П Е В А Ч И Ц Е

Изгледа да је ова држава решила све своје проблеме! И напокон ушла у фазу коју су обећавали пројектанти "светле будућности". (А биће да смо у ту "светлу будућност" ушли из јако мрачног, неосветљеног, тунела, па нас је та светлост тако ошинила да још увек ништа не видимо).

То се и мени догодило, па још увек тумарам због овог, надам се привременог слепила. И без обзира што сам обневидео (због чега није ни чудо да не видим ту "светлу будућност") , на сву срећу (или не) нисам оглувео, па чујем које су топ теме у протеклих недељу дана у Србији. Е управо то ме и навело на закључак да је Србија напустила ту "тамну прошлост" и закорачила у ту, дуго обећавану, "светлу будућност". Јер, током протекле недеље (и нешто мало дуже), прва три места, према интересовању медија нису заузели нити политичари, нити Косово (ни као срце, ни као колевка Србије, нити као српски Јерусалим), нити безбројни штрајкови на путевима и улицама Србије, нити изједначавање акциза за гориво (са ЕУ), што је (опет) изашло на нос грађанима, нити ново дивљање евра, нити нови намети на кредите... Дакле, ништа од тога! Прва три места, као и у било којој развијеној и досадној демократској држави, заузеле су певачице. Цеца, Јеца и Ејми.

Тако су грађани ове државе (од којих је, како ја стичем утисак, макар половина на улицама јер траже своје зарађене а неисплаћене плате), морали да сазнају како је Цеца национале, српска мајка храброст и све нај, нај, нај... постала затвореник број један у Србији. На време од осам месеци. Први затвореник ове државе који ће казну затвора издржавати у сопственој кући. Додуше, уз наруквицу коју ће морати да носи. И која није баш дизајнирана као украсни предмет. У замену за то што су она и њена сестра, од продаје 10 фудбалера, присвојиле око пет милиона евра. И уз враћање држави око 1,5 милона евра. Но, треба рећи и то да је у тој поплави медијских информација, које  су објашњавале сваки детаљ у вези са утамничењем срске фолк диве број један, мало ко обнародовао и то да је за то дело могла да јој се "осмехне" и она права робија и то у дужини од 12 година. Осим тога, готово да нико није приметио да је почетак ове затворске казне толико одуговлачен а да се (готово) нико није запитао због чега. Не тврдим да сам потпуно у праву, али (како ја тумачим слабашни глас који је је допирао из неких медија), некако ми се чини да се чекало "избацивање" Цециног новог "пројекта". Као могући доказ за моју тврдњу, нудим следећу рачуницу : Цецину нову песму, за само пет сати од објављивања на Интернету, по цени од 1,2 евра, купило је 780 хиљада обожаватеља. За оне који мало слабије стоје са математиком, или им дигитрон није при руци, то је износ од 936 хиљада евра. Ало, има ли кога у овом авиону!?

Ништа мању пажњу јавности, ових дана, привукла је још једна национална дива. За своје парче медијског неба изборила се и Јелена (Јеца) Карлеуша, која, иако још није успела да убеди овај народ да зна да пева, покушава да га убеди да зна да пише.

А прославила се писањем о теми за коју је експерт. Ова несуђена певачица постала је стручњак за ЛГБТ популацију. И за заштиту њихових људских права. И као таква, постала је миљеница и оних медија који, ни у лудилу, не би пустили ни једну њену песму. Али, како се показало, она је за њих постала изузетно важан саговорник. Која на равноправним основама (читај: уз галаму, вику и дреку) разговара са бившим државним секретаром за људска и мањинска права, али тренутим ЛДП комесаром за људска и мањинска права, као и једним народним послаником (небитно која је политичка опција у питању), као и уваженим психајтром (такође је небитно које је политичке оријентације) и бившим амбасадором ове државе у Јужној Африци (такође небитно, како то и шта ће он тамо).

Елем, Јеца је пред свеколиким телевизијским аудиторијумом телевизије са националном фреквенцијом успела да убеди народ у свеопшту потребу да организујемо мирну и достојанствену Параду поноса. Да нам завиде ови из комшилука, којима то никако не полази за руком (ногом, или нечим трећим). Објашњавајући (веома стручно, како то само певачице знају и умеју), због чега је то за ову земљу важно.

Искрен да будем, ја очекујем да, у наредном периоду, Јеца национале, постане и нека истакнута политичка активисткиња (тако се то политички коректно каже), неке истакнуте политичке странке. Па људи, лепо се видело да женска зна знање. Има све у малом прсту.

У "топ три" певачица, којима је јавност Србије кликтала претходних дана уврстила се и једна странкиња. Тако је и онај део незаинтересоване јавности за музички опус Ејми Вајнхаус сазнао да је ова певачица разочарала публику, на почетку своје европске турнеје, на Калемегдану. Мислим да је то била једна од ударних вести на свим телевизијама које имају националну фреквенцију, као и свих штампаних медија. Београдску публику, чију су бројност медији процењивали на двадесетак хиљада (плус један - јер је у публици била и америчка амбасадорка Мери Ворлик), највише је разочарало то што млада дама, за нешто више од сат времена проведених на бини, једва да се одржала на ногама, а о песми није ни било говора. Е, сад, мени није јасно откуда толико разочарење, ако су њени обожаваоци већ знали шта могу да очекују? Но, било како било, овај би концерт брзо пао у заборав, да се у читаву причу није уплела и Челси Хендлер (ако је веровати медијима нека позната америчка комичарка) која је у својој емисији изввређала не само публику на поменутом концерту, већ и "цео српски народ", али и министра нам војног. Е сад, што се те публике тиче, баш ме брига (сами су хтели да иду на концерт). Исто тако, што се тиче министра војног, баш ме брига (сам је хтео да пише по Фејсбуку), па му је комичарка (у веома трагичном стилу) и одговорила.

Оно што је мени индикативно је да се овај сукоб, како испаде, готово претворио у дипломатски скандал. Јер, због свега овога, морао је да реагује и наш амбасадор у Америци. Да упозори тамошњу телевизију, на којој ради дотична комичарка да то не може тако(!) али и да обавести народ у Србији да ми тамо, преко баре, имамо свог заступника.

Тако, ако ускоро покваримо своје (одличне) дипломатске односе са Америма, морамо да знамо да је то због једне певачице. А бар ми би требало да знамо да су певачице на цени. И зашто би то у свету било другачије?

М А Г А Ц И Н

Ова држава је током претходних година пролазила кроз различите фазе. А најновија би могла да се назове магацинска.
("Магацин је грађевински објект или просторија у којој се чувају материјална средства. Може бити самосталан или у склопу складишта. У зависности од намене могу се поделити на једнородне (за једну врсту материјала) и мешовите. При изградњи магацина треба водити рачуна о отпорности на пожар, поплаве, избору места, утовару и истовару, влази, прилазним путевима, природном осветљењу и другим факторима, као што је организација противпожарне службе.")
Ако пођемо од аксиома да је последњих две деценије ова држава пролазила кроз различите турбуленте периоде, који не могу да служе за поређење, остаје нам да ово садашње време поредимо са периодом пре тога. Дакле, да ли је ова "магацинска" корак напред или корак назад у односу на "браварску" фазу? На ово питање, претпостављам, свако има свој и специфичан одговор. Међутим, за размишљање о овој теми кандидујем и један податак који може да буде јако важан. Наиме, ради се о томе да је сваки магацин, мање или више, ограђен простор, у коме је ограничено кретање. Самим тим можемо и да констатујемо да смо, у овом нашем "магацину" сви заточеници. Више или мање уредно упаковани на разноразне полице и сталаже.  И без обзира колико нам је на њима удобно, природно је да имамо жељу да повремено сиђемо, прошетамо или негде одемо. Да видимо шта има новог на суседној полици или сталажи. Или, да изађемо мало из магацина и одемо негде другде, у жељи да утврдимо како се живи у другим магацинима. Али, оћеш! Не може! Нема магиционера. Како кажу, нестао је јако давно и од тада га нико није видео. А магацин је пре тога закључао. Јер, како кажу добри познаваоци прилика у овом нашем магацину, магационер се није надао да ће он постати толико значајан. Да ће му толико порасти нумера. Уосталом, наш магационер је био свестан да мора на тај пут у Холандију. Али, како су на овај пут у земљу лала најпре почели да спремају оне са чела листе, он је, вероватно, мислио да ће, док ред буде дошао до њега, интерес овог света за једним обичним магационером нестати. Да ће дићи руке од њега. Али, јок! Запели и хоће баш њега. Магационера.
Није им било довољно што смо им дали и председника и председнике и министре и генерале и генерала. Хоће још и магационера!
Тако, таман када смо очекивали да нам стигну похвале из главног града васколике васељене, поново је стигло упозорење. У коме се лепо каже. Добро, дали сте нам генерала, али, где је магационер? И заштитница интереса најмоћније силе света у Србији, имала је шта да каже на ову тему. За ту прилику отишла је мало до Бујановца и оданде поручила : "Да би Србија стигла до Европске уније, најпре је потребно да магационер оде у Хаг."
На ту тему, ових дана се огласио и српски тужилац за ратне злочине. И он нам је поручио исто. Магационер мора у Хаг! Мада све то изгледа мало чудно и обичном грађанину мало несхватљиво, испаде да је ова земља, напокон, прихватила нешто од онога што нам је поручивао покојни Зоран Ђинђић. А то је да, уколико треба да прогутамо неколико жаба, најпре прогутамо ону највећу. И он је тако и радио. Најпре је у Хаг отпремио Милошевића. И за то, можда, платио и главом. А ови после њега, сви се нешто нећкају. Те немају појма где се ко налази, те није тренутак, те има времена. И тако дођосмо до краја. Фајронт! Нема више. Дошао је на ред и магационер. А њега нема! Или се ови само фолирају да га нема. Нећкају се као младе. А после ће испасти да је и магационер све време био ту. Поред нас. Само није хтео да нас откључа. А у том чекању, нама је прошао рок.

ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ

Изгледа да је држава Србија, напокон, решила да мало поспреми своје двориште. Велика Акција, коју најављују у (ресорном), Министарству животне средине, рударства и просторног планирања, треба да буде организована у суботу, 4. јуна.

Но, судећи по вести која је обележила овај дан (а врло је могуће да ће обележити и читаву годину, или деценију), у акцију су први кренули људи из једног другог министарства. Министарства полиције. Почистили околину Зрењанина и, гле чуда, пронашли „најтраженијег планетарног бегунца“, Ратка Младића. Који је (како је то већ раније виђено), променио име...

Али, ово није текст о Ратку Младићу, пошто ће о њему, ових дана, брујати сви електронски и штампани медији. И домаћи и страни. А ја нешто нисам навикао да функционишем по систему „куд сви Турци, ту и мали Мујо“, па ћу, заиста писати о екологији.

Елем, за сваку је похвлу што је наш Лорд Олиовер Од Чистоће (коме су на врат ставили и руднике, који, углавном не раде и просторно планирање, које никако да уредимо), решио да почисти (пардон, очисти) Србију. Међутим, мени то све ншто личи на типичну кампању. Упркос податку да је ресорно инистарсво ово велико спремање Србије (без Косова), назвало „Акција Великог спремања Србије“. У сваком случају, у питању је кампања, а познато је да кампање, никада, нису производиле системска решења.

- Очекујемо да ће се акцији прикључити још већи број грађана него прошле године, када је учествовало више од 200.000 људи. Тај дан ће бити прилика да многи грађани, предузећа организације издвоје време и очисте неку локацију у свом окружењу, а идеја је да се подигне свест грађана о значају правилног одлагања отпада како не би завршавао у природи. У акцији ће учествовати до 300.000 грађана, а прошлогодишњи резултати су задовољавајући јер је очишћено 3.849 локација и уклоњено више од 100.000 кубних метара отпада -рекао је министар Дулић.

Наравно, и ово је за сваку похвалу. Али, све ми то личи на „игру великих бројева“, а недостаје ми суштина. Осим тога, како ми се чини, и та Акција ће се свести на то да се очисти Србији на „главним коридорима“. Или, да будем прецизан, тако где буду телевизијске камере и тамо где, тог дана, буде Лорд Олиовер Од Чистоће.

Некако ми се чини да ће и тог дана, бити скрајнута она „друга Србија“, у коју се „заклињемо“ кад год говоримо о нетакнутој природи, о незагађеној околини.

А то не говорим без разлога. Мислим да је и врапцима (тамо где их још има) познато да и најзабаченији крајеви Србије нису поштеђени отпада (или нашки речено – ђубрета), који је, у већини случајева управо онај најопаснији јер је неразградив.

Огроман број дивљих депонија, који је настао потоњих година, напросто није могуће ни евидентирати, а да и не говоримо о чишћењу.

Међутим, за разлику од урбаних средина, или њихових непосредних окружења, где су оне, углавном, видљиве (па ће, претпостављам, бити и предмет најављене Акције), дивље депоније којих је огроман број по врлетима и најзабаченијим местима Србије ван Београда, ни овог пута неће нико видети нити их се сетити.

А ако је неко био дужан да их се и сети, то је, пре свих, био Лорд Олиовер Од Чистоће. И да схвати да Србија није само онај део који се налази дуж њених главних саобраћајница. Да Србија има и своју трећу димензију. Дубину, односно, унутрашњост. И да је и та унутрашњост (која би по правилу требало да буде еколошки најчистија), такође загађена.

Један од разлога, свакако је људски немар. Али, има и онога у чему држава није ништа учинила да то спречи. На лак и једноставан начин. Обезбеђењем канти за отпатке или контејнера, где год је то могуће.

Да је то неопходно, могао сам, ових дана, да се уверим на две локације, на ободу Источне Србије. Наиме, на само неколико километра од Парка природе Стара планина, ни једно село у окружењу нема услова за одлагање отпада. Па се сељани довијају како знају и умеју. Тако да, углавном, сво ђубре завршава у потоцима или сеоским урвинама. А то, сасвим сигурно, није допринос „еколошкој Србији“. Претпостављам (али не смем да тврдим), да би ситуација била другачија, ако би сва села у овом крају (као и у другим деловима Србије), како је то случај у градовима, имали, макар повремено, контејнере у које би могли да одлажу смеће. Јер, не треба сметнути са ума да је ђубре – ђубре. И оно у граду и оно на селу.

Пример недостатка канти за отпад приметио сам и на једном предивном месту које се налази на регионалном путу Књажевац – Пирот (или Пирот – Књажевац). Ради се о водопаду, који локално становништво зове Бигр, или Рипаљка (претпостављам да ће ме у овом делу неко допунити). Било како било, место је предивно и сигуран сам да би било много запаженије када би се налазило на неком другом крају планете.

Као пример, присећам се времена пред распад бивше нам државе, када сам овде виђао на десетине возила из Пољске, која су се ту заустављала да би њихови путници удахнули свеж ваздух и одморили се, пред улазак у Бугарску, на чије су Црно море одлазили. Осим што су нам Пољаци (чија је држава тада пролазили кроз тешку фазу на свом путу "Перестројке"), готово злослутно, нјављивали шта нас чека у будућности, они су нам, ето, "открили" и поменути водопад. И мада је место као створено за одмориште (уз израду адекватних садржаја који би се уклопили у природно окружење), по старом добром обчају, то није било запажено од оних којима је то обавеза.

Истини за вољу, од пре неколико месеци, на овом месту су изгађене надстрешнице и клупе са столовима, уз мали паркинг. Једино се нико није сетио да постави канте за отпад. А отпада, хвала на питању, има. И, углавном, завршава у оближњој речици. Не тврдим, али, мислим да би било битно другачије да постоје канте.

Дакле, Србији су потребна системска решења, а не кампање. О томе да смо кампањци, свима је познато. Уосталом, примр с почетка овог текста (хапшење Младића), на најбољи начин говори о томе. Док нас добро не "притегну", ми не решавамо проблем. Па се бојим да ћемо и питање екологије решавати на исти начн.

А пошто нам је (ресони министар), Лорд Оливер Од Чистоће,(гле чуда!) лекар, ко би од њега могао боље да зна да је и овде примењива она народна „боље спречити, него лечити“?

ПРАВИЛА ИГРЕ

Занимљиво, али свако мало добијемо по неку ћушку од Европске Уније. Од оних којима стремимо и хрлимо. Нестрпљиво. А очигледно је да смо још увек неспремни. Још треба да радимо на себи и око себе. А то никако да схватимо. Кад то будемо урадили, улазак у ЕУ биће само формалност. А можда тада и схватимо да нам то и није потребно. Као што је то урадила Норвешка. Они имају све што им је потребно за улазак у ЕУ, ови их моле, а они неће. Инате се, баш као да су Срби. Али, далеко је Норвешка...

Најновију ћушку добили смо због неконтролисаног броја азиланата који су "преплавили" неке државе ЕУ, а они немају појма ни шта ће са онима које су оружјем "најурили" из њихових држава. Али, то су "правила игре". Ко хоће да учествује, мора да их поштује. Или, од игре нема ништа. Па сад, ако је у тој игри некоме до плакања, мораће и да плаче.

Мени је занимљиво како то да се ова власт одмах досети да "транспарентно", скоро "пред очима јавности" одмах након тога, ухапси неке људе који су, као, одговорни за најновије проблеме који су нас снашли. Није званично речено, али мислим да смо добили још једну, "пасошку", или "азилантску мафију", већ како се неко из новинарских кругова буде досетио да ту појаву назове.

А мени је још у живом сећању информација коју је објавила већина електронских и штампаних медија како су Албанци са Косова "похрлили" да узму наше пасоше, након визне либерализације. Информације тог типа, сигуран сам, још постоје у разним медијским архивама. Представници државе, тада су изражавали своје одушевљење огромним бројем Албанаца, који ето, још увек, признају државу Србију. Тада се никоме није "упалила лампица" шта се догађа.

У међувремену, похапшени су још неки. Они опаснији. Који тргују дрогом. Тамо негде у белом свету. Као део светског криминалног картела. Али, како је то јавио "медијски јавни сервис европске Србије", све је то било уз помоћ наше државе. А тако ће бити и у наредном периоду. Готово у глас су изјавили председник Тадић и министар полиције Дачић, који је свом "старијем и бројнијем" коалиционом партнеру доделио плакету поводом Дана противтерористичке јединице у Липовици. 

- Прогонићемо криминалце где год да се налазе на свакој тачки света, хапсићемо их, а наше тужилаштво ће радити свој посао, а као независне институције судови ће им судити - рекао је (ако је веровати медијима), том приликом, председник Тадић.
Морам да признам да је мени ова изјава зазвучала онако светски, моћно, нешто као да је дошла из Беле куће, као да је изговорио амерички председник Обама. Немам појма да ли је то реакција моје подсвести на чињеницу да је на поменутој свечаности у Липовици била и америчка амбасадорка Мери Ворлик (био је тамо и руски, Александар Конузин, па ништа).
Но, морам да признам да та паралела између Тадића и Обаме, макар у овом тренутку, није баш добра, имајући у виду да (уколико је тачна информација у медијима) нашем председнику рејтинг пада, а америчком расте.
Та истраживања, како преносе медији, показују да би, у овом тренутку, за вођу "радикала без беџа", Николића, као Тадићевог противкандидата на председничким изборима, гласало, безмало 10 процената више него за вођу демократа.
Та разлика је још драстичнија ако се узме у обзир рејтинг њихових странака. Према тим показатељима, за "радиклале без беџа" гласало би преко 15 процената више него за демократе (заједно са онима који могу да узму онолико процаната колико износи и статистичка грешка).
Занимљиво је да би, за вођу "радикала без беџа", као председничког кандидата, у овом тренутку гласало око 55 процената становника Србије, а исто толики проценат има "позитивно" мишљење о Европској Унији. Дакле, већина анкетираних је показала да смо "европејци". Оно што мени није јасно и због чега гласно постављам питање је : Одакле онда више од 30 процената оних који су потенцијални гласачи "радикала без беџа", а који су за насилну смену власти?! Или у свима нама "чучи" ген за насилно увођење демократије? Демократије "по нашој мери".  Како то раде наши амерички пријатељи. У име "америчког народа".
Јер, како ми се чини, сви би да, помало, личе на Амере. Но, то није тако лако. Осим што је Америка далеко, они некако имају шлифа за то и раде систематично. Улажу у будућност, што би се рекло. Тако је било и са Бин Ладеном. Неговали га годинама и "потезали" где год им треба. Без обзира што нико од америчких председника није имао појма коме ће и кад стварно "затребати". А затребао је Обами. И банг. Бин Ладен постаде мртав ладан, а Обами поче да расте рејтинг. Иако је он ју Бин Ладена најмање улагао. То се зове солидарност.
Да је те "председничке солидарности" било у Србији, Тадић сада не би морао да брине. Могао би мирно да седи у свом кабинету и да, као у "Великом брату", гледа како убијају тог "нашег" Бин Ладена, али и како му расте рејтинг. Овако, мораће да се задовољи, друмском, пасошком и иним мафијама.

Ј А Ј E

Јаје представља јајну ћелију животиња, окружену јајним опнама. Код свих животиња, изузев неких дупљара, јајне ћелије се "пакују" у јајне опне, пре или након оплођења. Управо због тога, јаје се сматра симболом настанка новог живота. Упркос чињеници да је настанак новог живота, када је у питању људски род, мало другачији (што би рекао Балашевић, "у нијансама"), и ту одлучујућу улогу имају јаја. Или прецизније (да не будем банално протумачен), органи чији су називи кованице настале од речи јаје (јаја).

Осим овог, репродуктивног аспекта, јаја имају веома важну улогу и у људској исхрани, што су научници, током година (и векова), тумачили на различите начине. Најновија научна сазнања, добијена на основу више од 70 истраживања, а објављена у једном светски познатом часопису, помогла су научницима да подробно сагледају хранљиве састојке јаја и њихову улогу у исхрани. Нутриционисти кажу да су јаја једна од најхранљивијих намирница, уз препоруку да се максималан ефекат постиже конзумирањем једног јајета дневно.

Како је откривено, јаја, иако имају мало калорија, богата су протеинима и још неким важним састојцима, као што су витамини Д, Б12 и селен. Јаја би посебно требало да једу млађе особе, које не пију млеко, као и оне које превише уживају у месу. Показало се такође да јаје за доручак одлично засићује, па је и то кључ успеха за витку фигуру.

Јаја такође играју важну улогу у губитку килограма, а оно средње величине има само 80 калорија, а истраживање је показало и да конзумирање једног или два јаја дневно, код већине људи, не повећава укупан ниво холестерола.

Због лецитина, природне супстанце која је најбољи извор холина, битне компоненте која храни мозак и поспешује процес памћења, јаја позитивно делују на концентрацију, што је веома важно, јер, упркос податку да људски организам има способност стварања холина, неретко му је потребна и помоћ хране.

Тело искоришћава чак 90% калцијума из јаја, те се не сме занемарити ни њихова улога у здрављу костију, као ни чињеница да се у њима налазе и важни микроелементи као што су цинк, гвожђе и сумпор, при чему треба знати да је гвожђе у жуманцету јајета адекватно гвожђу у месу. Ниво његовог искоришћавања је изразито велик, па се јаје препоручује свим онима који су склони честим анемијама. Јаја садрже протеине и сумпор који заједно обнављају оштећену и суву косу, а кожу чине глатком делујући превентивно на стварање акни.

Овоме треба додати и податак да јаја имају посебно важну, симболичну улогу, у једном од највећих хришћанскох празника - Васкрсу.

А од овогодишњег Васкрса, јаја, или прецизније речено јаје, има и посебну важност у нашем политичком животу. Наиме, како су то пренели готово сви медији, лидер "радикала без беџа", најјаче опозиционе странке (а многи тврде и најјаче уопште), Томислав Николић, окончао је свој осмодневни штрајк глађу (након раније окончаног штрајка жеђу) у просторијама Патријаршије, појевши ускршње јаје. Пре тога, како су јавили исти медији, тим, црвеним, јајетом Николић се куцао са, претпостављам (јер то медији не наводе), такође црвеним јајетом, које је било у руци Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Овом чину, претходила је Николићева причест, коју је, ако сам добро избројао, примио два пута у року од четири дана.

Медији не наводе ( а претпостављам да би то народу навиклом на "фарме", "дворове", "парове" и ине "ријалити" представе било јако занимљиво), ни ко је је победио у том куцању ускршњим јајима. Можда и због тога што је очигледно да је ону другу, "дипломатску" победу, однео патријарх Иринеј, који је успео да убеди Николића да нема никакве сврхе даље настављати (сада се то и "голим" оком види), беспотребно започет штрајк глађу и жеђу.

Ово је поготово важно ако се има у виду да су, негде на почетку Николићевог штрајка жеђу и глађу, односи између Српске православне цркве и "радикала без беџа" (читај Вучића, који је био спона између Николића и јавности), били, најблаже речено, "затегнути". Тако сам бар ја протумачио Вучићеву реакцију, који је на констатацију новинара да је поглавар СПЦ изјавио "да мучење тела није хришћански", сав зајапурен у лицу констатовао : "боље да се уздржим коментара". Морам да признам да ме је тај Вучићев гест узнемирио и изнервирао у исти мах, пошто је уздрмао моју, претпостављену, "аналитичарску" способност.

Међутим, када су се, уз Николићеву болесничку постељу нашли, најпре владика бачки Иринеј, а затим и духовник вође "радикала без беџа", протојереј ставрофор Радич Радичевић (који га је причестио три дана пред Васкрс), било ми је јасно да нисам омануо у процени. А најновији развој догађаја само је потврдио моја предвиђања да ће у разрешењу "случаја Николић" главну реч имати Српска православна црква. Тачније речено, патријарх Иринеј. А пошто се ради о опозиционом политичару, јасно је да није нарушен принцип "немешања државе у црквене послове, али ни обрнуто". У разговору на ту тему, са неколицином својих пријатеља, управо сам то и "предвидео". Једино у чему сам потпуно омануо су јаја. Односно, улога јајета у најновијој српској историји, или развоју партијске и политичке праксе.

Упркос томе што се све то догађало у предвечерје долазећег Васкрса, очигледно је да сам на јаје потпуно заборавио. Тачније речено, на пуну корпу ускршњих јаја које је Николићу у болничкој постељи (претпостављам у име СПЦ), подарио митополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. То је и био почетак расплета "драме Николић" која је више од недељу дана потресала Србију.

Мој "сценарио" био је мало другачији, пошто сам мислио да ће та "српска драма" бити разрешена много раније, тако што ће патријарх Иринеј посетити Николића још док је лежао у оној помало чудној болничкој институцији који су неки храбро назвали Клинички центар и пружити му чашу воде, коју он (Николић), као прави верник и Србин неће моћи да одбије.

Сада, са ове, минималне временске дистанце, признајем да би такво разрешење помало личило на сцену из неке од многих телевизијских серија (бојим се да би увредљиво било да у овом контексту употребим реч "сапуница"). Мада, не могу да се отмем том истом утиску ни када је реч о ономе што се одиграло под кровом Патријаршије. Ипак, чаша воде је чаша воде (која живот значи), а јаје је јаје.  Осим тога, ово са јајетом, догодило се далеко од очију "широке" јавности, која ће бити ускраћена за детаље и пикантерије у вези са поједеним јајетом. 

Уколико се, наредних дана и одатле не појави неки тајни "видео клип".

ГАНДИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА



Томислав Николић, председник СНС

Србија је велика тајна. Наравно под именом Србија подразумевам и онај део који се зове Београд, али и онај који ја обично називам Србија ван Београда. Како је то давно записала српска поетеса Десанка Максимовић, не мислећи наравно на ту и такву поделу коју ја правим.
Потврђују то и најновија догађања на нашој политичкој сцени. На сцени на којој, као гром из ведра неба, добисмо нашег Гандија. Гандија из нашег сокака, што би се рекло. Лично, морам да признам да је то велика трансформација за једног бившег радикала. Од припадника странке која је, углавном, неговала радикалне методе као вид политичке борбе (вероватно не само због тога да би оправдали име), до такозваног "гандијевског" , што ће рећи ненасилног начина да се избори политички циљ.

Друга је ствар што ја не умем или не могу да препознам тај политички циљ који се зове "превремено расписивање избора". Поготову ако се има у виду да би то "превремено" значило само месец или два пре оног рока када би они и морали бити расписани. Дакле, то није политички циљ, то је најобичнији српски инат. Да покажемо ко је, по нашем мишљењу, газда! Јер, како је много пута до сада већ рекао и сам лидер напредњака, њихова победа се не доводи у питање, без обзира када ће избори бити. А ако је то већ тако, питам се чему све ово?

Не бих желео да будем погрешно схваћен, јер, у сваком случају, у питању је угрожавање једног живота. Живота човека који има породицу. Која, мора бити, да је о свему овоме била упозната. И чија је обавеза била да, пре но ико други, утиче на лидера "радикала без беџа" да промени своју одлуку. Морам да признам да ја на то гледам из сасвим другачијег угла. Да сам ја у питању, пре бих донео одлуку о повлачењу из политичког живота, зарад неколико година безбрижног дружења са унуцима, него да наудим сам себи и тиме себи ускратим управо то ситно, али тако велико задовољство.

Али, пошто нисам ја у питању, на одлуку лидера напредњака гледам као на одлуку коју је донела једна пунолетна особа, психички и физички (претпостављам) потпуно формирана, а осим тога и особа која иза себе има више од две деценије политичког искуства.

Оно што је у свему томе, такође лоше, је чињеница да је управо та одлука, уместо да донесе неко решење, како то обично бива у земљи Србији, резултирала новим поделама. На једној страни су они који слепо подржавају овакав начин политичке борбе Томислава Николића, лидера напредњака ("радикала без беџа"), до оних који у томе виде још један маркетингшки трик оних који себе већ виде на владарском трону измрцварене и много пута преварене Србије.

Неки медији су отишли и корак даље, па сада у својим емисијама и на страницама својих новина дају простор разноразним социолозима и психолозима који би, ето, требало да објасне овај лични чин вође напредњака.

Има и оних који су се потрудили да представе методе које би из "гандијевске колекције" могли да преузму напредњаци у борби против актуелног режима.

И тако, поново се у овој Србији ( и оној у Београду и оној ван Београда ), ствари догађају на начин који не нуди никаква решења, већ се, како је то некада вешто радио режим Слободана Милошевића, од мањих проблема праве већи. Уместо да један проблем буде решен, ми добијемо неки други, због кога заборавимо онај први. И тако у круг. И тако годинама.

За то су криви и они који сада имају власт, али и они који би да је имају. Јер, ако ова власт није способна и нема снаге да нас извуче из ћорсокака из кога, чини ми се, не излазимо већ деценијама, зашто то не покушају да ураде они који нам обећавају "светлу будућност"? Ако имају решење, нека га кажу, покажу, дају... Гласаћемо за њих обема рукама. Јер и једнима и другима су уста "пуна народа", а народу је, изгледа, како то рече један од коментатора на претходном посту, "пун .....".
Мада су у претходном периоду напредњаци најављивали да ће 16. априла властима предложити нешто што ова "неће моћи да одбије", очигледно је да нико није очекивао да ћемо се вратити у неко давно време када су се боговима приносиле људске жртве. А да не говоримо о могућности копирања тог и таквог начина политичке борбе. Тако да у будућности можемо очекивати да се укину сви закони у вези са изборима, пошто ћемо све моћи да решавамо штрајком глађу и жеђу. Једноставно, кад неко пожели или процени да је време да се одрже избори, он реши да штрајкује глађу и жеђу и "тај тамо неко ко пушта кишу", распише изборе. Ништа једноставније!

Е сад, дозвољавам да ја можда ово нисам баш најбоље схватио. Можда је ово део, или комплетан програм који су напредњаци скривали као змија ноге, а који би ову и овакву Србију "извео на прави пут", а народ ослободио беде и сиромаштва? Можда је то тајно решење за Србију. Да почнемо сви штрајк глађу и жеђу! Колика би то уштеда за ову земљу била?

Јер, није на одмет подсетити да су "радикали без беџа", на београдски митинг, 16. априла 2011. године, под мотом "ДАН ЗА ПРОМЕНЕ ! ",  народ "позивали" (између осталог) и флајерима на којима је писало :

"Дођите на протест :

-Зато што нећемо земљу са више од 1.500.000 незапослених

-Зато што губимо 44 радна места на сат

-Зато што не желимо да купујемо хлеб од јуче

-Зато што смо на дну лествице у борби против корупције и криминала

-Зато што смо други у свету, после Гвинеје Бисао, по броју младих који напуштају земљу

-Зато што се овде запошљавају само они са партијском књижицом

-Зато што је на нама да покренемо Србију

-Зато што хоћемо борбу против политичких привилегија

-Зато што је крајње време за ПРОМЕНЕ"

Е сада, ако су нам "радикали без беџа" уместо одговора макар и на једно од ових девет питања, уз предлог и начин за његово елиминисање из наших живота, понудили штрајк глађу и жеђу њиховог лидера, као модел за решавање проблема, морам да се запитам куда то иде ова Србија?

Уједно и да подсетим да су од напредњака таква решења нуђена и раније. Али је народ, као и све пре тога, потпуно заборавио. Тада је своју жртву, његовом височанству Власти, хтео да принесе млађани Вучић, а сада се на такав потез одлучио његов претпостављени.

Пошто је тада Вучић хтео да штрајкује глађу и жеђу због "неких тамо избора у Бору" (Србија ван Београда), мени је сасвим логично да је сада ред био да то учини Томислав Николић. Сада су у питању избори у Србији ( и у Београду и у Србији ван Београда). Логично.

Или што би наш народ рекао " Према свецу и тропар".

АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Окрени, обрни, ништа без Београда!

Чини ми се да су све очи Србије, и оне у Београду и Србије ван Београда, упрте у Београд. Односно, у "то"  што би се могло догодити за нешто мање од недељу дана, 16. априла, у престоном граду. И као и обично, Србија је, поново, располућена. Док једни мисле да ће то бити само још један митинг Уједињених напредњака, народњака и још неких, други страхују да би ситуација могла да измакне контроли, због чега би Београд, поново, могао да буде полигон за исказивање, морам признати, оправданог незадовољства "широких народних маса". Поготову ако се зна да још од оних чувених "догађања народа" с краја прошлог века, нико озбиљан не верује у ту празну причу да се "народ догађа", већ да се народ организује. Из једног или више центара.
А судећи по прилично конфузним изјавама које долазе из редова "митингашког дела опозиције", никоме није јасно који је крајњи циљ тих митинга. Најпре су напредњаци тврдили да ће митинг трајати све док власт не распише изборе, а да ће они на стиропорима за "перформансе", седети на улици. Али, у међувремену, Тома Николић рече да ће се "са народом договорити о термину за изборе"! Е сад, могу мислити какав би то договор био, ако се одиграва у једној крајње демократској атмосфери, на улици. У међувремену,  такође Николић, пошаље поруку Тадићу да жели разговор са њим, али да понуда важи само до суботе. Након тога, како рече Николић, нема времена за разговор, што мени личи  на ултиматум, који и није баш најбоље смишљен. Јер, нисам баш сигуран да је Тадић успео да прими ту поруку, пошто је ових дана поприлично заузет "склапањем" послова века или векова, са Француском, Кувајтом...

Напокон, као гром из ведра неба, Николић, онако као на пијаци, "да последњу понуду". Као да каже: "ето то ти је брате, не могу више да попуштам" ("Немам, а и да имам, одакле ми!"). Тако се сада појавио и тај фамозни 18. децембар. Дан када, по Николићевом мишљењу народ треба изађе на биралишта. Да ми је само да знам ко им је то смислио? Тај или нема календар или није напредњак. Јер ако није ни једно ни друго у питању, морао би да зна да је то дан уочи великог православног празника Светог Николе. А могу да се закунем да сам, управо из уста "митингашке опозиције", много пута чуо да Светог Николу слави половина Срба, а она друга половина одлази на славу. Дакле, свако ко зна нешто мало математике (из прва четири разреда основне школе), лако може да израчуна да би на изборе могли да изађу само представници мањина и то под условом да и они нису на некој слави. А посебна прича би била о начину формирања бирачких одбора и изборних комисија. Претпостављам да би се они формирали тако да једни код других иду на славу, а онај део народа који није на слави, нека гласа. Где и како стигне. А најбоље би било да тај чин, за промену, обавимо "по кућама". Не би нам било први пут да смислимо нешто тако.
Дакле, долазимо до закључка да је и овде, као и у  "случају Тадић" реч о маркетингу. Прецизније, доста лошем маркетингу. Мада, морам да признам да су у питању, ипак, два доста различита маркетингшка приступа. Николић то ради "изнутра", а Тадић "споља". А оно што им је заједничко је јаловост. А приде то што ни актуелни председник, ни онај који би то хтео да буде "кад порасте", немају времена да "чују" ону другу страну.
Тако да, остаје оно што рекох на почетку. Окрени, обрни, ништа без Београда!
А то управо доказује да је залагање многих за децентрализацију Србије, како би и  Србија ван Београда, "прогледала" као и Београд, празна прича. Мада јако стара, по свом концепту, прича о децентрализацији јавља нам се, готово, у једнаким временским размацима, како је којој странци, у циљу предизборног или неког другог маркетинга, потребно. Прича о Србији ван Београда (са посебним освртом на Источну Србију), актуелна је и у Либерално демократској странци (где су, с правом уочили да у том делу Србије ван Београда не постоје путеви, него рупе, са понеким километром пута). Али, та странка не учествује у расподели власти, па није ни реално очекивати да нешто конкретно уради. А када (и уколико некада) буду у прилици да о томе одлучују, све ми се чини, (а дугогодишње искуство то и потврђује) да ће се тога сећати колико и лањског снега.

О децентрализацији, веома активно, ових дана причају и у странци за коју више не могу да утврдим да ли се зове Г17плус, УРС, или некако другачије. Они јесу на власти, па ми уопште није јасно зашто по том питању не ураде нешто конкретно, уместо што митингују по Србији (углавном у оном делу који се зове Београд, али залутају понекад и у Србију ван Београда, поготову ако се ради о "њиховим" градовима).
Чак и они који би, по природи ствари морали да више форсирају причу о Србији ван Београда, одакле и сами потичу (Тома, Веља), изгледа, не могу да ураде ништа ако то не види  Београд.

Тако је и са митинзима Опозиционе коалиције. Задовољни су они бројем окупљених грађана у Чачку, Зрењанину, Лесковцу... али ништа док се то не види у Београду.

А та ми прича много личи на ону стару причу о томе како јуримо да поново нађемо нешто што смо давно имали, па изгубили. А онда, када то поново нађемо, схватимо да то није то, него нешто друго. Из простог разлога јер је прошло време. А ми и даље тражимо, узалудно тражимо. Нешто слично као у чувеној песмици Корнелија Ковача,  "Април у Београду". коју је давно, давно отпевао Здравко Чолић.

Д У Г М Е

Немам намеру да се, под старе дане, бавим светом моде, у којој је, у различитим варијантима и облицима, дугме готово увек, имало значајну улогу. Али, прича о дугмету може да буде занимљива, чак и ако се не помене мода. Из простог разлога што тај предмет, дугме (пуце, гумб, button, или тастер) има широку примену. Почевши од тог поменутог модног детаља, па, далеко било до неког од тастера који су у рукама оних који, у одређеном тренутку и под одређеним околностима, могу да направе пакао на овој нашој планети. Као да није довољно што то исто, уз нашу помоћ, може да нам уради мајка природа.

Управо због тога, желим, најпре себе, а онда и друге да подсетим на значај дугмета. Дугмета, које је, у својој белој, односно, Бијелој варијанти постало основ и темељ рок музике на овим просторима, који, на велику жалост, све више и све дубље тону у мрак најгорих музичких творевина које неки зову и уметношћу. Наравно, не желим да тврдим да је рок музика под овим нашим небом, баш увек, била прогресивна, али имала је у себи то нешто што је "мирисало" на хватање корака са напредним светом.

Зато ми се и чини да смо, губећи тај "корак са светом" остали негде на маргини, покушавајући да себе представимо да смо још "у трци", мада, реално гледајући ми још увек са сигурношћу не можемо да дефинишемо да ли и у којој то трци учествујемо. Односно, да ли идемо напред, или назад. Што би многи рекли, помешали смо правац и смер. Јер, није довољно да имамо одговарајући правац, ако смо побркали смер.

Док наша актуелна власт прежвакава причу о томе да нам је циљ (смер) Европска Унија и да ће се тај наш улазак догодити јако брзо, јасно је, чак и највећим поборницима "европеизације", да тај дан и није тако близу. Јер, ка том циљу, по свему судећи, морамо да решимо, најмање, два проблема, односно, да пре свега, себи одговоримо на два питања. Да ли ћемо бити војно "неутрални", за какве се, званично, представљамо по белом свету, или ће НАТО чизма, ипак, морати да згази и ову обичну, након што је већ згазила "Свету Српску Земљу"?

Друго питање односи се на наш став о већ поменутој "Светој Српској Земљи". Односно, да дамо јасан и недвосмислен одговор на питање да ли је "Света Српска Земља" део Србије, или наш сусед (комшија), упркос податку да то није "услов за улазак у ЕУ"?

Управо у том грму лежи и ово "дугме" (пуце, гумб, button, или тастер) о коме је реч.

Дакле, не можемо се заносити да смо неки важан фактор без кога овај свет не може, већ треба да схватимо да смо једно од дугмади на нечијем оделу, униформи... (како ко већ жели да схвати). А јасно је свима да се без једног од тих дугмади може, али је лепше и функционалније да сва буду на броју. А оно што је за нас јако битно, морамо да одредимо где би (на чијем оделу, униформи), желели да будемо. Јер то није свеједно!

Партије које тренутно творе власт у земљи Србији, имају јасан и недвосмислен став да се по том питању уопште не слажу. И то је нешто. Бар знамо на чему смо.

За разлику од њих, оне странке које тврде да су опозиција, а које предводе "радикали без беџа", имају такође јасан став да је нама место на оделу (униформи) браће Руса и браће Кинеза. Помињу они и Европску Унију, али, колико ми се чини, тек да задовоље оне њихове присталице којима је, ипак, мало ближа Европа.

Морам да признам да је тај став далеко поштенији. Ако изузмемо ону поприлично извештачену причу о Европској Унији. Јер, народу треба рећи шта може да очекује. Да не буде после "нисте нам рекли". Дакле, обећали смо вам "исток" и добили сте исток!

Ветар у њихова једра, дунуо је ових дана (а одакле би другде?), управо са истока. Од мајчице Русије. Која је у малену Србију послала једног од своја два "највећа" сина.

Владимира Владимировича Путина. И без обзира што је Путин, "по рангу", дошао у посету свом колеги Цветковићу, и из авиона је било јасно "ко коси а ко воду носи". Јер, са Цветковићем је био на фудбалској утакмици а са Тадићем је провео, скоро, два сата у разговору "у четири ока".

Е сад, како то доликује чаршији каква је и београдска, пошто није било довољно правих информација о томе који је стварни разлог Путиновог доласка у Србију (ако нисмо били само успутна станица на повратку из Словеније?), кренуле су оне друге приче.

Тако се и пронела вест о томе да нам наш "баћушка" доноси "економски пакет" у вредности од 10 милијарди евра. Али, да ћемо све то добити уколико се држимо подаље од НАТО савеза. Уједно, за такву оданост Русији, добићемо и подршку на нашем праведном путу у борбу за "Свету Српску Земљу". Руку на срце, изгледа да су многи у то и поверовали. Упркос ноторној чињеници да ми не представљамо проблем у ширењу НАТО према Русији, јер су им они, захваљујући нашим комшијама, већ дошли у двориште. Осим тога, мајчица Русија и сама има неупоредиво чвршћу и дубљу сарадњу са НАТО, него што ће то Србија, по свему судећи, икада имати. Тако да се заиста, без обзира како то звучало, поставља питање шта је тражио Путин?

Можда ћемо одговор на ово питање добити када се председник Тадић врати из Европске Уније. У коју је, како је (вероватно случајно) испало, отишао да "пренесе" Путинове поруке. Или да се "правда" Европској Унији да нисмо "скренули са правога пута".

У сваком случају, нашим лутањима између истока и запада не назире се крај. А самим тим и одлука о веома важном питању на чијем оделу (или униформи), ћемо бити једно од дугмади. Осим тога, морамо да се договоримо и о томе да није од мањег значаја ни питање да ли ће то "наше" дугме, на том и том оделу (униформи) бити чврсто пришивено, или ће, онако висити, као да ће се сваког часа откинути.

Као и о томе где ће то наше дугме бити зашивено. Јер, не би баш било добро да буде оно које се ставља у зони гркљана, пошто ту, веома често, може да дави и да изазива непријатности ономе ко је његов имаоц (да не кажем власник). Али, није добро да будемо ни много ниско, тамо негде око "оног" органа.

ПРОФЕСИЈА : М И Н И С Т А Р

Претпостављам да наша нова-стара Влада има пуне руке посла. А надам се да су се и министри "призвали памети" од када је Цветковић лупио шаком о сто и без министарског хлеба оставио Динкића, али и још неке. Вероватно сада свако од њих даје свој максимум, не гледајући на радно време.

Јер, по сопственом  признању, ова Влада, треба у што краћем року остварити зацртаних Десет економских мера (што ме неодољиво подсећа на Дест Божијих заповести) :

1.Снабдевеност основним животним намирницима по прихватљивим ценама за све грађане (ту се сад поставља неколико кључних, а макар пет питања : шта су то основне животне намирнице, шта су то прихватљиве цене, да ли те прихватљиве цене треба да буду исте у Београду, као и у Србији ван Београда, ко то дефинише и да ли ће Влада у ове сврхе формирати неку нову Агенцију?);

2.Повећање запослености кроз нове облике подстицаја за отварање нових радних места (ако су то они подстицаји од две до 10.000 евра, грађани би да им се то да на руке); 

3.Даље смањење јавне потрошње и фискалног дефицита (све ми се чини да им ни до сада нико није бранио да смање јавну потрошњу и фискални дефицит - све је у њиховим рукама);

4.Системска подршка сектору малих и средњих предузећа и иновативним делатностима (многи се питају како ће се третирати иновативне делатности, уколико се оне одвијају у оквиру малих и средњих предузећа?);

5.Подршка извозу кроз оснивање Развојне банке и ефикаснијег механизма гаранција за извозне послове (ако уопште има шта да се извезе);

6.Привлачење нових инвестиција кроз унапређење пословног амбијента и равномерни регионални развој (треба подсетити да је претходни покушај "равномернијег развоја" између Ваљева и Зајечара довео је до кризе Владе)

7.Реформа јавних предузећа - укидање монопола, увођење професионалног руководства и смањење субвенција (поставља се питање чиме ће се мотивисати "верни" чланови странака, ако не тим "партијским пленом"?);

8.Ефикасније управљање великим инфраструктурним пројектима (грађани су били убеђени да је и до сада било тако, судећи према информацијама које су добијали од Јавног сервиса европске Србије);

9.Динамичан раст привредне активности на бази производње размењивих добара (овоме се грађани највише радују, пошто сматрају да је та "размена добара" највиши развојни стадијум савремене економије);

10.Већа улагања у пољопривредну производњу (коначно су своју сатисфакцију добили они који су одавно тврдили да је ово аграрна земља, али да је пољопривредно земљиште упарложено јер нема ко да га обрађује нити да производи зелену салату, од када је Богољуб Карић киднуо из Србије).

Но и без тих "Божијих заповести", Влада је пренатрпана обавезама. Од припреме многобројних закона који треба да нас приближе Европској Унији, одговарања истој на свакојака питања (и они баш питају свашта!), избегавања одговора на конкретно питање напредњака да ли ће и када бити расписани избори, заобилажења (у великом луку) којекаквих пискарала који себе називају новинарима (и ескивирања одговора на свако питање, уколико до тог нежељеног сусрета, ипак, дође), коначног обрачуна са просветарима и другима који ће се тек сетити да су им плате мале. И последње, али не и на последњем месту - треба сачувати и фотеље. Тешко, да теже не може бити! Поготову што се наши министри уопште нису припремали за такве животне изазове.

Зато, упркос оптерећењу, које ова Влада има, усуђујем се да им предложим да  у наш образовни систем (сада када је просвета и наука обједињена, мислим да ће бити много лакше), законом, уведу и професију министар. Али да образовање крене још од забавишта. Закон треба да предвиди могућност да чим родитељи упишу своју децу у ову предшколску установу, одмах могу и да се изјасне за које министарство њихово дете има афинитета. Нешто слично ономе кад их уписују у музичку школу. Тако да, понекад, те будуће министре, треба уписивати и мимо њихове воље, јер они тада и не могу бити свесни за шта су обдарени и шта је за њих најбоље. Наравно, ту би се нашло посла и за једну регулаторну Агенцију која би усмеравала родитеље на она министарства која су перспективнија, или за која није "велика гужва". Ако се томе дода и обавеза за образовањем кадрова као што су заменици и помоћници, могло би то да прерасте и у неку Национални институцију од највишег значаја. Са друге стране, то би свима олакшало посао. Након двадесетак година и завршетка студија, тим и таквим образованим кадровима, остало би само да се определе за странку којој би се ставили на располагање. Уколико током школовања нису били "заврбовани". Евентуално, уколико би то законом било предвиђено, образовање будућих министара (помоћника, заменика), могло би да траје и краће. Или да, у зависности од потреба,  школовање појединих министара подразумева само средњошколско образовање, уз адекватне партијске курсеве  и одређену проверу радног искуства. Мислим да би тиме све странке биле на добитку, јер би могле да на "тржишту министара" одаберу оне који тој партији највише одговарају. У складу са тим да ли одређени "школовани министар" више нагиње грађанској или националној опцији.
Подразумева се да би будући министри (помоћници, заменици), током школовања, осим знања, стекли и вештине за одбрану од свих недаћа, укључујући и одбрану сопствене фотеље. Јасно је да би таква "школа  за министре" била лоцирана у Београду, јер не верујем да би Србија ван Београда била у стању да одговори тако великом и значајном "друштвеном задатку". Школовање у тој и таквој "школи за министре", подразумева се, било би бесплатно, пошто се они не би школовали себе ради, већ за добробит и просперитет државе. Зато би и било нормално да од малих ногу буду на "државном трошку", јер би кад постану министри(помоћници, заменици), били у прилици да то што је у њих уложено, врате својој држави и народу, којима би знањем и способношћу обезбедили просперитет.

Својим боравком у Београду, "од рођења", могли би себе да сматрају Београђанима, тако да би на Србију ван Београда "гледали" без фаворизације појединих региона, пошто би они били нека врста апатрида. То би у сваком случају било много боље решење, јер у садашњој Влади, од укупно 21. члана (укључујући и премијера), њих деветоро је рођено у Београду, а 12. у Србији ван Београда (и шире), али се сви они понашају као да су рођени на Теразијама.

Током школовања, у едукацију будућих министарских кадрова, било би укључено и савладавање оних страних језика који су им потребни. Тако да не би владало ово садашње "шаренило" у коме није јасно (према званичном Владином сајту) да ли неко од министара говори и колико страних језика и да ли то ради "течно", добро, или се "сналази". Тако, на пример,  Мирко Цветковић, председник Владе и министар финансија, говори енглески језик, Ивица Дачић,заменик председника Владе и министар унутрашњих послова, говори енглески и руски, а Божидар Ђелић, потпредседник Владе, "течно говори" француски, енглески, руски, пољски и немачки језик. За Јована Кркобабића, и Верицу Калановић,  који су потпредседници Владе, као и Душана Петровића, министра пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, Милутина Мркоњића, министра за инфраструктуру и енергетику, Зорана Станковића,  министра здравља, Предрага Марковића, министра културе, информисања и информационог друштва и Сулејмана Угљанина, министра без портфеља, на сајту Владе Србије, нема података да ли осим српског (или бошњачког), говоре још неки језик.

Са друге стране, за Драгана Шутановца, министра одбране, Небојшу Ћирића, министра економије и регионалног развоја, Милана Марковића, министра за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу и Срђана Срећковића, министра вера и дијаспоре, наводи се да говоре енглески језик.

Министар иностраних послова, Вук Јеремић, и Снежана Маловић, министарка правде, говоре енглески и немачки језик,  Жарко Обрадовић, говори енглески и "служи се" француским, Снежана Самарџић-Марковић, министарка омладине и спорта, говори енглески и норвешки, а има "пасивно знање" руског. Са руским се "служи" и Расим Љајић, министар рада и социјалне политике, али говори и енглески, док Оливер Дулић,  министар животне средине, рударства и просторног планирања, такође говори енглески а "служи се" немачким, мађарским и норвешким, док се Горан Богдановић, "служи" и руским и енглеским.
Са министарским кадровима, образованим на предложени начин, свака Влада, формирана од странке или коалиција које би победиле на изборима, била би компактнија и хомогенија. А мислим да би се тада избегли напади на Владу из редова странака или коалиција које нису на власти, пошто би све странке своје министре школовале на исти начин. Што значи да би сви министри имали исти степен образовања, знање страних језика и научене вештене. На тај начин би странке могле потпуно релаксирано и без грча да учествују на изборима, показујући народу своје праве вредности, а након победе, Владу би могли, на пример, да састављају тако што би се организовао кастинг, као за избор "нових лица", или глумаца за неки филм.

М А Р Т

Податак да се у овој држави "производи" више историје него у читавој Европској унији, вероватно, није нека новина. Као и већ много пута изречена тврдња да је количина те "новопроизведене" историје у обрнутој сразмери са "новопроизведеном" географијом ове државе.

А кад смо већ код чињеница, треба констатовати и да један огроман и веома важан део те историје има везе са месецом мартом. Мада тога има у свим раздобљима постојања ове наше државе (не потенцирајући да ли су то били периоди њене самосталности, или време када је она била саставни део неких других држава), задржао бих се само на део ове "новије" историје ( мислећи на догађаје који су се збили у ХХ и овом "парчету" ХХI века).

Тако су 27. марта 1941. године (са чувеним паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб") одржане демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут).

Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово ( ми додајемо и оно "Метохија", а они се љуте).

У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, ушли смо у још један рат који смо водили против "пола света". Борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ", који је у том трагичном позоришном комаду добио улогу  "оних доле", а коју су нам, руку на срце, често додељивали (вероватно због тога што нисмо никако могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.
Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово и Метохију, да би, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.

Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године.

(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", најновији преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, ове, 2011. године).

Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".

Међутим, користили смо ми месец март и да, у великој мери, и сами себи радимо о глави. Или, прецизније речено, да једни другима "радимо о глави".

Као што је било и Деветог марта 1991. године. Дан који исписујем великим словом, јер он то заслужује. И двадест година касније. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни.

У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто.
И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, не би било ни оног Петог октобра. Али да због тог Деветог марта, можда, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.

Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Вук, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти,јер се "одржава на апаратима"), док су Зорана успели да убију.

И поред поприличних и честих несугласица које су постојале између ова два великана наше политичке сцене, а које су се односиле и на различите политичке ставове и мишљења, много је тога што их је спајало и по чему су били особени и јединствени. На жалост свих нас, а и ове јадне државе, чини ми се да ни један ни други нису били схваћени управо од оних за које су полагали толике жртве.

Јер, истини за вољу, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене. Савеликим закашњењем!
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Детаљнијом анализом (за коју никад нема довољно времена), могло би се пронаћи безброј чињеница које, као мозаик, везују ова два последња марта и употпуњују једну заједничку слику историје Србије. Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака.

А заборавља се у то сам сигуран! А има и оних који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Зато и подсећам да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.

П Е Л Е Н Е

Мислим да је крајње време да „радикали без беџа“, промене назив странке и да се, уместо Српска напредна странка, зову Српска народна странка. 

Уосталом, велико је питање да ли су и коме полагали рачуне када су, 2008. године, одлучили да "мазну" име од странке која је настала у Србији 1881. године и која је пре Првог светског рата била  једна од четири најзначајније странке а, са прекидима,  постојала све до 1925. године. Те године су напредњаци, заједно са самосталцима, либералима, једним делом радикала и делом Хрватско-српске коалиције, учествовали у стварању Демократске странке Љубомира Давидовића (Наравно да све то нема никакве везе са оним што се данас догађа на нашој политичкој сцени).

Но, не мислим да би то преузимање назива једне странке требало да буде главни разлог за промену имена СНС, јер, у овој држави, нико никога не "јури" и за много озбиљније плагијате.

Напредњаци би то требало да ураде јер би тиме јасно показали да су заиста права „народна“ странка, која истински и једино мисли о добробити народа. Тако би, у потпуности, преузели „народњачку“ бакљу од оних имитатора „народњака“ каквима се представљају Демократска странка Србије (још увек су необавештени!), али и Нова Србија (укључујући и оба члана ове странке – Дубравку Филиповски и Вељу Илића).

Истини за вољу, данас је поприлично тешко бити аутентичан народни представник. Бити „један од нас“. Зато и мислим да то могу само напредњаци.

Најпре, поштени су као и народ. А народу је поштење важније од немаштине. И озбиљни као и народ. Јер ситуација и јесте озбиљна.
(Ако занемаримо „Фарме“, „Дворове“, „Парове“, "Грандове" и ине „ружичасте“).
Изнад свега, бунтовни су као народ. Јер народ ко народ, стално нешто закера. Буни се што нема посла. Ако и има посао, буни се што му је плата мала. Буни се што плаћа високу подстанарску кирију. Што нема довољно да плати рату за стамбени кредит, који је подигао да не би био подстанар. Буни се што не може ко човек да оде на одмор, на који је последњи пут ишао у прошлом веку. Што грца читаве године, плаћајући рате за одмор на који је, ипак, отишао „јер је било повољно“. Псује на сав глас кад дође време за плаћање рачуна, пошто је „струја прескупа“, „вода се троши као да се слонови купају“ и „одакле толико ђубрета, кад се ништа не баца?“.  Гунђа што се облачи по бутицима на бувљацима и псује код сваког одласка у „шопинг код Кинеза“.

Ко може да удовољи таквом народу?  Једино напредњаци. Јер, како се то, много пута до сада показало, не може свако бити представник „народњачке“ опције, како у Србији ван Београда, тако ни у престоном делу ове државе. Није довољно да се само тако декларишеш. Треба да будеш рођен за то!  Али и да будеш скроман као и народ који представљаш. Да ти не треба много, да си задовољан и минимумом. Да будеш спреман, уколико буде требало, да данима, мирно, изражаваш свој протест због стања у држави. И да ти, за то, треба само парче стиропора. Нема се за више. Криза је!
Осим тога, странка која жели да буде легитиман и аутентичан представник народа, мора да се понаша онако како се понаша већина тог народа. Дакле и да се изражава народним језиком без много филозофирања и увијања. (Као на „фармама“, „дворовима“, „паровима“, "грандовима" и иним „ружичастим“). А то значи да, уколико је неко извршио малу нужду, мора му се, јасно,  рећи да се у(пишкио), или, уколико је извршио велику нужду - да се у(какио). А ако је нешто од тога урадио у пеленама и то му треба рећи. Али, да због те и такве физиолошке потребе, поготову ако је обављена у детињству, не треба нико да буде дискриминисан. 

Управо такву, веома јасну, поруку, у сред Дома народне скупштине (увек сам се питао због чега је то "народна" скупштина, кад је народ у њој, последњи пут боравио - веома кратко - октобра 2000. године?), једној дами, послао је лидер напредњака, Томислав Николић.

Обраћајући се Нади Колунџији, шефици посланичке групе "За европску Србију", покушавајући да објасни да се "све мења осим камења", Николић је најдиректније, саопштио да то што је она (Нада) некада "пишкила у пелене, не значи да он не треба да се дружи са њом".

Разлог овако интелектуалне полемике "високих" представника две најбројније и најутицајније странке ове државе било је евоцирање успомена на дане када је Николић био четнички војвода, на шта га је подсетила дугопамтећа Нада. Додавши и мало уља на ватру, поменувши да је коперникански обрт настао ангажовањем бившег америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија, који би, својим саветима, требало да побољша рејтинг напредњака, али и да неверне Томе увери да је Тома сада "неки други Тома".

Само захваљујући присебности прве даме српског парламента, Славице (са оба презимена),  ова академска расправа није отишла у другом смеру. Па љубитељи српског парламентаризма нису имали прилику да чују да ли је, у време кад је шефица Нада била мала, заиста пишкила у пелене, или је и то било неко кризно време када није било пелена, па се пишкило онако, директно.

И не само то. Због прекинуте расправе на тему пелена, народ жедан и гладан информација није могао да чује ни детаље у вези са уговором (од мрских 7.500 долара), који су напредњаци направили са (мрским) Вилијамом Монтгомеријем, бившим амбасадором Америке у Београду.  А можда је то и добро.

Пошто су многи одмах почели да постављају нрзгодна питања у већ познатом и препознатљивом маниру знатижељног народа: Одакле напредњацима тих 7.500 (некада мрских) долара, месечно, да (некада такође мрском) Монтгомерију плаћају саветодавне услуге за поправљање имиџа напредњака, пре свега у Америци и Европској Унији, али и у Србијици, како би, коначно, дошли на власт? На све то, дошла је и олакшавајућа околност, јер (ако је веровати напредњацима), Вилију није још ништа плаћено, већ је само потписан уговор.
Истини за вољу, нису то напредњаци признали "тек тако"! Али и то је народна одлика. Народ је овај научио да не призна док га не притегнеш! Тако је Зорана Михајловић Милановић, чланица Председништва напредњака, најпре, новинарима саопштила да уговор није потписан, тврдећи чак да је реч "о режимској хајци". Међутим, притешњена чињеницама које се не могу сакрити, што је одлика "глобалног села", "нова напредњакиња" је, како је јавио Тијанићев "јавни сервис европске Србије", касније, новинарима, "упутила саопштење у којем се извињава због грешке, појашњавајући да уговор постоји, али да странка никада није имала средстава да плати Монтгомеријеве услуге".
Јавност је поново била ускраћена за неке друге детаље (а знатижеља је такође одлика овог народа!). Наиме, било би занимљиво сазнати да ли је Николићево и Монтгомеријево "пријатељство" и увертира за "бизнис" настало још у мају 2007. године, када је овај "мрски" Американац изјавио да је "Николић демократа" и то са великим Д. То је у сваком случају био велики преокрет, пошто је Николић, само две године раније, 2005. године, тврдио да се Монтгомери "уплео у мрежу мита и корупције, па је Америка морала да га најури".

А остало је неразјашњено и шта су све обавезе бившег америчког амбасадора. Као, на пример, да ли Монтгомери има и неке конкретне обавезе уколико се укаже потреба за заменом пелена?