налази и Конзулат Естоније, а ми смо били смештени у најлепшој соби на спрату, са погледом на морски залив, удаљен педесетак метара), која се налази на брежуљку, окруженом шумом, била нам је "база" у коју смо се враћали да би се освежили, или обедовали неки од изузетно укусних оброка. Дивљач, шкољке, бакалар...Све то, уз најбоља европска вина. Која се у кући наших норвешких пријатеља изузетно цене, као, уосталом и у читавој Норвешкој, која не

Ингвар Вик и Карин Елис

производи, али је велики потрошач вина.
А оно што је посебно занимљиво је податак да су наши пријатељи и сами изузетно вешти и у лову и у риблову, па су многи специјалитети које смо дегустирали у њиховој кући, настали, захваљујући и овим њиховим вештинама.
Као добри домаћини, понудили су да и ми окушамо своју риболовачку срећу. Одвезли су нас стотинак километара да би на Северном мору, ловили рибу која је један од симбола Бергена - бакалар. Међутим, што због ветра и таласа, што због кише која је тог дана падала (без обзира што смо били - поново захваљујући домаћинима - адекватно обучени, а, вероватно, највише због "страха од непознатог", нисмо се баш прославили. За ралику од наших домаћина, који су уловили четири лепа комада. Који су се, током вечери, захваљујући Ингваровом кулинарском умећу, претворили у изузетно укусну вечеру.

Бакалар

На трпези је био бакалар који је Ингвар спремио кувањем, без икаквих зачина. У лонац у коме се ова риба кува додаје се само со и то мало већа, од уобичајене количине. Тако кувани бакалар сервира се са целим куваним кромпиром и маслацем. Овај изузетно укусан оброк заинтересовао ме је да се још мало информишем о бакалару.
Тако сам и сазнао да је бакалар, због своје величине и релативно лаког улова, преко Викинга, у давна времена, доспео и на трпезе медитеранских народа, као лако доступна и јефтина риба, задовољавајућег квалитета. Преко Венеције, бакалар је доспео и у Далмацију, где се, углавном припрема за Бадњи дан. Тамошњи Срби, за посну славу, кувају бакалар.
На нашу жалост, данас је бакалар неупоредиво скупљи од других медитеранских риба, па је због тога све ређе на нашим трпезама.

Рибарење

Треба рећи и то да сам, током поновног "сусрета са Бергеном" уочио да однос овог града према Ослу, као главном граду, помало подсећа на однос који код нас имају Ниш и Београд. Не постоји нигде јавно, али се "осећа" у ваздуху тај дух љубоморе на главни град Осло. Али и изузетног поноса на Берген, који је присутан код већине његових становника. Који су спремни да вам "док трепнеш" наброје посебности Бергена. Од архитектуре, преко кулинарства до културе. И наравно, у томе ће бити јако убедљиви.У сваком случају и због те чињенице, Берген је, додатно, придобио моје симпатије. Пошто га, у духу мог блога, Србија ван Београда, доживљавам и као  Норвешка ван Осла. Мада је, мало непримерено, чак и у овоме, поредити две државе. Разлога је много, а ја, некако увек полазим од оних најситнијих.
А тај, као очигледан пример, проналазим у случају актуелне норвешке премијерке, Ерне Солберг (рођена у Бергену), која је најзначајнији државни празник, 17. мај - Дан државности, прославила не у Ослу, већ са својим суграђанима у Бергену. Из простог разлога што је одабрала да празник проведе кући. Јер, бити из Бергена, по мом скромном уверењу, у Норвешкој је ствар престижа. Осло је главни град, али је Берген, ипак, Берген.

Х Р А С Т

Фото: Ж. Р. Драгишић

Храст је свето дрво старих Словена. Зато није чудо што оно има посебну улогу у традицији свих народа који воде порекло од ове, најбројније, етничке групе на европском континенту. У Србији, током турске владавине, верници су се, у недостатку цркава, окупљали и обављали верске обреде испод "освећених" храстова, који се зову записи, а који и данас, веома често, имају верску функцију. Готово да не постоји ни једно село у Србији, које нема ни један запис.А нису ретки случајеви да их је и више.

Мој однос према овом дрвету, поуздано знам, не потиче из ове "верске" приче. Мада је, у сваком случају, посебан. Али, оно што поуздано знам и што ми се урезало у сећање, је чињеница да сам "први контакт" са храстом остварио још као клинац од четири или пет година,  у родном Петровом Селу, на обронцима планине Мироч, када сам помагао у прикупљању, такозваног лисника за прехрану оваца у зимском периоду. А можда је, управо то, "тајна веза".

Пре неколико година, када сам, "некако с пролећа", дошао на уобичајени годишњи одмор у старопланинско село Протопопинци, подно планине Видлич (пре но што је садашњем премијеру и падало на ум да ће бити то што јесте и да ће од поданика тражити да летују у Србији), био сам ужаснут сликом коју сам затекао на комшијској ливади, надомак сеоске породичне куће. Старом храсту који је, моћан и разгранат, годинама украшавао пространу ливаду, биле су сасечене све доње гране, тако да је остало само голо стабло и мала крошња, на самом врху. Била је то за мене, али и за читаву моју фамилију, тужна слика. Јер смо, тај храст, без обзира што није наш, доживљавали као свој. Под њим смо се одмарали, под њим "доручковали на трави", јели лубенице или сладолед, са драгим гостима. Кад смо говорили о том храсту, говорили смо да је у питању "наш храст". Иако он није био наш. Што се, на веома "транспарентан" и груб начин показало тачним. Јер, кресање грана је, веома савесно и педантно, обавио његов власник. Који је, те сасечене гране, употребио за огрев. За њега то није била сентиментална, већ практична одлука. А ми остали? Не верујем да је власника храста, уопште, интересовало шта ми мислимо о томе. Туговали смо, заједно са храстом и једва чекали да ојача, надокнади "осакаћене гране" и поново порасте до садашњег изгледа (горња фотографија). Наравно, није то ни налик ономе како је некад изгледао, али, остаје нада да, бар у догледно време, "газда" неће имати потребу за огревом.

Ова  уводна причу о храсту у селу Протопопинци, има, неку врсту срећног краја. Што се, изгледа, не би могло рећи за један други, далеко познатији храст, који је удаљен од овог неколико стотина километара, а налази се код засеока Савинац у атару села Шарани, у општини Горњи Милановац. Једина сличност између ова два храста је у томе што се, они налазе на путним коридорима. Онај у селу Протопопинци на неколико километара од Коридора 10, а онај код Савинца - баш на Коридору 11, на деоници од Љига до Прељине. Због чега је засметао градитељима, који би да га посеку. И наставе градњу пута. Међутим, овај храст није обично дрво (од кога се може, према неким проценама, добити 30 кубика огревног дрвета),  већ храст - запис који је стар 600, а неки тврде чак и свих 800 година.
Више од две године (колико сам могао да приметим), о дгађајима везаним за овај храст, који је постао предмет петиција и пажње многих удружења грађана (а добио је и своје место у најпознатијој интернет енциклопедији) медији пуне ступце. А за то време, из надлежних министарстава (у међувремену, она су се, као и њихови челници, мењали), стизала су најневероватнија "решења" на тему "како упокојити храст". Најновије, које је, ових дана, стигло из Министарства грађевинарства, инфраструктуре и саобраћаја (на чијем је челу најпознатија плавуша Владе), је, уједно и најневероватније. Да се храст посече, а да му се, у замену,  на неком другом месту, изгради спомен-парк. 
Овај најновији предлог из кабинета министарке Зоране Михајловић, стигао је након што се, почетком овог лета, у медијима појавила прича да "ауто-пут ипак руши храст од 600 лета", што је отворило многа нова питања. А међу њима и основно: ко ће да посече храст?
Након неколико дана, министарка Михајловић је посредством медија обелоданила да се решење питања вишевековног храста заснива на  идеји природњака Игора Мајића из Петнице, који је предложио да се "живот старом храсту продужи његовим калемом на новом дрвету".
Међутим, из Савинца је, веома брзо стигао и одговор. А саопштио га је Милиша Николић, председник Месне заједнице на чијој територији се налази храст. 
„Ми смо одучили да позовемо министарку да она приступи сечи храста, нека се три пута прекрсти и нека три пута удари секиром у стабло шестогодишњег свеца и после нека упале моторне тестере“, казао је Николић.

И током јучерашњег дана, када су се (углавном сви), домаћи медији бавили догађајем у Поточарима, код Сребренице, који је по мишљњу најоданијих Вучићевих сарадника био ништа друго до "покушај убиства премијера", прича о чувеном храсту нашла је своје место на медијском небу Србије. Овога пута, огласила се Српска православна црква. Проговоривши кроз уста Стојадина Павловића, директора Патријаршиског управног одбора. Црква је "рекла" да храст није светиња, те да ће се "радовати Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави опадање броја становника у овом крају".

Искрен да будем, није ми баш најјасније како ће то ауто-пут да заустави опадање броја становника, у том, али и у било ком другом крају. Осим наравно, у Београду. Али, за онај део који ја зовем Србија ван Београда, потребно је много више. А између осталог и да се сачувају и овакве реткости као што је храст у засеоку Савинац. Као и онај у селу Протопопинци. Јер ће, једног дана, и то бити некакав разлог да ови из Београда дођу у Србију ван Београда. Да покажу деци како изгледа храст. И то није питање "паланачког духа", како је, пре две године, говорио садашњи премијер, док је још био Први потпредседник Владе: "Треба да се ослободимо паланачког духа који каже: ‘Хоћу храст од шест векова, а не ауто-пут.’ Е па, ја хоћу ауто-пут." Сачувати вишевековни храст у Савинцу је управо цивилизацијска тековина. Чиме би показали да умемо и знамо да нешто и сачувамо. А не само да рушимо.Уосталом, слично решење већ постоји у Холандији, на аутопуту од Ајнховена до Влишингена, на шта су, још пре две године, указивали многи који би да заштите овај храст.
Међутим, како изгледа, стари храст код места Савинац није једино по чему ће актуелна министарка саобраћаја, бити упамћена. Имајући у виду да на Коридору 10, код Беле Паланке, недалеко од Црвене Реке, радови стоје због ранохришћанске базилике, која је откривена пре неколико година. Према недавној изјави министарке Михајловић, "базилика ће бити конзервирана и сачувана",  једино што није јасно чему ће служити ако ће преко ње прећи асфалт будућег ауто-пута. Због чега, помало невероватно, звучи министаркино образложење: "Ми ћемо ставити таблу да су ту налазе остаци тог споменика, а једног дана, када се буде могло, направиће се надвожњак".
Имам утисак да се то "када буде могло", никада неће десити.
Међутим, у овом случају постоји нешто што је још много горе. А то је неразумевање које су "они у Београду", показали према "онима доле, односно, у Србији ван Београда. Тако је Републички завод за заштиту споменика културе из Београда, дао дозволу за затрпавање поменуте базилике, док је Завод за заштиту споменика културе у Нишу тражио да се измени траса Коридора 10.
Ако се свему овоме дода и податак да је Српско археолошко друштво "најоштрије протествовало због одлуке Републичког завода", остаје нејасно како је спорна одлука опстала. Осим ако се иза ње не крије политичка а не стручна одлука.
Занимљиво је да, по питању базилике, Српска православна црква има другачији став него о старом храсту код Савинца. Тим поводом је и Патријарх српски Иринеј, "изразио забринутост" рекавши: "Ова ранохришћанска светиња откривена је пре три године и сведочи о континуитету хришћанске вере на овим просторима. Дакле, реч је о важном и изузетно значајном археолошком локалитету и стога осећамо обавезу и одговорност да укажемо на чињеницу да је затрпавање остатака ове базилике неприхватљиво и молимо надлежне да што пре пронађу алтернативно решење којим би се конзервирани остаци базилике адекватно заштитили и сачували, а не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу које смо дужни да чувамо и сачувамо за будуће генерације".
Морам да признам да је мени ова изјава у тоталној супротности са оним што је рекла актуелна министарка саобраћаја. Која је говорећи о решењу за базилику које подразумева њено затрпавање, рекла и да  оно "одговара и захтеву патријарха Иринеја". 
Мени се све чини да неко, или не зна да чита, или "не чује добро". Јер, патријарх је, како се може видети у претходном цитату, рекао: "...не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу...". 
Очигледно је да "трасирати" неки пут изискује много одговорности и осећаја за реалност. Не може се градња "боље будућности" засновати на "рушењу" много боље прошлости. Која је, истини за вољу, апсолутно извесна. За разлику од будућности.