В Л А Д А

Нема велике разлике у ономе што се догађа у Србији ван Београда, дакле у ономе што смо спремни да назовемо провинција (мада лепше звучи локална самоуправа), и онога што се догађа у самом Београду, а што, обично, подводимо под појам држава, чији је влада један од експонената. Одређеније речено, Влада републике Србије. И једне и друге можемо описати речју хаос. Или, прецизније, општи хаос.

Ако је веровати медијима, у Пироту је проћердана милијарда и по, намењена за отпремнине, а у Чачку су за службена путовања прогласили скијање на Копу. У Шапцу је Виши суд наложио полицији да испита пословање тамошње болнице, док је у Краљеву, због злоупотреба, обустављена обнова након земљотреса. У Неготину, владајуће странке "појачавају" своје редове одборницима који су били радикали "са и без беџа", док они који су, још увек, опозиција (ЛДП), оптужују председника Скупштине да је "умешао прсте" у изборе за Савет МЗ Поповица. И то су само неки примери. Да би видели шта ради она "мала влада" у провинцији. 

А она велика? Ништа боља. Уместо да решава нагомилане проблеме, та наша Велика Влада, углавном, брине о себи. Већ месецима из њених "тајних дубина", као у некој од прича "Досије икс", јавности се шаљу поруке да Владу треба "рационализовати", или "реконструисати", или  "...ити". То је био сигнал да се, као у најбољим трилерима, отпочне са разноразним комбинаторикама, које се, углавном, своде на прављење рачуна "без крчмара". Као потврда тога, освануло је и саопштење да ће  "прича о Влади"  бити завршена када се један од "крчмара" врати из Америке. У том вакууму, у Србији је трајала "игранка без престанка". Након оставке коју је дао преподобни  витез Томица, сада се већ увелико и са "сигурношћу" ("из поверљивих извора"), телали ко ће још "својевољно" да напусти фотељу "витезова овалног стола". И мада је један од тих, по виђењу чаршије, већ био ван Владе, сви су се мало тргли када  је министар културе (и информисања ) рекао да  "није читао новине". Што би требало да значи да се не ради о њему. Зато остаје нејасно како ће то експерт Млађа, по трећи пут, да дође главе, српској влади? Али, претпостављам да нећемо још дуго чекати на тај потез, пошто ће он тог "кеца из рукава", вероватно, да избаци ових дана. И поред тога што се тако силовито обрушио на овог нашег "супер чикицу" са седом брадом (који тврди да је премијер), не верујем да је баш дотле дошло да се поставља питање: "Млађа или Мирко?". Уосталом и Мирко је Зајечарац, а Зајечар (у Србији ван Београда) је, недавно, Млађи постао важнији од Ваљева (такође у Србији ван Београда). Претпостављам не само због тога што у њему обитава чувени УРС (који се, по свему судећи, у Ваљву још није запатио)!

Али, уколико је тачно то што тврди експерт Млађо, да он и ови његови експерти мисле триста на сат и раде 25 сати дневно, па ови остали не могу да их стигну, онда и треба, сменити све те поспане министре (и министарке!). Млађо је поново у праву! Комплетна Влада треба да тренира и буде стално у кондицији. Никад се не зна када ће јој то затребати! Уместо тога, они које су медији "препознали" у експертским прозивкама, понашају се као увређене младе. Тврдећи да су они и њихови ресори радили добро. Читава ствар ми помало личи на ону дечију игру : "Питала баба ко је разбио прозор?". А ови из Владе, сви у глас, вичу :"Нисам!".

Насупрот њима, имамо опозицију која не нуди никаква решења, нити даје одговоре на многа питања, која муче овај народ. Као чувају своју тајну да покажу како они имају решења за све - само да дођу на власт. Једино што од њих можемо да чујемо ( а то зна свако ко није слеп или глув), је да ови, који тренутно обављају власт то не раде добро, те због тога морају да падну.  А то значи, да они, по логици ствари, треба да ускоче у седла. Пошто, на нашу велику жалост, трећу опцију и немамо. Или, прецизније речено, још је је нејака.
А да ли је то оно што нам треба? Уколико поједноставимо ствари и присетимо се експозеа који је у Дому народне Скупштине, поднео Мирко Цветковић, тог историјског дана, на Ивандан, илити, 7. јула 2008. године, питање је шта можемо да замеримо овој Влади.

"Поштовани народни посланици,

Част ми је да представим програм Владе коју чине Коалиција за европску Србију, коалиција СПС–ПУПС–ЈС и група мањинских странака за наредни четворогодишњи период и да затражим вашу подршку за реализацију предложеног програма. Кључни елементи програма о којима постоји пуна сагласност свих чланова Коалиције су:
- опредељење за европску будућност Србије
- неприхватање независности АП Косова и Метохије
- неопходност јачања економије
- јачање социјалне одговорности Владе
- пооштравање борбе против криминала и корупције
- поштовање међународног права."

Дакле, они су реализовали готово своје прокламоване циљеве.  Друго је питање колико смо ми као грађани на добитку од тог њиховог делања. А за ту врсту анализе, није потребно да будеш економски експерт, већ да завириш у сопствене џепове. Под условом, да можемо да се присетимо шта су нам обећавали.

Јер и из авиона се види да смо далеко од раста бруто националног дохотка по стопи од 7 одсто годишње, као и што смо далеко од "смањења економских и социјалних проблема у наредне четири године", како је то Влада тврдила на почетку мандата.

Такође "нема ни појма" о томе како ће се, значајно, смањити незапосленост, ако, ових дана, директор Националне службе запошљавања, Дејан Јовановић, рече да преко 700 хиљада људи тражи посао и да се стопа незапослености зауставила на 19,2 процента. А Влада је обећавала 200 хиљада нових радних места и смањење стопе незапослености са 18,1 на 11,9 одсто.!!!?

Један од прокламованих циљева Владе био је и смањење регионалних разлика, а "добили" смо Београд у коме су плате највеће, а најниже цене и Србију ван Београда, у којој су цене највише а најмање плате. Да и не помињемо "пројектовано" смањење инфлације и довођење на ниво од 4 процента у 2012. години и смањење дефицита са 13 на 8 одсто.
Наравно, било би немогуће побројати све те "црне рупе", које ова Влада није попунила, а експозе Мирка Цветковића је још увек доступан свима онима који би да се подсете шта су нам обећали.

А да ли треба да се подсећамо? Да, било би добро. Између осталог да се подсетимо и ко све седи у  Влади. И ко још седи у тој Влади. Злу не требало! Да се не сетимо тих људи тек када их буду најурили из Владе.

Уз то, треба да имамо и своје мишљење о раду комплетне Владе, али и сваком од министара, појединачно. И да и сами дамо свој суд о раду комплетне Владе и сваког од њих појединачно, онако како је тај рад утицао на наше животе. Али и да размишљамо о томе ко би могао да дође на њихова места у некој ближој или даљој будућности. Да, кад будемо, пред гласачком кутијом не одузимамо време ни себи ни другима.

Р У П А

Можда ће неко стећи утисак да свако мало, нешто пишем о рупама. Истини за вољу, ја не бирам теме, већ се оне некако саме наметну. Ипак, не бих волео да тако, од других,  наметнуту ситуацију, неко повеже са једном поприлично одомаћеном, али банализованом и вулгаризованом "животном филозофијом". А мислим да не би било ни превише аналитично, да се,  због тога, мој психолошки профил, сачињава искључиво, на тој, "фројдовској", основи.

У сваком случају, готово је аксиом да су рупе свуда око нас. Почевши од оних "црних" у свемиру, које су некако далеке и нестварне. Мада, нико поуздано не може да посведочи о томе да ли оне, мада тако далеке, остварују, или не, утицај на нас. Затим, ту је велика (и све већа) рупа у озонском омотачу, чији утицај, сасвим сигурно, осећамо у погледу разноразних чудеса која погађају ову, како неки још увек тврде, плаву планету.

Наравно и свака од држава има своје рупе. Неке су "видљиве и из авиона", а за неке се мора имати "око соколово".

Што се тиче ових наших, домаћих, оне су толико очигледне и свеприсутне да нам не могу промаћи - све и да се трудимо. Наравно, ако говоримо о онима на путевима, морамо да констатујемо да их је много више у Србији ван Београда, него у самој престоници. "Далеко од очију, далеко и од срца", каже наш народ. Па и ред је да нам престоница буде "испеглана" и уредна. А Србија ван Београда, ионако је мање значајна, пошто у њој живе само они који морају. И долазе јој у госте, такође, само они који морају. У време избора, да покупе гласове. Ипак, није ми јасно одакле толико рупа у земљи Србији која, и дефинитивно, никада неће постати Швајцарска. Упркос многобројним обећањима овдашњих политичара, које смо, углавном сви заборавили. (Мислим на обећања, јер политичаре не можемо све и да хоћемо, пошто су они или њихова идеологија још ту). При томе не мислим на Швајцарску као земљу чоколаде, већ као земљу сира. (Мада су, колико ми се чини, Швајцарци порадили мало и на "шупљикавој чоколади").

Једна од највећих рупа, ове године, дошла нам је из Министарства финансија. Они су саопштили народу, чији су изабрани представници то и законски озваничили, да ће нам ове године у буџету фалити 140 милијарди динара. А то је неколико десетина милијарди више од прошлогодишњег мањка. Али, судећи по томе да ових дана штрајкују просветари и полицајци, а да су у најави и штрајкови у здравству, као и неких других корисника буџета, може се говорити о томе да ће ова рупа поприлично еволуирати.

Актуелна је ових дана и рупа у Министарству здравства. Из простог разлога јер је први човек ове институције поднео оставку. И то, гле чуда, не онда када је то требало да уради, него сада, из чиста мира. Али, како ствари стоје, ту ће рупу, ускоро, попунити они којима, по договору, "припада" то министарство.

Велика рупа постоји и у начину информисања на "јавном сервису европске Србије". Као илустрације, сетих се онога што се догодило у петак увече, када се, док је трајала  серија "Мирис кише на Балкану" (као у време Милошевића), појавио кајрон који обавештава српску јавност да су се Влада и просветари договорили о повећању плата. Да би после испало да се, ипак, нису договорили и да се штрајк наставља. По систему 2:2. Два синдиката раде, а два штрајкују.

А тек шта рећи о рупама које постоје на телевизијама које емитују разноразне "фарме", "дворове", "парове"...Шта ли се тек догађа са главама оних којима је то намењено?

Али, рупа има и у односима неких политичких странака. Тако смо, још једном, чули да је рупа (илити провалија) која дели Демократску странку и ЛДП већа од оне која дели већ наречени ДС и Српску напредну странку. Управо због те рупе, није лако објаснити ко је то у Србији настављач идеје и пута који је трасирао покојни Зоран Ђинђић. Јер, макар декларативно, за то место се отимају и ЛДП и демократе.

И на крају, ево и примера где нема, или није било онога што је тема овог поста. У суботу, испред Дома народне скупштине Србије, на митингу Српске напредне странке и њених партнера, није било рупа. Из простог разлога јер је било заиста много људи који су попунили овај плато. Такође, по свему судећи, није било ни рупа у организацији, па, на сву срећу, није било ни инцидената. Али је било рупа у различитим проценама о броју присутних и то од неколико десетина хиљада. По полицијским извештајима, али и многих медија, број присутних је био око 55 хиљада док су организатори тврдили да је било више од 75 хиљада људи.

Е сад, по најавама лидера СНС, нећемо дуго чекати да проверимо који је број у питању. Јер је Томислав Николић, на поменутим митингу, од присутних грађана затражио два месеца, које ће он дати владајућој гарнитури да распишу превремене изборе. Након тога, како је рекао, он ће доћи са парчетом стиропора и седети ту све док власт то не учини. А исто је препоручио и осталим грађанима, који деле његов политички став. Међутим, ту је остало нешто неразјашњено. Као прво, одакле Србији толики стиропора? Није ли то сада најава новог посла за неког "опозиционог" или (што да не?), "позиционог" тајкуна, који ће се добро обогатити на увозу стиропора? Сличну ситуацију смо имали (ко се тога још сећа?) у време "јагме" за пиштаљкама. Такође, требало би на време утврдити да ли ће се тај стиропор продавати као готов производ, онако у величини неке просечне задњице, или ће га организатор делити "на парче"? Осим тога, можда није на одмет да се и на том парчету стиропора, уколико се буде продавао као готов производ, предвиди и рупа.

Из практичних разлога. Пошто се не зна колико ће трајати убеђивање демонстраната и власти, да се распишу превремени избори.

У Ш Т И П Ц И

Председник Румуније Трајан Басеску

"Председник Румуније Трајан Басеску изјавио је у Стразбуру да ће Румунија пратити поштовање права Румуна ван земље кроз европске и међународне механизме и тражити да се Власима призна статус румунске мањине."

Ово је само део агенцијске вести, која је ових дана преплавила наше медије. На први поглед, у њој нема ничег необичног, пошто се председник, „нама суседне и пријатељске државе“ залаже за права својих сународника у другим државама. И вероватно би била као и свака друга, да се у њој не помиње нешто што је, у најмању руку, нелогичност. Да не употребим неки "тежи" израз. Из простог разлога што председник једне, наводно, демократске државе, тражи да се у другим, наводно, демократским државама, Власима "омогући" да постану Румуни.

Ту треба додати још један део ове вести у коме се помињу овогодишњи прокламовани циљеви Румуније у погледу „националног делања“.

Басеску је 20. јануара на сусрету са амбасадорима акредитованих у Румунији рекао да ће 2011. година бити "година Румуна", година у којој ће спољна политика водити рачуна о потребама Румуна који живе ван земље, а то представља "консолидовање етничког, културног, лингвистичног и духовног идентитета".

Дакле, „ту лежи зец“. Јер, не треба заборавити да у „демократској“ Румунији већ неко време влада уверење да у Тимочкој Крајини („али и шире“), не живе Власи, него Румуни и да они треба да имају иста права као „и Румуни у Војводини“, односно да им се „призна“ румунско порекло.

Е сад, заиста бих волео да ми неко објасни како се то некоме може признати „порекло“, уколико га он сам не одреди на демократски начин, дакле својом вољом, приликом пописа становника. А тај попис становника се ради једном у десет година. И због познатих турбуленција у овој држави, претходни је урађен 2002. године (уместо 2001.), а следећи треба да буде урађен ове године (у јесен, уместо у пролеће!?). Дакле, чему журба, господине Басеску?

Многи ће помислити да се председнику „нама суседне и пријатељске државе“ жури како би могао да оствари један од прокламованих циљева у погледу „националне хомогености“ своје нације. Неки други ће бити склони да оду корак даље па да се запитају: „није ли ово испостављање рачуна за лојалност и чврст став Румуније у погледу непризнавања Косова?“ Наравно, може бити и једно и друго. Али, уколико је ово друго, представници наше државе би већ морали да имају свој став. Али и не само они. Свој став о овоме треба да искажу и они на које се такав начин размишљања највише и односи. Управо због тога што је немогуће, на нормалан и људској памети прихватљив начин, објаснити да неко, преко ноћи, административним путем, треба да промени националну припадност. То би био само корак од нечега, што се у историји догађало, а од чега нормалне људе подилази језа!

Мене подилази језа. И без обзира што не припадам ни влашком ни румунском националном корпусу, дајем себи за право да размишљам о овој теми из, бар, два разлога.

Најпре, јер у мојој најужој фамилији има много припадника „влашког етничког порекла“. Али, ја не познајем никога од њих ко би, сада, административним путем, да постане Румун. И то не из разлога што би тиме били мање вредни, или мање цењени, већ напросто то „не би били они“.

Други мој разлог је тај што припадам оној, малобројној, групи људи који су се, упркос томе што припадају „већинском“ народу ове државе, пре више од десет година, залагали за остваривање свих националних права Влаха у Србији, отварајући такозвано „влашко питање“. Истичући да у томе нисам био сам, велико ми је задовољство да данас констатујем да у многим градовима Србије, у општинским скупштинама, седе припадници странака са „влашким“ предзнаком. У неким од тих градова, те странке су или биле, или су сада, у „владајућим“ коалицијама.

Да не помињем податак, који је проверљива чињеница, да у многим градовима у источној Србији, функције челника локалних самоуправа обављају управо људи влашког етничког порекла, али као представници неких странака које немају национални предзнак.

Осим тога, влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.

Али, изгледа да то некима није довољно. Претпостављам да им је због тога потребно да „под исти кров“ ставе и оне који се изјашњавају као Румуни и оне који се изјашњавају као Власи. А да они биду „главни“. И то управо чине појединци који су након потоњих избора за Национални савет Влаха постали „губитници“. Људи чији концепт да су „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Људи са пропалим политичким концептом или превазиђеним схватањима у погледу „заштите људских права“. Људи који људска права, као универзалну категорију, деле на „етничка људска права“. Људи који су изгубили привилегије које су им биле обезбеђене тиме што су себе представљали као „једине и аутентичне представнике и Влаха и Румуна у Тимочкој Крајини“. Људи, међу којима су и они који су „под лупом“ правосудних и полицијских органа ове државе, због сумњи у регуларност финансијског пословања, претходног сазива Националног савета влашке националне мањине.

Упркос томе, судећи по иступима господина Басескуа, то су људи, на основу чијих "извештаја" он гради свој и став државе коју представља, о овом веома важном питању. То су људи који имају "подршку" званичне Румуније и са којима та држава "комуницира". По свему судећи, то су људи који политички естаблишмент нама "суседне и пријатељске државе" опскрбљују информацијама о "стању нације са ове стране Дунава". Људи, због чијих погрешних "националних" перцепција, или неких других (што не рећи и личних интереса!?), држава Румунија успорава потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, који за Србију значи "пропусницу" за улазак у Европску Унију.
Да ли су то људи који који могу да буду представници Влаха који живе у Србији?   Мој људски, морални одговор је негативан. Али, уколико већинска влашка популација њима да легитимност, мој одговор ће бити потврдан. То је моје поимање демократије. Дакле, о томе ко ће бити представници Влаха и како ће се ова етничка групација изјашњавати, коначну реч треба да дају они сами. Ни Румуни, ни Срби, ни политичари. Макар се радило о политичарима који су, тренутно, председници државе. Поготову што ми се чини да питање Влаха у источној Србији, постаје опште место, или „дежурна тема“. Да се покреће по систему „ко о чему, баба о уштипцима“. А то, неминовно, подстиче "пребројавање". Које је потпуно непотребно и контрапродуктивно, пре званичног пописа.

Што се мене тиче, ја на ту врсту "пребројавања" не пристајем. То би значило и пребројавање унутар моје породице, међу мојим пријатељима. Јер, још су свежа сећања на нека слична пребројавања, на овим „нашим просторима“, која никоме нису донела ништа добро. Осим, наравно, појединцима. Наша је обавеза да те појединце препознамо и сада. Да скренемо мало поглед са којекаквих „фарми“, „дворова“, „парова“ „грандова“ и осталог ружичастог ђубрета и видимо шта се око нас догађа. Да нам „мангупи у сопственим редовима“, поново, не закувају чорбу. Чорбу, коју ћемо кусати ми, а не они!

ПРЕБОГАТА СРБИЈА

Председавајући ОС Богате Србије

Чини ми се да у Србији, ко год нема шта да ради (а много је таквих), он оснује странку (партију, покрет). И тако уместо да се ове, већ постојеће странке (позиције и опозиције), потруде да колико-толико олакшају живот грађана Србије, стално се појављују неке нове које бацају прашину у очи и развејавају маглу. Понашају се као да су овој држави, ето, само још они фалили, па да јој крене. Очекујући да их народ види, ни мање ни више, него као новог Месију. Да ће тај народ, своје поверење, на неким новим изборима, са све изгубљеним надама и изневереним очекивањима, поклонити управо њима. Сви, изгледа, рачунају са тим да је народ и луд и збуњен!

Елем, минулог викенда добисмо, још једну (ако је веровати статистичким подацима ове државе), 76. по реду, странку. Или прецизније речено - покрет. Веома нереаланог и бајковитог имена : Покрет "Богата Србија". Јер судећи по ономе што ова држава проживљава последњих 20 година, тешко да би се за њу могло рећи да је богата. Ово је држава у којој могу да буду богати само ретки појединци. И то је крај. Да би постојала та "Богата Србија", онда би већина њених житеља морала да има, макар, онолико колико је довољно за нормалан живот, а да онај други део буде богат. Не припадам корпусу идеалиста којима није јасно да нема богате државе без богатих појединаца. Али да ти богати појединци не чине број који се може избројати на прстима једне руке. Јер, у том случају, народ постаје власништво те богате економске елите. Која нема милости и која би хтела да буде још богатија. У нашем случају, та богата елита, углавном се богатила у оно време кад је тај народ био принуђен да учествује у измишљеним ратовима претходног режима, или да се на улицама градова, ситним шверцом, довија да заради парче хлеба за своју породицу. Међутим, не треба занемарити ни нашу бившу и садашњу (позициону и опозициону) политичку елиту. Сви они живе поприлично добро. Понекад ми се, чак, чини да се у овој држави једино живи добро од политике и певања.  

Управо због тога не могу да се отмем утиску да је то, главни, разлог формирања Покрета "Богата Србија", чији је лидер постао Захарије Трнавчевић. Шта је то што нисмо чули од тих истих људи, док су седели у неким другим странкама ? Да ли је могуће да су своје идеје за спас Србије чували толико дуго? Да су чекали да Србија дође на ивицу пропасти, да би они, као кеца из рукава, извукли своје спаносно решење  и препородили је ?

Али, да не грешим душу, ево и званичне агенцијске вести о овом догађају:

"Захарије Трнавчевић једногласно је изабран за председника Покрета пољопривредника и привредника „Богата Србија” на оснивачкој скупштини тог покрета у Дому синдиката у Београду. За његовог заменика изабран је предузетник Миодраг Николић, а једногласно су усвојени и програм и статут покрета. Трнавчевић је, отварајући скупштину, рекао да је циљ Покрета „Богата Србија” да учествује у будућој влади, јер је Србији потребна другачија аграрна политика која ће је извести из сиромаштва. Он је казао да окосницу покрета чине пољопривредници и привредници, научни радници, агрономи, и да очекује велику подршку грађана. Захарије Трнавчевић, који је био дугогодишњи члан Демократске странке, напустио је ту странку у новембру прошле године."

Тако смо, ето, након Драгољуба Мићуновића и Јована Кркобабића, добили још једног перспективног политичара. Изгледа да у овој држави има више оптимизма међу осамдесетогодишњацима него међу онима који тек изашли са факултета!

Али, није то спорно. Нико не треба да брани другим људима да буду оптимисти и да причају приче које може неко да "прогута". Мени само није јасно докле ће неко упорно да замајава овај народ са нереалним причама о томе како имају готова и добра решења за опоравак државе Србије. Како само њих треба да послушамо, гласамо за њих, они уђу у Парламент и нама буде боље. Јер, они имају решење како да, уз помоћ другачије аграрне и предузетничке политике, Србија постане Богата. А мени се све чини да смо добили још једну партију која треба да задовољи незадовољене амбиције групе пензионера. Који не знају шта ће са собом, за које нема места на неким парковским клупама, или не знају да играју шах.

И све то би хтели да реализују на Булевару Краља Александра ( Булевару Револуције), Теразијама или Кнез Михаиловој. Е то није могуће! На тим местима нема парцела за орање и не рађа ништа. Та, другачија, аграрна политика мора да се води у Србији ван Београда, где има, колико хоћеш, напуштених ливада и запарложених ораница. Само њих нема ко да обрађује. Или, ако и има ко, нема чиме. У тој и таквој Србији ван Београда има потенцијла за нову аграрну политику. Али, углавном, нема живота! Села су, углавном, напуштена. А у онима која нису, нема дечије граје, нема продавница, не раде школе. У њима живе неки осамдесетогодишњаци који броје своје последње дане. А та и таква Србија, изгледа, никога не интересује. О њој се брине само у време избора, када треба "покупити" још који глас.

У међувремену, политичке елите са својим народом "разговарују" тако што им се смеше са малих екрана, обећавајући да криза "само што није" прошла и како треба издржати још мало. Или се, понекад, мало "посвађају", како би уверили своје гласаче да су чврсто "на курсу".

А народу никад горе! Уз редовна поскупљења, мало-мало па се појаве и несташице, које нас неодољиво подсећају на "Милошевићеве" деведесете. Упркос томе, наше политичке елите (и позиција и опозиција), као да "нису одавде". Ништа не виде, ништа не чују. Они живе у неком свом свету, који нема додирних тачака са народом.

Да није тако, знали би да, како неко рече, "бољи живот постоји само на РТС-у и то у бајатим репризама".

Р И К В Е Р Ц

"У Србији је од 1. јануара 2011. године повећана акциза на гориво. Повећање износи 4,8 динара на литар бензина "европремијум", 6,6 динара на литар "евродизела", 4,6 динара на литар "дизела Д2" и само 30 пара на литар безоловног бензина "БМБ 95". Иначе, акциза на моторне бензине је 45 динара по литру, на евро безоловни моторни бензине (БМБ) 98 и евро премијум БМБ 95 износи 49,5 динара по литру, док је акциза на дизел и евродизел 35, односно,  37 динара по литру."

Мислим да је јако мали број људии у Србији ван Београда, као и у самом Београду, који нису већ "регистровали" информацију с почетка текста. Утолико пре, јер се ради о једној од оних вести које на, најдиректнији начин, "задиру" у наше џепове. Посебно, ако се има у виду да је Влада пре Нове године најављивала либерализацију нашег нафтног тржишта, што су многи протумачили као најаву појефтињења горива. Али, авај! Народ је 1. јануара, уместо појефтињења добио поскупљење. Поскупљење као и многа до сада, рећи ће неко. Вест у хедовима електронских медија, или насловних страница новина за један дан, рећи ће други. Међутим, десило се чудо! Умешала се Европска Унија. "Да заштити нас, јадне, потрошаче у Србији", пренели су поново многи медији. И то у тренутку када је популарност ЕУ у овој земљи почеола да опада. Не кажем да то има неке директне везе, али просто наводим податак. Да се зна. И тако, ови из ЕУ одмах су почели да лармају и прете. Наводно, угрозили смо Споразум о стабилизацији и придруживању. Није, ваљда, тако озбиљно? Изгледа да јесте, јер они тврде да сада имамо "дискриминаторске" акцизе и да то не може! Наравно, да се не заваравамо. Није њима у ЕУ стало да заштите нас потрошаче, па им је важно да ли ћемо више или мање плаћати гориво. Њих интересују ови њихови, који треба да нам продају њихово гориво. Дакле, ту су нам се поклопили интереси. И зато нас бране. И наравно показују да мора да се зна ред. Ко коси, ко воду носи. Није то ни тако мало. Једино што није добро је да нам неко други "уводи ред". Али, ухватили смо се у коло и у току је "игранка без престанка".

Међутим, не дају се ни ови наши "органи".

"Ко ради тај и греши",  рекла је председница републичког парламента Славица Ђукић Дејановић, правдајући направљену "грешку" у вези са акцизама. На сву срећу по овај народ, они тако мало раде, тако да ће им и грешке бити минималне. А ову ће морати да исправе! Ако се, уопште, ради о томе.  Јер имам невероватан утисак да су се између нас и ЕУ испречиле неколике непремостиве препреке. И за дивно чудо, све се налазе у Србији ван Београда. Просто да човек не поверује, имајући у виду да је центар свих моћи у овој држави управо у Београду. Али, увек има изузетака. Тако је и у овом случају, камен спотицања између нас и моћне ЕУ, у једној невеликој војвођанској општини која се зове Житиште. Тачније, могуће је да је наш однос са ЕУ доведен је у питање (иако то невероватно звучи), због једне фирме из ове општине. Е та фирма која се зове "Агрожив" , након многих перипетија изазваних чувеним српским приватизацијама, нашла се у стечају. А онда, као у бајци, појављује се принц на белом коњу, који се зове Душан Бајатовић, који је осим што је високи војвођански функционер СПС (неки кажу и војвођански Ивица Дачић) и генерални директор "Србијагаса", фирме, која је, крајем прошле године купила несрећни "Агрожив". Јесте да нико нема појма шта ће "Србијагасу" једна таква фирма, али имајући у виду да су, на сличан начин, већ купљене неке српске фирме, биће да је у питању "виши друштвени интерес". И то није све. Јер, ако је веровати написима из наше штампе, након ове приватизације, седиште фирме "Агрожив" је из Панчева враћено у Житиште. А то није мала ствар. Поготову за локалну самоуправу.

Е сада на ред долази оно главно. За оне којима пажња још није попустила, то значи повратак на почетак приче. Повратак на спорне акцизе. За које нас из ЕУ оптужују да су дискриминаторске. На основу иступа у медијима претходних дана, оних малобројних представника владајућих странака и вршиоца власти који се не налазе у неком од европских скијашких центара, могли смо и да сазнамо да је иницијатор идеје о таквим, "дискриминаторских", акцизама била Социјалистичка партија Србије. Или прецизније речено, посланичка група ове странке. Или, најпрецизније, посланик СПС у републичком парламенту који се зове Зоран Касаловић. Он, коме је изборна база управо општина   Житиште, као већ наречени камен спотицања између нас и ЕУ, предложио је амандман о "дискриминаторским" акцизама. И гле чуда! Никоме ту ништа није било спорно. Сви из Коалиције су, уредно, гласали. Зашто би неко морао да размишља о исправности амандмана који подноси неко из редова "коалиционих партнера". "Дискриминацију" нису приметили ни они из редова опозиције којима је задатак да власт "чекају" иза ћошка, како би их ухватили у раскораку. Мртво море. Све док из ЕУ није стигао абер. Овога пута тај "глас разума" био је мало узнемирен, љутит.
И поред тога што се код нас обично каже да "урађеном послу мане нема", изгледа да то, овог пута, неће бити случај. Јер смо, по свему судећи, много наљутили ове у ЕУ.  Па ћемо морати мало у рикверц. Не буквално ми сви. Него ови наши представници у републичком парламенту. Мораће да "поправе" своју одлуку. А то би могло да значи да ћемо се и ми потрошачи, као колатерална штета, малко очешати. Што би значило да ће акцизе бити снижене. Ако се, поново, не појави неки нови камен?

Бијело дугме са овим нема никакве везе!

ДОЖИВЕТИ СТОТУ

Борис Тадић, председник Србије

Новогодишње честитке које су грађанима Србије упутили први човек ове државе и први човек Владе (такође ове државе), изазвале су (чини ми се, као никада раније) бројне полемике. А полемисало се на тему оптимизма. Из простог разлога јер је у честитки коју је председник Тадић упутио свом народу (народе мој!), кључна реч била оптимизам. Наравно, и честитка коју је упутио Деда Мраз на привременом раду на месту председника владе, обилато је одисала  (а чиме другим?), до оптимизмом. У већини полемичких тонова управо је тај оптимизам био камен спотицања. Што и није неко чудо. Имајући у виду да је, по теорији, оптимизам супротност песимизму, као и обрнуто. Упркос неким мишљењима да и оптимисти и песимисти доприносе "развоју друштва". Јер, како рече Гледис Стерн "оптимисти су измислили авион, а песимисти падобран". Међутим, у Србији то има још једну димензију. Ону из прошлости. Зато се овде и на најобичнију новогодишњу честитку која је прожета оптимизмом (стереотип), реагује постављањем  питања: Да ли у држави Србији има места за оптимизам? Да ли уз најаву (још једне!) тешке године, пристаје реч оптимизам? Има ли држава која је била у суноврату читаву једну деценију ( и још једну, која је, углавном прошла у лебдењу над провалијом), права на оптимизам? И као што то обично бива у држави која је подељена (или боље рећи располућена), по сваком питању, и присталице и противници оваквог става заузели су "положаје" и не мрдају. Свака од страна, из сопствених "ровова" навија за "своје", свака од страна аплаудира "својима" и свака од страна има речи оправдања само за "своје".

Да, управо је то Србија. И она у Београду и она Србија ван Београда! По свему судећи нема у овој земљи питања око кога би се окупила већина. Већина која би (пре свега), покушала да дође до личног става. Без "става одозго". Без става Другог РТС дневника. Без става који је званичан став неке или неких странака. Управо због тога, полако али сигурно, постајемо "власништво" партија. Неко би у шали рекао да је све у Србији или кинеско или партијско. Чак и Косово (око чега се неке странке владајуће коалиције толико бусају у прса - од чега ни длаке не расту!) није српско, већ партијско! Питање. А оне (партије) терају по своме. И обраћају се само "својима".

Зато ми се и чини да је елементарна карактеристика народа који живи у Србији - разједињеност. Дакле, не различитост. То би било подразумевајуће. Разједињеност. Готово да не постоји питање око кога би се обезбедио консензус народа. А томе у великој мери доприносе партијске елите, које бацају прашину у очи. Свака "свом" делу народа. Уместо да и једни и други "промене плочу", ресетују се и крену из почетка. Или да, макар, за промену, сиђу мало до народа и пре предизборних шетњи. Да виде како обичан народ живи. Да чују о чему обичан свет размишља.О чему прича. А народ свашта прича.  А размишља о свему и свачему...
...Зато ми се све некако чини да је наш председник учинио управо то - "сишао у народ". Као у оној бајци када је краљ обукао просјачко одело и кренуо по краљевству да "чује шта народ мисли". Можда је и наш председник чуо исту или сличну причу оној коју сам (уз празничну трпезу), чуо од  једног осамдесетшестогодишњака, који је, упркос толиким годинама, још увек, Богу хвала, у доброј животној кондицији.
Занимљива животна прича. До своје осамдесете живео је на селу. У град одлазио понекад. Кад су пијачни дани или вашари. На живот у граду није ни помишљао. Није то за њега, често је говорио. Обрађивао је земљу и чувао стоку. И тако, готово осам деценија. А онда, након смрти жене, синови одлуче да га преселе у град. Ближе је њима, а и лакше је њему. Већ шест година, лети живи у мањем, а зими у већем граду. У  Србији ван Београда. Одговара му и једно и друго. На село и не помишља. Тамо га одвезу синови, понекад, на неколико сати и то је све. Довољно му је, каже. И без да му је то намера, свој особени оптимизам, исказује у само једној реченици. Онако, успут, као да преслишава самог себе. Говорећи о својим годинама. О онима које има и онима које ће проживети.
-Ако сам рођен 1924. године, ја ћу сто година напунити 2024. године - констатује осамдесетшестогодишњак, потврђујући своју рачуницу климањем главе.
И као што рекох, можда Тадић и "силази у народ" ...
"Бијело дугме" са овим нема никакве везе !

Т А Ј Н А

„Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа, нe зна грм шта суседни грм сања нити птица шта се догађа између грања.“                                   

Претпостављам да су ови стихови ( некадашње обавезно градиво у средњим, али и у основним школама и на бројним такмичењеима рецитатора ), толико познати да им не треба наводити аутора. Али, ко зна!?

Ко зна (ах, нитко, нитко ништа не зна. Крхко је знање!),

одговорио би, да се однекуд појави, Добриша Цесарић (10.сијечањ1902,Славонска Пожега–18. просинац 1980,Загреб).

Да не проверавам. Ради се о стиховима из песме „Србија је велика тајна“, Десанке Максимовић (16.маја 1898.Рабровица код Ваљева – 11.фебруар 1993. Београд). Али, нисам се случајно сетио наше чувене поетесе. Још мање ми је намера да подгревам страсти код њених „слепих“ обожавалаца, нити њених, такође, „слепих“ опонената. Не бих ни да узнемирим њену племениту душу, у нади да лебди негде изнад Бранковине, тамо где су покопани њени земни остаци.

Њени стихови су ми послужили као добар увод у тему. У прилог тврдњи да је Србија (и даље!) велика тајна. А тако ће и остати! Кажу, до пролећа. А до када, не знамо...

Тако се, неславно (бар за сада), завршио покушај Српског покрета обнове (који траје готово читаву деценију), да се отворе тајне архиве, односно да се изгласа Закон о отварању тајних досијеа. Уједно, чини ми се да је то један од највећих промашаја „петооктобарских снага“ не само у овој, одлазећој, 2010. години, већ и у читавој „демократској декади“. И то све због „банане“ коју су СПО-е ударили „велики“ коалициони партнери – Демократска странка и Социјалистичка партија Србије. Или, да поједноставимо ( а што да се лажемо?!), први човек полиције и први човек државе.

Е сад, остаје нам само да тумачимо поруке овог чина. Да ли се све то десило због тога што није постигнут договор у вези са тим коме ће припасти заслуга за „убачену тројку“? Да ли се неко уплашио да „мали“ коалициони партнер не „покупи“ превише заслуга? Или је нешто много „животније“ у питању? Изгледа да се, ипак, свашта може прочитати у тим тајним досијеима. Па чак и много тога што би бацило ново светло на појединце „великих“ коалиционих партнера!?

Јер, још колико до половине последњег овогодишњег месеца све је изгледало идилично, а грађанима Србије се већ смешио "закон о тајнама". А онда се доготило то "нешто". Предлагачи овог закона нису имали довољно гласача за свој предлог, а "велики" коалициони партнери су саопштили како "се од закона није одустало, али да се са њега скида ознака хитности". Не липши магарче...

Уместо подршке "великих" коалиционих партнера, СПО је добио подршку "мањих" Г17плус, ЛСВ, странака мањина, СДП, као и опозиционе ЛДП. "Велике" опозиционе странке, такође, нису биле заинтересоване за овај закон. Може се само нагађати због чега.

И онда је, по већ опробаном рецепту почело "прање". Сви су хтели да појасне свој став у вези са "неотвореним тајним досијеима". Причало се и о томе да је у питању јако осетљива тематика и да треба бити обазрив...

У изјави за медије, Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, ишао је толико далеко да је испричао и један "типичан" пример осетљивости теме. Наиме, у време када је он имао увид у свој досије, видео је неког чичу "који плаче јер је из тајног досијеа сазнао како га је покојна супруга варала са најбољим пријатељем". Прави пример за осетљивост теме!

У сваком случају, показали смо да смо тврђи и од Амера. Њихове тајне и друге службе, у парампарчад су разбили Викиликс и Џулијан Асанж. Само се наш ДЕ-БЕ (или боље рећи УДБА - слабо се ту нешто мењало! ), још доста добро држи.

Сетих се да су социјалисти, некада, пласирали слоган:"Сви смо ми по мало социјалисти", али мислим да нам боље приличи парафраза овог слогана: "Сви смо ми по мало де-бе-ов-ци".

Отварање тајних досијеа Министарства за државну безбедност Немачке Демократске Републике (Штази), имало је за последицу и сазнање да је у овој тајној обавештајној служби бивше Источне Немачке било запослено 274.000 људи. Тврди се да је ова, најбруталнија служба комунистичког режима имала једног агента на 165 становника, док је старији брат КГБ имао једног на 580, а да је Гестапо, током Другог светског рата, имао једног агента на 2.000 људи. Према тим подацима, свака зграда имала је свог доушника.

По мом скромном мишљењу, код нас је ситуација била много гора, јер ми се чини да је сваки улаз, у свакој згради, имао свог доушника или "сарадника система". И оно што је најгоре у свему је да то "стање" још траје, односно да они још увек „раде“. Како другачије објаснити чињеницу о неким "недодирљивим" људима који су "добри" у свим системима и могу да "раде" шта год им се прохте?! Наравно, чешће мењајући партије него чарапе! 

И на крају, можда треба поставити и следеће питање: "А да ли би се нешто променило доношењем Закона о отварању тајних досијеа?" Е, могуће је да у том грму лежи зец!

Јер, треба се подсетити да је 2003. године, такође по хитном поступку, донет "закон о лустрацији", односно, Закон о одговорности за кршење људских права, са роком важења од 10 година. И шта се десило? Ништа. Тај закон до сада ни једном није примењен. Онај ко има мало дуже памћење, може се само присетити колико има "кандидата" у садашњем политичком естаблишменту Србије, на којима би он могао бити примењен. Међутим, поставља се питање -како? Јер, "велики" коалициони партнери ДС и СПС, у међувремену су потписали Декларацију о политичком помирењу и постали "најидеалнији" партнери у Влади. Има и оних који су постали "најидеалнија" опозиција. Тако да се сада поставља питање на кога би се и применио тај закон, пошто ЛСВ предлаже продужетак његовог рока важења на још 10 година. Да ли то значи да ћемо још толико морати да чекамо да би урадили оно што је требало урадити јуче? Ако неко мисли да је то много, треба се подсетити да нам је 10 година већ "појео" режим Слободана Милошевића. И још 10 "петооктобарске снаге". Да ли је то много? Зависи шта нам је репер!

Чини ми се да је прави одговор на то питање (не слутећи да ће баш нама требати), дао руски књижевник Николај Семенович Тихонов, пре више од пола века, а што је тако маестрално, много година након тога, изрекао Раде Шербеџија.

Речник мање познатих речи :

сијечањ - јануар

просинац - децембар

нитко - нико

повијест - историја

ЕРОГЕНА ЗОНА

По свему судећи, у Србији је завршена изборна грозница. Дакако не она права, коју неспретно призивају и прижељкују они који су, колико јуче, сишли са власти и они који су, у време бившег, "Милошевићевог режима" били на власти са једним делом оних политичких снага које су и данас на власти. Да не буде нагађања, мислим на унутарпартијске изборе. Тако се бар може закључити по, управо, окончаним унутарпартијским изборима три коалициона партнера - Српском покрету обнове, Социјалистичкој партији Србије и Демократској странци. И управо тим редом. И према датумима одржавања и према, тренутном, политичком рејтингу. А ко више воли математику, читаву ствар може представити и на овај начин :

Шести сабор СПО, Осми конгрес СПС и Четрнаеста изборна Скупштина ДС. Или нумерички : 6 + 8 = 14 !

Оно што је заједничко за сва три поменута догађаја, који су потресали нашу политичку јавност протеклих недеља је чињеница да су у сва три случаја, као једини кандидати за председнике својих странака, "победили" стари председници. Осим тога, на сва три "висока" партијска скупа, није било ни претераних изненађења у избору осталих челника ових странака.

Али, ове скупове је повезивало и то што се на свима њима, у главној улози, појавио председник Србије и председник најјаче политичке групације унутар Коалиције која твори садашњу власт ове државе - Борис Тадић.

Вук Драшковић и Борис Тадић

Некако се стекао утисак да је он јунак сва три догађаја које сам поменуо. Он је човек који је дошао на Шести сабор СПО и тиме јасно ставио до знања да Демократска странка рачуна на свог коалиционог партнера и на наредним изборима који ће бити - никако пре - но у изборној 2012. години. Осим тога, Тадић је на Шестом сабору СПО најавио да ће нам и наредне године бити тешко, али да ћемо у наредних десет година остварити и свој "европски сан". И још у току самом говора, то је и кориговао. Утешио нас је да наш "улазак у Европу" неће бити на крају тог периода од једне декаде. Они који воле да се шале, то су превели на практични језик и рекли - "дакле, 2019." Пажљивим посматрачима није промакла ни поприлична нежност која је "размењена" између два лидера Вука Драшковића и Бориса Тадића, која је завршена држањем за руке и њиховим победоносним дизањем у ваздух.

Многи тврде да је и то довољно, имајући у виду да су коалициони партнери, као проверени европски десничари, свом коалиционом партнеру и председнику државе "подметнули" краља. Наравно, краља у оригиналној верзији химне, пошто га "уживо" ни они нису видели, упркос чињеници да и даље (готово једини) баштине идеју монархизма у Србији.

Ивица Дачић и Борис Тадић

Међутим, такође пажљивим посматрачима, није промакао ни тај податак да је председник Тадић (у функцији председника Демократске странке и моћног коалиционог партнера), тако очински и нежно загрлио председника Социјалистичке партије Србије, Ивицу Дачића, на Осмом, "историјском", (како је сам Тадић рекао) конгресу социјалиста. Ако претпоставимо да  Тадић млађаном Ивици није тражио ерогене зоне (негде иза увета), и уважимо чињеницу да се нису пољубили, онако по "српски" - три пута, остаје нам само претпоставка да је ту било неког "шапутања", у стилу : "Држи се ти мене и не брини за своју европску будућност. А ни лустрација ти не може ништа, пошто си ти у време "несташлука" своје странке био млад. И зезнућемо ове из СПО, па нећемо отварати питање тог Закона о тајним досијеима". Упркос податку да се Тадић социјалистима обратио са "другарице и другови" и поруке да "Ивица Дачић и ја, делимо исту визију", занимљиво је да њима није "орочио" улазак у Европску Унију.

А оно што није пошло за руком провереним монархистима и "европским десничарима", пошло је за руком "провереном социјалисти", Ивици Дачићу. Њему и њиховом социјалистима обратио се лично Њ.К.В. Престолонаследник Александар II Карађорђевић, честитајући му на, поновном, избору.

“Честитам Вам на поновном избору за Председника Социјалистичке партије Србије.Сигуран сам да ће Социјалистичка партија Србије под Вашим вођством наставити да ради на добробит грађана Србије, и да ће у сарадњи са другим политичким партијама доприносити јачању и стабилности наше земље.У нади да ћемо се ускоро видети, изволите примити моје срдачне поздраве и најлепше жеље за успех и свако добро у будућности“.

Сигуран сам да је, управо тај телеграм, али и многе друге ствари које нам се дешавају ових дана унео додатну пометњу у онај део "широких народних маса", који је још увек био убеђен да је очувао здрав разум. Јер, или је Престолонаследник "побркао лончиће" па телеграм послао на погрешно место, или је погрешно разумео поруку коју су му слали некадашњи опозиционари, током десетогодишње борбе против режима Слободана Милошевића. Или се у СПО и ДС нису хвалили исто таквим телеграмом ? 

А као што су то већ констатовали "дежурни" политички аналитичари, на сва три изборна партијска скупа није било "претераних" изненађења. По свему судећи, најмање их је било у Српском покрету обнове. Осим председника Драшковића, изабрано је и седам потпредседника : Срђан Срећковић, Александар Југовић, Сања Чековић, Александар Чотрић, Жика Гојковић, Зоран Миленковић и Мирко Чикириз. Општа је констатација да су то, уз млађе и они проверени кадрови који су остали доследни овој странци ових последњих, за странку, турбулентних година.

И код социјалиста је, готово све, остало по старом. А по свему судећи, најбоље су прошли такозвани  "чувари ковчега" . Уз председника Дачића, за високо место се изборио професор др Жарко Обрадовић, који ће бити његов заменик и потпредседник, док су се за остала потпредседничка места "изборили" : професор др Славица Ђукић Дејановић, Милутин Мркоњић, Душан Бајатовић и др Дијана Вукомановић. А за председника Извршног одбора, Главног одбора изабран је, а ко други до, Бранко Ружић.

За разлику од скупова СПО и СПС, на којима је Тадић, на различите начине, говорио о "европском путу", на сопственој Изборној скупштини, је (како и приличи) био најпрецизнији и са најкраћим роком. "У Европску Унију улазимо до 2016. године", поручио је "својима" Тадић.

Борис Тадић, председник ДС

Но, изгледа да су, "његови", имали неку другу "фрку" и да им је то са Европом, било у другом плану.
Јер, осим Тадићу и Мићуновићу, којима су, као јединим кандидатима, била загарантована места и Јелени Триван, као јединој жени и Пајтићу, који је "бранио све три боје Војводине, била су још три "упражњена" места, а четири кандидата. И не само због тога, већ и због податка да се због "пада система" са електронског, морало да пређе на (при) ручно гласање. Након "узбуђења" која су трајала готово читаву ноћ (као некада у "добра стара времена", када су комунисти држали своје чувене ноћне седељке, од чијих исхода је зависила судбина државе), саопштено је да су нови потпредседници : Драган Ђилас, Душан Петровић, Бојан Пајтић, Драган Шутановац и Јелена Триван.

Е управо то је онај део који највише треба да интересује Србију ван Београда . Јер, како се и претпоставља, Ђилас ће се бавити Београдом, Пајтић Војводином, Шутановац Мрчајевцима и околином коју обично зовемо Шумадија, Јелена Триван улогом жена, а остатком Србије, или Србијом ван Београда, по свему судећи бавиће се Душан Петровић. А због чега је то важно? Мислим да ће, управо Петровић, у врху најмоћније политичке групације у Србији, "кројити капу" многим општинским одборима у Србији ван Београда. Због чега, вероватно, треба да страхују они који су се, у претходном периоду, мало "заиграли", "отргли контроли", или играли на "погрешну карту". Ја бих се у то кладио! А ви?

РОЂЕНА ДА УМРЕ

Она је рођена на данашњи дан 1991. године. Тада је у држави њеног рођења већ увелико беснео рат, што је у приличној мери, одредило и њену судбину. За њено зачеће и рађање везана су многа имена, па се вероватно ни они сами не би усагласили у вези са тим ко је у томе имао одлучујућу улогу. Но, било како било, она је рођена те зимске ноћи и требало је бринути о њој. То није било баш увек лако, па је и њено одрастање било скопчано са мноштвом проблема. По свему судећи, њено превремено рођење утицало је на то да, веома често, има здравствених тегоба, тако да готово никога није ни изненадило када је, не дочекавши ни своје пунолетство, напустила овај свет.

Да не буде забуне, ових неколико уводних реченица односи се на Самосталну телевизију Неготин (СТВ), електронски медиј, који је рођен у Неготину, дакле у  Србији ван Београда.  А то није неважан податак. Јер, много година након тога, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци су, по признању многих, били боље информисани него житељи српске престонице.

Да се све променило, сведочи и податак да је, у међувремену, Неготин "сахранио" две телевизије (а трећа-која је рођена недавно- још је у повоју, бар што се покривености сигналом тиче), па се, све чешће, о овом делу Србије говори у контексту "медијског мрака".

Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиджа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу поменути ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да је то већ добро познато. А прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја постајем званични биограф Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (мада ће то зазвучати нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности,  поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део. А сада кратко подсећање.

Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога са емитује програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.

Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.

Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".

У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте  у Неготину, а почетком1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.

Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).

Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша".  Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.

То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога  је емитован програм.

 Међутим,  грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају  Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију  који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.

Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.

Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.

И наравно, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија који су током свих ових година деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи.

То није само констатација која се везује уз оно "о покојнику све најбоље", већ је то апсолутна истина. Уосталом, много је оних који то могу да потврде и са једне и са друге стране екрана.

ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА

Чини ми се да, све чешће, не умемо или не можемо да „пронађемо“ себе. Срљамо и лутамо, као пијанац у мраку, љути на себе, што нам се, ето, опет поновило. Али само до новог пијанства. Увек постоје „они“ који би то нешто урадили боље од „ових“ и увек „они“ то знају да ураде само док не постану „ови“. Кад „они“ постану „ови“, као да је пала бомба, па се ничег не сећају. И зато имамо то непрекидно „трчкарање“ у круг. Чак и кад неко покуша да направи искорак, трудимо се да га што пре вратимо назад. Осим политичара, у томе велику улогу имају и медији. Просто се утркујући у томе да „оцрне“ некога или нешто, дајући лажни привид да у пљувачини учествују и  „широке народне масе“, које (под велом "коментара"), увек могу да пруже аргументавију за оно чувено: „народ тако хоће!“.

Најновији пример је прашина која се дигла због, наводног, „подметања неподобне химне“ Борису Тадићу, Председнику Србије, на Шестом сабору Српског покрета обнове. И тако, уместо да медији пруже на увид јавности шта је то ново или старо могло да се чује са овог највећег страначког скупа СПО (партије којој се не може оспорити допринос у рађању демократије у Србији), они су се, углавном, бавили тиме која се химна слушала.

Успут, нико није хтео (или желео) да подсети да је у питању партијски скуп странке деснице, која баштини монархистичку идеју, уз чињеницу да је та химна била она иста под којом су се oкупљали сви лидери некадашње опозиције, на свим важнијим скуповима који су означавали борбу против "Милошевићевог режима".

И, ако су то већ неке чињенице, онда је логично да се на, том скупу, свира управо та верзија химне. Kао што је логично да то за Председника Тадића није требало да буде изненађење. Поготову што неки, добри, обичаји налажу да, понешто, научимо о домаћинима, пре но што им одемо у госте. Дакле, интонирана је оригинална верзија химне, а не оригинал фалсификата и то на партијском, а не на државном скупу. Уосталом, не видим ни један паметан разлог да идеја монархизма буде, заувек, протерана са ових простора. Бар не на тако бруталан начин. Зар и на ту тему не треба рећи по коју? Наравно, аргументовано. И управо због тога, потребно је,  понекад, подсетити се нечега што је наша историја, традиција... Да нисмо тиква без корена. А о тим "коренима" постоје многа сведочанства. Једно од њих је у Архиву (бивше нам државе) Југославије и говори о томе да је та, оригинална, српска химна (помало модификована) коришћена и у Краљевини Југославији. 

 И то, ни тада, никоме није сметало. Сада, одједном, некоме смета. И уместо да погледамо где су узроци, љути смо на последице. А истине ради, (за оне који би да све буде легално), треба рећи да је употреба химне на страначком скупу СПО била у складу са Законом о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, (чланови 35 и 36 ).

Осим тога, није ли помало чудно да у једној држави која на својој застави има круну (дакле, монархистички симбол), постане непожељно да у химни буде поменут краљ.

Поготову што сам, готово, убеђен да већина становника ове државе не би могла да направи (велику) разлику између оне заставе која нас "заступа" на Ист Риверу, пред зградом Уједињених нација, оне свечане, која је у кабинету председника Тадића, или српске заставе која је била у употреби од 1882. до 1918. године.

И то има неко, једноставно, објашњење. Убеђени смо да све знамо, да не желимо да нам "други соле памет", а дешава нам се управо то, мада нисмо ни свесни. Са друге стране, у одбрани од нових сазнања или обнављања "старог градива", веома често не желимо да чујемо, или схватимо, шта је неко хтео да нам каже. То нам се догодило и са порукама, које је, са Шестог сабора СПО, упутио лидер ове странке, Вук Драшковић. Поруке које је требало чути и над њима се замислити. Без мржње и предрасуда према човеку који их упућује. Јер, не треба заборавити ни то да је (без обзира шта ко о томе мислио), Вук Драшковић један од највећих  живих писаца које ова Србија има. И колико год се неко упорно трудио, његово место у историји књижевности ове државе је сигурно обезбеђено. А вероватно ће, и много тога што је говорио  на Сабору, бити сврстано у неко књижевно градиво. Можда нешто од овога што сам ја издвојио:

 

"Странке левице и њихови креатори јавног мнења не крију ликовање због трагичне истине да се десничарима данас представљају најекстремнији противници евроатлантског курса наше државе, корифеји мржње према суседима и неправославним религијама и народима, бранитељи српских злочина и злочинаца. То се догађа у држави чији су стратешки путокази, од Карађорђа до генерала Михаиловића, били десни и увек окренути ка Западу, ка Европи и Америци. Демократска и просветитељска државотворност десне Србије пала је онога момента када је СПО изгубио своју велику снагу и када су се, огрнути плаштом деснице, на том његовом пољу појавили најекстремнији настављачи антизападне политике и комунистичког наслеђа.



Застава Србије од 1882. до 1918. године



Као национална странка десног усмерења, ми се противимо свим уступцима антиевропским снагама у Србији и компромисима са њима. Последњи воз за Брисел не смемо пропустити, а пропустићемо га избегавањем ризика да, због безусловног курса ка чланству и у НАТО и у ЕУ, изгубимо неке гласове. Ово није време кампање за освајање бирача. Ово је време одлучујуће битке за освајање демократске, развојне и безбедносне будућности наше државе.Многи младићи и девојке Србије данас у својим рукама стискају погрешне заставе. Ако су за српску десницу, као што говоре, онда је њихово место под заставама Карађорђа, Доситеја, Вука, Обреновића, Карађорђевића, војводе Мишића, генерала Михаиловића, Цвијића, Панчића, Тесле, Пупина, Миланковића, Црњанског, Андрића. То су заставе десне, европске и победничке Србије."

По начину на који се опходимо према онима који "нешто повише од нас виде", имам утисак да, поново, пролазимо кроз деведесете. На један другачији, али једнако погубан начин. Тада од заглушујуће буке топова, помешаном са неподношљиво сладуњавим турбофолком нисмо чули ништа. А данас, заокупљени разноразним фармама, немамо ни воље ни жеље да чујемо и тумачимо шта нам поручују они који, још увек, имају шта да кажу.



СРБИЈА НА ИСТОКУ

На овогодишњој церемонији доделе Нобелове награде за мир, у Ослу, 10. децембра, по свему судећи (ако одлука не буде преименована у последњи час- не би било први пут!), неће бити Србије. Према саопштењу које је обелоданио Нобелов комитет, Србија се, на тај начин, сврстала међу 19 земаља које ће бојкотовати овај планетарни догађај.

Бојкот церемоније у Ослу, организовала је Кина јер је овогодишњи добитник кинески дисидент Лију Сјаобо, који се налази у затвору и кога Кина сматра државним непријатељем број један. Осим Србије, бојкот су подржале Русија, Казахстан, Колумбија, Тунис, Саудијска Арабија, Пакистан, Ирак, Иран, Вијетнам, Авганистан, Венецуела, Филипини, Египат, Судан, Украјина, Куба и Мароко.

Иначе, овогодишњи добитник Нобелове награде за мир, педесетчетворогодишњи Лију Сјаобо био је вођа чувених протеста на тргу Тјенанмен у Пекингу 1989.године.
Прошле године је осуђен на 11 година затвора због “подстицања субверзивне делатности” састављањем Повеље 08, у којој се залаже за вишепартијску демократију и поштовање људских права у Кини.

Знам да ће неки (не мали број) људи  у Србији ( што значи и Србији ван Београда ), рећи да то и није важно. Да имамо ми и већих брига и проблема од учешћа у испуњавању хирова неког ексцентричног проналазача. Но, како ствари, ипак, нису баш тако једноставне, крајње је време да, тренутно, владајућа политичка елита ове државе мало „изоштри“ слику и тон и својим грађанима упути јасну поруку, избегавајући комуницирање „у шифрама“.

Ако је циљ Еврпа, односно запад, онда то треба јасно и гласно да кажу својим поданицима. Овако, стиче се утисак да „они горе“ не знају на коју би страну. Ни на исток ни на запад. Или, и на исток и на запад. Као да се питају где да усмере овај брод, чији је кормилар, изгледа, све чешће одсутан. А та разрокост, створена гледањем једним оком на запад а другим на исток, може да створи и много веће, „здравствене“, проблеме. Тако сам ја протумачио реакцију нашег „личног тренера“ за улазак у тим ЕУ, Јелка Кацина, који је био згранут одлуком да наши представници не буду у Ослу, на Међународни дан људских права. А човеку треба веровати на реч, ако ни због чега другог, а оно због тога што смо, још колико јуче, били браћа.

Осим тога, ако не због других, Србија је требало да покаже мало више поштовања према норвешкој држави (која је - треба ли то рећи – историјски савезник и пријатељ Србије), јер  одлуку о овој престижној награди доноси Комитет норвешког парламента, а њеној додели присуствује и норвешки краљ.

Према саопштеном списку земаља које ће бојкотовати доделу Нобелове награде за мир, 10. децембра, у Ослу, уочљиво је да нема ни једне чланице Европске Уније, али ни оних које би хтеле да тамо доспеју, па се, још једном, може посумњати у искрене намере Београда да „Европа нема алтернативу“. Судећи по овом потезу наше спољне политике, очигледно је да има.

Изгледа да овде, многи, још увек, нису свесни да оне некадашње и велике државе више нема, па нема ни тог геополитичког значаја. Нисмо ми ни „капија истока према западу“ ни „капија запада према истоку“, већ све чешће остајемо само „Србија на истоку“, како је, давно, писао Светозар Марковић.