Д У Г М Е

Немам намеру да се, под старе дане, бавим светом моде, у којој је, у различитим варијантима и облицима, дугме готово увек, имало значајну улогу. Али, прича о дугмету може да буде занимљива, чак и ако се не помене мода. Из простог разлога што тај предмет, дугме (пуце, гумб, button, или тастер) има широку примену. Почевши од тог поменутог модног детаља, па, далеко било до неког од тастера који су у рукама оних који, у одређеном тренутку и под одређеним околностима, могу да направе пакао на овој нашој планети. Као да није довољно што то исто, уз нашу помоћ, може да нам уради мајка природа.

Управо због тога, желим, најпре себе, а онда и друге да подсетим на значај дугмета. Дугмета, које је, у својој белој, односно, Бијелој варијанти постало основ и темељ рок музике на овим просторима, који, на велику жалост, све више и све дубље тону у мрак најгорих музичких творевина које неки зову и уметношћу. Наравно, не желим да тврдим да је рок музика под овим нашим небом, баш увек, била прогресивна, али имала је у себи то нешто што је "мирисало" на хватање корака са напредним светом.

Зато ми се и чини да смо, губећи тај "корак са светом" остали негде на маргини, покушавајући да себе представимо да смо још "у трци", мада, реално гледајући ми још увек са сигурношћу не можемо да дефинишемо да ли и у којој то трци учествујемо. Односно, да ли идемо напред, или назад. Што би многи рекли, помешали смо правац и смер. Јер, није довољно да имамо одговарајући правац, ако смо побркали смер.

Док наша актуелна власт прежвакава причу о томе да нам је циљ (смер) Европска Унија и да ће се тај наш улазак догодити јако брзо, јасно је, чак и највећим поборницима "европеизације", да тај дан и није тако близу. Јер, ка том циљу, по свему судећи, морамо да решимо, најмање, два проблема, односно, да пре свега, себи одговоримо на два питања. Да ли ћемо бити војно "неутрални", за какве се, званично, представљамо по белом свету, или ће НАТО чизма, ипак, морати да згази и ову обичну, након што је већ згазила "Свету Српску Земљу"?

Друго питање односи се на наш став о већ поменутој "Светој Српској Земљи". Односно, да дамо јасан и недвосмислен одговор на питање да ли је "Света Српска Земља" део Србије, или наш сусед (комшија), упркос податку да то није "услов за улазак у ЕУ"?

Управо у том грму лежи и ово "дугме" (пуце, гумб, button, или тастер) о коме је реч.

Дакле, не можемо се заносити да смо неки важан фактор без кога овај свет не може, већ треба да схватимо да смо једно од дугмади на нечијем оделу, униформи... (како ко већ жели да схвати). А јасно је свима да се без једног од тих дугмади може, али је лепше и функционалније да сва буду на броју. А оно што је за нас јако битно, морамо да одредимо где би (на чијем оделу, униформи), желели да будемо. Јер то није свеједно!

Партије које тренутно творе власт у земљи Србији, имају јасан и недвосмислен став да се по том питању уопште не слажу. И то је нешто. Бар знамо на чему смо.

За разлику од њих, оне странке које тврде да су опозиција, а које предводе "радикали без беџа", имају такође јасан став да је нама место на оделу (униформи) браће Руса и браће Кинеза. Помињу они и Европску Унију, али, колико ми се чини, тек да задовоље оне њихове присталице којима је, ипак, мало ближа Европа.

Морам да признам да је тај став далеко поштенији. Ако изузмемо ону поприлично извештачену причу о Европској Унији. Јер, народу треба рећи шта може да очекује. Да не буде после "нисте нам рекли". Дакле, обећали смо вам "исток" и добили сте исток!

Ветар у њихова једра, дунуо је ових дана (а одакле би другде?), управо са истока. Од мајчице Русије. Која је у малену Србију послала једног од своја два "највећа" сина.

Владимира Владимировича Путина. И без обзира што је Путин, "по рангу", дошао у посету свом колеги Цветковићу, и из авиона је било јасно "ко коси а ко воду носи". Јер, са Цветковићем је био на фудбалској утакмици а са Тадићем је провео, скоро, два сата у разговору "у четири ока".

Е сад, како то доликује чаршији каква је и београдска, пошто није било довољно правих информација о томе који је стварни разлог Путиновог доласка у Србију (ако нисмо били само успутна станица на повратку из Словеније?), кренуле су оне друге приче.

Тако се и пронела вест о томе да нам наш "баћушка" доноси "економски пакет" у вредности од 10 милијарди евра. Али, да ћемо све то добити уколико се држимо подаље од НАТО савеза. Уједно, за такву оданост Русији, добићемо и подршку на нашем праведном путу у борбу за "Свету Српску Земљу". Руку на срце, изгледа да су многи у то и поверовали. Упркос ноторној чињеници да ми не представљамо проблем у ширењу НАТО према Русији, јер су им они, захваљујући нашим комшијама, већ дошли у двориште. Осим тога, мајчица Русија и сама има неупоредиво чвршћу и дубљу сарадњу са НАТО, него што ће то Србија, по свему судећи, икада имати. Тако да се заиста, без обзира како то звучало, поставља питање шта је тражио Путин?

Можда ћемо одговор на ово питање добити када се председник Тадић врати из Европске Уније. У коју је, како је (вероватно случајно) испало, отишао да "пренесе" Путинове поруке. Или да се "правда" Европској Унији да нисмо "скренули са правога пута".

У сваком случају, нашим лутањима између истока и запада не назире се крај. А самим тим и одлука о веома важном питању на чијем оделу (или униформи), ћемо бити једно од дугмади. Осим тога, морамо да се договоримо и о томе да није од мањег значаја ни питање да ли ће то "наше" дугме, на том и том оделу (униформи) бити чврсто пришивено, или ће, онако висити, као да ће се сваког часа откинути.

Као и о томе где ће то наше дугме бити зашивено. Јер, не би баш било добро да буде оно које се ставља у зони гркљана, пошто ту, веома често, може да дави и да изазива непријатности ономе ко је његов имаоц (да не кажем власник). Али, није добро да будемо ни много ниско, тамо негде око "оног" органа.

ПРОФЕСИЈА : М И Н И С Т А Р

Претпостављам да наша нова-стара Влада има пуне руке посла. А надам се да су се и министри "призвали памети" од када је Цветковић лупио шаком о сто и без министарског хлеба оставио Динкића, али и још неке. Вероватно сада свако од њих даје свој максимум, не гледајући на радно време.

Јер, по сопственом  признању, ова Влада, треба у што краћем року остварити зацртаних Десет економских мера (што ме неодољиво подсећа на Дест Божијих заповести) :

1.Снабдевеност основним животним намирницима по прихватљивим ценама за све грађане (ту се сад поставља неколико кључних, а макар пет питања : шта су то основне животне намирнице, шта су то прихватљиве цене, да ли те прихватљиве цене треба да буду исте у Београду, као и у Србији ван Београда, ко то дефинише и да ли ће Влада у ове сврхе формирати неку нову Агенцију?);

2.Повећање запослености кроз нове облике подстицаја за отварање нових радних места (ако су то они подстицаји од две до 10.000 евра, грађани би да им се то да на руке); 

3.Даље смањење јавне потрошње и фискалног дефицита (све ми се чини да им ни до сада нико није бранио да смање јавну потрошњу и фискални дефицит - све је у њиховим рукама);

4.Системска подршка сектору малих и средњих предузећа и иновативним делатностима (многи се питају како ће се третирати иновативне делатности, уколико се оне одвијају у оквиру малих и средњих предузећа?);

5.Подршка извозу кроз оснивање Развојне банке и ефикаснијег механизма гаранција за извозне послове (ако уопште има шта да се извезе);

6.Привлачење нових инвестиција кроз унапређење пословног амбијента и равномерни регионални развој (треба подсетити да је претходни покушај "равномернијег развоја" између Ваљева и Зајечара довео је до кризе Владе)

7.Реформа јавних предузећа - укидање монопола, увођење професионалног руководства и смањење субвенција (поставља се питање чиме ће се мотивисати "верни" чланови странака, ако не тим "партијским пленом"?);

8.Ефикасније управљање великим инфраструктурним пројектима (грађани су били убеђени да је и до сада било тако, судећи према информацијама које су добијали од Јавног сервиса европске Србије);

9.Динамичан раст привредне активности на бази производње размењивих добара (овоме се грађани највише радују, пошто сматрају да је та "размена добара" највиши развојни стадијум савремене економије);

10.Већа улагања у пољопривредну производњу (коначно су своју сатисфакцију добили они који су одавно тврдили да је ово аграрна земља, али да је пољопривредно земљиште упарложено јер нема ко да га обрађује нити да производи зелену салату, од када је Богољуб Карић киднуо из Србије).

Но и без тих "Божијих заповести", Влада је пренатрпана обавезама. Од припреме многобројних закона који треба да нас приближе Европској Унији, одговарања истој на свакојака питања (и они баш питају свашта!), избегавања одговора на конкретно питање напредњака да ли ће и када бити расписани избори, заобилажења (у великом луку) којекаквих пискарала који себе називају новинарима (и ескивирања одговора на свако питање, уколико до тог нежељеног сусрета, ипак, дође), коначног обрачуна са просветарима и другима који ће се тек сетити да су им плате мале. И последње, али не и на последњем месту - треба сачувати и фотеље. Тешко, да теже не може бити! Поготову што се наши министри уопште нису припремали за такве животне изазове.

Зато, упркос оптерећењу, које ова Влада има, усуђујем се да им предложим да  у наш образовни систем (сада када је просвета и наука обједињена, мислим да ће бити много лакше), законом, уведу и професију министар. Али да образовање крене још од забавишта. Закон треба да предвиди могућност да чим родитељи упишу своју децу у ову предшколску установу, одмах могу и да се изјасне за које министарство њихово дете има афинитета. Нешто слично ономе кад их уписују у музичку школу. Тако да, понекад, те будуће министре, треба уписивати и мимо њихове воље, јер они тада и не могу бити свесни за шта су обдарени и шта је за њих најбоље. Наравно, ту би се нашло посла и за једну регулаторну Агенцију која би усмеравала родитеље на она министарства која су перспективнија, или за која није "велика гужва". Ако се томе дода и обавеза за образовањем кадрова као што су заменици и помоћници, могло би то да прерасте и у неку Национални институцију од највишег значаја. Са друге стране, то би свима олакшало посао. Након двадесетак година и завршетка студија, тим и таквим образованим кадровима, остало би само да се определе за странку којој би се ставили на располагање. Уколико током школовања нису били "заврбовани". Евентуално, уколико би то законом било предвиђено, образовање будућих министара (помоћника, заменика), могло би да траје и краће. Или да, у зависности од потреба,  школовање појединих министара подразумева само средњошколско образовање, уз адекватне партијске курсеве  и одређену проверу радног искуства. Мислим да би тиме све странке биле на добитку, јер би могле да на "тржишту министара" одаберу оне који тој партији највише одговарају. У складу са тим да ли одређени "школовани министар" више нагиње грађанској или националној опцији.
Подразумева се да би будући министри (помоћници, заменици), током школовања, осим знања, стекли и вештине за одбрану од свих недаћа, укључујући и одбрану сопствене фотеље. Јасно је да би таква "школа  за министре" била лоцирана у Београду, јер не верујем да би Србија ван Београда била у стању да одговори тако великом и значајном "друштвеном задатку". Школовање у тој и таквој "школи за министре", подразумева се, било би бесплатно, пошто се они не би школовали себе ради, већ за добробит и просперитет државе. Зато би и било нормално да од малих ногу буду на "државном трошку", јер би кад постану министри(помоћници, заменици), били у прилици да то што је у њих уложено, врате својој држави и народу, којима би знањем и способношћу обезбедили просперитет.

Својим боравком у Београду, "од рођења", могли би себе да сматрају Београђанима, тако да би на Србију ван Београда "гледали" без фаворизације појединих региона, пошто би они били нека врста апатрида. То би у сваком случају било много боље решење, јер у садашњој Влади, од укупно 21. члана (укључујући и премијера), њих деветоро је рођено у Београду, а 12. у Србији ван Београда (и шире), али се сви они понашају као да су рођени на Теразијама.

Током школовања, у едукацију будућих министарских кадрова, било би укључено и савладавање оних страних језика који су им потребни. Тако да не би владало ово садашње "шаренило" у коме није јасно (према званичном Владином сајту) да ли неко од министара говори и колико страних језика и да ли то ради "течно", добро, или се "сналази". Тако, на пример,  Мирко Цветковић, председник Владе и министар финансија, говори енглески језик, Ивица Дачић,заменик председника Владе и министар унутрашњих послова, говори енглески и руски, а Божидар Ђелић, потпредседник Владе, "течно говори" француски, енглески, руски, пољски и немачки језик. За Јована Кркобабића, и Верицу Калановић,  који су потпредседници Владе, као и Душана Петровића, министра пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, Милутина Мркоњића, министра за инфраструктуру и енергетику, Зорана Станковића,  министра здравља, Предрага Марковића, министра културе, информисања и информационог друштва и Сулејмана Угљанина, министра без портфеља, на сајту Владе Србије, нема података да ли осим српског (или бошњачког), говоре још неки језик.

Са друге стране, за Драгана Шутановца, министра одбране, Небојшу Ћирића, министра економије и регионалног развоја, Милана Марковића, министра за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу и Срђана Срећковића, министра вера и дијаспоре, наводи се да говоре енглески језик.

Министар иностраних послова, Вук Јеремић, и Снежана Маловић, министарка правде, говоре енглески и немачки језик,  Жарко Обрадовић, говори енглески и "служи се" француским, Снежана Самарџић-Марковић, министарка омладине и спорта, говори енглески и норвешки, а има "пасивно знање" руског. Са руским се "служи" и Расим Љајић, министар рада и социјалне политике, али говори и енглески, док Оливер Дулић,  министар животне средине, рударства и просторног планирања, такође говори енглески а "служи се" немачким, мађарским и норвешким, док се Горан Богдановић, "служи" и руским и енглеским.
Са министарским кадровима, образованим на предложени начин, свака Влада, формирана од странке или коалиција које би победиле на изборима, била би компактнија и хомогенија. А мислим да би се тада избегли напади на Владу из редова странака или коалиција које нису на власти, пошто би све странке своје министре школовале на исти начин. Што значи да би сви министри имали исти степен образовања, знање страних језика и научене вештене. На тај начин би странке могле потпуно релаксирано и без грча да учествују на изборима, показујући народу своје праве вредности, а након победе, Владу би могли, на пример, да састављају тако што би се организовао кастинг, као за избор "нових лица", или глумаца за неки филм.

М А Р Т

Податак да се у овој држави "производи" више историје него у читавој Европској унији, вероватно, није нека новина. Као и већ много пута изречена тврдња да је количина те "новопроизведене" историје у обрнутој сразмери са "новопроизведеном" географијом ове државе.

А кад смо већ код чињеница, треба констатовати и да један огроман и веома важан део те историје има везе са месецом мартом. Мада тога има у свим раздобљима постојања ове наше државе (не потенцирајући да ли су то били периоди њене самосталности, или време када је она била саставни део неких других држава), задржао бих се само на део ове "новије" историје ( мислећи на догађаје који су се збили у ХХ и овом "парчету" ХХI века).

Тако су 27. марта 1941. године (са чувеним паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб") одржане демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут).

Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово ( ми додајемо и оно "Метохија", а они се љуте).

У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, ушли смо у још један рат који смо водили против "пола света". Борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ", који је у том трагичном позоришном комаду добио улогу  "оних доле", а коју су нам, руку на срце, често додељивали (вероватно због тога што нисмо никако могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.
Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово и Метохију, да би, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.

Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године.

(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", најновији преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, ове, 2011. године).

Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".

Међутим, користили смо ми месец март и да, у великој мери, и сами себи радимо о глави. Или, прецизније речено, да једни другима "радимо о глави".

Као што је било и Деветог марта 1991. године. Дан који исписујем великим словом, јер он то заслужује. И двадест година касније. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни.

У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто.
И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, не би било ни оног Петог октобра. Али да због тог Деветог марта, можда, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.

Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Вук, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти,јер се "одржава на апаратима"), док су Зорана успели да убију.

И поред поприличних и честих несугласица које су постојале између ова два великана наше политичке сцене, а које су се односиле и на различите политичке ставове и мишљења, много је тога што их је спајало и по чему су били особени и јединствени. На жалост свих нас, а и ове јадне државе, чини ми се да ни један ни други нису били схваћени управо од оних за које су полагали толике жртве.

Јер, истини за вољу, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене. Савеликим закашњењем!
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Детаљнијом анализом (за коју никад нема довољно времена), могло би се пронаћи безброј чињеница које, као мозаик, везују ова два последња марта и употпуњују једну заједничку слику историје Србије. Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака.

А заборавља се у то сам сигуран! А има и оних који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Зато и подсећам да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.

П Е Л Е Н Е

Мислим да је крајње време да „радикали без беџа“, промене назив странке и да се, уместо Српска напредна странка, зову Српска народна странка. 

Уосталом, велико је питање да ли су и коме полагали рачуне када су, 2008. године, одлучили да "мазну" име од странке која је настала у Србији 1881. године и која је пре Првог светског рата била  једна од четири најзначајније странке а, са прекидима,  постојала све до 1925. године. Те године су напредњаци, заједно са самосталцима, либералима, једним делом радикала и делом Хрватско-српске коалиције, учествовали у стварању Демократске странке Љубомира Давидовића (Наравно да све то нема никакве везе са оним што се данас догађа на нашој политичкој сцени).

Но, не мислим да би то преузимање назива једне странке требало да буде главни разлог за промену имена СНС, јер, у овој држави, нико никога не "јури" и за много озбиљније плагијате.

Напредњаци би то требало да ураде јер би тиме јасно показали да су заиста права „народна“ странка, која истински и једино мисли о добробити народа. Тако би, у потпуности, преузели „народњачку“ бакљу од оних имитатора „народњака“ каквима се представљају Демократска странка Србије (још увек су необавештени!), али и Нова Србија (укључујући и оба члана ове странке – Дубравку Филиповски и Вељу Илића).

Истини за вољу, данас је поприлично тешко бити аутентичан народни представник. Бити „један од нас“. Зато и мислим да то могу само напредњаци.

Најпре, поштени су као и народ. А народу је поштење важније од немаштине. И озбиљни као и народ. Јер ситуација и јесте озбиљна.
(Ако занемаримо „Фарме“, „Дворове“, „Парове“, "Грандове" и ине „ружичасте“).
Изнад свега, бунтовни су као народ. Јер народ ко народ, стално нешто закера. Буни се што нема посла. Ако и има посао, буни се што му је плата мала. Буни се што плаћа високу подстанарску кирију. Што нема довољно да плати рату за стамбени кредит, који је подигао да не би био подстанар. Буни се што не може ко човек да оде на одмор, на који је последњи пут ишао у прошлом веку. Што грца читаве године, плаћајући рате за одмор на који је, ипак, отишао „јер је било повољно“. Псује на сав глас кад дође време за плаћање рачуна, пошто је „струја прескупа“, „вода се троши као да се слонови купају“ и „одакле толико ђубрета, кад се ништа не баца?“.  Гунђа што се облачи по бутицима на бувљацима и псује код сваког одласка у „шопинг код Кинеза“.

Ко може да удовољи таквом народу?  Једино напредњаци. Јер, како се то, много пута до сада показало, не може свако бити представник „народњачке“ опције, како у Србији ван Београда, тако ни у престоном делу ове државе. Није довољно да се само тако декларишеш. Треба да будеш рођен за то!  Али и да будеш скроман као и народ који представљаш. Да ти не треба много, да си задовољан и минимумом. Да будеш спреман, уколико буде требало, да данима, мирно, изражаваш свој протест због стања у држави. И да ти, за то, треба само парче стиропора. Нема се за више. Криза је!
Осим тога, странка која жели да буде легитиман и аутентичан представник народа, мора да се понаша онако како се понаша већина тог народа. Дакле и да се изражава народним језиком без много филозофирања и увијања. (Као на „фармама“, „дворовима“, „паровима“, "грандовима" и иним „ружичастим“). А то значи да, уколико је неко извршио малу нужду, мора му се, јасно,  рећи да се у(пишкио), или, уколико је извршио велику нужду - да се у(какио). А ако је нешто од тога урадио у пеленама и то му треба рећи. Али, да због те и такве физиолошке потребе, поготову ако је обављена у детињству, не треба нико да буде дискриминисан. 

Управо такву, веома јасну, поруку, у сред Дома народне скупштине (увек сам се питао због чега је то "народна" скупштина, кад је народ у њој, последњи пут боравио - веома кратко - октобра 2000. године?), једној дами, послао је лидер напредњака, Томислав Николић.

Обраћајући се Нади Колунџији, шефици посланичке групе "За европску Србију", покушавајући да објасни да се "све мења осим камења", Николић је најдиректније, саопштио да то што је она (Нада) некада "пишкила у пелене, не значи да он не треба да се дружи са њом".

Разлог овако интелектуалне полемике "високих" представника две најбројније и најутицајније странке ове државе било је евоцирање успомена на дане када је Николић био четнички војвода, на шта га је подсетила дугопамтећа Нада. Додавши и мало уља на ватру, поменувши да је коперникански обрт настао ангажовањем бившег америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија, који би, својим саветима, требало да побољша рејтинг напредњака, али и да неверне Томе увери да је Тома сада "неки други Тома".

Само захваљујући присебности прве даме српског парламента, Славице (са оба презимена),  ова академска расправа није отишла у другом смеру. Па љубитељи српског парламентаризма нису имали прилику да чују да ли је, у време кад је шефица Нада била мала, заиста пишкила у пелене, или је и то било неко кризно време када није било пелена, па се пишкило онако, директно.

И не само то. Због прекинуте расправе на тему пелена, народ жедан и гладан информација није могао да чује ни детаље у вези са уговором (од мрских 7.500 долара), који су напредњаци направили са (мрским) Вилијамом Монтгомеријем, бившим амбасадором Америке у Београду.  А можда је то и добро.

Пошто су многи одмах почели да постављају нрзгодна питања у већ познатом и препознатљивом маниру знатижељног народа: Одакле напредњацима тих 7.500 (некада мрских) долара, месечно, да (некада такође мрском) Монтгомерију плаћају саветодавне услуге за поправљање имиџа напредњака, пре свега у Америци и Европској Унији, али и у Србијици, како би, коначно, дошли на власт? На све то, дошла је и олакшавајућа околност, јер (ако је веровати напредњацима), Вилију није још ништа плаћено, већ је само потписан уговор.
Истини за вољу, нису то напредњаци признали "тек тако"! Али и то је народна одлика. Народ је овај научио да не призна док га не притегнеш! Тако је Зорана Михајловић Милановић, чланица Председништва напредњака, најпре, новинарима саопштила да уговор није потписан, тврдећи чак да је реч "о режимској хајци". Међутим, притешњена чињеницама које се не могу сакрити, што је одлика "глобалног села", "нова напредњакиња" је, како је јавио Тијанићев "јавни сервис европске Србије", касније, новинарима, "упутила саопштење у којем се извињава због грешке, појашњавајући да уговор постоји, али да странка никада није имала средстава да плати Монтгомеријеве услуге".
Јавност је поново била ускраћена за неке друге детаље (а знатижеља је такође одлика овог народа!). Наиме, било би занимљиво сазнати да ли је Николићево и Монтгомеријево "пријатељство" и увертира за "бизнис" настало још у мају 2007. године, када је овај "мрски" Американац изјавио да је "Николић демократа" и то са великим Д. То је у сваком случају био велики преокрет, пошто је Николић, само две године раније, 2005. године, тврдио да се Монтгомери "уплео у мрежу мита и корупције, па је Америка морала да га најури".

А остало је неразјашњено и шта су све обавезе бившег америчког амбасадора. Као, на пример, да ли Монтгомери има и неке конкретне обавезе уколико се укаже потреба за заменом пелена?

СВЕ БИЛО ЈЕ МУЗИКА

Мада је млађани Динкић, претходних неколико дана давао изјаве да ће Демократска странка, „ако хоће рат, имати исти!“, све се окончало као у некој од многобројних шпанских, мексичких или турских сапуница којима се трује (већ увелико начето) духовно и психичко стање овог народа.

Ипак, како се и могло видети, од најављеног "рата" није било ништа. А пуцања (и то строго контролисаног), било је само на прослави Дана државности и Дана Војске, једне нам Србије. Додуше, и ту су се нешто помешале улоге.

Тако је председник Тадић, вероватно због опоравка оперисане Ахилове тетиве, у "заветрини" делио медаље за храброст "Милош Обилић", припадницима Министарства унутрашњих послова, Војске Србије, али и "обичним" грађанима, који су се истакли племенитим и храбрим поступцима. Док је, његов лични изасланик, Драган Шутановац, министар одбране, положио венац на гроб Незнаног јунака на Авали, не пропустивши прилику (а ко би?) да се, за будућа поколења, упише у спомен књигу :

"Слава свим знаним и незнаним јунацима који су дали своје животе за одбрану највеће вредности - слободе, за просперитетну, демократску и слободну Србију. Живела Србија !"

Е сад, ако је веровати "њиховим очима" (али и ушима), "Јавном сервису европске Србије", овај Дан државности и Дан војске, једне нам Србије, који је прослављен, "низом манифестација, широм Србије", честитале су две, нама, најважније државе света.
Тако је државна секретарка Америке, Хилари Клинтон, честитала празник народу Србије (који још није укапирао шта се слави-али добро је док се слави-шта год то било) и то у име свог председника Барака Обаме и народа САД (кога нико ништа није ни питао).

Друга честитка стигла је из нама братске Црне Горе. Тамошњи председник Филип Вујановић и од недавно премијер, Игор Лукшић, честитке поводом Дана државности Србије упутили су председнику Тадићу и премијеру Цветковићу. Народ нису хтели да петљају у то, пошто је то јако незахвално, јер се не зна поуздано каква би у том случају могла одавде да стигне честитка.Своје обавезе поводом Дана државности Србије имао је и Мирко Цветковић. Он је положио венац на саркофаг вожда Карађорђа у цркви Светог Ђорђа, на Опленцу, одајући пошту јунацима и вођи Првог српског устанка, Карађорђу Петровићу. Ту је, вероватно и сковао план на који начин ће изаћи на крај за Динкићем. И сетио се. Даће му отказ, па ће се тако придружити онима (говори се о 200.000 људи) који су у претходном периоду остали без посла.

Зато је Цветковићева песница била онако чврста и одлучна! Лупио у сто и Динкићу у брк рекао: "Доста!". И десило се чудо. Динкић се покуњио, прихватио другарску критику и решио да пронађе нови посао. Покуцао је на врата Дома господарице Славице, са два презимена, и гле чуда, она му је рекла "бићеш један од нас".

Тако је Млађо, колико до јуче, својим противницима, олакшао добијање битке. Уместо да буде смењен, како је то наумио "страшни" чикица са брадом, Динкић је поднео оставку, чиме се придружио свом витезу Томици који се (копирајући самог себе), већ неко време, поново налази „у оставци“. Опет, из солидарности са својим шефом, оставку је поднела и Верица Калановић, показујући свима храбро и пркосно да Млађо није сам. Тако су они који су, "чекајући испоруку стиропора“, оштрили зубе да, пред десетинама доследних љубитеља скупштинских сапуница, који не гледају "Фарме", „Парове“, Дворове“ и „...ове“, критикују "стручност испред политике", остали кратких рукава. Заказану пробу напредњака, пред премијеру најновијег издања предизборног маркетинга, напрасно је отказала прва дама нашег парламента Славица, са оба презимена.

И страшни чикица са брадом, који прети да засени свог, за сада, много познатијег земљака Пашића, малкице је "спустио лопту". Тако да је и јубиларна, 400. седница Владе, на којој није било "у оставци" министра Динкића, протекла у "опуштеној, идиличној и радној атмосфери". Готово да човек не поверује! Да ми је само знати ко их је до сада ометао? Ако је и било таквих, могли су то лепо да пријаве Дачићу, па би он, у тренуцима кад не путује по Америци, можда успео да пронађе тог „антивладиног“ елемента, или више њих.

Било како било, мирни и тихи чикица са брадом, на привременом раду у Влади Србије, за сада је на двоструком добитку. Прво, његов Зајечар (у Србији ван Београда), добио је прво страно улагање, а у Ваљеву (опет, у Србији ван Београда), постао је јунак и херој који је успео да изађе на мегдан „страшном“ Динкићу, који „вуче“ за неки тамо Зајечар, у коме већ постоји УРС, али и Агенција (о кој већ „дуго ништа ја не чујем...“).
После потреса који су нам мало пореметили празничну атмосферу, све се, некако,  вратило у нормалу. И сви су, на нашој политичкој сцени постали тихи, фини и уљудни. Нико никога не вређа и сви о другима говоре са уважавањем. Као да су сви још увек, некако, под утицајем Дана љубави. Или, уплашени оним што је задесило млађанога Динкића, више нико и нема храбрости да "дигне главу".

И Млађо је заборавио на своју, колико до јуче, у великим количинама изражену ратоборност. Он као да предњачи у нежности. Тако је, након што је остао без посла, најлепшу и најнежнију поруку упутио, коме другом до свом и нашем председнику Тадићу. Колико ми се чини, нежност би била узвраћена, али се и ту испречила Тадићева Ахилова тетива.

Наиме, Млађо је, гостујући у емисији "Кажипрст", радија Б92, на питање Данице Вученић, да ли се, у међувремену (од кад је добио отказ из Владе), чуо са Тадићем или са премијером Цветковићем, одговорио искрено и од срца:

"Јесам, онога дана смо разменили пар СМС порука са Тадићем...рекао сам да је био занимљив дан и питао сам га кад ћемо да идемо заједно на музику, чак и да заједно певамо, пошто волимо исту музику. Он ми је одговорио да има те проблеме са Ахиловом тетивом, кад се то среди да ћемо се видети".

Зато, нема нам друге, него да запевамо заједно!

В Л А Д А

Нема велике разлике у ономе што се догађа у Србији ван Београда, дакле у ономе што смо спремни да назовемо провинција (мада лепше звучи локална самоуправа), и онога што се догађа у самом Београду, а што, обично, подводимо под појам држава, чији је влада један од експонената. Одређеније речено, Влада републике Србије. И једне и друге можемо описати речју хаос. Или, прецизније, општи хаос.

Ако је веровати медијима, у Пироту је проћердана милијарда и по, намењена за отпремнине, а у Чачку су за службена путовања прогласили скијање на Копу. У Шапцу је Виши суд наложио полицији да испита пословање тамошње болнице, док је у Краљеву, због злоупотреба, обустављена обнова након земљотреса. У Неготину, владајуће странке "појачавају" своје редове одборницима који су били радикали "са и без беџа", док они који су, још увек, опозиција (ЛДП), оптужују председника Скупштине да је "умешао прсте" у изборе за Савет МЗ Поповица. И то су само неки примери. Да би видели шта ради она "мала влада" у провинцији. 

А она велика? Ништа боља. Уместо да решава нагомилане проблеме, та наша Велика Влада, углавном, брине о себи. Већ месецима из њених "тајних дубина", као у некој од прича "Досије икс", јавности се шаљу поруке да Владу треба "рационализовати", или "реконструисати", или  "...ити". То је био сигнал да се, као у најбољим трилерима, отпочне са разноразним комбинаторикама, које се, углавном, своде на прављење рачуна "без крчмара". Као потврда тога, освануло је и саопштење да ће  "прича о Влади"  бити завршена када се један од "крчмара" врати из Америке. У том вакууму, у Србији је трајала "игранка без престанка". Након оставке коју је дао преподобни  витез Томица, сада се већ увелико и са "сигурношћу" ("из поверљивих извора"), телали ко ће још "својевољно" да напусти фотељу "витезова овалног стола". И мада је један од тих, по виђењу чаршије, већ био ван Владе, сви су се мало тргли када  је министар културе (и информисања ) рекао да  "није читао новине". Што би требало да значи да се не ради о њему. Зато остаје нејасно како ће то експерт Млађа, по трећи пут, да дође главе, српској влади? Али, претпостављам да нећемо још дуго чекати на тај потез, пошто ће он тог "кеца из рукава", вероватно, да избаци ових дана. И поред тога што се тако силовито обрушио на овог нашег "супер чикицу" са седом брадом (који тврди да је премијер), не верујем да је баш дотле дошло да се поставља питање: "Млађа или Мирко?". Уосталом и Мирко је Зајечарац, а Зајечар (у Србији ван Београда) је, недавно, Млађи постао важнији од Ваљева (такође у Србији ван Београда). Претпостављам не само због тога што у њему обитава чувени УРС (који се, по свему судећи, у Ваљву још није запатио)!

Али, уколико је тачно то што тврди експерт Млађо, да он и ови његови експерти мисле триста на сат и раде 25 сати дневно, па ови остали не могу да их стигну, онда и треба, сменити све те поспане министре (и министарке!). Млађо је поново у праву! Комплетна Влада треба да тренира и буде стално у кондицији. Никад се не зна када ће јој то затребати! Уместо тога, они које су медији "препознали" у експертским прозивкама, понашају се као увређене младе. Тврдећи да су они и њихови ресори радили добро. Читава ствар ми помало личи на ону дечију игру : "Питала баба ко је разбио прозор?". А ови из Владе, сви у глас, вичу :"Нисам!".

Насупрот њима, имамо опозицију која не нуди никаква решења, нити даје одговоре на многа питања, која муче овај народ. Као чувају своју тајну да покажу како они имају решења за све - само да дођу на власт. Једино што од њих можемо да чујемо ( а то зна свако ко није слеп или глув), је да ови, који тренутно обављају власт то не раде добро, те због тога морају да падну.  А то значи, да они, по логици ствари, треба да ускоче у седла. Пошто, на нашу велику жалост, трећу опцију и немамо. Или, прецизније речено, још је је нејака.
А да ли је то оно што нам треба? Уколико поједноставимо ствари и присетимо се експозеа који је у Дому народне Скупштине, поднео Мирко Цветковић, тог историјског дана, на Ивандан, илити, 7. јула 2008. године, питање је шта можемо да замеримо овој Влади.

"Поштовани народни посланици,

Част ми је да представим програм Владе коју чине Коалиција за европску Србију, коалиција СПС–ПУПС–ЈС и група мањинских странака за наредни четворогодишњи период и да затражим вашу подршку за реализацију предложеног програма. Кључни елементи програма о којима постоји пуна сагласност свих чланова Коалиције су:
- опредељење за европску будућност Србије
- неприхватање независности АП Косова и Метохије
- неопходност јачања економије
- јачање социјалне одговорности Владе
- пооштравање борбе против криминала и корупције
- поштовање међународног права."

Дакле, они су реализовали готово своје прокламоване циљеве.  Друго је питање колико смо ми као грађани на добитку од тог њиховог делања. А за ту врсту анализе, није потребно да будеш економски експерт, већ да завириш у сопствене џепове. Под условом, да можемо да се присетимо шта су нам обећавали.

Јер и из авиона се види да смо далеко од раста бруто националног дохотка по стопи од 7 одсто годишње, као и што смо далеко од "смањења економских и социјалних проблема у наредне четири године", како је то Влада тврдила на почетку мандата.

Такође "нема ни појма" о томе како ће се, значајно, смањити незапосленост, ако, ових дана, директор Националне службе запошљавања, Дејан Јовановић, рече да преко 700 хиљада људи тражи посао и да се стопа незапослености зауставила на 19,2 процента. А Влада је обећавала 200 хиљада нових радних места и смањење стопе незапослености са 18,1 на 11,9 одсто.!!!?

Један од прокламованих циљева Владе био је и смањење регионалних разлика, а "добили" смо Београд у коме су плате највеће, а најниже цене и Србију ван Београда, у којој су цене највише а најмање плате. Да и не помињемо "пројектовано" смањење инфлације и довођење на ниво од 4 процента у 2012. години и смањење дефицита са 13 на 8 одсто.
Наравно, било би немогуће побројати све те "црне рупе", које ова Влада није попунила, а експозе Мирка Цветковића је још увек доступан свима онима који би да се подсете шта су нам обећали.

А да ли треба да се подсећамо? Да, било би добро. Између осталог да се подсетимо и ко све седи у  Влади. И ко још седи у тој Влади. Злу не требало! Да се не сетимо тих људи тек када их буду најурили из Владе.

Уз то, треба да имамо и своје мишљење о раду комплетне Владе, али и сваком од министара, појединачно. И да и сами дамо свој суд о раду комплетне Владе и сваког од њих појединачно, онако како је тај рад утицао на наше животе. Али и да размишљамо о томе ко би могао да дође на њихова места у некој ближој или даљој будућности. Да, кад будемо, пред гласачком кутијом не одузимамо време ни себи ни другима.

Р У П А

Можда ће неко стећи утисак да свако мало, нешто пишем о рупама. Истини за вољу, ја не бирам теме, већ се оне некако саме наметну. Ипак, не бих волео да тако, од других,  наметнуту ситуацију, неко повеже са једном поприлично одомаћеном, али банализованом и вулгаризованом "животном филозофијом". А мислим да не би било ни превише аналитично, да се,  због тога, мој психолошки профил, сачињава искључиво, на тој, "фројдовској", основи.

У сваком случају, готово је аксиом да су рупе свуда око нас. Почевши од оних "црних" у свемиру, које су некако далеке и нестварне. Мада, нико поуздано не може да посведочи о томе да ли оне, мада тако далеке, остварују, или не, утицај на нас. Затим, ту је велика (и све већа) рупа у озонском омотачу, чији утицај, сасвим сигурно, осећамо у погледу разноразних чудеса која погађају ову, како неки још увек тврде, плаву планету.

Наравно и свака од држава има своје рупе. Неке су "видљиве и из авиона", а за неке се мора имати "око соколово".

Што се тиче ових наших, домаћих, оне су толико очигледне и свеприсутне да нам не могу промаћи - све и да се трудимо. Наравно, ако говоримо о онима на путевима, морамо да констатујемо да их је много више у Србији ван Београда, него у самој престоници. "Далеко од очију, далеко и од срца", каже наш народ. Па и ред је да нам престоница буде "испеглана" и уредна. А Србија ван Београда, ионако је мање значајна, пошто у њој живе само они који морају. И долазе јој у госте, такође, само они који морају. У време избора, да покупе гласове. Ипак, није ми јасно одакле толико рупа у земљи Србији која, и дефинитивно, никада неће постати Швајцарска. Упркос многобројним обећањима овдашњих политичара, које смо, углавном сви заборавили. (Мислим на обећања, јер политичаре не можемо све и да хоћемо, пошто су они или њихова идеологија још ту). При томе не мислим на Швајцарску као земљу чоколаде, већ као земљу сира. (Мада су, колико ми се чини, Швајцарци порадили мало и на "шупљикавој чоколади").

Једна од највећих рупа, ове године, дошла нам је из Министарства финансија. Они су саопштили народу, чији су изабрани представници то и законски озваничили, да ће нам ове године у буџету фалити 140 милијарди динара. А то је неколико десетина милијарди више од прошлогодишњег мањка. Али, судећи по томе да ових дана штрајкују просветари и полицајци, а да су у најави и штрајкови у здравству, као и неких других корисника буџета, може се говорити о томе да ће ова рупа поприлично еволуирати.

Актуелна је ових дана и рупа у Министарству здравства. Из простог разлога јер је први човек ове институције поднео оставку. И то, гле чуда, не онда када је то требало да уради, него сада, из чиста мира. Али, како ствари стоје, ту ће рупу, ускоро, попунити они којима, по договору, "припада" то министарство.

Велика рупа постоји и у начину информисања на "јавном сервису европске Србије". Као илустрације, сетих се онога што се догодило у петак увече, када се, док је трајала  серија "Мирис кише на Балкану" (као у време Милошевића), појавио кајрон који обавештава српску јавност да су се Влада и просветари договорили о повећању плата. Да би после испало да се, ипак, нису договорили и да се штрајк наставља. По систему 2:2. Два синдиката раде, а два штрајкују.

А тек шта рећи о рупама које постоје на телевизијама које емитују разноразне "фарме", "дворове", "парове"...Шта ли се тек догађа са главама оних којима је то намењено?

Али, рупа има и у односима неких политичких странака. Тако смо, још једном, чули да је рупа (илити провалија) која дели Демократску странку и ЛДП већа од оне која дели већ наречени ДС и Српску напредну странку. Управо због те рупе, није лако објаснити ко је то у Србији настављач идеје и пута који је трасирао покојни Зоран Ђинђић. Јер, макар декларативно, за то место се отимају и ЛДП и демократе.

И на крају, ево и примера где нема, или није било онога што је тема овог поста. У суботу, испред Дома народне скупштине Србије, на митингу Српске напредне странке и њених партнера, није било рупа. Из простог разлога јер је било заиста много људи који су попунили овај плато. Такође, по свему судећи, није било ни рупа у организацији, па, на сву срећу, није било ни инцидената. Али је било рупа у различитим проценама о броју присутних и то од неколико десетина хиљада. По полицијским извештајима, али и многих медија, број присутних је био око 55 хиљада док су организатори тврдили да је било више од 75 хиљада људи.

Е сад, по најавама лидера СНС, нећемо дуго чекати да проверимо који је број у питању. Јер је Томислав Николић, на поменутим митингу, од присутних грађана затражио два месеца, које ће он дати владајућој гарнитури да распишу превремене изборе. Након тога, како је рекао, он ће доћи са парчетом стиропора и седети ту све док власт то не учини. А исто је препоручио и осталим грађанима, који деле његов политички став. Међутим, ту је остало нешто неразјашњено. Као прво, одакле Србији толики стиропора? Није ли то сада најава новог посла за неког "опозиционог" или (што да не?), "позиционог" тајкуна, који ће се добро обогатити на увозу стиропора? Сличну ситуацију смо имали (ко се тога још сећа?) у време "јагме" за пиштаљкама. Такође, требало би на време утврдити да ли ће се тај стиропор продавати као готов производ, онако у величини неке просечне задњице, или ће га организатор делити "на парче"? Осим тога, можда није на одмет да се и на том парчету стиропора, уколико се буде продавао као готов производ, предвиди и рупа.

Из практичних разлога. Пошто се не зна колико ће трајати убеђивање демонстраната и власти, да се распишу превремени избори.

У Ш Т И П Ц И

Председник Румуније Трајан Басеску

"Председник Румуније Трајан Басеску изјавио је у Стразбуру да ће Румунија пратити поштовање права Румуна ван земље кроз европске и међународне механизме и тражити да се Власима призна статус румунске мањине."

Ово је само део агенцијске вести, која је ових дана преплавила наше медије. На први поглед, у њој нема ничег необичног, пошто се председник, „нама суседне и пријатељске државе“ залаже за права својих сународника у другим државама. И вероватно би била као и свака друга, да се у њој не помиње нешто што је, у најмању руку, нелогичност. Да не употребим неки "тежи" израз. Из простог разлога што председник једне, наводно, демократске државе, тражи да се у другим, наводно, демократским државама, Власима "омогући" да постану Румуни.

Ту треба додати још један део ове вести у коме се помињу овогодишњи прокламовани циљеви Румуније у погледу „националног делања“.

Басеску је 20. јануара на сусрету са амбасадорима акредитованих у Румунији рекао да ће 2011. година бити "година Румуна", година у којој ће спољна политика водити рачуна о потребама Румуна који живе ван земље, а то представља "консолидовање етничког, културног, лингвистичног и духовног идентитета".

Дакле, „ту лежи зец“. Јер, не треба заборавити да у „демократској“ Румунији већ неко време влада уверење да у Тимочкој Крајини („али и шире“), не живе Власи, него Румуни и да они треба да имају иста права као „и Румуни у Војводини“, односно да им се „призна“ румунско порекло.

Е сад, заиста бих волео да ми неко објасни како се то некоме може признати „порекло“, уколико га он сам не одреди на демократски начин, дакле својом вољом, приликом пописа становника. А тај попис становника се ради једном у десет година. И због познатих турбуленција у овој држави, претходни је урађен 2002. године (уместо 2001.), а следећи треба да буде урађен ове године (у јесен, уместо у пролеће!?). Дакле, чему журба, господине Басеску?

Многи ће помислити да се председнику „нама суседне и пријатељске државе“ жури како би могао да оствари један од прокламованих циљева у погледу „националне хомогености“ своје нације. Неки други ће бити склони да оду корак даље па да се запитају: „није ли ово испостављање рачуна за лојалност и чврст став Румуније у погледу непризнавања Косова?“ Наравно, може бити и једно и друго. Али, уколико је ово друго, представници наше државе би већ морали да имају свој став. Али и не само они. Свој став о овоме треба да искажу и они на које се такав начин размишљања највише и односи. Управо због тога што је немогуће, на нормалан и људској памети прихватљив начин, објаснити да неко, преко ноћи, административним путем, треба да промени националну припадност. То би био само корак од нечега, што се у историји догађало, а од чега нормалне људе подилази језа!

Мене подилази језа. И без обзира што не припадам ни влашком ни румунском националном корпусу, дајем себи за право да размишљам о овој теми из, бар, два разлога.

Најпре, јер у мојој најужој фамилији има много припадника „влашког етничког порекла“. Али, ја не познајем никога од њих ко би, сада, административним путем, да постане Румун. И то не из разлога што би тиме били мање вредни, или мање цењени, већ напросто то „не би били они“.

Други мој разлог је тај што припадам оној, малобројној, групи људи који су се, упркос томе што припадају „већинском“ народу ове државе, пре више од десет година, залагали за остваривање свих националних права Влаха у Србији, отварајући такозвано „влашко питање“. Истичући да у томе нисам био сам, велико ми је задовољство да данас констатујем да у многим градовима Србије, у општинским скупштинама, седе припадници странака са „влашким“ предзнаком. У неким од тих градова, те странке су или биле, или су сада, у „владајућим“ коалицијама.

Да не помињем податак, који је проверљива чињеница, да у многим градовима у источној Србији, функције челника локалних самоуправа обављају управо људи влашког етничког порекла, али као представници неких странака које немају национални предзнак.

Осим тога, влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.

Али, изгледа да то некима није довољно. Претпостављам да им је због тога потребно да „под исти кров“ ставе и оне који се изјашњавају као Румуни и оне који се изјашњавају као Власи. А да они биду „главни“. И то управо чине појединци који су након потоњих избора за Национални савет Влаха постали „губитници“. Људи чији концепт да су „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Људи са пропалим политичким концептом или превазиђеним схватањима у погледу „заштите људских права“. Људи који људска права, као универзалну категорију, деле на „етничка људска права“. Људи који су изгубили привилегије које су им биле обезбеђене тиме што су себе представљали као „једине и аутентичне представнике и Влаха и Румуна у Тимочкој Крајини“. Људи, међу којима су и они који су „под лупом“ правосудних и полицијских органа ове државе, због сумњи у регуларност финансијског пословања, претходног сазива Националног савета влашке националне мањине.

Упркос томе, судећи по иступима господина Басескуа, то су људи, на основу чијих "извештаја" он гради свој и став државе коју представља, о овом веома важном питању. То су људи који имају "подршку" званичне Румуније и са којима та држава "комуницира". По свему судећи, то су људи који политички естаблишмент нама "суседне и пријатељске државе" опскрбљују информацијама о "стању нације са ове стране Дунава". Људи, због чијих погрешних "националних" перцепција, или неких других (што не рећи и личних интереса!?), држава Румунија успорава потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, који за Србију значи "пропусницу" за улазак у Европску Унију.
Да ли су то људи који који могу да буду представници Влаха који живе у Србији?   Мој људски, морални одговор је негативан. Али, уколико већинска влашка популација њима да легитимност, мој одговор ће бити потврдан. То је моје поимање демократије. Дакле, о томе ко ће бити представници Влаха и како ће се ова етничка групација изјашњавати, коначну реч треба да дају они сами. Ни Румуни, ни Срби, ни политичари. Макар се радило о политичарима који су, тренутно, председници државе. Поготову што ми се чини да питање Влаха у источној Србији, постаје опште место, или „дежурна тема“. Да се покреће по систему „ко о чему, баба о уштипцима“. А то, неминовно, подстиче "пребројавање". Које је потпуно непотребно и контрапродуктивно, пре званичног пописа.

Што се мене тиче, ја на ту врсту "пребројавања" не пристајем. То би значило и пребројавање унутар моје породице, међу мојим пријатељима. Јер, још су свежа сећања на нека слична пребројавања, на овим „нашим просторима“, која никоме нису донела ништа добро. Осим, наравно, појединцима. Наша је обавеза да те појединце препознамо и сада. Да скренемо мало поглед са којекаквих „фарми“, „дворова“, „парова“ „грандова“ и осталог ружичастог ђубрета и видимо шта се око нас догађа. Да нам „мангупи у сопственим редовима“, поново, не закувају чорбу. Чорбу, коју ћемо кусати ми, а не они!

ПРЕБОГАТА СРБИЈА

Председавајући ОС Богате Србије

Чини ми се да у Србији, ко год нема шта да ради (а много је таквих), он оснује странку (партију, покрет). И тако уместо да се ове, већ постојеће странке (позиције и опозиције), потруде да колико-толико олакшају живот грађана Србије, стално се појављују неке нове које бацају прашину у очи и развејавају маглу. Понашају се као да су овој држави, ето, само још они фалили, па да јој крене. Очекујући да их народ види, ни мање ни више, него као новог Месију. Да ће тај народ, своје поверење, на неким новим изборима, са све изгубљеним надама и изневереним очекивањима, поклонити управо њима. Сви, изгледа, рачунају са тим да је народ и луд и збуњен!

Елем, минулог викенда добисмо, још једну (ако је веровати статистичким подацима ове државе), 76. по реду, странку. Или прецизније речено - покрет. Веома нереаланог и бајковитог имена : Покрет "Богата Србија". Јер судећи по ономе што ова држава проживљава последњих 20 година, тешко да би се за њу могло рећи да је богата. Ово је држава у којој могу да буду богати само ретки појединци. И то је крај. Да би постојала та "Богата Србија", онда би већина њених житеља морала да има, макар, онолико колико је довољно за нормалан живот, а да онај други део буде богат. Не припадам корпусу идеалиста којима није јасно да нема богате државе без богатих појединаца. Али да ти богати појединци не чине број који се може избројати на прстима једне руке. Јер, у том случају, народ постаје власништво те богате економске елите. Која нема милости и која би хтела да буде још богатија. У нашем случају, та богата елита, углавном се богатила у оно време кад је тај народ био принуђен да учествује у измишљеним ратовима претходног режима, или да се на улицама градова, ситним шверцом, довија да заради парче хлеба за своју породицу. Међутим, не треба занемарити ни нашу бившу и садашњу (позициону и опозициону) политичку елиту. Сви они живе поприлично добро. Понекад ми се, чак, чини да се у овој држави једино живи добро од политике и певања.  

Управо због тога не могу да се отмем утиску да је то, главни, разлог формирања Покрета "Богата Србија", чији је лидер постао Захарије Трнавчевић. Шта је то што нисмо чули од тих истих људи, док су седели у неким другим странкама ? Да ли је могуће да су своје идеје за спас Србије чували толико дуго? Да су чекали да Србија дође на ивицу пропасти, да би они, као кеца из рукава, извукли своје спаносно решење  и препородили је ?

Али, да не грешим душу, ево и званичне агенцијске вести о овом догађају:

"Захарије Трнавчевић једногласно је изабран за председника Покрета пољопривредника и привредника „Богата Србија” на оснивачкој скупштини тог покрета у Дому синдиката у Београду. За његовог заменика изабран је предузетник Миодраг Николић, а једногласно су усвојени и програм и статут покрета. Трнавчевић је, отварајући скупштину, рекао да је циљ Покрета „Богата Србија” да учествује у будућој влади, јер је Србији потребна другачија аграрна политика која ће је извести из сиромаштва. Он је казао да окосницу покрета чине пољопривредници и привредници, научни радници, агрономи, и да очекује велику подршку грађана. Захарије Трнавчевић, који је био дугогодишњи члан Демократске странке, напустио је ту странку у новембру прошле године."

Тако смо, ето, након Драгољуба Мићуновића и Јована Кркобабића, добили још једног перспективног политичара. Изгледа да у овој држави има више оптимизма међу осамдесетогодишњацима него међу онима који тек изашли са факултета!

Али, није то спорно. Нико не треба да брани другим људима да буду оптимисти и да причају приче које може неко да "прогута". Мени само није јасно докле ће неко упорно да замајава овај народ са нереалним причама о томе како имају готова и добра решења за опоравак државе Србије. Како само њих треба да послушамо, гласамо за њих, они уђу у Парламент и нама буде боље. Јер, они имају решење како да, уз помоћ другачије аграрне и предузетничке политике, Србија постане Богата. А мени се све чини да смо добили још једну партију која треба да задовољи незадовољене амбиције групе пензионера. Који не знају шта ће са собом, за које нема места на неким парковским клупама, или не знају да играју шах.

И све то би хтели да реализују на Булевару Краља Александра ( Булевару Револуције), Теразијама или Кнез Михаиловој. Е то није могуће! На тим местима нема парцела за орање и не рађа ништа. Та, другачија, аграрна политика мора да се води у Србији ван Београда, где има, колико хоћеш, напуштених ливада и запарложених ораница. Само њих нема ко да обрађује. Или, ако и има ко, нема чиме. У тој и таквој Србији ван Београда има потенцијла за нову аграрну политику. Али, углавном, нема живота! Села су, углавном, напуштена. А у онима која нису, нема дечије граје, нема продавница, не раде школе. У њима живе неки осамдесетогодишњаци који броје своје последње дане. А та и таква Србија, изгледа, никога не интересује. О њој се брине само у време избора, када треба "покупити" још који глас.

У међувремену, политичке елите са својим народом "разговарују" тако што им се смеше са малих екрана, обећавајући да криза "само што није" прошла и како треба издржати још мало. Или се, понекад, мало "посвађају", како би уверили своје гласаче да су чврсто "на курсу".

А народу никад горе! Уз редовна поскупљења, мало-мало па се појаве и несташице, које нас неодољиво подсећају на "Милошевићеве" деведесете. Упркос томе, наше политичке елите (и позиција и опозиција), као да "нису одавде". Ништа не виде, ништа не чују. Они живе у неком свом свету, који нема додирних тачака са народом.

Да није тако, знали би да, како неко рече, "бољи живот постоји само на РТС-у и то у бајатим репризама".

Р И К В Е Р Ц

"У Србији је од 1. јануара 2011. године повећана акциза на гориво. Повећање износи 4,8 динара на литар бензина "европремијум", 6,6 динара на литар "евродизела", 4,6 динара на литар "дизела Д2" и само 30 пара на литар безоловног бензина "БМБ 95". Иначе, акциза на моторне бензине је 45 динара по литру, на евро безоловни моторни бензине (БМБ) 98 и евро премијум БМБ 95 износи 49,5 динара по литру, док је акциза на дизел и евродизел 35, односно,  37 динара по литру."

Мислим да је јако мали број људии у Србији ван Београда, као и у самом Београду, који нису већ "регистровали" информацију с почетка текста. Утолико пре, јер се ради о једној од оних вести које на, најдиректнији начин, "задиру" у наше џепове. Посебно, ако се има у виду да је Влада пре Нове године најављивала либерализацију нашег нафтног тржишта, што су многи протумачили као најаву појефтињења горива. Али, авај! Народ је 1. јануара, уместо појефтињења добио поскупљење. Поскупљење као и многа до сада, рећи ће неко. Вест у хедовима електронских медија, или насловних страница новина за један дан, рећи ће други. Међутим, десило се чудо! Умешала се Европска Унија. "Да заштити нас, јадне, потрошаче у Србији", пренели су поново многи медији. И то у тренутку када је популарност ЕУ у овој земљи почеола да опада. Не кажем да то има неке директне везе, али просто наводим податак. Да се зна. И тако, ови из ЕУ одмах су почели да лармају и прете. Наводно, угрозили смо Споразум о стабилизацији и придруживању. Није, ваљда, тако озбиљно? Изгледа да јесте, јер они тврде да сада имамо "дискриминаторске" акцизе и да то не може! Наравно, да се не заваравамо. Није њима у ЕУ стало да заштите нас потрошаче, па им је важно да ли ћемо више или мање плаћати гориво. Њих интересују ови њихови, који треба да нам продају њихово гориво. Дакле, ту су нам се поклопили интереси. И зато нас бране. И наравно показују да мора да се зна ред. Ко коси, ко воду носи. Није то ни тако мало. Једино што није добро је да нам неко други "уводи ред". Али, ухватили смо се у коло и у току је "игранка без престанка".

Међутим, не дају се ни ови наши "органи".

"Ко ради тај и греши",  рекла је председница републичког парламента Славица Ђукић Дејановић, правдајући направљену "грешку" у вези са акцизама. На сву срећу по овај народ, они тако мало раде, тако да ће им и грешке бити минималне. А ову ће морати да исправе! Ако се, уопште, ради о томе.  Јер имам невероватан утисак да су се између нас и ЕУ испречиле неколике непремостиве препреке. И за дивно чудо, све се налазе у Србији ван Београда. Просто да човек не поверује, имајући у виду да је центар свих моћи у овој држави управо у Београду. Али, увек има изузетака. Тако је и у овом случају, камен спотицања између нас и моћне ЕУ, у једној невеликој војвођанској општини која се зове Житиште. Тачније, могуће је да је наш однос са ЕУ доведен је у питање (иако то невероватно звучи), због једне фирме из ове општине. Е та фирма која се зове "Агрожив" , након многих перипетија изазваних чувеним српским приватизацијама, нашла се у стечају. А онда, као у бајци, појављује се принц на белом коњу, који се зове Душан Бајатовић, који је осим што је високи војвођански функционер СПС (неки кажу и војвођански Ивица Дачић) и генерални директор "Србијагаса", фирме, која је, крајем прошле године купила несрећни "Агрожив". Јесте да нико нема појма шта ће "Србијагасу" једна таква фирма, али имајући у виду да су, на сличан начин, већ купљене неке српске фирме, биће да је у питању "виши друштвени интерес". И то није све. Јер, ако је веровати написима из наше штампе, након ове приватизације, седиште фирме "Агрожив" је из Панчева враћено у Житиште. А то није мала ствар. Поготову за локалну самоуправу.

Е сада на ред долази оно главно. За оне којима пажња још није попустила, то значи повратак на почетак приче. Повратак на спорне акцизе. За које нас из ЕУ оптужују да су дискриминаторске. На основу иступа у медијима претходних дана, оних малобројних представника владајућих странака и вршиоца власти који се не налазе у неком од европских скијашких центара, могли смо и да сазнамо да је иницијатор идеје о таквим, "дискриминаторских", акцизама била Социјалистичка партија Србије. Или прецизније речено, посланичка група ове странке. Или, најпрецизније, посланик СПС у републичком парламенту који се зове Зоран Касаловић. Он, коме је изборна база управо општина   Житиште, као већ наречени камен спотицања између нас и ЕУ, предложио је амандман о "дискриминаторским" акцизама. И гле чуда! Никоме ту ништа није било спорно. Сви из Коалиције су, уредно, гласали. Зашто би неко морао да размишља о исправности амандмана који подноси неко из редова "коалиционих партнера". "Дискриминацију" нису приметили ни они из редова опозиције којима је задатак да власт "чекају" иза ћошка, како би их ухватили у раскораку. Мртво море. Све док из ЕУ није стигао абер. Овога пута тај "глас разума" био је мало узнемирен, љутит.
И поред тога што се код нас обично каже да "урађеном послу мане нема", изгледа да то, овог пута, неће бити случај. Јер смо, по свему судећи, много наљутили ове у ЕУ.  Па ћемо морати мало у рикверц. Не буквално ми сви. Него ови наши представници у републичком парламенту. Мораће да "поправе" своју одлуку. А то би могло да значи да ћемо се и ми потрошачи, као колатерална штета, малко очешати. Што би значило да ће акцизе бити снижене. Ако се, поново, не појави неки нови камен?

Бијело дугме са овим нема никакве везе!

ДОЖИВЕТИ СТОТУ

Борис Тадић, председник Србије

Новогодишње честитке које су грађанима Србије упутили први човек ове државе и први човек Владе (такође ове државе), изазвале су (чини ми се, као никада раније) бројне полемике. А полемисало се на тему оптимизма. Из простог разлога јер је у честитки коју је председник Тадић упутио свом народу (народе мој!), кључна реч била оптимизам. Наравно, и честитка коју је упутио Деда Мраз на привременом раду на месту председника владе, обилато је одисала  (а чиме другим?), до оптимизмом. У већини полемичких тонова управо је тај оптимизам био камен спотицања. Што и није неко чудо. Имајући у виду да је, по теорији, оптимизам супротност песимизму, као и обрнуто. Упркос неким мишљењима да и оптимисти и песимисти доприносе "развоју друштва". Јер, како рече Гледис Стерн "оптимисти су измислили авион, а песимисти падобран". Међутим, у Србији то има још једну димензију. Ону из прошлости. Зато се овде и на најобичнију новогодишњу честитку која је прожета оптимизмом (стереотип), реагује постављањем  питања: Да ли у држави Србији има места за оптимизам? Да ли уз најаву (још једне!) тешке године, пристаје реч оптимизам? Има ли држава која је била у суноврату читаву једну деценију ( и још једну, која је, углавном прошла у лебдењу над провалијом), права на оптимизам? И као што то обично бива у држави која је подељена (или боље рећи располућена), по сваком питању, и присталице и противници оваквог става заузели су "положаје" и не мрдају. Свака од страна, из сопствених "ровова" навија за "своје", свака од страна аплаудира "својима" и свака од страна има речи оправдања само за "своје".

Да, управо је то Србија. И она у Београду и она Србија ван Београда! По свему судећи нема у овој земљи питања око кога би се окупила већина. Већина која би (пре свега), покушала да дође до личног става. Без "става одозго". Без става Другог РТС дневника. Без става који је званичан став неке или неких странака. Управо због тога, полако али сигурно, постајемо "власништво" партија. Неко би у шали рекао да је све у Србији или кинеско или партијско. Чак и Косово (око чега се неке странке владајуће коалиције толико бусају у прса - од чега ни длаке не расту!) није српско, већ партијско! Питање. А оне (партије) терају по своме. И обраћају се само "својима".

Зато ми се и чини да је елементарна карактеристика народа који живи у Србији - разједињеност. Дакле, не различитост. То би било подразумевајуће. Разједињеност. Готово да не постоји питање око кога би се обезбедио консензус народа. А томе у великој мери доприносе партијске елите, које бацају прашину у очи. Свака "свом" делу народа. Уместо да и једни и други "промене плочу", ресетују се и крену из почетка. Или да, макар, за промену, сиђу мало до народа и пре предизборних шетњи. Да виде како обичан народ живи. Да чују о чему обичан свет размишља.О чему прича. А народ свашта прича.  А размишља о свему и свачему...
...Зато ми се све некако чини да је наш председник учинио управо то - "сишао у народ". Као у оној бајци када је краљ обукао просјачко одело и кренуо по краљевству да "чује шта народ мисли". Можда је и наш председник чуо исту или сличну причу оној коју сам (уз празничну трпезу), чуо од  једног осамдесетшестогодишњака, који је, упркос толиким годинама, још увек, Богу хвала, у доброј животној кондицији.
Занимљива животна прича. До своје осамдесете живео је на селу. У град одлазио понекад. Кад су пијачни дани или вашари. На живот у граду није ни помишљао. Није то за њега, често је говорио. Обрађивао је земљу и чувао стоку. И тако, готово осам деценија. А онда, након смрти жене, синови одлуче да га преселе у град. Ближе је њима, а и лакше је њему. Већ шест година, лети живи у мањем, а зими у већем граду. У  Србији ван Београда. Одговара му и једно и друго. На село и не помишља. Тамо га одвезу синови, понекад, на неколико сати и то је све. Довољно му је, каже. И без да му је то намера, свој особени оптимизам, исказује у само једној реченици. Онако, успут, као да преслишава самог себе. Говорећи о својим годинама. О онима које има и онима које ће проживети.
-Ако сам рођен 1924. године, ја ћу сто година напунити 2024. године - констатује осамдесетшестогодишњак, потврђујући своју рачуницу климањем главе.
И као што рекох, можда Тадић и "силази у народ" ...
"Бијело дугме" са овим нема никакве везе !